Ознака: video

Artur Rembo – OFELIJA

OFELIJA – Artur Rembo / Jednu od najlepših pesama svetske književnosti Rembo je napisao 15. maja 1870. godine sa nepunih šesnaest godina. / Tekst pesme (srpski / francuski):

I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju…
– Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
Voda ljuljuška velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj krila prhne u trenu:
– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!
Da, ti umre, dete, odnele su te vode!
– Vetrovi što se ruše s norveških bregova
Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose
Čudne nosaše zvuke tvom duhu što sanja;
Slušalo ti je srce pev prirode, što se
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvoga krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,
I da vidi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

(15. maja 1870.)

Artur Rembo

Prevod: Ivan V. Lalić

 

Ophélie – Arthur Rimbaud

I

Sur l’onde calme et noire où dorment les étoiles
La blanche Ophélia flotte comme un grand lys,
Flotte très lentement, couchée en ses longs voiles…
– On entend dans les bois lointains des hallalis.

Voici plus de mille ans que la triste Ophélie
Passe, fantôme blanc, sur le long fleuve noir;
Voici plus de mille ans que sa douce folie
Murmure sa romance à la brise du soir.

Le vent baise ses seins et déploie en corolle
Ses grands voiles bercés mollement par les eaux;
Les saules frissonnants pleurent sur son épaule,
Sur son grand front rêveur s’inclinent les roseaux.

Les nénuphars froissés soupirent autour d’elle;
Elle éveille parfois, dans un aune qui dort,
Quelque nid, d’où s’échappe un petit frisson d’aile :
– Un chant mystérieux tombe des astres d’or.

II

Ô pâle Ophélia ! belle comme la neige !
Oui tu mourus, enfant, par un fleuve emporté!
– C’est que les vents tombant des grands monts de Norwège
T’avaient parlé tout bas de l’âpre liberté;

C’est qu’un souffle, tordant ta grande chevelure,
A ton esprit rêveur portait d’étranges bruits;
Que ton cœur écoutait le chant de la Nature
Dans les plaintes de l’arbre et les soupirs des nuits;

C’est que la voix des mers folles, immense râle,
Brisait ton sein d’enfant, trop humain et trop doux ;
C’est qu’un matin d’avril, un beau cavalier pâle,
Un pauvre fou, s’assit muet à tes genoux !

Ciel! Amour! Liberté! Quel rêve, ô pauvre folle !
Tu te fondais à lui comme une neige au feu :
Tes grandes visions étranglaient ta parole
– Et l’infini terrible effara ton oeil bleu !

III

– Et le poète dit qu’aux rayons des étoiles
Tu viens chercher, la nuit, les fleurs que tu cueillis,
Et qu’il a vu sur l’eau, couchée en ses longs voiles,
La blanche Ophélia flotter, comme un grand lys.

Arthur Rimbaud

Poésies complètes, avec préface de Paul Verlaine et notes de l’éditeur, L. Vanier, 1895 (p. 62-64).

ARTHUR RIMBAUD

POÉSIES COMPLÈTES

AVEC PRÉFACE DE PAUL VERLAINE

ET NOTES DE L’ÉDITEUR

PARIS

LÉON VANIER, LIBRAIRIE-ÉDITEUR

19, QUAI SAINT-MICHEL, 19

1895

 

Video: Pesmu govori Dušan Marković

Artur Rembo – SAMOGLASNICI

SAMOGLASNICI – Artur Rembo / Tekst pesme:

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno; Tajna rođenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; E, koplja gordih santi,
Belina šatora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna trubo, puna cike lude,
Mir kojim anđeli i svetovi blude,
– Omega, očiju silnih modri zraci!

Artur Rembo

Postoje razne teorije o nastanku pesme Artura Remboa SAMOGLASNICI, kao i o njenoj simbolici. Neki smatraju da je polazna inspiracija za ovu pesmu bio bukvar koji je imao kao dete i u kojem je svaki samoglasnik bio obojen različitim bojama. Ima mišljenja i da je, pišući pesmu, želeo da se zabavlja apsurdnim nadahnućem. Pominje se i mogućnost da ga je interesovanje za alhemiju podstaklo da izabere pet samoglasnika, koje je poređao po izrazitom redu. Često se smatra i da se inspirisao delom Šarla Bodlera o analogiji između boja, zvukova i mirisa.

