Ознака: Ruski pisci

A. S. Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani

Aleksandar Sergejevič Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani / Iz knjige Evgenije Onjegin / Tekst, video

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjô,
U duši davno glas odzvanjô…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O, priviđenje moje drago,
Promakô kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sagô
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!

Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje!

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.

Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;

Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću. Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatam
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.

Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već i onako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.

Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da će da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Kô od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!

Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam,
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Prevod: Milorad Pavić

Iz knjige: Aleksandar Sergejevič Puškin – EVGENIJE ONJEGIN I CIGANI / Izdavač: UNIREX, Podgorica, 1997.

Video: Aleksandar Sergejevič Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani (Tekst) govore Jadranka Nanić i Nemanja Dragaš

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivan Sergejevič Turgenjev (1818 — 1883) je bio ruski književnik i autor drama.

Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirki pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852.

„Blagorodni patriotizam ne smeta Turgenjevu da istakne nedostatke i poroke svoje zemlje. On ne traži ružno, on pati kada se s njim sudara i kada s bolom biva prinuđen da ga prikazuje…“ (Prosper Merime)

Univerzitetsko obrazovanje sticao je u Moskvi i Petrogradu, a 1838. odlazi u Berlin da studira filozofiju i klasičnu filologiju. U Nemačkoj je posebno zavoleo Geteovo delo, ali mnogo više nego pesnici i filozofi na njega je uticala nemačka kultura, sloboda misli i socijalno uređenje, tako različiti od tadašnje feudalne Rusije. U Francuskoj se družio sa velikim savremenicima, sa Floberom, Zolom, Mopasanom…

Preveo je Flobera na ruski i Puškina na francuski.

Putuje po Evropi, ali se 1841. vraća u Rusiju i ostaje do 1847. godine. Kada mu je majka 1850. umrla, na imanju Spasko, koje je nasledio, sproveo je reforme o kojima je sanjao, nagradio je novčano sluge, dao im zemlju i šume na korišćenje, podigao školu, bolnicu i dom za stare i iznemogle.

Zbog nekrologa posvećenom Gogolju završio je u zatvoru, a po povratku iz zatvora proteran je na svoje imanje i nije smeo da se udaljava, sve do 1854. godine, kada opet odlazi u Evropu. Tek u starosti doživeo je dane trijumfa. U februaru 1879. dolazi u Rusiju i dočekuju ga sa velikim oduševljenjem i počastima, ali je ubrzo teško oboleo. Umro je u Francuskoj, ali je zaveštao da bude sahranjen u Petrogradu. Ispratio ga je ogroman broj ljudi, a na njegov odar položeni su venci ne samo iz cele Rusije, nego i iz inostranstva.

Mihail Bulgakov

Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio pisac, dramaturg, pozorišni reditelj, novinar i lekar.

Rukopisi ne gore! – M. A. Bulgakov

MAJSTOR I MARGARITA (citati)

Još u gimnaziji otkriva svoje brojne talente: piše pesme, crta karikature, svira klavir, peva, sastavlja usmene priče i govori ih drugima… Studirao je medicinu na Carskom univerzitetu u Kijevu.

Od 1916. do 1918. godine bio je lekar na prvoj liniji fronta, a 1920. napušta medicinu i posvećuje se pisanju. Napisao je nekoliko pozorišnih komada koji su igrani u Moskovskom hudožestvenom teatru, ali vlasti nisu odobravale njegove kritike sovjetske stvarnosti, pa su mu dela redom zabranjivana.

U svojim delima kritikovao je vlast kroz komično-groteskne situacije i zaplete pune fantastike. Posle pisma u kojem od sovjetske vlade traži dozvolu da emigrira pošto je zbog zabrane svojih dela ostao bez prihoda, javlja mu se lično Staljin i dobija posao u MHAT-u, ali su mu dela i dalje zabranjena. Prvo sovjetsko izdanje “Majstora i Margarite” objavljeno je tek posle njegove smrti, u delovima, 1966. i 1967. godine u časopisu “Moskva”. “Majstor i Margarita” ima svoj ne samo literarni, već i pozorišni i filmski život širom sveta i dan-danas.

Na širokom polju ruske književnosti u SSSR-u bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Ružan savet. Bio vuk ofarban, ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. – M. A. Bulgakov

Borba protiv cenzure, ma kakva ona bila i uz kakvu god vlast stajala, moj je književnički dug, kao što su i pozivi za slobodu štampe. Ja sam vatreni pobornik ove slobode i smatram da ukoliko bi pisac naumio da dokazuje kako mu ona nije potrebna, bio bi poput ribe koja javno svedoči da joj voda nije potrebna. – M. A. Bulgakov

Lav Nikolajevič Tolstoj – OD INATA NEMA GOREG ZANATA

Lav Nikolajevič Tolstoj – OD INATA NEMA GOREG ZANATA / Odabrane pripovetke

Živeo u jednom selu domaćin Ivan Ščerbakov. Živeo je lepo. Čovek bio u punoj snazi, prvi radnik u selu, i imao tri odrasla sina. Jedan bio oženjen, drugi taman stasao za ženidbu, a treći, šiparac, terao konje noću na pašu i kočijašio, a počeo pomalo već i da ore. Žena Ivanova beše razumna i dobra domaćica, a snaha im se desila neka mirna i vredna mlada. Svega je u kući bilo zadosta — moglo se živeti vrlo lepo. Jedino čeljade u kući koje je bilo na hrani, a nije radilo, bio je starac, Ivanov otac, koji je bolovao od sipnje, te već sedmu godinu na peći ležao. Svakog dobra je Ivan imao zadosta — tri konja i jedno ždrebe, kravu sa junetom, petnaest ovaca. Žene su obuvale i odevale ljude, i u polju pomagale; a ljudi radili svoje težačke poslove. Hleb im je uvek trajao i preko nove hrane. Novcem što bi ga dobili za ovas plaćali su porez i podmirivali domaće potrebe. Kod takvog dobra i imanja, dalo se srećno i zadovoljno živeti. Ali su imali jednog suseda, Gavrila Ćopu, sina Gordija Ivanova. A desilo se da nisu u ljubavi živeli.
Dok je stari Gordije, otac susedov, bio živ, i dok je Ivanov otac starešovao, živeli su lepo, susedski. Zatreba li ženama sito ili kofa, ili ljudima zatreba ponjava ili točak da zamene na vreme, oni samo pošlju iz jedne kuće u drugu, i odmah kao dobri susedi pomognu jedno drugom. Otumaralo june na susedsko gumno, oni ga oteraju, pa će samo reći: „Pripazite,“ veli, „na stoku, još nismo sa gumna vršaj digli.“ A da kriju, ili da zatvaraju na gumnu ili u šupi, ili da ogovaraju jedno drugo, — o tome ni pomena nije bilo.
Tako se živelo dok su im stari upravljali. Ali kad staše gazdovati mlađi, nasta drugi običaj.
A sve je došlo zbog sitnica.

Pronela Ivanovoj snasi jedna kokoš rano. Poče mlada da kupi jaja za Vaskrs. Svakog dana ide po jaja pod šupu u kolski sanduk. Ali mora da su deca kako kokoš poplašila, pa preletela preko plota kod suseda te tamo i snela. Čuje mlada, kakoće njena koka, ali pomisli: „Sad nemam kad, treba da spremim za praznik; otići ću posle, pa ću ga uzeti.“
Pođe pred veče u šupu ka kolskom sanduku — nema jajeta! Stade mlada da pita svekrvu, devera, da nisu oni uzeli.
— Ne, — vele joj — nismo uzimali.
A Taraska, mlađi dever, reći će joj:
— Tvoja kaporka je u dvorištu kod suseda snela, tamo je kakotala, otud je i doletela.
Pogleda mlada u svoju kaporku: sedi do petla na motki, već joj se krpe oči, spremila se da spava. Čisto bi i nju zapitala gde je snela, ali joj neće odgovoriti. Pođe mlada susedima. U susret joj iziđe baba.
— Šta tebi, mlada, treba?
— Ama eto, — veli — strina, šta je: moja koka danas kod vas preletela, pa, rekoh, da ne bude tu negde kod vas i snela.
— Nismo je ni videli. I naše su, dao Bog, još otkad pronele. Mi smo svoje pokupili, a tuđe nam ne treba. Mi, lepa moja, po tuđim dvorištima jaja ne kupimo!
Mlada se nađe uvređena. Ne ostade dužna, odgovori susetki, susetka opet njoj, te se izrodi svađa. Naiđe Ivanova žena s vodom, pa se i ona umeša. Tada iskoči Gavrilova žena, stade susetki za nešto prebacivati, pomenu što je bilo, pa nadoveza, bogme, i što nije bilo. Nasta lom! Sve se ori ono dvorište! Sve najedared viču, htele bi po dve reči najedared da izgovore. A i reči su im — sve jedna gora od druge. Te ti si taka, te ona je onaka, a ti si lopuža, a ti loća; ti ćeš i starca svekra u grob oterati, dovela si se iz gladi…
— A ti si slepica i prosjakinja — sito si mi pocepala. A i ta obramnica je naša, daj ovamo tu obramnicu.
Uhvatiše se za obramnicu, vodu prosuše, marame jedna drugoj s glave svukoše, staše se tući. Dođe iz polja Gavrilo, umeša se i on da odbrani svoju ženu. Iskoči Ivan sa sinom, načini se čudo i pokor. Ivan, kako je bio jak čovek, rastera ih sve. Gavrilu čuperak brade iščupa. Dotrča svet iz susedstva — jedva ih rastaviše.
I od to doba nasta sve zlo među njima.
Zamota Gavrilo svoj čuperak brade u neku cedulju, pa pođe u srez da tuži.
— Ja — veli — nisam zato moju bradu negovao da je roavi Vanjka čupa.
A žena mu se odmah poče pred susedima hvaliti kako je Ivan obrao bostan: kapetan će ga u Sibir proterati. I tako poče zloba i neprijateljstvo.
Opominjaše ih i savetovaše s peći bolesni starac još od prvog dana, ali ga deca ne poslušaše. Govoraše im:
— Ne valja vam, deco, što radite. Za pra Boga ste čitavo čudo načinili. Ta pomislite samo, čitava se ta musuveda izrodila zbog jednog tričavog jajeta. Digla deca jaje, Bog s njim. Kakva ti korist od jednog jajeta? Imate, ’vala Bogu, živine, biće jaja do jeseni koliko ti srce ište. Pa lepo, rđavu ti reč rekla, a ti je popravi, nauči je kako će lepše da kaže. Najposle, potukli ste se — čudna mi čuda. Biva i to kod ljudi. A vi otidite jedna drugoj pa oprostite, pa svršena posla. A ako okrenete s onog drugog, goreg kraja, ljuto ćete se kajati.
Ali mlađi starca ne poslušaše. Mišljahu: starac kao starac; dugo mu vreme pa gunđa onako naprazno.
Ne pokori se Ivan susedu.
— Ja mu — veli — nisam bradu iščupao, on ju je sam sebi iščupao, a njegov sin je meni sve kopče na kaputu potrgao, i svu mi košulju pocepao. Evo vam, pa vidite!
I pođe Ivan na sud. Sudili se najpre kod svog seoskog sudije, pa posle i kod sreskog. Dok su se tako parničili, nestade Gavrilu jedna čivija s kola. Obedila Gavrilova ženskadija zbog te čivije Ivanovog sina.
— Mi smo — vele — videle kako je noću pored prozora kolima prolazio, a kuma je pričala da je svraćao u me’anu i nudio me’andžiji čiviju da mu proda.

Opet se počeše parničiti. A kod kuće iz dana u dan svađa, pa bogme i tuča. I deca im se vešto svađaju — naučili od starijih; a ako se žene na reci nađu, više im čuješ kako palacaju jezicima, no što lupaju pratljačama, i sve na zlo.
Spočetka su ljudi samo bedili jedan na drugog, a posle baš zbilja. Čim ko što zaboravi ili izgubi, to odmah neko diže i kući vuče. Pa su tako i žene decu naučile. I život im postajaše sve grđi i nesnosniji. A parničili su se Ivan Ščerbakov i Gavrilo Ćopa i po seoskim zborovima, i u sreskom i opštinskom sudu, tako da su već svima sudijama bili dosadili.
Čas osude Ivana na globu ili u zatvor, čas opet Gavrila. I što su više jedan drugom pakostili, sve su i sami bivali ljući i pakosniji. Isto kao i psi kad se dohvate: što se više grizu i kolju, sve se više ostrvljuju. Pseto odzada biju, a ono misli da ga to ovo drugo pseto ujeda, pa još gore nasrće. Tako i ova dva seljaka. Pođu na sud, tamo ih kazne, jednog ili drugog, globom ili zatvorom, no posle toga su još sve pakosniji jedan na drugoga. „A, čekaj malo, majčin sine: presešće to tebi! ’Oćeš se češati gde te i ne svrbi.“ I tako im to trajaše čitavih šest godina. A starac im je otud s peći sve jedno te jedno govorio. Tek počne da ih umiruje i savetuje:
— Ama šta vi to, deco, činite? Ostavite te trice i začkoljice, gledajte svoje poslove, ne žestite se i ne zlobite na ljude, bolje će vam biti. Jer što više pakosti činite, vama samima je sve gore.
Ali niko na starca ni glave ne obrće.
Sedme godine stvar dođe dotle da je na jednoj svadbi snaha Ivanova počela Gavrila pred narodom sramotiti; stade pričati da je uhvaćen u krađi konja. Gavrilo bio pijan, ne mogade savladati srce, udari mladu i tako je poremetio da je nedelju dana ležala. Obradova se Ivan, pođe s tužbom istražnom sudiji. „Sad ću se,“ veli, „.razračunati sa susedom. Sad mu Sibir ne gine.“ Ali opet Ivana ne posluži sreća. Istražni ne primi tužbu. Pregledaše mladu. Mlada ustala, nikakva traga od udarca. Pođe Ivan seoskom, a ovaj ga posla u sreski. Stade se Ivan zauzimati u srezu, počasti pisara i starešinu sa dve oke zaslađene rakije, i izradi te osudiše da Gavrila po leđima išibaju. Pročitaše Gavrilu presudu.

Čita pisar: „Sud je rešio da kazni zemljodelca Gavrila Gordijeva sa dvadeset šiba pri sreskoj kancelariji.“ Sluša Ivan rešenje pa gleda u Gavrila. „Šta li će, veli, sad?“ Saslušavši, Gavrilo pobele kao taj zid, okrenu se, iziđe u trem. Iziđe za njim i Ivan, pođe svome konju, ali ču gde Gavrilo reče:
— Ako, ako… on će moja leđa išibati, i leđa će se moja zapaliti od bola, ali neka se čuva da se njemu i nešto grđe ne zapali.
Kad ču Ivan te reči, on se odmah vrati sudijama.
— Gospodo sudije! On mi preti da će me zapaliti. Saslušajte ga; pred svedocima je rekao.
Pozvaše Gavrila.
— Je li istina da si rekao?
— Ništa ja nisam govorio. Šibajte, kad imate vlast. Vidi se da ja prav zdrav moram da stradam, a on može da čini šta hoće.
Htede Gavrilo još nešto da rekne, ali mu zadrhtaše usne i obrazi. I okrenu se zidu. Uplašiše se čak i sudije kad ga pogledaše. „Da ne učini on,“ pomisliše oni, „zbilja nešto i od sebe i od suseda?“ –
Tada će im reći jedan stari sudija:
— A znate šta, momci, bolje će vam biti da se sad lepo tu izmirite. Ti, brat Gavrilo, zar je to lepo bilo od tebe što si mladu udario? Dobro te je na tom ostalo, Bog vam se smilovao, a šta misliš kakva je grehota mogla da se desi? Pa zar bi to lepo bilo? Priznaj da si pogrešio, pa ga moli za oproštenje. A on će ti oprostiti. A ovu presudu ćemo mi nanovo drukčije napisati.
Ču to sudski pisar, pa će reći:
— To ne može biti, jer na osnovu sto sedamnaestog paragrafa izmirenja na sudu nije bilo, nego je bilo sudsko rešenje, i to rešenje ima da postane punovažno.
Ali sudija ne posluša pisara.
— ’Ajd’, nemoj zvrndati u vetar. Prvi ti je, brate, paragraf: Boga se sećati, a Bog ’oće da se ljudi mire.
I stade sudija opet savetovati seljake, ali ih ne usavetova. Ne hte Gavrilo da ga posluša.
— Meni je — reče — bez jedne godine pedeset. Ja imam oženjena sina, i niko me, otkad sam se rodio, nije bio, a sad me rapavi Vanjka pod šibe doveo! Pa zar ja njemu da se poklonim?! Ne, ne… neka… a zapamtiće mene Vanjka!
Zadrhta opet Gavrilov glas. Ne mogade dalje govoriti. Okrenu se pa iziđe.
Od sreske kancelarije do njegove kuće moglo je biti kakvih deset vrsta, i vrati se Ivan kući dockan. Već žene izišle da sačekaju stoku iz polja. On ispregnu konja, skloni kola i hamove pa uđe u kuću. U kući ne beše nikoga. Deca se s polja još ne behu vratila, a žene su susretale i terale kući svaka svoju stoku.
Uđe Ivan, sede na klupu pa se zamisli. Seti se kako su Gavrilu odluku pročitali, i kako je prebledeo kao krpa pa se k zidu okrenuo. Kad se toga seti, steže mu se tuga na srce. Pomisli kako bi njemu, Ivanu, bilo kad bi on bio tako osuđen. I žao mu bi Gavrila. I čuje: zakašljao se starac na peći, poče da se meškolji i da silazi s peći. Siđe starac, dobahulja nekako do klupe pa sede. Umorio se dok je do klupe domilio.
— Šta je? Osudiše l’ ga?
Ivan reče:
— Presudiše mu dvadeset šiba.
Poče starac da maše glavom.
— Ne valja ti to, Ivane, što činiš. Nikako ne valja! Ne njemu, nego sebi zlo činiš. Pa lepo, kad njemu išibaju leđa, ’oće l’ tada tebi nešto lakše biti?
— Vala, neće mu više padati na pamet! — reče Ivan.
— Šta neće? Po čemu je on gori od tebe?
Planu Ivan.
— Kako, šta mi je učinio?! — reče on. — Pa zar mi nije ženu pretukao? A eto sad preti i da će me zapaliti! Pa šta, ’oću li u ruku za to da ga ljubim?
Uzdahnu starac pa reče:
— Ti, Ivane, po svem širokom svetu hodiš i putuješ, a ja eto već tolike godine na peći ležim; i ti misliš da ti sve vidiš, a da ja ništa ne vidim. Ne, sinko, ništa ti ne vidiš. Tebi je pakost oči zaslepila. Tuđi ti je greh na očima, a svoj za leđima. Šta ti to reče, on zlo čini! . .. Ama, da samo on jedan zlo čini, zla ne bi ni bilo. Zar zlo među ljudima samo od jednoga potiče? Zlo nastaje tek kad su dvojica. Njegovo zlo vidiš, a svoje ne vidiš. Kad bi samo on jedan bio rđav, a ti da si dobar, zla ne bi bilo. A bradu ko mu je iščupao? Ko mu je onu krstinu raži sa njive digao? A po sudovima ko ga je vukao? A ovamo sve na njega bacaš. Ti sam rđavo živiš, otud i jeste zlo. Nisam ja tako, moj sinko, živeo, niti sam vas tome učio. Ja i pokojni njegov otac nismo tako živeli. Nego kako smo mi živeli? Susedski. Njemu nestalo brašna, eto njegove snaje kod nas: „Čiča Frole, nestalo nam brašna!“ „Idi, mlada, u koš pa za’vati koliko ti treba.“ Kod njega nema ko da konje istera na pašu; „’Ajde, Vanjka, odvedi mu konje.“ Ili meni što ponestane, a ja odmah k njemu: „Čika Gordije, to mi i to treba.“ „Uzmi, brate Frole.“ Eto, tako ti je to kod nas išlo. Pa ste i vi lepše živeli. A sad, šta je ovo? Eto, onomad nam vojnik pričaše o bitki kod Plevne. Pa kod vas je, brate, sad vojna gora no kod te Plevne. Zar je to život? A i grehota je! Ti si muž, ti si gazda u kući. Ti ćeš odgovarati. Jer čemu ti tvoju žensku čeljad i decu učiš? Da budu gori od pasa! Eto onomad tvoj Taraska, pa i on, balavac jedan, tetku Jerinu po materi ruži, a mati mu se smeje. Pa zar je to dobro, naopako?! Ta ti ćeš za to Bogu odgovarati! Pomisli o duši svojoj. Zar tako treba? Ti meni reč, a ja tebi dve, ti meni šamar, a ja tebi dva! Ne, sinko, kad je Hristos po zemlji hodio, On nas, budale, nije tomu učio. On tebi reč, a ti oćuti, pa će ga njegova rođena savest ukoriti. Eto kako nas je On, baćuška, učio. Ošamari l’ te ko, a ti mu okreni i drugi obraz: eto, reci, udri, ako sam zaslužio. A njega će savest ukoriti, pa će se smiriti i poslušaće te. Tako je On nama zapovedao, a ne da se bodemo rogovima kao stoka. Što ćutiš? Je l’ tako kako kažem?

Ćuti Ivan, sluša.
Zakašlja se starac, jedva ispljunu, pa opet poče da govori:
— Ti misliš Hristos nas je zlu učio. Ta sva je njegova nauka bila za naše dobro. Najposle, pomisli baš i o svom zemaljskom životu: šta, je l’ ti prijatniji život u kući otkako si u tu Plevnu zagazio? Izračunaj koliko si novca straćio na te sudove, koje na put, koje na druge troškove.
… Kakvi su ti krasni sinovi porasli — sami sokolovi, — da živiš i uživaš za tri sveta, da napreduješ, — a tvoje imanje je sve tanje i oskudnije. A od čega to? Sve od toga. Od gordosti i od besa tvoga.

Red je danas da si pošao s decom u polje pa da sam poseješ, al’ tebe đavo tera sudiji, jal’ kakvom tamo budžakliji-piskaralu. Te zbog toga ne uzoreš na vreme, u nevreme poseješ, a zemlja ti, majčica, i ne rodi. Zašto ti letos ovas nije rodio? Kad si ga posejao?… Eto, sad si došao iz varoši. Pa šta si isposlovao? Sebi na vrat. Ej, moj sinko! Bolje bi ti bilo da se svijaš oko svoga posla, da si s tvojom dečicom na njivi, na livadi, pa u kući; a ako te je ko uvredio, ma’ni ga s milim Bogom. Oprosti mu, pa će ti i lakše i naprednije biti; a i oko srca ćeš se svagda bolje osećati.
Ćuti Ivan, ništa ne besedi.
— Nego znaš šta, Vanja! Poslušaj ti mene, starca. Pođi ti sad, iz ovih stopa, upregni onog tvog čilaša, pa odmah pravo u policiju. Zagladi i zataškaj celu tu musuvedu pa pođi sutra Gavrilu; oprostite jedan drugom kako Bog zapoveda, pa ga pozovi k sebi za sutra na čaj i kolače (to beše uoči Male Gospojine). Ugrejte samovarčić, donesi, najzad, i nešto pića, pa raskrsti sa njim sve grehove i pogreške, te da ih ni odjako više ne bude; pa tako i ženama i deci zapovedi.
Uzdahnu Ivan pa pomisli: „Pravo kaže čiča,“ i u času ga pređe srce. Samo ne zna kako to sve da uradi, kako da se pomiri sad.
Ali starac mu priteče u pomoć, baš kao da je pogodio šta ovaj misli:
— Pođi, Vanja, ne odlaži. Gasi požar na početku, a kad se posle razgori, ništa mu nećeš moći.
Htede otac još nešto da mu rekne, ali ne doreče. Naiđoše žene u sobu, zatorokaše kao čegrtaljke. Do njih već svi glasovi dođoše, i kako je Gavrilo osuđen da bude šiban, i kako je pretio da će kuću zapaliti. Sve doznadoše pa još i svoje dopletoše, i već u zao čas stigoše da se sa Gavrilovom ženskadijom na ispustu posvade.
Staše pričati kako im je Gavrilova snaha pretila izvršiocem, egzekutorom. Jer izvršilac je, vele, Gavrilov dobar prijatelj. On će sad celu tu stvar okrenuti drukčije, a učitelj je, kažu, već napisao žalbu protivu Ivana — baš samom caru. I u toj žalbi je sve napisano: i za ukradenu čiviju, i za baštu, te će sad polak Ivanovog imanja njima pripasti. Posluša Ivan šta one govore, pa mu se opet srce uzjoguni, i predomisli se — ne pođe da se miri sa Gavrilom.

Domaćin na dvorištu uvek ima mnogo poslova. Ne htede Ivan da gubi vreme u praznom razgovoru sa ženama, nego ustade, iziđe iz kuće pa pođe na gumno i staju. Dok je tamo površio posla, već i sunce beše zašlo; dođoše i deca sa njive koju su orali. Predusrete ih Ivan, raspita ih šta su i koliko su uradili, pomože im da ostave i uspreme što treba, metnu na stranu stari ham da ga okrpi, htede još neke motke da skloni pod naslon, ali se beše već sasvim smrklo. Ostavi motke do sutra, položi stoci hrane, otvori vrata, propusti Tarasku s konjima na ulicu da pođe prekonoć na pašu, pa opet zatvori vrata.
„A sad da večeram pa da spavam,“ pomisli Ivan; uze sobom iskidani ham pa pođe u kuću. I zaboravi u taj mah i Gavrila, i ono što mu je otac govorio. Ali baš pojmi za kvaku da uđe u trem, kad ču kako iza plota sused nekoga grdi promuklim glasom. „More ugasiću ja njemu sveću,“ viče na nekoga Gavrilo. „Ubiti njega treba!“
Kad ču Ivan te reči, a u njemu ožive i planu sva stara pakost protiv suseda.
Zastade, slušaše dok je Gavrilo grdio, odmahnu glavom pa pođe u kuću.
Uđe u kuću. U kući behu užegli lampu; snaha u uglu sedi sa preslicom, starka sprema večeru, stariji sin plete uzicu za opanke, drugi sedi za stolom pa čita, a Taraska se sprema da vodi konje prekonoć u polje.
U kući je sve dobro i veselo, samo da nije te neprilike, rđava suseda.
Uđe Ivan ljutit, gurnu mačku s klupe, a žene izgrdi što im umivaonik nije na mestu. Neki mu se teret stište na srce. Sede, namršti se pa poče ham da krpi, ali mu nikako ne idu iz glave Gavrilove reči kako je na sudu pretio, a kako je maločas viknuo promuklim glasom na nekoga: „Ubiti njega treba!“
Spremi stara Taraski da večera, on pojede, obuče kožni pršnjak, pa kaftan, opasa se, uze hleba pa pođe na ulicu konjima. Htede stariji brat da ga isprati, ali Ivan i sam ustade pa iziđe na trem.

Napolju se beše već sasvim smrklo, nebo se beše oblacima podmladilo i poče da pirka neki vetar. Siđe Ivan sa ulaznih stepena, pope sinčića na konja, otera za njim ždrebe i zastade pred kućom, pogleda, posluša kako Taraska odjuri dole niza selo, kako se sastade sa drugim dečacima i kako svi odjuriše, te se zamalo već i ne čujaše bat od konja. Zastade, zastade Ivan kod vrata, a nikako mu ne idu iz glave Gavrilove reči „da se tebi još i nešto grđe ne zapali?“
„Kakav je, on ne mari, makar i on sam izgoreo. Jer kakva je ovo suša, a uz to i vetar. Prikrašće se i zaći gde odzadi, turiti ugarak, pa se izgubiti; zapaliće me, nesrećnik, i ostaće prav. Da mi je da ga zatečem, vala, ne bi mi utekao.“
I ta misao se tako uvreži u glavu Ivanovu, da ne pođe natrag na ulazne stepene, nego se pravo spusti na ulicu pa savi za vrata, za ugao. „Ded, baš da obiđem kuću. Ko ga zna šta taj misli!“ I pođe Ivan polako i nečujno pored kapije, a njemu se učini kao da na onom roglju nešto vrdnu, baš kao da neko izviri pa se opet povuče za rogalj.
Stade Ivan pa se pritaji. Osluškuje i gleda; sve je mirno, samo što vetar lišće na vreži pokreće i šušti po slami. Maločas beše mrak da prst pred sobom ne vidiš, a sad se oči navikoše u mraku: i vidi Ivan sav ugao, i stub, i strehu. Zastade malo, pogleda, nema nikoga.

„Mora da mi se samo učinilo,“ pomisli Ivan, ,,al’ ipak idem da obiđem,“ pa pođe, prikradajući se pored staje. Korača Ivan polako, u likovim opancima, tako da ni sam svoje korake ne čuje. Dođe do ugla, kad da vidiš čuda! Na onom kraju baš kao da nešto sevnu kod soha pa opet iščeze. Ivana kao da nož po srcu reznu, i stade čovek. Ali tek što stade, a tamo sevnu još jače, i jasno se vidi, čučnuo nekakav čovek u kapi, leđima ovamo okrenut — Ivanu, pa raspiruje oganj u zgutoljku slame. Poče da lupa srce Ivanu u grudima kao ptici, sav se nakostreši pa stade koračati krupnim koracima. Čisto ni sam ne oseća noge pod sobom. „E,“ veli, „sad si moj! Uhvatiću te na samom delu!“
Ali još Ivan ni dva koraka ne učini, kad najedared nešto silovito planu, i sve se obasja kao u pola dana, ali već ne na onom mestu, niti mala vatrica, nego najedared buknu slama ispod strehe, a grdan veliki plamen poče da liže po krovu. Tu je i Gavrilo, sav se vidi.

Kao jastreb na ševu, jurnu Ivan na Ćopu. — „Vezaću ga,“ pomisli on, „sad mi već ne uteče!“ Ali Ćopa mora da je čuo korake. Osvrnu se, pa — otkud mu samo ona brzina? — kao zec otperjaši pored staje.
— Nećeš bre! — viknu Ivan, pa se stušti na nj.
Ali taman on htede da ga uhvati za vrat, a Gavrilo mu se izvi iz ruku. Ivan ga dohvati za skut od kaftana. Kaftan se otpara i otkide, a Ivan pade. Skoči Ivan, viknu: „U pomoć! drž’te ga, ljudi!“ pa potrča opet.
Dok se on digao, Gavrilo beše već kod svoje kuće, ali ga Ivan i tu stiže. I taman da ga dočepa, kad ga najedared nešto lupi po glavi tako da se čisto obneznani, — baš kao da ga velika kamenica udari po temenu. To Gavrilo pred kućom beše podigao hrastov kolac, pa kad je Ivan jurnuo na nj, on izmahnu iz sve snage i udari ga po glavi.
Obneznani se Ivan, staše mu svetlaci iz očiju leteti, zatim mu se pomrači pred očima, te poče da se zanosi i povodi. Kad dođe k sebi, Gavrila nema; beše svetlo kao u po dana, a otud, od njegove kuće, kao neka mašina, nešto je huktalo i praštalo. Ivan se okrenu onamo i vide da mu je stražnja staja bila sva u plamenu, a i staja sa strane bila je zahvaćena; i oganj, i dim, i izgoretine od slame pomešane sa dimom leteli su prema kući.
„Ama šta ovo bi najedared!“ viknu Ivan, podiže ruke i udari se po kukovima. „Ta samo da sam iščupao ugarak iz strehe, pa da sam ga izgazio, ništa ne bi bilo. Šta ovo bi, po Bogu ljudi!“ — ponovi on.
Htede da vikne u pomoć, ali mu se oduzeo glas, ne mogade reči izgovoriti. Htede da potrči — noge ni da se maknu, čisto jedna za drugu zapinje. Pođe korakom, odmače korak, dva, poče da se povodi, opet ne može da diše. Stade; izduva se, opet pođe. Dok je obišao staju i došao do požara, staja sa strane već je sva bila u plamenu. Plamen zahvati već jedan rogalj od kuće i vrata, a iz kuće sukljaše plamen. U dvorište se već ne mogaše ni ući.
Dotrča silan svet na vatru, ali se ništa ne mogaše učiniti. Susedi iznošahu stvari iz kuća i terahu iz svojih dvorišta stoku.

Posle Ivanove kuće, zapali se i Gavrilova, dunu vetar pa se požar prenese, bogme, i na drugu stranu ulice. Zbrisa požar polovinu sela, baš kao da ga britvom obrija.
Kod Ivana samo što iznesoše starca, a sami oni, čeljad, iskočiše u čem se zatekoše, inače im sve ostade.. Osim konja što behu noćas isterani u polje na pašu, sva im stoka izgore, kokoši pogoreše na sedalima; kola, plugovi, brane, ženski sanduci, žito u koševima — sve izgore.
Kod Gavrila stoku isteraše pa ponešto i iznesoše.
Gorelo je dugo — svu dragu noć. Ivan stajaše kod svoje kuće, gledaše i samo neprestano hukaše: „Ama šta ovo bi, po Bogu ljudi! Ta samo da sam iščupao pa izgazio.“ Ali kad se stropoštaše tavanice u kući, on jurnu u najgoru vatru, zgrabi ogorelu gredu pa je poče vući iz vatre. Spaziše ga žene pa ga staše zvati natrag, ali on izvuče gredu pa uđe i po drugu, ali se zabatrga i pade u plamen. Utrča za njim sin te ga nekako izvuče. Oprlji sebi Ivan i bradu, i kosu, progore mu odelo i izranjavi ruke, i ništa ne osećaše. „To je on od jada čisto pomerio pameću,“ govoraše narod. Poče vatra već da se stišava, a Ivan neprestano stajaše i kukaše: „Braćo, ta šta je ovo? Ta samo da sam odmah iščupao!…“
Pred zoru posla kmet svog sina po Ivana.
— Čiča-Ivane, otac ti je na samrti, reče mi da te zovem da se oprostite.
Zaboravio bio Ivan i na oca, pa čisto i ne razume šta mu se govori.

— Kazao da te zovemo da se oprosti s tobom, eno ga kod nas u kući — umire. ‘Ajdemo, čiča-Ivane.
Jedva nekako razumede Ivan, pa pođe za kmetovim sinom.
Kad su starca iznosili, dohvatila ga zapaljena slama pa ga strašno ispekla. Odneli ga kod kmeta na kraj sela. Taj kraj ne beše izgoreo.
Kad Ivan dođe kod oca, u kući beše samo jedna kmetova baba i deca na peći. Svi behu na požaru. Starac ležaše na klupi, sa svećom u ruci, i gledaše postrance u vatru. Kad mu sin uđe, on se promeškolji. Starica mu priđe i reče mu da je došao sin. On reče da ga zovu bliže. Ivan priđe, i tada starac poče govoriti:
— Šta je, Vanjka, — reče on — šta sam ja ono tebi govorio? Ko li to upali selo?
— On, oče, on, — reče Ivan — on, zatekao sam ga na delu. Preda mnom je i ugarak u krov turio. Samo da sam istrgao šaku slame sa ognjem, pa da sam izgazio — ničega ne bi bilo.
— Ivane, — reče starac — moj kraj je došao, al’ i ti ćeš jednom umreti. Čija je krivica?
Ivan se zagleda u oca i ćutaše. Ni reči ne mogade prosloviti.
— Pred Bogom govori: čiji je greh? Šta sam ja tebi govorio?
Tek sad Ivan dođe k sebi i sve razumede. I zašišta nosom i pade na kolena pred ocem, gorko se zaplaka i reče:
„Ja sam kriv, baćuška. Oprosti mi, tako ti Hrista, kriv sam pred tobom i pred Bogom!“
Starac se nešto uzmuči sa rukama, premesti svećicu u levu ruku pa ponese desnu ka čelu, htede da se prekrsti, ali ne mogaše, te zastade.
— ‘Vala ti, Bože! ‘Vala ti, Bože! — reče on, pa opet prenese pogled na sina.
— Vanjka! O Vanjka!
— Šta je, oče?
— Pa šta sad treba činiti?
Ivan je jednako plakao.
— Ne znam, tata, — reče on — ni kako ćemo živeti ovako.

Zažmuri starac, stade vavoljiti usnama, kao da bi pribrao snagu, pa opet otvori oči i reče:
— Proživećete. Ako s Bogom budete živeli, ni brige vas nije, proživećete.
Poćuta još starac, osmehnu se pa reče:
— Pazi, Vanja, nemoj da govoriš ko je zapalio. Jer ko jedan tuđ greh prikrije, tome Bog dva oprosti.
I uze starac sveću u obe ruke, skrsti ih pod srcem, uzdahnu, isteže se i umre…
Ivan ne htede da tuži Gavrila. Čudio se Gavrilo Ivanu kako to da on nikome ne govori kako je bilo. Spočetka ga se Gavrilo bojao, a posle se naviknu. Prvo prestaše njih dvojica da se svađaju, pa posle prestade i njihova čeljad. Dok su gradili nove kuće, obe su porodice živele u jednoj kući, a kad se selo nanovo pogradilo, i kuće se malo bolje razmakoše jedna od druge, Ivan i Gavrilo ostaše opet susedi na starom gnezdu.
I otada življahu Ivan i Gavrilo lepo, susedski, kao što su im i stari živeli. I seća se Ivan Ščerbakov što mu je stari roditelj napričao, i što mu je Bog ukazao: da požar treba gasiti na početku — dok se ne rasplamti.
Pa ako mu ko što rđavo učini, on gleda ne da mu se osveti, nego gleda kako bi stvar popravio. A ako mu neko ružnu reč rekne, on gleda ne da mu još gore i ružnije vrati, nego misli kako bi poučio onoga da ne govori ružne reči, pa tako i svoju žensku čeljad i decu uči.
I učoveča se Ivan Ščerbakov pa stade živeti bolje i zadovoljnije nego pre.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Jovan Maksimović

Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE

Lav Nikolajevič Tolstoj – TRI PITANJA

Lav Nikolajevič Tolstoj – TRI PITANJA / Odabrane pripovetke

Pomisli jednom jedan car da, kad bi on svagda znao kada da počinje svaku stvar, pa kad bi još znao s kojim ljudima treba a s kojima ne treba da ima posla, i što je najglavnije, kad bi uvek znao kakva je stvar od svih najvažnija, tada nikad ne bi imao neuspeha i štete. Pa pomislivši tako, car razglasi po svem carstvu da će veliku nagradu dati onome ko ga nauči kako da zna pravo vreme za svaki posao, kako da zna koji su mu ljudi najpotrebniji i kako da se ne vara u tom koja je stvar najpotrebnija i najvažnija.

Staše dolaziti caru učeni ljudi pa odgovarahu — ovaj ovako, onaj onako — na njegova pitanja.
Na prvo pitanje jedni rekoše: za to da zna pravo vreme za svaku stvar, posao, trebalo bi da unapred sastavi raspored za dan, mesec i godinu, pa da se strogo pridržava onoga što je naznačeno. Tek tada će se, rekoše mu oni, svaka stvar raditi u pravo svoje vreme. Drugi rekoše da se ne može unapred rešavati kakav će se posao raditi i u koje vreme, te se ne treba kojekakvim praznim zabavama rasejavati, nego vazda biti pažljiv prema onome što se događa, pa tada delati, činiti ono što treba.

Treći rekoše da, ma kako car bio pažljiv prema onome što se događa, ipak sam čovek ne može svagda odlučivati u koje vreme treba nešto raditi. Treba da ima oko sebe savet mudrih ljudi pa prema njihovom savetu rešavati šta i u koje vreme da radi. Četvrti su govorili kako se u životu često dešavaju takve stvari da čovek nema kad da pita savetnike, nego treba odmah, onoga časa rešiti — da li mu je vreme ili nije vreme da se posao počinje. A zato, da bi se to znalo, trebalo bi, opet, znati šta će se dogoditi. Za to pak, da bi to mogao znati, treba opet unapred znati šta će se kad desiti. A to mogu znati samo čarobnici. Te stoga, da bi se znalo pravo vreme za svaku stvar, treba pitati za to čarobnike.

Tako su, svaki na svoj način, odgovarali i na drugo pitanje. Jedni su govorili da su najpotrebniji caru ljudi — da su to njegovi pomoćnici, upravljači državnim poslovima; drugi rekoše da su najpotrebniji caru ljudi — to su sveštenici; treći da su najpotrebniji caru ljudi — lekari; četvrti da su za cara najpotrebniji — vojnici.

Na treće pak pitanje: koja je stvar najvažnija, jedni su govorili da je najvažnija stvar na svetu — nauka; drugi rekoše da je najvažnija stvar — ratna veština; a treći da je od svega toga važnije — bogopoštovanje.

Svi odgovori behu različiti, te se stoga car ne složi ni s jednim između njih, i nikome ne dade nagrade. A da bi što tačnije doznao odgovore na svoja pitanja, on odluči da pita o tome jednog pustinjaka čija se mudrost razglasila bila po svem carstvu.
Taj pustinjak je živeo u šumi, nikud iz nje nije izlazio, a primao je samo proste ljude. I stoga se car presvuče u prosto odelo pa, ne dovezavši se sa svojim oružnicima do pustinjakove ćelije, sjaha s konja pa, samosam, pođe k njemu.

Kad mu car priđe, pustinjak je pred svojom kolibom kopao i pravio leje. Ugledavši cara, on se pozdravi sa njim pa odmah nastavi kopanje. Taj pustinjak bio je mršav i slab. Turajući ašov u zemlju i prevrćući omanje grudve zemlje, teško je disao.
Car mu priđe i reče:
— Došao sam ti, mudri pustinjače, da te molim da mi daš odgovor na ova tri pitanja: koje vreme treba čovek da shvati i uoči pa da ne propusti kako da se posle ne bi kajao; koji su ljudi najpotrebniji, te s kojim, dakle, ljudima treba više a s kojima manje opštiti, i kakva su dela najvažnija, te koje stoga delo između svih treba činiti pre drugih?

Pustinjak sasluša cara, ali mu ništa ne odgovori,. nego opljunu šake pa prionu da dalje rilja zemlju.
— Ti si se umorio, — reče mu car — ded mi taj ašov, da te odmenim.
— Hvala ti! — reče pustinjak, dade mu ašov pa sede na zemlju da se odmori.
Prekopavši i udesivši ove leje, car zastade, pa ponovi svoje pitanje. Pustinjak mu opet ništa ne odgovori, nego ustade i pruži ruku prema ašovu.
— Sad se ti odmori; daj mi da ja… —reče on.
No car mu ne dade ašova nego produži dalje da kopa. Prođe jedan čas, drugi, sunce poče da zalazi za drveće, a car zabode ašov u zemlju pa reče:
— Došao sam ti, mudri čoveče, da mi daš odgovorena moja pitanja. Ako ne možeš da mi odgovoriš, ti reci, pa da se vratim otkud sam i došao.
— A gle, ko ono trči ovamo? — reče pustinjak-
— Da vidimo ko je.