Video: Pesmu govori Dragan Gaga Nikolić

Miroslav Mika Antić – ZAVIČAJ

ZAVIČAJ – Miroslav Mika Antić / Iz knjige Draška Ređepa ULEPŠAVANJE NEVIDLJIVOG – Hagiografija o Miroslavu Antiću / Tekst:

Zašto me stalno navlače na taj zavičajni krevet? Da li se to još zove Prokrustova postelja?

I to rade svi, redom.

Kad im treba uži krug, onda sam iz Mokrina, naš čovek.

Kad gledamo takozvane regije, onda sam obavezno Banaćanin.

Kad jednoj pokrajini treba himna, onda me časom proglase autentičnim i takoreći prvorođenim Vojvođaninom.

Kad sam u Bernu ili Budimpešti, na prijemima u našim ambasadama, ili u klubovima naših radnika u Austriji ili Švedskoj, nema sumnje da sam jugoslovenski pesnik.

Zavičaji su zavidni na moj sopstveni zavičaj, koji nije moguće pronaći ni u jednom udžbeniku iz geografije.

Nisam ja ni Homer, ni Pero Zubac da imam zavičaja koliko hoćeš. Ali, što bi rekla Gordana Divjak — Arok, možda sam po ćudi, ovako prek i nezgodan, ipak Sremac.

A zna se: Kad su Sremci krenuli, snove su pokrenuli.

Nemoj još i ti da mi nudiš zavičaj kao otok za brodolomnike.

Pričao si mi kako kod Saltikova – Ščedrina, u Pošehonskoj starini, ima detalj u kojoj je opisan razgovor majke i ćerke u jednoj od onih malenih, starinskih, drvenih kuća u Moskvi. Sitnoposednici, plemići, stigli su, u toku sezone, iz neke gubernije. Čekaju se, a pomalo i stižu, pozivi za balove.

Ženidba i udadba!

I tada, dobro sam ti upamtio priču, ćerka pita majku: „Da li da opere vrat za veliki ili mali dekolte?“

E, sad, moram da kažem da ja nemam zavičaj čas za mali, čas za veliki dekolte!

Časna reč.

Časna britva i molitva!

Miroslav Mika Antić

„Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru. Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi. Znači da nemam drugog zavičaja, sem sebe.“ – Miroslav Mika Antić

Iz knjige Draška Ređepa ULEPŠAVANJE NEVIDLJIVOG – Hagiografija o Miroslavu Antiću

Video: Tekst govori Boško Petrov

Desanka Maksimović – SLIKARKA ZIMA (OŽIVELA SLIKA)

SLIKARKA ZIMA /OŽIVELA SLIKA (drugi naslov bajke) – Desanka Maksimović / Bajka, tekst, video

Jedne godine slikarka Zima krete po svetu da raznese darove deci. Nije imala, istina, ništa naročito da im daruje, ali je preko leta u dokolici bila smislila da im naslika noću po prozorima puno srebrnih šuma, zverčica i kuća.

Slikarki Zimi bilo je to lako: mahne jedanput svojom studenom kičicom, a stvori se na prozoru srebrn list paprati, ili sleđena jelova grančica; mahne drugi put, i ukaže se sleđena reka koja kao da teče ispod vrba pod snegom; mahne treći put, i nikne dvorac sav od biljura, u kome umesto svetiljaka sijaju srebrne zvezde. Kako se ovim slikama bila pročula, čim se po selima i gradovima saznalo da opet dolazi, deca su joj izlazila daleko u susret. Ona im je dobroćudno dozvoljavala da se valjaju i skaču po skutovima njene bunde. A i što ne bi! Čim bi ih deca iscepala i isprljala, istog časa su nicali novi, kao da je čarobnica.

Predveče stigne ona u neko selo kada su deca već spavala.

– Kuc! Kuc! – pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa.

Iz sobe se čulo samo dečje duboko disanje.