Car se okrenu pa vide da iz šume zbilja trči nekakav bradat čovek. Taj se čovek držao rukama za trbuh ispod ruku mu je curila krv. Pritrčavši k caru, bradonja pade na zemlju pa, urazročenih očiju, nije se kretao, no samo slabo jaukao.

Car zajedno sa pustinjakom otkopča i odgrnu odelo tog čoveka. Na trbuhu mu je zjapila velika rana. Car, kako je znao, opra i ubrisa svojim rupcem, a pustinjakovim ubrusom je previ. No krv ne prestajaše. Car nekoliko puta skidaše u toploj krvi ogrezao zavoj, pa nanovo ispiraše i zavijaše ranu.

Kad krv prestade da lopi, ranjenik se povrati pa. zaiska vode. Car mu donese sveže vode i napoji ga.
Sunce, međutim, beše sasvim zašlo, vazduh se osveži. Car pomoću pustinjaka prenese ranjenog čoveka u ćeliju pa ga položi na postelju. Ležeći na postelji ranjenik zažmuri i utiša se. Car se beše tako umorio od hoda i rada da je i on, zguren na pragu, zaspao takvim krepkim snom da je prespavao, onako zguren na pragu svu letnju, kratku noć, a kad se probudio, dugo nije mogao da shvati gde je i ko je onaj strašni bradati čovek što leži na krevetu, pa se eto uporno oštro zagledao u njega svojim zažarenim očima.
— Oprosti mi — reče mu bradati čovek slabim glasom kad vide da se car probudio pa ga gleda.
— Ja tebe ne poznajem, i ne znam šta da ti praštam, — reče mu car.
— Ti ne znaš mene, ali ja znam tebe. Ja sam onaj neprijatelj tvoj koji sam se zakleo da ću ti se osvetiti što si mi brata pogubio i oduzeo mu imanje. Ja sam znao da si ti pošao sam ka pustinjaku, pa sam se rešio da te ubijem kad se budeš vraćao. Ali prođe ceo dan a ti se nikako ne vraćaš. Tada ja izađoh iz zasede da vidim gde si, pa naiđoh na tvoje oružnike. Oni me poznadoše i raniše. Ja pobegoh od njih, no kako mi je krv nezadržano lopila iz rane, ja bih jamačno umro da mi ti nisi ranu previo. A sad, ako ostanem živ, i ti na to pristaneš, ja ću te kao najverniji rob služiti, i to isto ću i sinovima svojim narediti. Oprosti mi.

Caru bi vrlo milo što mu je tako lako pošlo za rukom da se pomiri sa svojim neprijateljem; pa ne samo da mu je oprostio nego mu obeća da će mu sve njegovo imanje vratiti i, osim toga, da će mu odmah poslati svoje sluge i lekare da mu budu na pomoći.
Oprostivši se sa ranjenikom, car izađe na kućni prag; tražeći očima pustinjaka i sad, pre no što pođe od njega, on poslednji put zažele da ga zamoli da mu odgovori na data mu pitanja. Pustinjak beše na dvorištu, pa puzeći na kolenima pored juče uskopanih leja, nešto je tamo sejao i presađivao.
Car mu priđe i reče:
— Poslednji te put, mudri čoveče, molim da mi odgovoriš na ona pitanja.
— Pa već ti je odgovoreno — reče mu pustinjak, sedajući na svoje mršave nožne listove i odozdo naviše gledajući u cara koji je pred njim stojao.
— Kako odgovoreno?! — zapita ga car.

— Pa evo kako, — reče pustinjak. — Da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje, nego da si pošao sam nazad, ovaj bi te bratac presreo i napao, i ti bi se ljuto kajao što nisi ostao sa mnom. Znači: najbolje i najpodesnije vreme bilo ti je ono kad si kopao leje, a ja sam ti, opet, tada bio najvažniji čovek, a najvažnije delo je bilo: meni dobro učiniti.

… A posle, kad je onaj dotrčao, najbolji, najpodesniji čas je bio kad si ga dvorio i negovao. A da mu ti tada ne previ ranu, on bi umro, ne pomirivši se s tobom. Znači: i najpotrebniji i najvažniji čovek bio je on, a ono što si mu ti učinio, to je i bilo najvažnije delo. Zato i zapamti da je najvažnije vreme jedno: sad, sad odmah; a najvažnije je ono stoga što mi samo u njemu jedinom gospodarimo nad sobom. A najpotrebniji je čovek onaj s kojim si se sad sastao i našao, jer niko ne može znati hoće li on imati da radi još sa nekim drugim čovekom; a najvažnije, najznačajnije je delo učiniti mu dobro — najvažnije stoga što je samo za to i na to i poslan čovek na ovaj svet.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Jovan Maksimović

Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE

Lav Nikolajevič Tolstoj – LAŽNI KUPON

Lav Nikolajevič Tolstoj – LAŽNI KUPON / Odabrane pripovetke

PRVI DEO

Fjodor Mihailovič Smokovnikov, predsednik gubernijske finansijske direkcije, bio je čovek nepotkupljiv, čim se ponosio, preterano liberalan i ne samo slobodouman već je mrzeo svako ispoljavanje religioznosti, koju je smatrao kao ostatak praznoverstva. Iz kancelarije se vratio vrlo rđavo raspoložen. Gubernator mu je napisao sasvim glup akt po kome bi se moglo smatrati da je Fjodor Mihailovič uradio nešto nepošteno. Fjodor Mihailovič se jako naljuti, pa odmah napisa žustar i zajedljiv odgovor.
Kod kuće se Fjodoru Mihailoviču činilo da mu se sve radi usprkos.
Bilo je pet minuta do pet sati. On je mislio da će se odmah ručati, ali ručak nije bio gotov. Fjodor Mihailovič zalupi vratima, pa ode u svoju sobu. Neko zakuca na vrata. „Koji li je to vrag?“ pomisli on, pa viknu:
— Ko je to?
U sobu uđe gimnazist petog razreda, sin Fjodora Mihailoviča, dečak od svojih petnaest godina.
— Šta hoćeš?
— Danas je prvi.
— Šta? Novaca?
— Bilo je uobičajeno da svakoga prvog u mesecu otac daje sinu novac za zabavu, tri rublje. Fjodor Mihailovič se namršti, izvadi notes, potraži i izvadi kupon od dve rublje i pedeset kopejki, zatim izvadi novčanik sa srebrom i izbroji još pedeset kopejki. Sin: je ćutao i nije uzimao.
— Tata, molim te, daj mi unapred.
— Šta?
— Ne bih iskao, ali sam uzajmio na poštenu reč, obećao sam. Ja kao pošten čovek ne mogu… treba mi još tri rublje… ja, bogami, neću tražiti… ne da neću iskati, već prosto… molim te, tata.
— Kazano ti je.
— Ali, tata, to je izuzetno.
— Ti dobijaš mesečno tri rublje, i opet ti je malo.
Ja u tvojim godinama nisam dobijao ni pedeset kopejki..
— Sad svi moji drugovi više dobijaju. Petrov, Ivanicki dobijaju po pedeset rubalja.
— A ja ti kažem da ćeš biti varalica, ako se tako budeš ponašao. Ja rekoh.
— Ta šta rekoste! Vi nikad nećete moći razumeti moj položaj. Moraću biti podlac. Vama je dobro.
— Odlazi napolje, bitango. Napolje!
Fjodor Mihailovič skoči i polete na sina.
— Napolje! Vas takve treba šibati.
Sin se uplaši i naljuti, ali se više naljuti nego što se uplaši, pa, oborivši glavu, brzim korakom pođe k vratima. Fjodor Mihailovič nije hteo da ga bije, ali mu je bilo milo što se naljutio i dugo je još vikao i grdio sina, idući za njim.
Kad dođe sobarica i reče da je gotov ručak, Fjodor Mihailovič ustade.
— Jedva jednom, — reče on — meni se više i. ne jede.
Pa namrgodivši se pođe na ručak.
Za stolom mu žena poče nešto govoriti, ali on tako ljutito promrmlja kratak odgovor da ona ućuta. I sin nije dizao očiju s tanjira i ćutao je. Ručaše ćuteći, pa ćuteći i ustadoše i raziđoše se.
Posle ručka gimnazist se vrati u svoju sobu, izvadi iz džepa kupon i sitninu, pa baci na sto, a zatim skide mundir8, pa obuče bluzu. Gimnazist najpre uze raskupusanu latinsku gramatiku, zatim zaključa vrata, zgrte rukom novac sa stola u fioku, uze iz fioke čaure za pravljenje cigareta, napuni jednu duvanom, zapuši vatom pa stade pušiti.
Nad gramatikom i pribeleškama sedeo je oko dva sata, ne razumevajući ništa, zatim ustade i poče hodati po sobi, trupkajući petom, i opominjati se svega što je bilo s ocem. Seti se svake reči od očeve grdnje, naročito njegovog ljutitog lica, baš kao da ih sad sluša i njega vidi. „Bitango, treba šibati.“ I što se više opominjao, sve se više ljutio na oca. Seti se kako mu je otac rekao: „Vidim da će od tebe postati varalica. To znaj.“ — „I postaću varalica, kad je tako. Njemu je dobro. Zaboravio je da je i on bio mlad. Pa dobro, kakav sam zločin učinio? Prosto otišao u pozorište, nisam imao novaca, uzajmio od Peće Grušeckog. Šta ima tu rđavo? Drugi bi se sažalio, raspitao, a ovaj samo grdi i o sebi misli. Kad mu nečega nema — viče po celoj kući, a ja varalica. Ne, makar da mi je i otac, ne volim ga. Ne znam da li su svi takvi, ali ja ga ne volim.“ Na vrata zakuca sobarica. Ona donese pisamce. „Rekli su da odmah odgovorite.“
U pisamcetu je stojalo: „Evo već treći put te molim da mi vratiš šest rubalja što si ih uzajmio od mene, a ti sve izbegavaš. Tako ne rade pošteni ljudi. Molim te da mi odmah pošlješ po donosiocu ovog pisma. Preko mi je potrebno. Kako to da ne možeš da nabaviš.
Prema tome da li ćeš vratiti ili nećeš, prezire te ili poštuje tvoj drug Grušecki.“
„Pomisli samo! Što je svinja! Ne može da pričeka. Pokušaću još.“
Mića pođe k materi. To je bila poslednja nada. Njegova mati je bila dobra i nije mogla ništa odbiti, i ona bi mu, možda, i pomogla, ali je danas bila uznemirena bolešću mlađeg sina, dvogodišnjeg Peće. Ona se naljuti na Miću što je došao i zagalamio, pa ga smesta odbi.
On nešto progunđa sebi pod nos, pa pođe na vrata. Njoj bi žao sina, i ona ga vrati.
— Čekaj, Mića — reče ona. Sad nemam, ali ću sutra nabaviti.
Ali je u Mići još neprestano besnela ljutnja na oca.
— Šta će mi sutra, kad mi je potrebno danas. Onda znajte da ću otići drugu.
On izađe zalupivši vratima.
„Ništa mi drugo ne ostaje; on će mi pokazati gde da založim sat,“ pomisli, pipajući sat u džepu.
Mića uze iz stola kupon i sitninu, obuče gornji kaput, pa pođe Mahinu.

* * *

Mahin je bio gimnazist s brkovima. Živeo je kod tetke. Mića je znao da je Mahin rđav mladić, ali mu se i nehotice podavao kad bi bio s njim. Mahin je bio kod kuće i spremao se u pozorište. U njegovoj prljavoj sobici osećao se mirišljavi sapun i kolonjska voda.
— To je, brate, najlakša stvar — reći će Mahin, kad mu Mića ispriča svoju nevolju, pokaza kupon i pedeset kopejki i reče da mu treba devet rubalja. — Može se i sat založiti, a može i nešto bolje — reče Mahin, namigujući jednim okom.
— Kako bolje?
— Pa vrlo prosto.
Mahin uze kupon.
— Metnuti jedinicu pred 2,50, pa će biti 12,50.
— A zar ima i takvih?
— Kako da ne! Ja sam jedan takav proturio.
— Ta ne može biti!
— Dakle, kako veliš, da mećem? — reče Mahin, uzevši pero i raširivši kupon prstima leve ruke.
— Ali to je ružno!
— Ih, koješta!
„Pa doista,“ pomisli Mića, i on se opet seti očeve grdnje: varalica. „Pa eto, biću varalica.“ On pogleda u lice Mahinu. Mahin je gledao u njega, smeškajući se mirno.
— Dakle šta, da mećem?
— Meći.
Mahin pažljivo dopisa jedinicu.
— No, eto, sad hajdemo u radnju. Odmah tu na uglu: fotografski pribor. Meni baš treba ram, evo za ovu personu.
On uze kartu s fotografijom devojke krupnih očiju, ogromne kose i divne biste.
— Što je srce! A?
— Da, da. Pa kako ćemo?…
— Vrlo prosto. Hajdemo.
Mahin se obuče, i oni zajedno izađoše.
Na vratima fotografske radnje zazvoni zvonce. Gimnazisti uđoše, razgledajući praznu radnju s rafovima ispunjenim fotografskim priborom i sa staklenim ormanima na tezgi. Na zadnja vrata uđe ružna žena, dobroćudna lica, pa stavši iza tezge, upita šta treba.
— Jedan lep okvir, madam.
— Od koje cene? — upita žena preturajući ramove raznih oblika brzo i vešto rukama u rukavicama s podsečenim prstima, otečenih zglavkova na prstima. — Ovi su po pedeset kopejki, a ovi su skuplji. A evo ovaj je vrlo sladak, nov fason11, rublja i dvadeset kopejki.
— Pa dajte taj. Nego, možete li popustiti? Uzmite rublju.
— Kod nas nema pogađanja — reče žena dostojanstveno.
— Pa dobro, neka bude — reče Mahin, mećući na staklenu tezgu kupon.
— Dajte nam i kusur, ali brže, da ne zadocnimo u pozorište.
— Imate još vremena — reče žena, pa poče kratkovidim očima razgledati kupon.
— Slatko će izgledati u ovom ramu? A? — reče Mahin, obraćajući se Mići.
— Da nemate drugih novaca? — reče prodavačica.
— To i jest muka što nemam. Dao mi otac, pa moram usitniti.
— Pa imate valjda rublju i dvadeset kopejki?
— Imam pedeset kopejki. A šta, vi se bojite da vas ne prevarimo lažnim novcima?
— Ne, ja ništa ne velim.
— Onda dajte, mi ćemo razmeniti.
— Pa koliko imam da vam vratim?
— Dakle, jedanaest i nešto više.
Prodavačica pokuca na računaljci, otvori pisaći pult12, izvadi novčanicu od deset rubalja, pa brknuvši rukom po sitnini, skupi još šest komada od po petnaest kopejki i dva po pet.
— Molim vas, zavijte — reče Mahin, uzevši novac bez žurbe.
— Odmah.
Prodavačica zavi i zaveza kanapom.
Mića slobodno dahnu tek kad zvonce na spoljnjim vratima zazvoni za njim i oni izađoše na ulicu.
— No, evo tebi deset rubalja, a ovo daj meni. Vratiću ti.
I Mahin ode u pozorište, a Mića Grušeckom, te se obračuna s njim.

* * *

Jedan sat posle odlaska gimnazista vlasnik magacina dođe kući i poče brojati pazar.
— Ah, budalo prokleta! Gle ti budale! — izdera se on na svoju ženu, videvši kupon i spazivši odmah da je prevaren. — I zašto primaš kupone?
— Pa i sam si, Ženja, primao preda mnom, i to baš od dvanaest rubalja — reče žena, zbunjena, ogorčena i gotova da se zaplače. — Ja i sama ne znam -kako su me nasamarili — govorila je ona — gimnazisti. Lep mladić, izgledao je tako pristojan.
— Pristojna budalo — nastavi muž grdnju, sračunavajući kasu. — Ja uzimam kupon, jer znam i vidim šta je na njemu napisano. A ti si valjda samo njušku gimnazistima razgledala.
To žena ne izdrža, već se i sama naljuti.
— Kao svi muškarci! Umeš samo druge osuđivati, a ti izgubiš na kartama po pedeset četiri rublje, pa ništa.
— Ja sam nešto drugo.
— Neću da govorim s tobom — reče žena, pa ode u svoju sobu i stade se sećati kako je njena porodica nije htela da uda, smatrajući da je njen muž mnogo niži po položaju, i kako je jedino ona navaljivala da se uda; seti se svog pokojnog deteta, muževljeve ravnodušnosti prema tom gubitku, pa omrznu muža tako da pomisli kako bi bilo lepo kad bi on umro. Ali čim to pomisli, uplaši se od svojih osećanja, pa se požuri da se obuče i ode iz kuće. Kad se njen muž vratio, žene više nije bilo. Ne čekajući ga, ona se obukla i sama odvezla k poznatom profesoru francuskog jezika, koji ih je danas zvao na poselo.
Kod profesora francuskog jezika, ruskog Poljaka, bio je svečan čaj sa slatkim suvim kolačima, a posle posedaše za nekoliko stolova da igraju vinta.
Žena prodavca fotografskog pribora sede s domaćinom, jednim oficirom i starom, gluvom damom s perikom, udovicom vlasnika muzičke radnje, koja je vrlo rado i majstorski igrala karte. Ženu prodavca fotografskog pribora karte su služile. Pored nje je bio tanjirić s grožđem i kruškom, i na duši joj je bilo veselo.
— Što to Jevgenije Mihailovič ne dolazi? — upita domaćica s drugog stola. — Zapisaćemo ga kao petog.
— Svakako se zbunio oko računa, — reče žena Evgenija Mihailoviča — danas vrši obračun za namirnice, za drva.
Pa, setivši se scene s mužem, namršti se, i njene ruke u rukavicama bez prstiju zadrhtaše od ljutine na njega.
— Mi o vuku, a vuk na vrata — reče domaćin obraćajući se Jevgeniju Mihailoviču koji je ulazio. — Što ste zadocnili?
— Pa razni poslovi — odgovori Jevgenije Mihailovič veselim glasom, trljajući ruke. I žena se začudi kad joj on priđe i reče:
— A znaš, ja kupon proturio.
— Ta je li mogućno?!
— Da, seljaku za drva.
I Jevgenije Mihailovič ispriča svima vrlo ljutito, — u njegovo pričanje umetala je pojedinosti njegova žena — kako su prevarili njegovu ženu nesavesni gimnazisti.
— No, a sad na posao — reče on, sedajući za sto, kad dođe na njega red, i poče mešati karte.
Doista, Jevgenije Mihailovič je utrapio kupon seljaku Ivanu Mironovu za drva.
Ivan Mironov je trgovao tim što je kupovao na drvarama po hvat drva, vukao ih po varoši, natovarivši tako da je iz hvata izlazilo po pet kola, koja je prodavao po istu cenu pošto je bio četvrt hvata na drvari. Toga, po Ivana Mironova nesrećnog dana, on je rano izjutra izvukao osminu hvata, pa prodavši je brzo, natovario drugu osminu i nadao se prodati je, vozio je tražeći kupca, ali niko nije kupovao. On je sve nailazio na iskusne varošane, koji su znali obične podvale seljaka što prodaju drva, pa nisu verovali da je on dovukao drva iz sela, kao što je on uveravao. Izgladneo je, ozebao u svom iznošenom kožuščiću i odrpanom kaftanu; mraz je predveče doterao do dvadeset stepeni; kljuse, koje nije štedeo, jer se spremao da ga proda, sasvim je stalo. Tako je Ivan Mironov bio gotov da da drva na svoju štetu, kad ga srete Jevgenije Mihailovič, koji je išao po duvan, pa se vraćao kući.
— Uzmite, gospodine, daću jevtino. Kljuse je sasvim sustalo.
— A odakle si ti?
— Mi smo iz sela. Naša su drva, dobra, suva.
— Znamo mi vas. Pa koliko tražiš?
Ivan Mironov zaceni, stade popuštati, pa najzad dade pošto je i kupio.
— To samo vama, gospodine, zato što je blizu — reče on.
Jevgenije Mihailovič se nije mnogo cenjkao, radujući se što će proturiti kupon. Vukući sam za rukunice, Ivan Mironov nekako utera drva u dvorište i sam ih istovari u šupu. Pokućara nije bilo. Ivan Mironov se spočetka nećkao da primi kupon, ali ga Jevgenije Mihailovič tako uveravao i činio mu se tako važan gospodin da pristade da ga uzme.
Ušavši sporednim stepenicama u devojačku sobu, Ivan Mironov se prekrsti, otkravi ledenice s brade, pa zagrnuvši skut od kaftana, izvadi kožni novčanik i iz njega osam rubalja pedeset kopejki i vrati kusur, a kupon zamota u hartiju pa metnu u novčanik.
Zahvalivši gospodinu, kao što je red, Ivan Mironov potera prazna kola ka krčmi, goneći ne više bičem, već bičaljem injem pokriveno kljuse, na smrt osuđeno, koje je jedva dizalo noge.

U krčmi Ivan Mironov zatraži rakije i čaja za osam kopejki, pa ugrejavši se i čak oznojivši se, vrlo raspoložen razgovaraše s pokućarom koji je sedeo za njegovim stolom. Razgovarajući se s njim, ispriča mu sve svoje prilike. Ispriča da je iz sela Vasiljevskog, dvanaest vrsta daleko od varoši, da je odeljen od oca i braće i da živi sad sa ženom i dvoje dece, od kojih starije tek ide u osnovnu školu, a ništa ne pomaže. Reče kako ovde stanuje „na kvartilju“ i kako će sutra ići na konjski pijac da proda svoje kljuse i vidi, pa ako zatreba, i kupi konjče. Ispriča kako sad ima skupljeno dvadeset i četiri rublje i kako mu je polovina novca u kuponu. On izvadi kupon i pokaza pokućaru. Pokućar je bio nepismen, ali reče da je menjao takve novce stanarima, da su novci dobri, ali ih ima lažnih, pa mu je zato savetovao da ih radi sigurnosti da ovde, na kelneraju. Ivan Mironov dade kupon kelneru i reče da donese kusur, ali kelner ne donese kusur, već dođe blagajnik, ćelav, s licem koje se sjaktilo, držeći kupon u punačkoj ruci.
— Vaši novci ne valjaju — reče on, pokazujući kupon, ali ga ne dajući.
— Novci su dobri, dao mi jedan gospodin.
— Baš nisu dobri, već lažni.
— Ako su lažni, onda ih daj ovamo.
— A ne, brajko, vas treba naučiti pameti. Ti si ih s varalicama prepravljao.
— Daj novce, kakvo ti imaš pravo ?
— Sidore, viknide policajca — obrati se blagajnik kelneru.
Ivan Mironov se bio napio.
A kad se napije, bio je nemiran. On dohvati blagajnika za jaku i viknu:
— Vrati mi, idem gospodinu. Ja znam gde je on.
Blagajnik se otrže od Ivana Mironova, i njegova košulja pršte.
— A, tako li ti! Drži ga!
Kelner uhvati Ivana Mironova, a u tom trenutku se pojavi i varoški policajac. Saslušavši, kao starešina, u čemu je stvar, on odmah presudi.
U kvart.
Kupon policajac metnu u svoj notes, pa zajedno s konjem odvede Ivana Mironova u kvart.

* * *

Ivan Mironov prenoći u kvartu s pijanicama i lopovima. Već oko podne ga pozovu pred starešinu kvarta. Starešina ga sasluša i pošalje s policajcem do prodavca fotografskog pribora. Ivan Mironov je bio zapamtio ulicu i kuću.
Kad policajac izazva gospodina i pokaza mu kupon i Ivana Mironova, koji je tvrdio da mu je taj isti gospodin dao kupon, Jevgenije Mihailovič se načini u licu prvo začuđen, a posle strog.
— Šta je tebi, mora da si poludeo. Prvi put ga vidim.
— Gospodine, grehota je, umiraćemo — reći će Ivan Mironov.
— Šta mu je? Pa ti mora da si bunovan? Ti si to nekom drugom prodao — govorio je Jevgenije Mihailovič. — Uostalom, čekajte, idem da pitam ženu, da nije ona juče uzimala drva.
Jevgenije Mihailovič izađe i odmah dozva pokućara, lepog, neobično snažnog i okretnog kicoša, veseljaka Vasilija i reče mu, ako ga budu pitali gde su uzeta poslednja drva, da kaže da su uzeta na drvari, a da od seljaka nisu drva kupovali. — Jer evo neki seljak kaže da sam mu dao lažan kupon. Seljak je glup, Bog bi ga znao šta govori, a ti si čovek pametan. Tako, dakle, reci da mi drva kupujemo samo na drvari. A ovo sam ti odavno hteo dati da kupiš bluzu — dodade Jevgenije Mihailovič i dade pokućaru pet rubalja.
Vasilije uze novce, svitnu očima na novčanicu, zatim u lice Jevgenija Mihailoviča, zatrese kosom i malko se osmehnu.
— Dabome, glup svet. Neobrazovanost. Ništa se ne bojte, molim vas. Ja već znam kako ću reći.
Ma koliko da je plačući preklinjao Ivan Mironov Jevgenija Mihailoviča da prizna da je njegov kupon a pokućara da potvrdi njegove reči, i Jevgenije Mihailovič i pokućar ostali su pri svome: nikad nisu uzimali drva s kola. I policajac vrati u kvart Ivana Mironova, optuženog za prepravljanje kupona.
Tek pošto je, po savetu pijanog pisara koji je sedeo s njim, dao pet rubalja starešini kvarta, Ivan Mironov se iščupao iz zatvora bez kupona i sa sedam rubalja mesto dvadeset i četiri, koliko je imao juče. Ivan Mironov popi od tih sedam rubalja tri, pa se razbijena lica i pijan kao zemlja vrati ženi.

Žena je bila u drugom stanju pred porođajem i bolesna. Ona počne grditi muža, on je odgurne, ona ga stane tući. Ne odgovarajući joj, on leže potrbuške na krevet i glasno zaplaka.
Tek sutradan žena vide u čemu je stvar, pa je, poverovavši mužu, dugo proklinjala razbojnika gospodina što je prevario njenog Ivana. A Ivan, istreznivši se, seti se šta mu je savetovao majstor s kojim je pio juče, pa se reši da ide „ablakatu“ da se žali.

* * *

Advokat se primi posla, ne toliko zbog novaca koje je mogao dobiti, koliko zato što je poverovao Ivanu i što ga je naljutilo kad je čuo kako su prevarili seljaka.
Na sud su se javile obe strane, a pokućar Vasilije bio je svedok. Na sudu se ponovilo to isto. Ivan Mironov je pominjao Boga, govorio je kako moramo mreti. Jevgenije Mihailovič, iako ga je mučila svest da je to što radi gadno i opasno, više nije mogao promeniti svoj iskaz, pa je dalje po izgledu sve mirno odricao.
Pokućar Vasilije je dobio još deset rubalja, pa je, smešeći se, mirno tvrdio da nikad nije video Ivana Mironova. I kad su ga izveli da se zakune, iako je u sebi strepeo, po izgledu je mirno ponovio zakletvu za starčićem sveštenikom, na krstu i svetom Jevanđelju se kleo da će govoriti samo istinu.
Stvar se svršila time što je sudija odbio tužbu Ivana Mironova i doneo odluku da plati pet rubalja sudskih troškova, koje mu je Jevgenije Mihailovič velikodušno oprostio. Otpuštajući Ivana Mironova, sudija mu očita lekciju da ubuduće bude pažljiviji pa da ne optužuje poštene ljude i da bude zahvalan što su mu oprošteni sudski troškovi i što neće biti tužen za klevetu, za koju bi odsedeo jedno tri meseca u zatvoru.
— Ponizno zahvaljujem — reče Ivan Mironov, pa izađe iz sudnice, odmahujući glavom i uzdišući.
Činilo se da se sve to lepo svršilo za Jevgenija Mihailoviča i pokućara Vasilija. Ali to se samo tako činilo. Desilo se ono što niko nije video, ali što je bilo važnije od svega onoga što su ljudi videli.

Vasilije je već treću godinu živeo u varoši, posle odlaska iz sela. Kako koja godina, sve manje je davao ocu novaca i nije zvao k sebi ženu. Iz godine u godinu Vasilije je sve više i više zaboravljao seoski zakon i navikavao se na varoški red. Onamo je sve bilo grubo, sivo, bedno, neuredno; ovde je sve bilo fino, lepo, čisto, bogato, sve kako valja. I on se sve više i više uveravao da seljaci žive bez smisla, kao šumsko zverinje, a ovde su pravi ljudi. Čitao je knjige dobrih pisaca, romane, išao na predstave u narodni dom. U selu ni u snu toga ne vidiš. U selu starci vele: živi po zakonu sa ženom, radi, ne jedi suviše, ne kicoši se; a ovde su ljudi pametni, školovani; znači, znaju prave zakone, žive radi svoga zadovoljstva… I sve je dobro. Do slučaja s kuponom Vasilije nikako nije verovao da gospoda nemaju nikakvih zakona po kojima treba da žive. Njemu se sve činilo da on ne poznaje njihove zakone, ali da ima zakona. Ali posle slučaja s kuponom i, što je najglavnije, posle njegova krivokletstva, zbog koga mu se, i pored njegova straha, nije ništa rđavo desilo, već je, naprotiv, dobio još deset rubalja, on se sasvim uverio da nema nikakvih zakona, već da treba živeti radi svoga zadovoljstva. Tako je živeo, tako je nastavio da živi. Spočetka je potkradao stanare pri kupovinama, ali to nije bilo dovoljno za sve njegove rashode, i on je gde je mogao stao krasti novac i skupocene stvari iz stanova u kući, pa je ukrao i novčanik Jevgeniju Mihailoviču. Jevgenije Mihailovič ga je uhvatio u krađi, ali ga nije hteo predavati sudu, već ga je isplatio i otpustio.
Vasiliju se nije išlo kući, i on je ostao da živi u Moskvi, tražeći mesto. Mesto se našlo jevtino, kod sitničara za pokućara. Vasilije stupi u službu. Ali već drugog meseca uhvate ga u krađi džakova. Gazda ga nije hteo žaliti, već je istukao Vasilija, pa ga oterao. Posle toga događaja nije više mogao naći mesto, novac se potrošio, zatim je počeo prodavati haljine, i svršilo se time što su mu ostali samo jedan iscepan kratak kaput, pantalone i iznošene cipele. Ali Vasilije nije izgubio svoje žustro, veselo raspoloženje, te se, dočekavši proleće, krete peške kući.

* * *

Petar Nikolajevič Sventicki, mali, kruteljast čovečić s crnim naočarima (bolele su ga oči, pretila mu je opasnost da potpuno oslepi), ustao je, po običaju, pre svanuća, pa je popivši čaj, obukao postavljenu bundicu, opšivenu jagnjetinom, i pošao po imanju.
Petar Nikolajević bio je carinski činovnik, pa je u toj službi stekao osamnaest hiljada rubalja. Pre dvanaest godina je podneo ostavku na službu, ne baš po svojoj volji, i kupio imanjce jednog mladića spahije, koji je bio propao zbog raspusničkog života. Petar Nikolajevič se oženio još dok je bio u službi. Njegova žena je bila siroče bez igde ičega, od starog plemićkog roda, krupna, puna, lepa žena, koja mu nije rodila nijedno dete. Petar Nikolajevič je u svakom poslu radio temeljno i istrajno. Iako se nije ništa razumevao u ekonomiji (on je bio sin poljskog šljahtića15), ipak se tako dobro bavio tim poslom da je zapušteno imanje od tri stotine desetina posle deset godina postalo ugledno. Sve njegove zgrade, od kuće do ambara i nadstrešnice nad požarnom pumpom, bile su čvrste, temeljne, pokrivene limenim krovom i na vreme ofarbane. U šupi za poljoprivredne sprave bili su lepo poređani: kola, ralice, plugovi, brane; hamovi su bili namazani. Konji nisu bili krupni, skoro svi odgajeni tu na imanju, alataste boje, dobro uhranjeni, snažni, svi kao jedan. Vršalica je radila u pokrivenoj sušari; stočna hrana se ostavljala u naročitu šupu; osoka iz đubreta je oticala u jamu, podzidanu debelim daskama. Krave su takođe odgajene na imanju, ne krupne, ali mlečne; svinje su bile engleske pasmine. Imao je živinarnik sa naročitom vrstom kokošaka dobrih nosilja. Voćnjak je bio okrečen i popunjen sadnicama. Svuda je bilo sve domaćinski, valjano, čisto, u redu. Petar Ivanovič je uživao u svojoj ekonomiji i ponosio se time što sve to nije postizao gnjavljenjem seljaka, već, naprotiv, strogom pravičnošću prema stanovnicima. On se čak među plemstvom držao srednjeg, više liberalnog nego konzervativnog16 gledišta, i uvek je branio narod od onih koji su bili za potčinjenost seljaka spahijama. Kad je čovek s njima dobar, i oni su dobri. Istina, on nije opraštao nedostatke i pogreške radnika, pokatkad ih je i sam podsticao, tražio da rade, ali zato su im stan i hrana bili najbolji, plata im je uvek izdavana na vreme, a o praznicima ih je častio rakijom.
Koračajući pažljivo po jugovu snegu, to je bilo u februaru, Petar Nikolajevič se uputi pored konjušnice za radne konje ka kućici gde su stanovali radnici. Bilo je još tamno. Zbog magle je bio još veći mrak, ali se kroz prozor radničke sobe videla svetlost. Radnici su ustajali. On se spremao da ih požuri: prema naredbi, imali su na šest saonica da idu u zabran po ostatak drva.
„Šta li je to?“ pomisli on, spazivši otvorena vrata na konjušnici.
— Ej, ko je tamo?
Niko se ne odazva. Petar Nikolajevič uđe u konjušnicu.
— Ej, ko je tamo?
Niko se ne odazva. Bila je pomrčina, pod nogama meko, i mirisalo je na đubre. Desno od vrata, za pregradom, stajala su dva mlada alata. Petar Nikolajevič pruži ruku — prazno. On dodirnu nogom. Da nisu legli? Noga ni na što ne naiđe. „Kud li su ih izveli?!“ pomisli on. „Da su ih upregli — nisu, saonice su sve još napolju.“ Petar Nikolajevič izađe na vrata pa viknu glasno:
— Ej, Stepane!
Stepan je bio starešina radnika. On je upravo izlazio iz radničke kućice.
— Oj! — odazva se Stepan. — Jeste li to vi, Petre Nikolajeviču? Sad će ljudi doći.
— A što vam je konjušnica otvorena?
— Konjušnica? Ne znam, bogami. Ej, Proška, daj fenjer.
Proška dotrča s fenjerom, pa uđoše u konjušnicu. Stepan odmah razumede šta je.
— To su lopovi bili, Petre Nikolajeviču. Katanac je obijen.
— Šta pričaš koješta!
— Odveli su ih, razbojnici jedni. Maške nema. Jastreba nema. Evo Jastreba! Nema Šarca. Lepotana nema.
Tri konja nije bilo. Petar Nikolajevič ništa ne reče, namršti se i poče teško disati.

— Ah, da mi padne šaka. Ko je stražario?
— Pećka. Pećka se uspavao.
Petar Nikolajevič javi policiji, šefu ispostave, zemskom načelniku17, posla svoje ljude u poteru. Konja nema pa nema.
— Pogan svet, — govorio je Petar Nikolajevič — šta uradiše! Zar im nisam dobro činio? Pričekajte samo. Razbojnici, sve sami razbojnici. Sad ja više s vama neću tako raditi.

* * *

A konji, tri alata, bili su već protureni. Jedan, Maška, prodat je Ciganima za osamnaest rubalja, drugi, Šarac, promenjen je s jednim seljakom na četrdeset vrsta daleko, Lepotan je upropašćen preteranim gonjenjem, pa je zaklan i koža mu prodana za tri rublje. Kolovođa u tom celom poslu bio je Ivan Mironov. On je služio kod Petra Nikolajeviča, pa je znao njegov domaći poredak i rešio se da povrati svoje novce. Pa je udesio stvar.
Posle svoje nezgode s lažnim kuponom, Ivan Mironov je dugo pio i popio bi sve, da žena nije sakrila od njega ham, haljine i sve što se moglo popiti. Dok je pijančio, Ivan Mironov je neprestano mislio ne samo o onom gospodinu što je njemu učinio nepravdu već o svoj gospodi i gospodičićima, koji samo zato žive da narod pljačkaju. Jedared Ivan Mironov pio sa seljacima kod Podoljska. I seljaci mu, pijani, putem ispričali kako su ukrali konje od nekog seljaka. Ivan Mironov stane grditi konjokradice zato što su oštetili seljaka. — „Grehota je to, — govorio je on — seljaku je konj što i rođeni brat, a ti ga unesrećiš. Ako je da se odvede, onda treba od gospode. Oni to zaslužuju.“ — Što dalje, sve su više pričali, i podoljski seljaci rekoše da treba biti vešt pa ukrasti konje od gospode. Treba poznavati prolaze, a bez svoga čoveka to se ne može učiniti. Tada se Ivan Mironov seti Sventickog, kod koga je stanovao kao radnik, seti se da mu je Sventicki pri obračunu odbio rublju i po za slomljeni zavrtanj na prednjoj osovini, seti se i konja alata na kojima je radio.

Ivan Mironov je otišao do Sventickog tobož da se pogodi da radi, a u stvari samo zato da razgleda i sazna sve što treba. I saznavši sve: da stražara nema, da su konji svezani u konjušnici, — doveo lopove i svršio posao.
Podelivši s podoljskim seljacima dobit, Ivan Mironov dođe kući s pet rubalja. Kod kuće nije imao posla, konja nije imao, i otada se Ivan Mironov poče družiti s konjokradicama i Ciganima.
A Petar Nikolajevič je saznao o konjima samo to da je nađena koža nekog alata, u kojoj je Petar Nikolajevič poznao kožu svoga Lepotana, pa ga je to što su kradljivci ostali nekažnjeni još više razdražilo. On sad nije mogao bez mržnje videti seljake i govorio je protiv njih i, gde je god mogao, gledao je da ih prignjavi.
* * *
Iako je Jevgenije Mihailovič, proturivši kupon, prestao misliti o njemu, njegova žena Marija Vasiljevna nije mogla oprostiti ni sebi što se dala prevariti, ni mužu zbog njegovih surovih reči koje joj je rekao, niti, što je glavno, onoj dvojici nevaljalih mladića što su je onako vešto prevarili.
Od onog dana kad su je prevarili, ona je zagledala u sve gimnaziste. Jedared je srela Mahina, ali ga nije poznala, zato što je on, videvši je, napravio takvu grimasu koja mu je sasvim izmenila lice. Ali je Miću Smokovnikova, sudarivši se skoro s njim na trotoaru, dve nedelje posle događaja, odmah poznala. Ona ga propusti, pa vrativši se, pođe u stopu za njim. Došavši do njegovog stana i saznavši čiji je on sin, ona sutradan ode u gimnaziju i u predsoblju srete veroučitelja Mihaila Vedenskog. On je upita šta želi. Ona mu reče da želi da razgovara s direktorom.
— Direktor nije ovde, bolestan je; možda ja mogu ispuniti vašu želju ili javiti njemu.
Marija Vasiljevna odluči da sve ispriča veroučitelju.
Veroučitelj Vedenski je bio udovac, svršeni učenik duhovne akademije i vrlo samoljubiv čovek. Još prošle godine se našao u društvu s ocem Smokovnikova, pa, pošto se sukobio s njim u razgovoru o veri, u kom ga je Smokovnikov potukao u svima
tačkama i izložio smehu, odluči da obrati naročitu pažnju na njegova sina, pa našavši da je i on isto tako ravnodušan prema Zakonu Božijem kao i otac mu koji ni u šta ne veruje,. počne ga progoniti, pa ga čak i obori na ispitu.
Saznavši od Marije Vasiljevne šta je uradio mladi Smokovnikov, Vedenski je morao osetiti zadovoljstvo,. našavši u tom slučaju potvrdu svojih pretpostavki da su ljudi koji su bez rukovodstva nemoralni, i reši se da se koristi tim slučajem, kao što se trudio da sebe uveri, da bi ukazao na opasnost koja preti svima onim što su otpali od crkve, — a u dubini duše zato da se osveti oholom i uobraženom ateisti.
— Da, vrlo žalosno, vrlo žalosno — reći će otac Mihail Vedenski, gladeći rukom glatke ivice naprsnog krsta. — Vrlo mi je milo što ste stvar predali meni; kao služitelj crkve, ja ću se potruditi da ne ostavim mladića bez pouke, ali ću se potruditi da što više ublažim pouku.
„Da, učiniću onako kako priliči mome zvanju,“ govorio je u sebi otac Mihail, misleći da ima na umu samo dobro i spas mladića, zaboravivši sasvim neraspoloženje njegova oca prema sebi.
Sutradan, na času Zakona Božijeg, otac Mihail ispriča učenicima ceo događaj s lažnim kuponom i reče da je to uradio jedan gimnazist.
— Postupak je ružan, sraman, — reče on — ali je skrivanje još gore. Ako je to učinio neko od vas, u što ja ne verujem, bolje je da se pokaje nego da krije.
Govoreći to, otac Mihail je netremice gledao u Miću Smokovnikova. Prateći njegov pogled, gimnazisti su takođe gledali u Smokovnikova. Mića je crveneo, znojio se, najzad je udario u plač i istrčao iz razreda..
Mićina mati, čuvši za to, poče ispitivati sina i sazna sve kako je bilo, pa otrči u radnju s fotografskim priborom. Ona plati dvanaest rubalja i pedeset kopejki trgovčevoj ženi i nagovori je da nikom ne kazuje ime gimnazistovo. A sinu naredi da sve odriče i nipošto da ne prizna ocu.