– Spavaju već – pomisli Zima – sada ću im na prozoru ostaviti sliku pa neka se raduju sutra kada se probude – i poče šarati po oknu šapućući:

Naslikaću borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sleteće na borove
ptica svetlih krila,
ući će u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naložiti peći
jer će slika odmah
s prozora pobeći.

 

Dovršivši rad, pošla je dalje. Usput ču kako je zove neki vrt:

Zimo, dobra Zimo,
hladnoća je ljuta,
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt pa pođe dalje.

Stvori se tad pred drugom kućicom pa opet kuc! kuc! na prozor, a deca i tamo spavaju.

Ukrasivši i tu prozore, pođe dalje.

Ukraj puta su stajali neki četinari i molili:

Zimo, dobra Zimo,
pogledaj na jele,
daj im malo svoje
odećice bele.

Ona im odmah dade na glave bele šubare i na zelene široke šake navuče im bele rukavice pa, zadovoljna što je učinila dobro delo, nastavi put, žureći da našara što više prozora i što više dece da obraduje.

A kada je jutro svanulo i deca se izbudila, našli su po prozorima srebrne slike što ih je noću išarala Zima. Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauživaju, svih njih brzo je nestalo: neke je otopilo sunce, neke vatra u peći, na neke su dečica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.

Desanka Maksimović

Video: SLIKARKA ZIMA – Desanka Maksimović 29:14

Desanka Maksimović – BAJKA O LABUDU

BAJKA O LABUDU – Desanka Maksimović / Bajke, tekst, video

Živela na vrhu planine mala Spežana, kraljica zime. Na nožicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plaštom poprskanim snežnim zvezdama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se prelivala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, loptala se po ceo dan pahuljicama, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. Kako je Snežana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su bile suviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića.

Često je Snežana mislila zašto li je crna ptica tužna, zašto uvek obori glavu i jednom je upita:

– Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan?

– Kako, mala kraljice, znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom; kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom  ̶  odgovori ptica okolišeći.

– Tužan si, tužan, čamčiću, uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. Reci mi šta te to mori, možda ću ti pomoći – reče Snežana.

Ali ptica ne odgovori ništa, samo još više pognu glavu i zaplovi brže. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima, ali čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda, ne bi li videla šta radi kad je sama.

Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano, rekao bi čovek ne miče se. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa ga ponovo upita:

– Čamčiću moj crni, reci mi zašto si tužan? Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde, provozaj me jezerom, pa ćeš mi onda reći svoju tajnu.

Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode, ne dižući na njoj nijednog talasića, pruži svoje krilo, i kad Snežana sede na njega, otisnu se polako prema sredini jezera. Okolo je sve bilo belo; belele su se grane i stabla drveća, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice što su katkad skakale s grane na granu, blistala se od beline Snežana, kraljica zime.

– Mala kraljice, odveć sam sad uzbuđena i ne mogu ti reći šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti.

Celog dana je Snežana bila nemirna, i jedva čekala da padne noć. Kad se smrklo, otišla je na obalu jezera, gde je crna ptica već čekala. Skrivena u noći, ispovedala se tiho kraljici zime:

– Sve je oko mene bilo; i drveće, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice; samo sam ja od noći crnja. Zato me mmori tuga.

Čuvši to, Snežana radosno reče:

– Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću, ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj.

Posle ovoga kraljica je otišla do ledene kule među stenje gde je živela Srebrna Zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma stara, pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli:

– Dobra Srebrna Zvezdo, ti što si još mojoj majci odeću tkala, pošlji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno perje. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola.

Tako je molila Snežana, a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera.

Kad bi oko ponoći, san pticu savlada, ona položi glavu na krilo i ostade tako nepomična. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime.

Ujutru Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu.

Drugi su se posle toga rađali i umirali, ali taj prvi još i sad živi i po istom jezeru vozi Snežanu, kraljicu zime.

Desanka Maksimović

Video: BAJKA O LABUDU – Desanka Maksimović 22:46

Desanka Maksimović – BLIŽI SE, BLIŽI LETO

Desanka Maksimović – BLIŽI SE, BLIŽI LETO / Pesme za decu / Tekst pesme:

Bliži se, bliži leto;
u duši već ga slutim.
Pomalja zlatnu kosu
u zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli
koje u putu sretoh:
„Bliži se, bliži leto“.