I doista, kad je Fjodor Mihailovič čuo šta je bilo u gimnaziji i kad je pozvao sina preda se i on sve odrekao, ode k direktoru, pa, ispričavši celu stvar, reče da je veroučiteljev postupak u najvećoj meri za osudu, i da on to tako neće ostaviti. Direktor pozove sveštenika i između njega i Fjodora Mihailoviča nastane vatreno objašnjavanje.
— Glupa žena zakačila se za moga sina, posle se sama odrekla svoga iskaza, a vi niste našli ništa bolje nego da klevetate poštenog, nedužnog mladića.
— Ja nisam klevetao i ne dopuštam vam da govorite tako sa mnom. Vi zaboravljate moj čin.
— Vaši prevratnički pojmovi — reče veroučitelj drhteći, tako da mu se retka brada tresla — poznati su celoj varoši.
— Gospodo! baćuška! — trudio se direktor da umiri zavađene, ali se oni nisu mogli umiriti.
— Po svome činu ja sam dužan brinuti se o religiozno-moralnom vaspitanju.
— Šta mi se tu pravite, kao da ja ne znam da vi ni u šta ne verujete.
— Ja smatram ispod svoga dostojanstva da govorim s takvim gospodinom kao što ste vi — reći će otac Mihail, uvređen poslednjim rečima Smokovnikova, naročito zbog toga što je znao da su one tačne. On odavno nije verovao u ono što je ispovedao i propovedao, već je verovao samo u to da svi ljudi treba da se usiljavaju da veruju u ono u što je on sebe prisiljavao da veruje.
Smokovnikova nije toliko jedio postupak veroučiteljev koliko je nalazio da je to lepa ilustracija onog klerikalnog uticaja koji se počinje pokazivati kod nas, pa je svima pričao o tome slučaju.
A otac Vedenski, videći da su se nihilizam21 i ateizam ukorenili ne samo kod mladog već i kod starog pokolenja, sve više se uveravao da je preko potrebno boriti se s njima. Što je više osuđivao bezverje Smokovnikova i njemu sličnih, tim više se uveravao da je njegova vera čvrsta i nepokolebljiva i tim manje je osećao potrebu da je proverava i dovede u sklad sa svojim životom. Njegova vera, koju ispoveda ceo svet oko njega, bila mu je glavno oružje za borbu protiv onih što je poriču.
Te misli što ih je kod njega izazvao sukob sa Smokovnikovim, zajedno s neprijatnostima u gimnaziji koje je imao zbog tog sukoba, — to jest, ukor, zamerka koju mu je učinio starešina, — naterale su ga da se prikloni odluci koja ga je već davno mamila, još od ženine smrti: da se zakaluđeri i izabere isti put u životu kojim su pošli neki od njegovih drugova iz akademije, od kojih je jedan već bio arhijerej, a drugi arhimandrit, kandidat za episkopa.
Na kraju školske godine Vedenski ostavi gimnaziju i postriže se u manastiru pod imenom Misaila.

* * *

Međutim, Vasilije pokućar išao je drumom na jug.
Danju je išao, a noću ga je kmet vodio na prenoćište u kuću koja je bila na redu da primi na prenoćište. Hleb su mu svuda davali, a ponekad i metali za sto da večera. U jednom selu Orlovske gubernije, gde je noćio, kažu mu da trgovac koji je uzeo pod najam voćnjak od spahije traži mlade čuvare. Vasiliju je bilo dosadilo sirotovati, a kući mu se nije išlo, te ode tom trgovcu i pogodi se za čuvara za pet rubalja mesečno.
Život u kolibi bio je Vasiliju vrlo prijatan, naročito otkad su počele stizati jabuke i kad su sa gazdinog gumna čuvari doneli grdno velika bremena sveže slame, pravo ispod vršalice. Leži ceo dan na svežoj, mirišljavoj slami, pored još mirišljavijih nego slama gomila otpalih letnjih i zimskih jabuka, pa gleda da se nisu negde zavukla deca, zvižduće i peva pesme. A Vasilije je majstorski pevao pesme. I glas mu je bio lep. Dođu iz sela žene, devojke po jabuke. Vasilije se pošali s njima, da više ili manje jabuka, prema tome kako mu koja zapadne za oko, za jaja ili kopejke — pa opet leži, samo otide da doručkuje, ruča, večera.
Vasilije je imao samo jednu košulju, cicanu, ružičaste boje, pa i ona je bila sva u rupama; na nogama nije imao ništa, ali mu je telo bilo snažno, zdravo i, kad bi kotao s kašom skidali s vatre, Vasilije bi pojeo za trojicu, tako da mu se starac čuvar nije mogao načuditi. Noću Vasilije nije spavao, već je ili zviždao ili podvikivao i kao mačka video daleko u mraku. Jedared se skupila velika deca da tresu jabuke. Vasilije se prikrade i pojuri na njih; oni htedoše da se brane, ali ih on sve razjuri, a jednoga dovede u kolibu i predade gazdi.
Prva koliba Vasilijeva bila je u udaljenom voćnjaku, a druga koliba, kad su jabuke prošle, bila je na četrdeset koraka od gazdine kuće. I u toj kolibi Vasilije je još veselije provodio život. Po ceo dan Vasilije je gledao kako se gospoda i gospođice igraju, vozaju se, šetaju, a večerom i noću sviraju na klaviru, na violini, pevaju, igraju. Video je kako su sluge trčale s jelom i pićem, i kako su kuvari, pralje, nastojnici, baštovani, kočijaši — svi radili samo zato da hrane, poje, vesele gospodu. Ponekad su mlada gospoda zalazila i kod njega u kolibu, i on im je brao i davao najbolje, sočne i rumene jabuke, i gospođice su ih odmah tu, rušteći zubima, jele i hvalile i nešto govorile francuski — Vasilije je razumevao da je to o njemu — i terale ga da peva.
I Vasilije je bio zadovoljan tim životom, sećajući se svog moskovskog života, i sve mu je više dolazilo u glavu da je sva stvar u novcu.
I Vasilije poče sve više i više misliti kako da učini da dođe do što više novca. Stane se prisećati kako se ranije koristio, pa nađe da ne valja tako činiti, da ne treba kao pre raditi nadohvat, već treba unapred promisliti, raspitati se i uraditi čisto, da ne ostane nikakvih tragova. Pred Malu Gospođu obraše poslednje antonovke. Gazda se dobro naplati i sve čuvare, pa i Vasilija, isplati i zahvali im.
Vasilije se odene — mladi gospodin mu pokloni bluzu i šešir — pa ne ode kući, — bilo mu je vrlo neprijatno pomisliti na seljački, grub život, — nego se vrati u varoš s pijanim vojnicima koji su zajedno s njim čuvali voćnjak. U varoši se reši da noću obije i pokrade radnju onog gazde kod koga je bio i koji ga je istukao i oterao ne isplativši ga. On je znao kako se ulazi i gde je novac. Vojnika namesti da čuva stražu, a on razbije prozor iz dvorišta, provuče se i pokupi sav novac. Posao je izvršen vešto, te nisu nađeni nikakvi tragovi. Uzeli su tri stotine sedamdeset rubalja. Sto rubalja Vasilije da drugu, a sa ostatkom ode u drugu varoš, pa je tamo pijančio s drugovima i drugaricama.

* * *

Međutim, Ivan Mironov je postao okretan, smeo i srećan konjokradica. Njegova žena Afimija, koja ga je ranije grdila zbog njegovog rđavog rada, kao što je ona govorila, sad je bila zadovoljna i ponosila se mužem zato što ima postavljen kožuh, a ona šal i novu bundu.
U selu i okrugu svi su znali da nijedna krađa konja ne biva bez njega, ali su se bojali da njega sumnjiče, a i kad bi pala na njega sumnja, on je ispadao čist i prav. Poslednja mu je krađa bila s noćne paše u Kolotovki. Kad je mogao, Ivan Mironov se raspitivao od koga da krade i više je voleo krasti od spahija i trgovaca. Ali krasti od spahija i trgovaca bilo je i teže. I stoga, kad mu nije polazilo za rukom da ukrade spahijske i trgovačke, on je krao i od seljaka. Tako se dokopao konja u Klotovki na noćnoj paši koji su mu došli pod ruku. On sam to nije učinio, već okretni Gerasim, koga je on podgovorio. Seljaci su opazili da im nema konja tek u zoru, pa polete da ih traže po putevima. A konji su stajali u šipragu, u državnoj šumi. Ivan Mironov je nameravao da ih tu drži do druge noći, a noću da ih otera za četrdeset vrsta daleko, do jednog poznatog mehandžije. Ivan Mironov obiđe Gerasima u šumi, donese mu bureka i rakije, pa pođe kući šumskom putanjom, gde se nadao da neće nikog sresti. Na svoju nesreću naiđe na vojnika čuvara.
— Valjda si išao u pečurke? — reći će vojnik.
— Ta nema sad ništa — odgovori Ivan Mironov, pokazujući korpu od brezove kore, koju je poneo za svaki slučaj.
— Da, ovog leta nema gljiva, — reče vojnik — ako uz post ne poteraju — pa prođe pored njega.

Vojnik je video da tu nešto nije u redu. Šta je imao Ivan Mironov da ide tako rano izjutra po državnoj šumi! Vojnik se vrati i počne tragati po šumi. Blizu šipraga čuje konjsko frkanje, pa pođe polako onamo otkud se čulo. U šipragu je bilo ugaženo i videla se konjska balega. Malo dalje je sedeo Gerasim i jeo nešto, a dva konja su stajala privezani za drveta.
Vojnik otrči u selo, pozove seoskog starešinu, pandura i dva prisutna. Oni s tri strane priđu onom mestu gde je bio Gerasim, pa ga uhvate. Geraska ne hte ništa kriti, već odmah, onako napit, sve priznade. Ispriča kako ga je napio i podgovorio Ivan Mironov, i kako je obećao doći danas u šumu po konje. Seljaci ostave konje i Gerasima u šumi, pa se nameste u zasedu, iščekujući Ivana Mironova. Kad se smrklo, ču se zviždanje. Gerasim se odazva. Tek što Ivan Mironov poče silaziti niz brdo, navale na njega i odvedu u selo. Ujutru se pred kućom seoskog starešine skupi gomila.
Ivana Mironova izvedu i stanu ispitivati. Stepan Pelagejuškin, visok, pogrbljen seljak, dugih ruku, orlovskog nosa i mračnog izraza lica, prvi poče ispitivati. Stepan je bio inokosan seljak, koji je odslužio vojni rok. Tek što je bio otišao od oca i počeo stajati na noge, kad mu ukradoše konja. Pošto je radio godinu dana u rudniku, Stepan opet nabavi dva konja. Obadva mu ukradu.
— Govori gde su moji konji! — poče Stepan, pobledevši od ljutnje, gledajući mračno, čas u zemlju, čas u Ivanovo lice.
Ivan Mironov ne hte ništa priznati. Tada ga Stepan udari po licu i razbi mu nos, te mu poteče krv.
— Govori, ubiću te!
Ivan Mironov je ćutao, savijajući glavu. Stepan udari svojom dugom rukom jedared, dvared. Ivan je jednako ćutao, samo je zabacivao glavu čas na jednu čas na drugu stranu.
— Udrite svi! — povika seoski starešina.
I svi počeše biti. Ivan Mironov ćuteći pade i povika:
— Divljaci, đavoli, ubijte me! Ne bojim vas se.
Tada Stepan dokopa kamen iz gomile sadevene u hvat, pa razbi glavu Ivanu Mironovu.

* * *

Ubicama Ivana Mironova se sudilo. Među tim ubicama bio je Stepan Pelagejuškin. Njega su optužili jače nego druge zato što su svi svedočili da je on kamenom razbio glavu Ivanu Mironovu. Stepan na sudu nije ništa tajio, objasnio je da je, kad su mu odveli poslednji par konja, javio u srez, i mogli su se naći tragovi koji su pokazivali da su ih Cigani ukrali, ali starešina policije nije hteo ni da ga vidi i nikako nije tragao.
— Šta da radimo s takvim? Upropastio nas je.
— A zašto drugi nisu tukli, već vi? — kaže tužilac.
— Nije istina, svi su bili, seosko veće je rešilo da se ubije. A ja sam samo dotukao. Zašto da se uzalud muči?
Sudije su se zaprepastile kad su videle kako Stepan potpuno mirno priča o svom postupku: i kako su tukli Ivana Mironova, i kako ga je on dotukao.
Stepan doista nije video ništa strašno u tom ubistvu. On je za vreme službe u vojsci morao jedared streljati vojnika, pa kako tada, tako i pri ubistvu Ivana Mironova, nije video ništa strašno. Ubili, ubili. Danas njega, sutra će mene.
Stepana su osudili. Seljačko odelo skidoše s njega, metnuše pod broj u magacin za odelo, a njemu obukoše robijaški halat i cokule…
Na robiji ga je posećivala žena. Bez njega joj je i inače bilo teško, a sad je još i pogorela i sasvim propala, pa se stala s decom potucati i prosjačiti.
Ženina beda još više je ozlojedila Stepana. On je i na robiji bio zao prema svima i jedared umalo nije odrubio glavu kuvaru, zbog čega je zaradio još godinu dana. Te godine je doznao da mu je žena umrla, i da njegove kuće nema više…
Kad je Stepanu istekao rok, pozovu ga u stovarište za odelo, uzmu s police njegovo odelo u kojem je došao i dadu mu.
— Pa kuda ću sad? — reče on nadzorniku, oblačeći se.
— Zna se kuda, kući.

— Ja nemam kuće. Vidim da ću morati ići na drum. Da pljačkam ljude.
— A ako budeš pljačkao, opet ćeš k nama doći.
— E, to kako bude.
I Stepan ode. Ipak se uputi kući. Na drugu stranu nije imao kud ići.
Pre nego što je stigao kući, svrati da prenoći u poznatu mehanu. Mehanu je držao debeo vladimirski meštanin. On je poznavao Stepana i znao je da je nesrećnim slučajem dopao robije. I zadrži Stepana kod sebe na prenoćištu.
Taj bogati varošanin je preoteo od obližnjeg seljaka ženu.
Stepan je znao za celu tu stvar: kako je nažao učinio varošanin seljaku, kako je ta nevaljala ženturina otišla od muža, pa se sad raspilavila i znojava sedi za čajem i iz milosti časti čajem i Stepana. Nikakvih putnika nije bilo. Stepana ostave da noći u kujni. Matrjona podigne sudove i ode u sobu. Stepan legne na pripećak, ali nije mogao spavati i neprestano se meškoljio na lučevini koja se sušila na peći. Nikako mu nije izlazio iz pameti debeli trbuh mehandžijin, koji se isticao ispod cicane košulje, izbledele od dugotrajnog pranja. Neprestano mu je dolazilo u glavu da nožem udari u taj trbuh. I ženturinu takođe. Čas je sam sebi govorio: „Ta nek idu do đavola, sutra ću otići“; čas se sećao Ivana Mironova i opet mislio o mehandžijinom trbuhu i o beloj, znojavoj guši Matrjoninoj. Ako će ubijati, onda obadvoje. Zapevaše drugi petli. Ako će što raditi, onda treba sad, inače će skoro svanuće. Nož i sekiru je spazio svečera. On siđe s pripećka, uze sekiru i nož, pa iziđe iz kujne. Baš kad je izašao, škljocnu kvaka na vratima. Mehandžija je izašao na vrata. On ne učini onako kako je hteo. Nožem nije mogao, već razmahne sekirom i rascopa glavu. Mehandžija se svali uz dovratak, pa na zemlju.
Stepan uđe u sobu. Matrjona skoči pa stade samo u košulji pored kreveta. Stepan istom sekirom ubi i nju.
Zatim upali sveću, izvadi novac iz pisaćeg stola, pa ode.

* * *

U sreskoj varoši, daleko od drugih zgrada, živeo je u svojoj kući jedan starac, bivši činovnik, pijanica, s dvema kćerima i zetom. Udata kći je takođe pila i živela nevaljalim životom; starija pak, udovica Marija Semjonovna, naborana, mršava žena od svojih pedeset godina, sama je izdržavala sve: imala je penziju od dve stotine pedeset rubalja. Tim novcem se hranila cela porodica. A u kući je radila jedino Marija Semjonovna. Ona je negovala slabog, pijanog, starog oca i sestrino dete, i gotovila, i prala. I, kao što to uvek biva, na nju su svaljivali sve poslove, kakvih je god bilo, i nju su sve troje i grdili, pa čak ju je zet i tukao kad bi bio pijan. Ona je sve podnosila ćuteći i smireno, i, opet kao što to uvek biva, što je ona imala više posla, tim više je uspevala da uradi. Ona je i siromahe pomagala, odvajajući od svojih usta, dajući svoje haljine, i pomagala je u negovanju bolesnika.
Jedared je radio kod Marije Semjonovne hrom, beznog seoski krojač. Prevrtao je jedan grudnjak starcu, prevlačio suknom bundicu Mariji Semjonovnoj — da bi mogla zimi ići na pijac.
Hromi krojač bio je pametan čovek i dobar posmatrač, koji je po svom zanatu video mnogo raznih ljudi, a zbog svoje hromosti uvek je sedeo, pa je zbog toga bio sklon razmišljanju. Probavivši kod Marije Semjonovne nedelju, nije se mogao načuditi njenom životu. Jedared ona došla kod njega u kujnu, gde je on šio, da prostre ubruse, pa poče govoriti s njim o njegovom životu, kako je brat rđavo postupao prema njemu, i kako se odelio od njega.
— Mislio sam — biće bolje, a ono sve isto, nevolja.
— Bolje je ne menjati, već kako živiš, živi — reći će Marija Semjonovna.
— A ja ti se i to čudim, Marija Semjonovna, kako to ti sve sama, te sama o svemu se staraš o ljudima. A vidim da je od njih malo dobra.
Marija Semjonovna ništa ne reče.
— Mora da si po knjigama došla do toga da će ti nagrada za to biti na onom svetu.
— To nam nije poznato, — reći će Marija Semjonovna — tek bolje je tako živeti.
— A ima li to u knjigama?

— Ima i u knjigama — reče ona i pročita mu besedu na gori iz Jevanđelja. Krojač se zamisli. I kad se obračunao i otišao kući, neprestano je mislio o onome što je video kod Marije Semjonovne i šta mu je ona rekla i pročitala.
* * *
Petar Nikolajevič se promenio prema narodu, i narod se promenio prema njemu. Nije prošlo ni godinu dana, a oni posekoše dvadeset sedam hrastova a zapališe neosiguranu sušaru i gumno. Petar Nikolajevič uvide da se s ovim svetom ne može živeti.
Baš u to vreme su Livencovi tražili upravnika za svoje imanje, i predvodnik plemstva preporuči Petra Nikolajeviča, kao najboljeg ekonoma u srezu. Ogromno imanje Livencovih nije davalo nikakvog prihoda, i seljaci su se ovim koristili. Petar Nikolajevič se prihvati da sve dovede u red, pa davši svoje imanje pod zakup, preseli se sa ženom u udaljenu Povolšku guberniju.
Petar Nikolajevič je i ranije uvek voleo red i zakonitost, a sad tim pre nije mogao dopustiti da taj divlji, prostački narod protivno zakonu zauzima ono što nije njegovo. On se radovao kad mu se dala prilika da ih pouči, pa se ozbiljno prihvati posla. Jednoga seljaka je za krađu drva osudio na robiju, drugoga je svojeručna istukao zato što nije skrenuo s puta i skinuo kapu. O livadama, koje su bile sporne i koje su seljaci smatrali za svoje, Petar Nikolajevič je saopštio seljacima da, ako puste na njih stoku, on će je zatvoriti.
Došlo proleće, i seljaci, kao što su činili i ranijih godina, puste stoku na spahijske livade. Petar Nikolajevič skupi sve radnike i naredi im da doteraju stoku u spahijsko dvorište. Seljaci su bili na oranju, te radnici doteraju stoku, iako su žene vikale. Vrativši se s rada, seljaci se skupe, dođu u spahijsko dvorište da ištu stoku. Petar Nikolajevič izađe pred njih s puškom o ramenu (tek što se bio vratio s obilaženja imanja), pa im reče da će stoku dati tek pošto plate po pedeset kopejki od govečeta i po deset od ovce. Seljaci počnu vikati da su livade njihove, da su ih i njihovi očevi i dedovi držali, i da nema niko prava da uzima tuđu stoku.

— Daj stoku, inače ćeš zlo proći — reče jedan starac, nasrćući na Petra Nikolajeviča.
— Šta ću zlo proći? — povika Petar Nikolajevič, prilazeći seljaku, sav bled u licu.
— Daj, nesrećo, protuvo!
— Šta? — viknu Petar Nikolajevič, pa udari po; licu starca.
— Ne smeš se tući. Ljudi, terajte silom stoku!
Gomila nagrnu. Petar Nikolajevič htede da se ukloni, ali ga ne pustiše. On se poče probijati. Puška se okide i ubi jednog seljaka. Načini se gužva. Petra Nikolajeviča ugnjaviše. I posle pet minuta njegovo unakaženo telo svukoše u jarugu.
Ubicama je sudio vojni sud, i dvojicu osudiše na vešanje.

* * *

Jedared Marija Semjonovna dobije u državnoj blagajni svoju penziju, pa se na povratku kući sretne s jednim poznanikom učiteljem.
— Šta, Marija Semjonovna, primili ste pare? — viknu joj on s druge strane ulice.
— Primila sam, — odgovori Marija Semjonovna — tek da zapušim rupe.
— Ta imate dosta novaca, i rupe da zapušite, i da vam ostane — reče učitelj, pa reče zbogom i ode.
— Zbogom — reče Marija Semjonovna, pa gledajući za učiteljem, umalo se ne sudari s nekim visokim čovekom vrlo dugačkih ruku i surova lica.
Ali, prilazeći kući, začudi se kad opet vide toga istog dugorukog čoveka. Videvši kako ona uđe u kuću, on malo postoja, okrete se pa ode.
Mariju Semjonovnu spočetka bi strah, a posle joj dođe tužno. Ali kad uđe u kuću i razdade poklone i starcu i malom sestriću Feđi i pomilova Trezorku, koji je cičao od radosti, njoj opet bi prijatno i ona se, predavši novac ocu, prihvati posla, koga je uvek imala na pretek.

Čovek s kojim se sudarila bio je Stepan.
Iz drumske mehane, gde je ubio mehandžiju, Stepan nije otišao u varoš. I, čudna stvar, sećanje na ubistvo mehandžije ne samo što mu nije bilo neprijatno već ga -se po nekoliko puta dnevno sećao. Bilo mu je prijatno kad pomisli da to može učiniti tako čisto i vešto, da niko ne dozna i ne smeta mu da to čini i dalje i nad drugim. Sedeći u krčmi za čajem i rakijom, on je posmatrao ljude sve s iste strane: kako se mogu ubiti. Svrati da prenoći kod svoga zemljaka, taljigaša. Taljigaš nije bio kod kuće. On reče da će ga čekati, pa je sedeo i razgovarao s njegovom ženom. Posle, kad se ona okrete peći, njemu padne na pamet da je ubije. On se začudi, klimnu sam sebi glavom, zatim izvuče iz čizme nož pa je obori i zakla. Deca počeše vriskati, on pobi i njih, pa ode iz varoši, ne prenoćivši. Izvan varoši, u selu, uđe u krčmu i tamo se ispava.
Sutradan on opet dođe u sresku varoš, pa na ulici čuje razgovor Marije Semjonovne s učiteljem. Šen izgled ga uplaši, ali se ipak odluči da se zavuče u njenu kuću, i uzme one novce što ih je ona primila. Noću obije bravu i uđe u sobu. Prva ga čuje mlađa, udata kći. Ona poče vikati. Stepan je smesta zakolje. Zet se probudi i dokopa se s njim. On uhvati Stepana za gušu i dugo se rvao s njim, ali Stepan je bio jači. I pošto svrši sa zetom, Stepan uzrujan, zagrejan borbom, ode za pregradu. Za pregradom je ležala u postelji Marija Semjonovna, pa je, podigavši se, gledala u Stepana uplašenim, krotkim očima i krstila se. Njen pogled opet uplaši Stepana. On obori oči.
— Gde su novci? — reče on, ne podižući pogled. Ona je ćutala.
— Gde su novci? — reče Stepan, pokazujući nož.
— Šta to hoćeš, kako možeš? — reče ona.
— Naravno mogu.
Stepan joj priđe, spremajući se da je uhvati za ruke, da mu ne bi smetala, ali ona ne podižu ruke, nije se protivila, već ih samo pritište na grudi, teško uzdahnu i ponovi:
— Oh, grehota velika! — Šta ti je, sažali se na samog sebe. Uzimaš tuđe duše, a gore svoju ubijaš. O-oh! — uzviknu ona.
Stepan nije mogao više da podnosi njen glas i pogled, pa je maznu nožem po guši. —“Šta imam da razgovaram s vama?!“ — Ona
se skljoka na postelju i zakrklja, zalivajući jastuk krvlju. On se okrete od nje i pođe po sobama, skupljajući stvari. Opljačkavši što mu je trebalo, Stepan zapali cigaretu, posede malo, očisti svoje odelo pa izađe. On je mislio da će mu i to ubistvo ostati nekažnjeno, kao ona ranija, ali još pre nego što dođe do prenoćišta, odjednom oseti takav umor da nije mogao krenuti ni jednim udom. On leže u kanal i proleža u njemu ostatak noći, ceo dan i iduću noć.

DRUGI DEO

Ležeći u kanalu, Stepan je neprestano video pred sobom krotko, mršavo, uplašeno lice Marije Semjonovne i čuo njen glas. „Kako možeš?!“ govorio je njen glas, nekako naročit, šušketav. I Stepan je opet preživljavao sve ono što je uradio s njom. I dođe mu strašno, pa je zatvarao oči i odmahivao svojom kosmatom glavom, da bi istresao iz nje te misli i uspomene. I za trenutak bi se oslobodio uspomena, ali bi mu se mesto njih pojavio spočetka jedan, pa drugi crni, a za drugim su išli još drugi crni s crvenim očima i plazili mu se, i svi govorili isto: s njom si svršio — i sa sobom svrši, inače ti nećemo dati mira. On je otvarao oči i opet ju je video i čuo njen glas, i on poče nju žaliti, a sebe se gaditi i plašiti. I opet je zatvarao oči, i opet je video crne.
Pred veče drugog dana ustade i pođe u krčmu. Jedva se dovuče do krčme i poče piti. Ali ma koliko da je pio, pijanstvo ga nije hvatalo. On je ćuteći sedeo za stolom i pio čašu za čašom. U krčmu uđe policijski podoficir.
— Koji ti beše? — upita ga podoficir.
— Onaj isti što je juče kod Dobrotvorova sve poklao.
Svežu ga, pa pošto ga zadrže jedan dan u srezu, pošlju u gubernijsku varoš. Poznavši u njemu svoga ranijeg zatvorenika buntovnika, a sad velikog zlikovca, nadzornik tamnice ga strogo primi.
— Pazi, sa mnom se nije šaliti — reče promuklo nadzornik, namrštivši obrve i isturivši donju vilicu.
— Primetim li samo što, išibaću te. Od mene nećeš pobeći.
— Šta imam da bežim — odgovori Stepan, oborivši pogled — ja sam se sam predao.

— De, ne razgovaraj sa mnom. A kad vlast govori gledaj u oči — viknu nadzornik tamnice i udari ga pesnicom ispod vilice.
Stepanu u tom trenutku ona opet izađe pred oči i ču joj glas. Nije čuo šta mu je govorio nadzornik.
— Kako? — upita on, prenuvši se, kad oseti udarac po licu.
— De, de, marš, nemoj da mi se praviš.
Nadzornik je očekivao da će se on buniti, dogovarati s drugim zatvorenicima, pokušavati da pobegne. Ali svega toga nije bilo. Kad god je čuvar ili sam nadzornik zavirio kroz rupicu njegovih vrata, Stepan je sedeo na džaku nabijenom slamom, poduprevši glavu rukama, i sve je nešto šaptao samom sebi. Kad ga je islednik saslušavao, on opet nije ličio na druge zatvorenike: bio je rasejan, nije slušao pitanja, a kad bi ih razumeo, odgovarao je tako istinito da se islednik, koji se bio navikao da se veštinom i lukavstvom bori s optuženim, ovde osećao onako kako se čovek oseća kad podiže nogu na stepenicu koje nema. Stepan je, namrštivši obrve i uprevši pogled u jednu tačku, pričao o svojim ubistvima najprostijim, poslovnim načinom, trudeći se da se seti svih pojedinosti: „Izašao on, — pričao je Stepan o prvom ubistvu, — bos, stao na vrata, i ja ti ga, dakle, mlatnem jedared, i on zakrklja, a ja se onda odmah prihvatim babe“, itd. Kad je državni tužilac obilazio sobe u tamnici i upitao Stepana da li nema na što da se žali, i da li mu što ne treba, on je odgovorio da mu ništa ne treba i da mu ne čine nažao. Prošavši nekoliko koraka po smrdljivom hodniku, državni tužilac se zaustavi i upita nadzornika, koji je išao za njim, kako se ponaša taj zatvorenik.
— Ne mogu da mu se načudim, — odgovori nadzornik, zadovoljan tim što je Stepan pohvalio ponašanje s njim. — Drugi mesec je kod nas i primernog je ponašanja. Samo se bojim da nešto ne smišlja. To je odvažan i neizmerno snažan čovek.

* * *

Prvog meseca zatvora Stepana je neprestano mučilo jedno isto: on je video sivi zid svoje samice, čuo tamničke zvuke, žagor ispod sebe u zajedničkom odeljenju, korake stražara u hodniku, kucanje sata, a u isto vreme je video nju s njenim krotkim pogledom, koji ga je pobedio još kad se sreo s njom na ulici, i sa mršavim, smežuranim vratom, koji je on presekao, i čuo je njen umiljati, žalostivi, šušketavi glas: „Tuđe duše i svoju ubijaš. Kako možeš?“ Zatim bi glas umuknuo, i pojavili bi se crni. I pojavljivali su se, bilo da su mu oči zatvorene ili otvorene. Pri zatvorenim očima razgovetnije su se videli. Kad bi Stepan otvorio oči, oni bi se zbrkali s vratima, zidovima, pa bi ih malo po malo nestajalo, ali bi se posle opet pojavili i išli s tri strane, plazeći se i govoreći: „Svrši, svrši. Možeš omču načiniti, možeš zapaliti.“ I tu Stepana obuze drhtavica, i on poče čitati molitve koje je znao: Bogorodice, očenaš, i spočetka kao da mu je pomagalo.
Čitajući molitve, on se počeo sećati svog života: sećao se oca, matere, sela, psa Vučjaka, deda na zapećku, klupice na kojoj je jahao s decom; zatim se sećao devojaka s njihovim pesmama; zatim konja, kako su ih ukrali i kako su uhvatili konjokradicu, kako ga je on dotukao kamenom. I padao mu je na pamet prvi zatvor, i kako je izišao iz njega, i sećao se debelog mehandžije, taljigaševe žene, dece, pa se posle sećao opet nje. I obuzeo bi ga strah, pa bi zbacio s leđa halat, skakao na ležište i počinjao, kao zver u kavezu, brzim koracima hodati tamo amo po tesnoj samici, okrećući se brzo nazad kad bi došao do oznojenih, vlažnih zidova.
Jednog dugog jesenjeg večera, kad je u dimnjacima zviždao i fijukao vetar, pošto se natrčao po sobi, on sede na krevet i oseti da se više ne može boriti, da su ga crni nadvladali, i on im se pokori. On je već odavno zagledao u regulator toplote na peći. Ako se obuhvati tankim kanapom ili tankim platnenim trakama, onda se neće omaći. Ali to je trebalo pametno udesiti. I on se prihvati posla i dva dana je spremao platnene trake od džaka na kojem je spavao (kad bi naišao čuvar, on je pokrivao krevet halatom). Trake je vezivao u čvorove i udvostručavao ih, da se ne prekinu, a da održe telo. Dok je sve to pripremao, nije se mučio. Kad je sve bilo gotovo, on načini mrtvi ugao, namakne ga na vrat, popne se na krevet i obesi se. Ali tek što mu se poče jezik pomaljati, trake se prekidoše i on pade. Na lupu uđe čuvar. Zovnu lekarskog pomoćnika i odnesu ga u bolnicu. Sutradan se sasvim oporavi, te ga izvade iz bolnice i smeste ne više u samicu, već u zajedničku sobu.

U zajedničkoj sobi živeo je između dvadeset ljudi, ali kao da je bio sam, ni s kim nije govorio i još uvek se mučio. Naročito mu je bilo teško kad su svi spavali, a on nije spavao, pa je opet nju video, čuo njen glas, zatim su se opet javljali crni sa svojim strašnim očima i dražili ga.
Opet je, kao pre, čitao molitve i, kao i pre, one mu nisu pomogle.
Jedanput, kad mu se posle molitve ona opet javila, on joj se počne moliti, njenoj dušici, da ga oslobodi, da mu oprosti. A kad se pred svanuće svali na zgnječeni džak, tvrdo zaspa, i ona mu u snu dođe, sa svojim mršavim, presečenim grlom.
— Šta, hoćeš li oprostiti?
Ona pogleda u njega krotkim očima i ništa ne reče.
— Hoćeš li oprostiti?
I tako ju je triput upitao. Ali ona ipak ništa ne reče, i on se probudi. Otada mu laknu,. i on kao da se probudi, pogleda oko sebe i prvi put se poče zbližavati sa svojim sobnim drugovima i govoriti, s njima.

* * *

U istoj sobi sa Stepanom bio je zatvoren Vasilije, koji je opet uhvaćen u krađi pa osuđen na progonstvo, i Ivan Čujev, seljak, takođe osuđen na progonstvo u osuđeničku koloniju. Vasilije je sve vreme ili pevao pesme svojim divnim glasom, ili pričao drugovima o svojim pustolovinama. A Čujev ili je radio, šio štogod od platna ili rublja, ili čitao Jevanđelje i Psaltir.

Na pitanje Stepanovo zašto su ga prognali, Čujev mu objasni.
A kad Stepan upita Čujeva u čemu je jevanđeljski zakon, Čujev mu razjasni kako je on tu pravu veru saznao od beznogog krojača: da „treba činiti kako Bog kaže“ i da je to i Hristov zakon.
— Dobro, a šta bude za rđava dela? — upita Stepan.
— Sve je kazano.
I Čujev mu pročita:
„A kad dođe Sin Čovečji u slavi Svojoj i svi sveti anđeli s Njim, tada će sesti na presto Slave Svoje i iskupiće se pred Njim svi narodi; i odvojiće jedne od drugih, kao što pastir odvaja ovce od koza, i metnuće ovce na desnu stranu Svoju, a koze na levu. Tada će reći Car onima što su na desnoj strani od Njega: „Priđite, blagosloveni Oca Moga, nasledite Carstvo, spremljeno za vas od stvorenja sveta: jer Ja sam bio gladan, i vi ste Me nahranili, bio sam žedan, i vi ste Me napojili; bio sam putnik, i vi ste Me primili; bio sam go, i vi ste Me odeli; bio sam bolestan, i vi ste me pohodili; bio sam u tamnici, i vi ste došli k Meni.“ Tada će Mu pravednici odgovoriti: „Gospode! Kad smo Te videli gladna i nahranili, ili žedna i napojili? Kad smo Te videli kao putnika i primili Te, ili gola i odeli te? Kad smo te videli bolesna ili u tamnici i došli Tebi?“ I Car će im odgovoriti na to: „Zaista vam kažem: pošto ste to učinili jednom od ove mlađe braće Moje, učinili ste Meni.“ Tada će reći i onima što su na levoj strani: „Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, spremljen za đavola i njegove anđele: jer Ja sam bio gladan, a vi Me niste nahranili; bio sam žedan, i niste Me napojili; bio sam putnik, i niste Me primili; bio sam go, i niste Me odeli; bio sam bolestan i u tamnici, niste Me pohodili.“ Tada će mu i oni odgovoriti: „Gospode! Kad smo Te videli gladna, ili žedna, ili kao putnika, ili gola, ili bolesna, ili u tamnici, a nismo Te uslužili?“ Tada im On odgovori: „Zaista vam kažem: pošto to niste učinili jednom od ovih malih, niste učinili Meni.“ I on će otići u večnu muku, a pravednici — u život večni.“

Sednuvši na pod prema Čujevu i slušajući čitanje, Vasilije klimnu, odobravajući, svojom lepom glavom.
— Tačno, — reče on odlučno — idite, veli, prokleti, u muku večnu, nikoga niste hranili, već ste sami žderali. Tako vam i treba. Dajde, ja ću da čitam — dodade on, želeći se pohvaliti svojim čitanjem.
— Pričekaj, ćuti, — reče Čujev Vasiliju, koji je neprestano govorio kako bogataši ni putnike nisu nahranili, ni u tamnici posetili. — Ta pričekaj — ponovi Čujev, prelistavajući Jevanđelje. Našavši što je tražio, Čujev svojom velikom, snažnom, u tamnici pobelelom rukom ispravi listove.
„A povedu s njim, to jest s Hristom, — poče Čujev — na smrt i dva razbojnika. I kad dođu na mesto zvano gubilište, tamo razapnu njega i razbojnike, jednog s desne, a drugog e leve strane.
„A Isus reče: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“… I stajao je narod i gledao. Zajedno s njim podsmevale su se i starešine, govoreći: „Kad je druge spasavao, neka spase Sebe Samoga, ako je on Hristos, izbranik Božji.“ Tako su mu se i vojnici rugali, prilazeći i podnoseći mu sirće i govoreći: „Ako si Ti Car judejski, spasi Sebe Samoga.“ A bio je nad Njim natpis, napisan rečima grčkim, rimskim i jevrejskim: „Ovo je car judejski.“ Jedan od raspetih razbojnika grdio Ga je, govoreći: ,,Ako si Ti Hristos, spasi i Sebe i nas.“ A drugi ga je, naprotiv, uzdržavao, govoreći: „Zar se Ti ne bojiš Boga, kad si i sam osuđen na isto?“ I mi smo osuđeni pravedno, jer smo dobili ono što smo zaslužili svojim delima, a On ništa rđavo nije učinio.“ I reče Isusu: „Seti me se, Gospode, kad dođeš u carstvo Svoje.“ I reče mu Isus: „Zaista ti kažem: još danas ćeš biti sa mnom u raju.“
Stepan ništa ne reče, već je sedeo zamišljen, kao da sluša, ali više ništa nije čuo što je Čujev dalje čitao.
„Dakle, eto u čemu je prava vera,“ mislio je on. „Spašće se samo oni koji su hranili, pojili siromahe, obilazili zatvorene, a u pakao će otići oni koji to nisu činili. A ipak se razbojnik tek na krstu pokajao, pa je i on otišao u raj.“ On u tome nije video nikakvu protivurečnost, već je, naprotiv, jedno potvrđivalo drugo: što će milostivi otići u raj, a nemilostivi u pakao, značilo je da svi treba da su milostivi, a što je razbojniku Hristos oprostio, znači da je i Hristos bio milostiv. Sve je to bilo potpuno novo za Stepana, samo se čudio zašto je to dosad bilo skriveno od njega. I on je sve slobodno vreme provodio s Čujevom, pitajući i slušajući. I slušajući, on je shvatio. Njemu se otkrio opšti smisao svega učenja u tome da su ljudi braća, i da oni treba da vole i žale jedan drugoga, pa će tada svima biti dobro. I kad bi slušao, on bi usvajao, kao nešto zaboravljeno i poznato, sve što je potvrđivalo opšti smisao toga učenja, a propuštao je mimo ušiju ono što ga nije potvrđivalo, pripisujući to svome nerazumevanju.
I otada Stepan postade drugi čovek.

* * *

Stepan Pelagejuškin je i pre bio smiren, ali u poslednje vreme je iznenađivao i nadzornika, i čuvara, i drugove promenom koja se na njemu izvršila. On je bez naređenja, preko reda, svršavao sve najteže poslove, pa i iznošenje čabra s nečistoćom. Ali, pored sve te njegove pokornosti, drugovi su ga cenili i bojali ga se, poznavajući njegovo uporstvo i veliku telesnu snagu, naročito posle događaja s dvojicom skitnica koji su ga napali, ali od kojih se on odbranio slomivši jednom od njih ruku. Te skitnice su bile počele podvaljivati u kartama mladom, bogatom zatvoreniku, pa su mu uzeli sve što je imao. Stepan se zauzme za njega i oduzme od njih novac koji su mu bili uzeli na kartama. Skitnice ga počnu psovati, zatim tući, ali ih on obadvojicu savlada. Ali kad je nadzornik ispitivao zbog čega je svađa, skitnice kažu da ih je Pelagejuškin počeo tući. Stepan se nije pravdao, već pokorno primi kaznu, koja je bila u tome što je osuđen na trodnevnu tamnicu i premešten u samicu.
Samica mu Je padala teže zato što ga je odvajala od Čujeva i Jevanđelja, a sem toga bojao se da se opet ne povrati priviđenje nje i crnih. Ali priviđenja nije imao. Sva mu je duša bila puna nove, radosne sadržine. On bi se radovao što je sam, da je mogao čitati i imati Jevanđelje. Jevanđelje bi mu dali, ali on nije umeo čitati.
Još kao dečko počeo je učiti čitati starinski: az, buki, vjedi, ali zbog teškog shvatanja nije otišao dalje od azbuke i nikako nije mogao shvatiti slogove, pa je tako i ostao nepismen. Ali sad se odluči da nauči čitati, pa zamoli od čuvara Jevanđelje. Čuvar mu ga donese, i on se prihvati posla. Slova je poznavao, ali nikako ih nije umeo povezati. Ma koliko da je lupao glavu, ne bi li razumeo kako se slova slažu u reči, ipak ništa nije izlazilo. Po čitave noći nije spavao, sve je mislio, nije mu se jelo, i od čame ga je tako vaš napala, da je se nije mogao otresti.
— Šta je, još se nisi oporavio? — upita ga jedared čuvar.
— Nisam.
— Pa ti znaš očenaš?
— Znam.
— Pa kad znaš, evo čitaj ga, evo ga! — i čuvar mu pokaza očenaš u Jevanđelju.
Stepan stade čitati očenaš, upoređujući poznata slova s poznatim glasovima. I odjedanput mu se otkri tajna spajanja slova, i on otpoče čitati. To je bila velika radost. I otada on poče čitati, i smisao koji se malo po malo dobijao iz teško vezivanih slova dobijao je još veće značenje.
Usamljenost sad nije teško padala Stepanu, već joj se radovao. On je bio sav zanet svojim poslom i nije se obradovao kad su ga opet preveli u zajedničku sobu, da bi se dobilo slobodnih samica za tek pristigle krivce.