Bliži se, bliži leto.
Pomalja usne rujne
u bulkama crvenim.
Mirišu livade bujne
i polja i šumarci
koje u putu sretoh:
„Bliži se, bliži leto“.

Bliži se, bliži leto.
Kao sjajna carska kruna,
zlatna mu svetluca kosa
rumenih svitaca puna.
Svi su mi oni rekli
kad ih u putu sretoh:
„Bliži se, bliži leto“.

Desanka Maksimović

Video: recitacija pesme BLIŽI SE, BLIŽI LETO 14:04

Desanka Maksimović – MAČE U DŽEPU

MAČE U DŽEPU – Desanka Maksimović / Pesme za decu / Tekst pesme:

Donelo jednom s proleća
neko nestašno đače
u školskoj torbi sa knjigama
i belo maleno mače.

Slegla se oko mačeta
polovina đaka u zgradi,
većalo se šta bi s njime
sve moglo da se uradi.

Da mu se priveže zvonce,
predložila prvo Cveta,
i pusti da se hodnikom
za vreme časova šeta.

Da ga popnu na vršak
staroga školskog duda
pa da ga mogu đaci
gledati odasvuda.

Predlagali tako redom
pa rekao najzad Bora
da ga krišom spuste u džep
kome od profesora.

Svi pristanu odmah na ovu
učeničku zasedu staru
i primene na našem strogom
slavnom matematičaru.

Ali je profesor brzo
kao da su jednačine
prozreo đake i stavio
na mesto dosetke njine.

Kad je otpočelo mače
da se javlja, da mauče
izvadio ga mirno i rekao:
– Izleglo mi se u džepu juče.

Dajte mu neka šara
u šapu kakvu kredu
a mi ćemo nastaviti
račune po rasporedu.

Pomazio je pri tom mačence
po beloj svilenoj dlaci
nijednom da vikne, da prasne –
kako su očekivali đaci.

Zabezeknuo se razred
kao da je pao s neba.
Bio je to slavan čovek,
znao kako sa đacima treba.

Desanka Maksimović

Video: Recitacija pesme MAČE U DŽEPU 10:40

Desanka Maksimović – O KOSMAJU

O KOSMAJU – Desanka Maksimović / Pesme za decu / Tekst pesme:

Na Kosmaju, na Kosmaju,
gde izvori dižu graju,
do cerića cerić veći
našô stan;
o Kosmaju
šta još ono htedoh reći,
sad ne znam.

Na Kosmaju, na Kosmaju,
gde senice čavrljaju
cele noći i vas dan,
vetar juri šumoreći;
o Kosmaju
šta još ono htedoh reći,
sad ne znam.

Na Kosmaju, na Kosmaju,
gde lisice i psi laju,
stazom tek pretrči zečić
samohran;
o Kosmaju
šta još ono htedoh reći,
sad ne znam.

Na Kosmaju, na Kosmaju,
gde stazice krivudaju,
sve prečicom možeš seći
na vrh sam;
o Kosmaju
šta još ono htedoh reći,
sad ne znam.

Desanka Maksimović

Video: recitacija pesme O KOSMAJU 09:39

Desanka Maksimović – PTICE NA ČESMI

Desanka Maksimović – PTICE NA ČESMI / Pesme za decu / Tekst pesme:

Divno li je iznenada
naići na gorsku česmu,
još je ne ugleda oko,
a njenu začuješ pesmu
negde pod brdom duboko.
Ti potrčiš kao dete
u pravcu njenoga glasa,
kupina te u hodu splete,
probijaš se kroz gustu čestu
ili kroz paprat do pasa.
A kada stigneš zadihan,
od divljenja staneš u mestu:
poređale se na žilu
pod kojom voda se rađa
senice grmuše i žune,
pa razvezale priču
ko žene na perilu.
A ti, od straha da se
ne preplaše i ne zbune,
da ne pobegnu u granje,
sakriven iza žbunja
slušaš radosnu pesmu
i njino čavrljanje.

Desanka Maksimović

Video: Recitacija pesme PTICE NA ČESMI 08:40