* * *

Sad više nije Čujev, već Stepan često u sobi čitao Jevanđelje, i jedni zatvorenici su pevali bezobrazne pesme, drugi su slušali njegovo čitanje i njegove razgovore o onome što je pročitao. Tako su ga slušali ćuteći i pažljivo uvek dvojica: robijaš, ubica, dželat Mahorkin i Vasilije, koga su opet uhvatili u krađi, pa je, čekajući da mu se sudi, sedeo u istom zatvoru. Mahorkin je dvaput za vreme dok je bio u tamnici izvršavao svoju dužnost, i oba puta je morao ići van tamnice, jer se nije moglo naći ljudi koji bi izvršavali sudske presude. Seljacima što su ubili Petra Nikolajeviča sudio je vojni sud, i dvojica od njih su bili osuđeni na smrt vešanjem.
Mahorkina su zatražili u Simbirsk da izvrši vešanje. Ranije u takvim slučajevima on bi odmah pisao — bio je dobro pismen — akt
42
gubernatoru, u kom bi objasnio da je osuđen da ide u Simbirsk da izvrši svoju dužnost, pa bi molio starešinu gubernije da mu odredi novčanu hranu koja mu dnevno pripada; a sad, na veliko čudo upravnika zatvora, izjavi da neće da ide i kako više neće vršiti dužnost dželata.
— A zaboravio si na bič? — viknu upravnik zatvora.
— Pa udrite, ako hoćete, ali nema zakona koji me može naterati da drugog ubijam.
— To mora da si od Pelagejuškina primio? Našao se tamnički prorok! Čekaj samo.

* * *

Za to vreme je Mahin, onaj gimnazist koji je pokazao kako se falsifikuje kupon, svršio gimnaziju i pravni fakultet na univerzitetu. Zahvaljujući njegovom bezobzirnom probijanju kroz život, njega su sasvim mlada postavili za sudskog islednika. On je bio nepošten čovek, pun dugova, kartaš, ali je bio okretan, promućuran, bistar čovek i umeo je dobro voditi poslove. Bio je sudski islednik u onom okrugu gde se sudilo Stepanu Pelagejuškinu. Još na prvom saslušanju Stepan ga je začudio svojim prostim, istinitim i mirnim odgovorima. Mahin je nesvesno osećao da je taj čovek što stoji pred njim u okovima i obrijane glave, koga su doveli i čuvaju ga dva vojnika pa će ga odvesti s one strane katanca, — da je taj čovek potpuno slobodan, da moralno stoji nedostižno visoko nad njim. I zato, saslušavajući ga, on je neprestano hrabrio sam sebe, da se ne bi uzbuđivao i zbunjivao. Čudio se kako Stepan govori o svojim delima kao o nečemu što je odavno prošlo, kao da ih nije on izvršio, već neki drugi čovek.
— I nije ti ih bilo žao? — pitao je Mahin.
— Nije, ja tada nisam razumevao.
— A sad?
Stepan se tužno osmehnu.
— Sad, da me na vatri pečeš, ne bih ono učinio.
— A zašto?

— Zato što sam uvideo da su svi ljudi braća.
— Pa šta, i ja sam ti brat?
— Nego kako.
— Kako to, ja sam ti brat, a osuđujem te na robiju?
— Zato što ne razumete.
— A šta ne razumem?
— Ne razumete, iako sudite.
— No, nastavimo. Kuda si posle otišao?…
Najviše je pak Mahina iznenadilo što je doznao od nadzornika zatvora o uticaju Pelagejuškina na dželata Mahorkina, koji je, izlažući se opasnosti, odbio da vrši svoju dželatsku dužnost.

* * *

Sve se utišalo u sobi. Stepan je ležao na svom mestu na zajedničkom krevetu i još nije spavao. Vasilije mu priđe, pa drmnuvši ga za nogu, namignu mu da ustane i dođe njemu. Stepan siđe s kreveta pa priđe Vasiliju.
— E, brate, — reče Vasilije — gledaj da mi pomogneš.
— U čem da ti pomognem?
— Pa, eto, hoću da bežim.
I Vasilije priznade Stepanu da ima gotov plan da beži.
— Sutra ću ih uzbuniti — on pokaza na zatvorenike koji su spavali. — Oni će svaliti krivicu na mene. Prevešće me u gornju sobu, a već tamo ja znam kako ću. Samo mi ti izvadi kvaku na mrtvačnici.
— To mogu. Kuda ćeš ići?
— Kud me oči vode. Zar je malo rđava sveta?
— Tako je, brate, samo mi ne možemo o njima suditi.
— Pa šta, valjda sam ja kakav ubica?! Ja nisam ubio ni jednu dušu, a ako kradem, šta ima u tome rđavog? Zar oni nas ne pljačkaju?
— To je njihova stvar; oni će odgovarati.
— Valjda ću im u zube gledati! Eto, ja sam pokrao crkvu, pa kome je zlo od toga? Ja sad hoću ovako da radim: neću više radnjice, već kasu pa da razdajem novac. Da razdajem dobrim ljudima.
U taj mah se podiže s kreveta jedan zatvorenik i stade slušati. Stepan i Vasilije se rastadoše.
Sutradan Vasilije uradi kako je nameravao. On se poče žaliti na hleb da je nepečen, pobuni zatvorenike da zovu nadzornika, pa da mu se žale. Nadzornik dođe, izgrdi sve, pa doznavši da je to sve izazvao Vasilije, naredi da ga metnu u samicu na gornjem spratu.
Vasiliju je samo to i trebalo.

* * *

Vasilije je poznavao onu sobu na gornjem spratu u koju su ga metnuli. On je znao kakav je pod u njoj, i čim je ušao tamo, počeo je razvaljivati pod. Kad je mogao da se podvuče ispod poda, on razvali daske na tavanici i skoči u donji sprat, u mrtvačnicu. Taj dan je u mrtvačnici ležao jedan mrtvac na stolu. A u toj istoj mrtvačnici bili su smešteni i džakovi što se pune senom. Vasilije je to znao i na tu sobu je računao. Kvaka u toj sobi je bila izvučena. Vasilije izađe na vrata i pođe u nužnik što se tada pravio na kraju hodnika. U tom nužniku je bila rupa između trećeg sprata do donjeg suterena. Napipavši vrata, Vasilije se vrati u mrtvačnicu, skine s ledenog mrtvaca pokrov (on ga se dotače rukom kad je skidao pokrov), zatim uze džakove, veza ih tako da načini od njih konopac, pa odnese taj konopac od džakova u nužnik; tamo sveže konopac za poprečnu gredu, pa se spusti niz njega. Konopac nije domašao do poda. Da li je mnogo ili malo nedostajalo — on nije znao, ali nije imao kud, te se otpusti i skoči. Ugruva noge, ali je mogao ići. U suterenu su bila dva prozora. Kroz njih bi se moglo provući, ali su imali gvozdene rešetke. Trebalo ih je izvaliti. Čim? Vasilije poče pipati po mraku. U suterenu su stajali odresci dasaka. On nađe jedan odrezak s oštrim krajem, pa stade njim izvaljivati cigle u koje su bile uglavljene rešetke.
Dugo je radio. Petlovi su već po drugi put pevali, a rešetka se još držala. Naposletku se jedna strana izvuče. Vasilije poturi odsečak i zape, rešetka se sva izvali, ali pade cigla i zatutnja. Mogli su čuti stražari. Vasilije pretrnu. Sve je mirno. On se provuče kroz prozor. Izađe. Trebalo je da beži preko zida. U jednom uglu dvorišta bila je neka zgrada. Trebalo je da se popne na tu zgradu, pa s nje preko zida. Treba da ponese odsečak daske. Bez njega se ne može popeti. Vasilije se provuče natrag. Opet se provuče kroz prozor pa se pritaji, da bi čuo gde je stražar. Stražar je, kao što je i računao, hodao na drugoj strani četvrtastog dvorišta. Vasilije priđe zgradi, prisloni odsečak, poče se penjati. Odsečak se omače, pade. Vasilije je bio u čarapama, te skide čarape, da bi se mogao zakačivati nogama, namesti opet odsečak, skoči na njega i uhvati se rukama za oluk. — „Bože, samo da se ne odvali; održi!“ — On se uhvati za oluk, i evo mu kolena na krovu. Stražar ide. Vasilije leže i pritaji se. Stražar ne vidi i opet odlazi. Vasilije skače. Limeni krov trešti pod nogama. Još korak, dva, evo zida. Do zida se može lako dohvatiti rukom. Jedna ruka, druga, ispruži se sav, i evo ga na zidu. Samo da se ne ugruva kad skoči. Vasilije se prebaci, otpusti na ruke, istegne se, pušta jednu ruku, drugu. — „Gospode, blagoslovi!“ — Na zemlji je. I zemlja meka. Noge su čitave, i on beži.

* * *

Posle toga je Vasilije učinio sve kako je želeo. S drugovima upadne noću kod bogataša Krasnopuzova. Znao je kakav je tvrdica i razvratnik, pa mu obije pisaći sto i izvadi trideset hiljada. I radio je sve kako je želeo. Čak je i piće ostavio, pa je davao novac sirotim udavačama, udavao ih, oslobađao dugova, i sam se krio. I samo se o tome starao da dobro razda novac. Davao je i policiji, te ga nisu tražili.
Srce mu se radovalo. A kad su ga ipak uhvatili, on se na sudu smejao i hvalio se kako je novac kod trbonje rđavo bio smešten; on mu nije znao ni broja, a ja sam ga pustio u opticaj, pomagao sam njim dobre ljude.
I njegova odbrana je bila tako vesela, dobra, da ga porotnici umalo ne oslobodiše. Osude ga na progonstvo.
On zahvali i unapred kaže da će pobeći.

* * *

Za to vreme su poslovi Jevgenija Mihailoviča išli sve gore i gore. Radnja je bila založena. Trgovina nije išla, u varoši je otvorena druga radnja fotografskim priborom, a tražilo se da se plaćaju kamate. Moralo se opet uzaimati. I svršilo se tim što je radnja sa svom robom određena da se proda. Jevgenije Mihailovič i njegova žena leteli su svuda i nigde nisu mogli nabaviti one četiri stotine rubalja, koliko je trebalo da se spase stvar.
Imali su malu nadu u trgovca Krasnopuzova. A sad se u celoj varoši saznalo da je Krasnopuzovu ukraden grdan novac. Pričalo se da je ukradeno pola miliona.
— I ko da ukrade? — pričala je žena Jevgenija Mihailoviča. — Vasilije, naš bivši pokućar! Pričaju da sad razbacuje taj novac, i da je i policija potkupljena.
— Bio je nevaljalac, — reče Jevgenije Mihailovič. — Kako se tada lako krivo zakleo! Nikad nisam mogao pomisliti!
— Kažu da je dolazio u naše dvorište. Kuvarica pričala da je on. Ona priča da je on četrnaest sirotih udavača poudavao.
— No, oni to izmišljaju.
U taj mah nekakav čudnovat stariji čovek uđe u radnju.
— Šta želiš?
— Pismo za vas.
— Od koga?
— Tu je napisano.
— Šta, ne treba odgovor? Pa pričekaj!
— Ne mogu.
I čudni čovek, predavši kuvert, žurno ode.
— Čudno!
Jevgenije Mihailovič razdera debeo kuvert i nije mogao verovati svojim očima: novčanice od sto rubalja! Četiri. Šta je to?! I uz to nepismeno pismo Jevgeniju Mihailoviču: „Jevanđelje kaže: čini dobro za zlo. Vi ste menikar mnogo zla počinili s kuponom i ja sam onom selji zdravo napakostio, a ja jevo tebe žalim: Na, uzmi 4 katarinke i sećaj se svoga pokućara Vasilija.“
— E, ovo je čudnovato, — reći će Jevgenije Mihailovič i ženi i samom sebi. I kad bi se god setio toga ili govorio ženi o tom, suze bi mu udarile na oči, i u duši mu je bilo veselo.

* * *

Prošlo je deset godina.
Mića Smokovnikov je svršio tehnički institut i postao inženjer s velikom platom. Na zlatnim rudnicima u Sibiru. Trebalo je da obiđe reon. Direktor mu predloži da uzme robijaša Stepana Pelagejuškina.
— Kako, robijaša? Zar nije opasno?
— S njim nije opasno. To je sveti čovek, pitajte koga hoćete.
— Pa zašto je na robiji?!
Direktor se osmehnu.
— Ubio je šest duša, a ipak je sveti čovek. Ja jamčim.
I tako Mića Smokovnikov primi Stepana, ćelavog, mršavog čoveka opaljena lica, pa se krene s njim na put.
Putem se Stepan brinuo o Smokovnikovu kao o svom detetu, kao što se brinuo o svima gde je mogao, i uzgred mu je ispričao svu svoju istoriju i kako, zašto i čim sad živi.
I čudnovata stvar. Mića Smokovnikov, koji je dotle živeo samo u piću, jelu, kartama, vinu, rđavim ženama, zamisli se prvi put o svom životu. I te misli ga ne ostaviše, već obuzimahu njegovu dušu sve više i više. Nađeno mu je mesto gde bi imao veliku korist, ali on odbi i reši se da onim novcem koliko je imao kupi imanje i oženi se i, koliko uzmogne, posluži narodu.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Dr. Miloš S. Moskovljević

Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE

Anton Pavlovič Čehov – OSTRIGE

Anton Pavlovič Čehov – OSTRIGE

Nije mi potrebno da se suviše naprežem da bih se do najsitnijih detalja setio kišnog jesenjeg sumraka, kad sam sa ocem stajao na jednoj od mnogobrojnih moskovskih ulica i osećao kako me postepeno obuzima čudna bolest. Nisam imao nikakvih bolova, ali su mi noge klecale, reči zastajale u grlu, glava mi se onemoćalo nakrivala u stranu… imao sam utisak da ću odmah pasti i izgubiti svest. Da sam se u tim momentima našao u bolnici, doktori bi na mojoj listi morali napisati Ratev — bolest koja ne postoji u medicinskim udžbenicima.

Pored mene na pločniku stoji rođeni otac u iznošenom lakom mantilu i vatiranoj kapici iz koje štrči beli pramen vate. Na nogama su mu velike teške kaljače. Gordi čovek, iz straha da ljudi ne vide kako on nosi kaljače na bosu nogu, navukao je na noge sare od starih čizama. Ovaj siroti, priglupi čudak, koga ja sve više volim ukoliko mu laki kicoški mantil postaje dronjaviji i prljaviji, došao je pre pet meseci U prestonicu da potraži posao pisara. Čitavih pet meseci lutao je po gradu, molio za posao i tek danas se rešio da izađe na ulicu da prosi milostinju…

Preko puta je velika dvospratna kuća sa plavom firmom „Krčma“. Glava mi je blago zabačena unatrag i u strahu, i ja je zagledam uvis, u osvetljene prozore krčme.

Kroz prozore se vidi kako unutra promiču ljudske prilike. Vidi se i desna strana podijuma za orkestar, dve uljane slike, viseće lampe… Zagledajući u jedan od prozora, spazim beličastu mrlju. Ta je mrlja nepomična i svojim pravolinijskim obrisima se oštro ocrtava na tamno-smeđoj pozadini. Naprežem pogled i u mrlji razaznajem beli natpis na zidu. Tu nešto piše, ali šta — ne vidi se.

Pola sata ne odvajam oči od natpisa. On mi svojom belinom privlači pogled i kao da me hipnotiše. Trudim se da ga pročitam, ali mi je trud uzaludan. Najzad čudna bolest stupa na scenu.Od buke kola čini mi se da je grmljavina, u uličnom smradu razlikujem hiljade mirisa; lampe u krčmi i ulične svetiljke izgledaju mi kao zaslepljujuće mrlje. Svih pet mojih čula je napregnuto i primaju preko norme.

Ja počinjem da vidim ono što ranije nisam video.

— „Ostrige…“ — razaznajem natpis. Čudna reč! Proživeo sam na zemlji tačno osam godina i tri meseca, ali nijednom nisam čuo tu reč. Šta ona znači? Nije li to prezime vlasnika krčme? Ali firme sa prezimenima se vešaju na vrata, a ne na zidove!

— Tata, šta znači ostrige — pitam promuklim glasom, prisiljavajući se da okrenem lice prema ocu. Moj otac me ne čuje. On se zagledao u kretanje gomile i svakog prolaznika prati pogledom… Po očima mu vidim kako hoće da nešto kaže prolaznicima, ali sudbonosna reč kao teški teg visi na njegovim drhtavim usnama i nikako da se otkine. Čak je koraknuo za jednim prolaznikom i dodirnuo mu rukav, ali kad se ovaj okrenuo, on reče: „Oprostite!“ zbuni se i ustuknu.

— Tata, šta su to ostrige? — ponavljam ja.

— To je jedna životinja… Živi u moru…

Istoga trena ja zamišljam tu nepoznatu morsku životinju. Ona mora da je neka sredina između ribe i raka. Pošto je to morska životinja, od nje se, sigurno, sprema veoma ukusna riblja čorba s mirišljavom paprikom i lovorom, nakiselo jelo s kupusom, sos od rakova, služi se hladna sa hrenom…

Živo zamišljam kako donose sa pijace tu životinju, brzo je čiste, brzo stavljaju u lonac… brzo, brzo zato što su svi gladni… strahovito gladni! Iz kuhinje se oseća miris pržene ribe i čorbe od rakova. Osećam kako mi taj miris golica nepce, nozdrve, kako postepeno osvaja celo moje telo… Krčma, otac, beli natpis, moji rukavi, sve ima taj miris, tako snažno miriše da počinjem da žvaćem. Žvaćem i gutam kao da je zalogaj morske životinje stvarno u mojim ustima. Noge me izdaju od uživanja koje osećam, i ja da ne bih pao, hvatam oca za rukav i naslanjam se na njegov mokri mantil.

Otac drhti i grči se. hladno mu je…

— Tata, jesu li ostrige posne ili mrsne? — pitam ja.

— Njih žive jedu… — kaže otac. — One su u školjkama kao kornjače, ali sa obe strane.Ukusni miris u trenutku prestaje da me golica i iluzije nestaje… Sada mi je sve jasno.

„Kako je to gadno“, šapućem, „kako je gadno!“ Tako, to su, znači, ostrige! Zamišljam životinju koja liči na žabu. Žaba je u školjci i otuda gleda velikim sjajnim očima i pokreće svoje odvratne vilice.Zamišljam kako sa pijace donose tu životinju u školjci sa kleštima raka, sjajnim očima i ljigavom kožom…

Sva deca se kriju, a kuvarica, mršteći se gadljivo, uzima životinju za klešta, stavlja je na tanjir i nosi u trpezariju. Odrasli uzimaju životinju i jedu… živu je jedu, zajedno sa očima, zubima i šapama, a ona skiči i pokušava da ih ugrize za usta…

Mrštim se, ali… zašto ipak moji zubi počinju da žvaću? Životinja je gadna, odvratna, strašna, ali ja je jedem, jedem halapljivo, bojeći se da neotkrijem njen ukus i miris. Jedna je pojedena, a ja već vidim sjajne oči druge, treće. I njih jedem… Na kraju jedem salvet, tanjir, očeve kaljače, beli natpis…

Jedem sve što mi dođe pred oči, zato što osećam da će moja bolest proći samo od jela. Strašno gledaju oči ostriga i odvratne su, drhtim od pomisli na njih, ali meni se jede! Jede mi se!

— Dajte ostrige! Dajte mi ostrige! — izleće krik iz mojih usta i ja pružam ruke napred.

— Pomozite, gospodo! — čujem u taj mah mukli prigušeni očev glas.

— Sramota me je da prosim, ali, bože gospode, više nemam snage.

— Dajte mi ostriga — vičem ja vukući oca za skute.

— A zar ti jedeš ostrige! Tako mali! — čujem pokraj sebe smeh.Ispred nas stoje dva gospodina u cilindrima i uz smeh me gledaju u lice.

— Ti, mališane, jedeš ostrige? Stvarno? To je zanimljivo! A kako ih ti to jedeš? Sećam se, nečija snažna ruka me vuče prema osvetljenoj krčmi. I već zaminut oko mene se okuplja gomila i gleda me radoznalo i sa smehom. Sedim za stolom i jedem nešto ljigavo, slano, što se oseća na vlagu i buđ. Jedem halapljivo, ne žvaćući, i ne pokušavajući da saznam šta to jedem. Čini mi se da ću, ako otvorim oči, obavezno videti sjajne oči, klešta i oštre zube… I,odjednom, počinjem žvakati nešto tvrdo. Čuje se krckanje.

— Ha, ha, on jede školjke! — smeje se gomila. — Budalo mala, zar se to može jesti?

Posle toga pamtim strahovitu žeđ. Ležim na svojoj postelji i ne mogu da zaspim od vatre i čudnog ukusa koji osećam u mojim vrelim ustima. Moj otac šeta iz jednog ugla sobe u drugi i maše rukama.

— Čini mi se da sam se prehladio — mrmlja on — osećam u glavi tako nešto kao da mi neko sedi u njoj… A to može biti zbog toga što nisam… danas jeo… zaista čudan sam, nekako glup… Vidim kako ta gospoda plaćaju za ostrige deset rubalja, zašto da im ne priđem i ne potražim od njih nešto malo… na zajam? Sigurno bi mi dali.

Pred jutro sam zaspao i sanjam žabu koja sedi u školjci i koluta očima. U podne se budim od žeđi i očima tražim oca: on još uvek korača i maše rukama.

Anton Pavlovič Čehov

Prevod: Vida Stevanović

Anton Pavlovič Čehov – BIOGRAFIJA

Anton Pavlovič Čehov – veliki ruski pisac, klasik svetske književnosti. Od oko 900 napisanih dela, značajan broj je ušao u riznicu ne samo ruske književnosti; predstave zasnovane na njegovim dramama još uvek ne napuštaju pozorišne pozornice u različitim delovima sveta.

Anton Pavlovič Čehov (29. januara 1860. – 15. jula 1904.) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Čehov je u početku pisao priča samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetiničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče.

Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu.

U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu „Bez oca“, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez… i t.d.

Godine 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923., skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti.

Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde se seli sa porodicom.

Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892.-1893., A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej.

Godine 1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah.

Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze.

Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.

Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik.

Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi.

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja.

DELA

Drame:

Galeb (rus. Чайка) (1896)
Ujka Vanja (rus. Дядя Ваня) (1897)
Tri sestre (rus. Три сёстры) (1900)
Višnjik (rus. Вишнёвый сад) (1903)

Zbirke priča:

Melpomenine bajke (1884)
Šarene priče (1886)
U pomračini (1887) itd.

Izvor: Wikipedia

Anton Pavlovič Čehov

Veliki ruski književnik Anton Pavlovič Čehov je rođen 1860. u Taganrogu, na Azovskom moru. Bio je majstor kratke priče, smatrao je da „pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko.“

BIOGRAFIJA

Od srca Vam preporučujem da Čehovljeve knige uzimate što češće i da kroz njih sanjate, onako kako su nastale, kroz snove. U vreme Golijata, koji pucaju od zdravlja, korisno je čitati o slabim Davidima. (Vladimir Nabokov)

Anton Pavlovič Čehov – ČINOVNIKOVA SMRT

Anton Pavlovič Čehov – GALEB

Anton Pavlovič Čehov – KNJIGA ŽALBI

Anton Pavlovič Čehov – OSTRIGE

Anton Pavlovič Čehov je završio medicinski fakultet, ali je ljubav prema pozorištu bila prisutna u njegovom životu gotovo uvek. Imao je običaj da kaže da mu je medicina zakonita žena, a književnost ljubavnica.

Još kao dečak imitirao je i priređivao skečeve svojim prijateljima i porodici. Jednom se preobukao u prosjaka, napisao molbu za pomoć i odneo je stricu, koji mu je, ne poznavši ga, dao tri kopejke.

Kao lekar često je lečio bez naknade siromašne književnike, studente i seljake. Pisao je još od gimnazijskih dana i te prve priče i drame potpisivao je pseudonimima: Antoša Čehonte, Antonson…

Svakome ko ga je poznavao u oči je upadala njegova oslobođenost od opštepriznatih dogmi. Gorki mu je jednom rekao: „Čini mi se da ste vi prvi slobodan čovek koga sam video da se ni pred kim ne klanja.“

Prvi veliki komad koji je sa uspehom prikazan u Moskvi bio je „Ivanov“ 1887. godine, pa je 1889. primljen u Društvo dramskih pisaca. Na sceni čuvenog Moskovskog hudožestvenog teatra 17. decembra prikazan je njegov „Galeb“.

Nakon potpunog neuspeha istog komada u Sankt Peterburgu, gde je „Galeb“ premijerno izveden, uspeh u Moskvi je bio trijumfalan i MHAT više nije mogao da se zamisli bez Čehova.

Za člana Akademije nauka Čehov je izabran 1900, ali dve godine kasnije Gorki nije primljen. U znak protesta Čehov je napustio Akademiju. Imao je samo 44 godine kada je umro.

Kada su pitali Čehova kako bi trebalo pisati za decu, odgovorio je: „Isto kao za odrasle, samo bolje“.

Tolstoj je rekao da je veličina Čehovljevog stvaralaštva „u tome što je ono ne samo jasno i srodno svakom Rusu, već i svakom čoveku uopšte…“

Anton Pavlovič Čehov – GALEB

Anton Pavlovič Čehov – GALEB / Naslov originala: ЧАЙКА / Komedija u četiri čina

LICA:

IRINA NIKOLAJEVNA ARKADINA, po mužu Trepljeva, glumica
KONSTANTIN GAVRILOVIČ TREPLJEV, njen sin, mladić
PETAR NIKOLAJEVIČ SORIN, njen brat
NINA MIHAILOVNA ZAREČNA, mlada devojka, kći bogatog posednika
ILIJA AFANASIJEVIČ ŠAMRAJEV, bivši poručnik, upravnik kod Sorina
POLINA ANDREJEVNA, njegova žena MAŠA, njegova kći
BORIS ALEKSEJEVIČ TRIGORIN, književnik
JEVGENIJE ALEKSEJEVIČ DORN, lekar
SEMJON SEMJONOVIČ MEDVEDENKO, učitelj
JAKOV, radnik KUVAR
SOBARICA

Radnja se događa na imanju Sorina. Između trećeg i četvrtog čina prolaze dve godine.

PRVI ČIN

Jedan deo parka na Sorinovom imanju. Široka aleja koja vodi pravo od gledališta u dubinu parka prema jezeru; ona je pregrađena pozornicom, na brzu ruku napravljenom za amatersku predstavu, tako da se jezero uopšte ne vidi. Levo i desno od pozornice žbunje. Nekoliko stolica, stočić. Tek što je sunce zašlo. Na pozornici iza spuštene zavese Jakov i drugi radnici; čuje se kašalj i lupa. Maša i Medvedenko dolaze s leve strane, vraćaju se iz šetnje.

MEDVEDENKO: Zašto vi uvek nosite crne haljine?
MAŠA: To je crnina za mojim životom. Ja sam nesrećna.
MEDVEDENKO: Zašto? (Razmišlja) Ne shvatam… Vi ste zdravi, otac vam, istina, nije bogat, ali je dosta imućan. Ja živim mnogo teže od vas. Dobijam samo dvadeset tri rublje mesečno, a još mi oduzimaju od toga u penzioni fond, pa ipak ne nosim crninu. (Seda.)

MAŠA: Nije u pitanju novac. I siromah može biti srećan.

MEDVEDENKO: U teoriji, a u praksi to izgleda ovako: ja, mati, dve sestre i brat, a plata iznosi samo dvadeset tri rublje. Jesti i piti moramo! Čaj i šećer nam je potreban! Duvan potreban! Hajde sad, iziđi na kraj.

MAŠA (gleda pozornicu): Skoro će početi predstava.

MEDVEDENKO: Da. Igraće Zarečna, a komad je napisao Konstantin Gavrilovič. Oni su zaljubljeni jedno u drugo i danas će se njihove duše spojiti u težnji da zajedno stvore jednu umetničku sliku. A moja duša nema dodirnih tačaka s vašom. Ja volim vas, ne mogu od čežnje da ostanem kod kuće, svaki dan prelazim pešice šest vrsta ovamo i šest natrag i nailazim samo na ravnodušnost s vaše strane. To je razumljivo. Ja nemam sredstava, porodica mi je velika… Ko bi se udao za čoveka koji ni sam nema šta da jede?

MAŠA: Gluposti. (Šmrče burmut) Vaša me ljubav dira, ali ja ne mogu da vam je uzvratim, eto to je sve. (Pruža mu burmuticu.) Poslužite se.
MEDVEDENKO: Hvala, neću.

(Pauza.)

MAŠA: Zapara je, svakako će noćas biti oluje. Vi samo filozofirate ili govorite o novcu. Po vašem mišljenju nema veće nesreće od sirotinje, a ja držim da je hiljadu puta bolje nositi rite i mučiti se nego… Uostalom, vi to ne možete razumeti… S desne strane ulaze Sorin i Trepljev.

SORIN (poštapajući se): Meni je, brate, u selu nekako nelagodno; sasvim razumljivo, ja se nikad neću navići na selo. Sinoć sam legao u deset, a jutros sam se probudio u devet; imao sam osećaj kao da mi se od dugog spavanja mozak zalepio za lobanju, i uvek tako. (Smeje se) A posle ručka sam opet nehotice zaspao, sad se vučem kao isprebijan, ovo je neizdržljivo na kraju krajeva… A i mene to zamara. A ponekad iz mene progovara egoizam običnog smrtnika, dođe mi žao što je moja mati poznata glumica; onda mi se čini: da je ona obična žena, ja bih bio srećniji. Ujko, šta može biti očajnije i gluplje od ove situacije: skupe se kod nje u gostima neki put same veličine, glumci i pisci, a među njima samo ja nisam ništa, i oni me toleriraju samo zato što sam njen sin. Ko sam ja? Šta sam ja? Napustio sam univerzitet u trećoj godini studija iz razloga koji, kao što se kaže, ne zavise od redakcije, ni po čemu se ne ističem, što se tiče novaca A nemam ni prebijene pare, a u ispravama mi stoji da sam građanin iz Kijeva. Moj otac nije bio plemić, bio je prost građanin, mada je i on bio poznati glumac. Elem, kada mi u njenom salonu svi ti glumci i književnici ponekad ukažu svoju milostivu pažnju, meni se čini da oni odmeravaju očima koliko sam ništavan. A i ja pogađam njihove misli i patim od poniženja…

SORIN: Nego, reci mi ti kakav je čovek taj novelist? Nikako da ga shvatim. On samo ćuti.

TREPLJEV: On je pametan čovek, jednostavan, znaš, malo melanholičan. Vrlo je pošten. Četrdeset godina još neće skoro navršiti, a već je slavan i sit do guše… Što se tiče njegovih pripovedaka… ne znam šta da ti kažem… Simpatično, darovito… ali… posle Tolstoja ili Zole neće ti pasti na pamet da čitaš Trigorina.

SORIN: A ja, brate, volim književnike. Nekad sam strasno želeo dve stvari: hteo sam da se oženim i hteo sam da postanem književnik, ali ni jedno ni drugo mi nije pošlo za rukom. Da. Prijatno je biti i mali književnik, na kraju krajeva.

TREPLJEV (osluškuje): Čujem korake… (Zagrli ujaka) Ja bez nje ne mogu da živim… Čak je i zvuk njenih koraka divan… Ja sam neizmerno srećan. (Brzo polazi u susret Nini Zarečnoj koja ulazi.) Čarobnice, čežnjo moja…

NINA (uzbuđeno): Nisam zakasnila? Je l’ te da nisam zakasnila?…

TREPLJEV (ljubeći joj ruke): Ne, ne, ne…

NINA: Celog dana sam se brinula, bilo me je strah! Bojala sam se da me otac neće pustiti… Ali sad je on otišao s maćehom. Nebo se crveni, već počinje da izlazi mesec, a ja teram konja, teram… (Smeje se) Ali sam zadovoljna. (Čvrsto steže Sorinu ruku.)

SORIN (smeje se): Okice su, izgleda, uplakane… He-he! Ne valja!

NINA: To je samo onako… Vidite kako teško dišem. Za pola sata moram da se vratim, treba požuriti. Moram, moram, nemojte me zadržavati. Otac ne zna da sam ovde.

TREPLJEV: Zbilja, vreme je već da počnemo. Treba pozvati sve.

SORIN: Idem ja. Sad ću. (Polazi na desnu stranu peva) „U Francusku dva grenadira…” (Okreće se) Jednom sam tako zapevao, kad mi neki zamenik državnog tužioca reče: ,,Vi, vaše prevashodstvo, imate jak glas…” Zatim malo promisli i dodade: „Ali… Neprijatan.” (Smeje se i odlazi.)
NINA: Otac i njegova žena ne puštaju me ovamo. Kažu da je ovde boemska atmosfera… plaše se da ne odem u glumice… A mene privlači ovo jezero, kao galeba… Moje je srce ispunjeno vama. (Okreće se)

TREPLJEV: Sami smo.
NINA: Čini mi se da nekog ima tamo…
TREPLJEV: Nema nikog. (Poljubac)
NINA: Koje je ovo drvo?
TREPLJEV: Brest.
NINA: Zašto je tako crno?
TREPLJEV: Već je veče, svi predmeti postaju crni. Nemojte otići rano, preklinjem vas.
NINA: Nemoguće.
TREPLJEV: A ako ja dođem kod vas, Nina? Ja ću cele noći stajati u bašti i gledati u vaš prozor.
NINA: Nemojte, primetiće vas čuvar. Trezor još nije naučio na vas, lajaće.
TREPLJEV: Ja vas volim.
NINA: Pst…
TREPLJEV (čuje korake): Ko je? Jeste li vi, Jakove?
JAKOV (iza zavese): Mi smo.
TREPLJEV: Idite na svoja mesta. Vreme je. Da li izlazi mesec?
JAKOV: Izlazi.
TREPLJEV: Imate li špiritusa? Imate sumpora? Kada se pojave crvene oči treba da miriše na sumpor. (Nini) Idite, tamo je sve spremno. Jeste li uzbuđeni?…
NINA: Da, veoma. Vaša mama A kako tako, nje se ne bojim, ali kod vas je Trigorin… Mene je strah i sramota da igram pred njim… Poznati pisac… Je li mlad?
TREPLJEV: Jeste.
NINA: Kako su mu divne priče.
TREPLJEV (hladno): Ne znam, nisam ih čitao.
NINA: Teško je igrati u vašem komadu. U njemu nema živih lica.
TREPLJEV: Živa lica! Život ne treba prikazivati onakvim kakav je, nego onakvim kakav treba da bude, kakav se javlja u snovima.
NINA: U vašem komadu je malo radnje, samo deklamacija. A u komadu, po mom mišljenju, svakako mora da bude i ljubavi.
Oboje odlaze na pozornicu. Ulaze Polina Andrejevna i Dorn.
POLINA ANDREJEVNA: Oseća se vlaga. Vratite se, obucite kaljače.
DORN: Meni je vrućina.
POLINA ANDREJEVNA: Vi se ne čuvate. To je kod vas i
nat. Vi ste lekar i odlično znate koliko je štetan vlažan vazduh, ali želite da ja patim: za inat ste ostali celo veče na terasi…
DORN (pevuši): ,,Ne reci mi da mladost minu ludo…”
POLINA ANDREJEVNA: Vas je toliko zaneo razgovor s Irinom Nikolajevnom da niste primetili kako je hladno. Priznajte – ona vam se sviđa…
DORN: Meni je pedeset pet godina.
POLINA ANDREJEVNA: To je sitnica, za muškarca to nije starost. Vi ste se sjajno sačuvali i još se sviđate ženama.
DORN: Šta onda upravo hoćete?
POLINA ANDREJEVNA: Pred glumicom svi ste vi spremni da padnete na kolena. Svi!
DORN (pevuši): „Ja pred tobom opet…” Ako društvo voli glumce i ima prema njima drukčiji stav nego, na primer, prema trgovcima – to je u prirodi stvari. To je idealizam. carstvo vasionske volje. Ali to će biti samo onda kada se malo pomalo, posledugog, dugog niza hiljadugodišta, i mesec, i sjajni Sirijus i zemlja pretvore u prah… A donde A užas, užas… (Pauza; na pozadini jezera pojavljuju se dve crvene tačke.) Eno, približava se moj moćni protivnik, đavo. Ja vidim njegove strašne, purpurne oči…
ARKADINA: Miriše na sumpor. Da li to tako mora da bude?
TREPLJEV: Da.
ARKADINA (smeje se): Priznajem, to je efekat.
TREPLJEV: Mama!
NINA: Njemu je dosadno bez čoveka…
POLINA ANDREJEVNA (Dornu): Skinuli ste šešir. Metnite ga na glavu,nazepšćete.
ARKADINA: Doktor je skinuo šešir pred đavolom, ocem večne materije.
TREPLJEV (plane, glasno): Predstava je završena! Dosta! Zavesa!
ARKADINA: Zašto se ljutiš?
TREPLJEV: Dosta! Zavesa! Spuštaj zavesu! (Lupne nogom.) Zavesa! (Zavesa pada) Oprostite! Ja sam izgubio iz vida da samo mali broj izabranih ima pravoda piše komade i igra na pozornici. Ja sam narušio monopol… Meni… ja… (Hoće još nešto da kaže, ali samo odmahne rukom i ode.)
ARKADINA: Šta mu je?
SORIN: Irina, ne sme se tako, draga moja, postupati s ambicioznim mladićem.
ARKADINA: Šta sam mu ja rekla?
SORIN: Ti si ga uvredila.
ARKADINA: On je sam rekao da je to šala i ja sam primila njegov komad kao šalu.
SORIN: Pa ipak…
ARKADINA: Sad je odjednom ispalo da je on napisao genijalno delo! Ta šta kažete! Znači da je priredio ovu predstavu i zasmrdeo vazduh sumporom ne radi šale, nego da napravi demonstraciju. Hteo je da nas pouči kako treba pisati i šta treba igrati. Najzad, to već postaje dosadno. Ovi stalni ispadi protiv mene i neprestana zajedanja svakom bi dodijali! Kapriciozni, ambiciozni dečak!
SORIN: On je želeo da ti priredi zadovoljstvo!
ARKADINA: Je li?A što onda nije izabrao neki običan komad, nego nas je naterao da slušamo ovo dekadentno buncanje? Šale radi ja sam spremna da slušam i buncanje, ali ovde se ispoljavaju pretenzije na nove forme, na novu eru u umetnosti. A po mom mišljenju, nema tu nikakvih novih formi, prosto je u pitanju njegova rđava narav.
TRIGORIN: Svako piše onako kako hoće i kako može.
ARKADINA: Neka on piše kako hoće i kako može, samo neka mene ostavi na miru.
DORN: Jupitere, ti se ljutiš…
ARKADINA: Ja nisam Jupiter, nego žena. (Pali cigaretu) Ja se ne ljutim, samo mi je krivo što jedan mladić tako dosadno provodi vreme. Ja nisam htela da ga uvredim.
MEDVEDENKO: Niko nema osnova da odvaja duh od materije, jer je sam taj duh, verovatno, skup materijalnih atoma. (Živo, Trigorinu.) Nego znate, kad bi neko prikazao na pozornici kako živimo mi, učitelji! Teško, teško živimo!
ARKADINA: Sve je to tačno, samo nećemo više da razgovaramo ni o pozorišnim komadima ni o atomima. Veče je tako lepo. Čujete li, gospodo, pesmu? (Osluškuju) Kako lepo pevaju!
POLINA ANDREJEVNA: Na onoj obali.
Pauza.
ARKADINA (Trigorinu): Sedite pored mene. Pre jedno deset-petnaest godina, ovde, na jezeru, muzika i pesma čula se neprekidno skoro celu noć. Ovde na obali ima šest plemićkih imanja. Sećam se A smeh, graja, pucnjava, i ljubavi, ljubavi… Jeune premier i idol svih tih imanja bio je onda, da vam ga predstavim (pokazuje glavom na Dorna), Doktor Jevgenije Sergejevič. I sad je on divan, ali je onda bio neodoljiv. Ipak, mene počinje da grize savest. Zašto sam uvredila mog sirotog dečka? Nemam mira. (Glasno) Kosta! Sine! Kosta!
MAŠA: Idem ja da ga potražim.
ARKADINA: Idite, draga moja.
MAŠA (polazi na levu stranu): Konstantine Gavriloviču! Ohoj! (Odlazi.)
NINA (izlazi iza pozornice): Izgleda da se predstava neće nastaviti, ja mogu da iziđem. Dobro veče! Ljubi se s Arkadinom i Polinom Andrejevnom.
SORIN: Bravo! Bravo!
ARKADINA: Bravo! Bravo! Mi smo uživali. S takvom spoljašnošću, s takvim divnim glasom ne smete, greh je da sedite u selu. Vi sigurno imate dara. Čujete? Vi treba da stupite na pozornicu!
NINA: Ah, to mi je san! (Uzdahne) Ali se taj san nikad neće ostvariti.
ARKADINA: Ko zna? Nego, dopustite da vam predstavim: Trigorin, Boris Aleksejevič.
NINA: Ah, neobično se radujem… (Zbunivši se.) Ja uvek čitam vaša dela…
ARKADINA (nateravši je da sedne pored nje): Šta ste se zbunili, draga moja. On je slavan čovek, ali ima jednostavnu dušu. Pogledajte, i on se zbunio.
DORN: Mislim da već možemo dići zavesu, ovako je nekako jezivo.
ŠAMRAJEV (glasno): Jakove, digni, brate, zavesu!
Zavesa se diže.
NINA (Trigorinu): Je l’ te da je čudnovat ovaj smrad?
TRIGORIN: Ja nisam ništa razumeo. Uostalom, gledao sam sa zadovoljstvom. Vi ste tako iskreno igrali. I dekor je bio divan. (Pauza) Sigurno u ovom jezeru ima dosta riba.
NINA: Da.
TRIGORIN: Ja volim da pecam. Za mene nema većeg uživanja nego da sedim pred veče na obali i piljim u plovak.
NINA: A ja mislim da za onog ko je iskusio uživanje koje pruža stvaralaštvo – nikakva druga uživanja ne postoje.
ARKADINA (smejući se): Ne govorite tako. Kad mu napravite komplimenat, on se odmah izgubi.
ŠAMRAJEV: Sećam se, u Moskvi, u operi, čuveni Silva je uhvatio donje ce. A te večeri, kao za pakost, sedeo je na galeriji jedan bas iz sinodskog hora, i odjednom, možete zamisliti naše krajnje iznenađenje, odjednom čujemo sa galerije: „Bravo, Silva!” A za čitavu oktavu niže… Evo ovako. (Iz basa) Bravo, Silva… Pozorište je prosto zamrlo…
Pauza.
DORN: Tihi anđeo je proleteo. Tako se kod nas kaže kad svi zaćute.
NINA: Meni je vreme. Zbogom.
ARKADINA: Kuda? Kuda tako rano? Mi vas nećemo pustiti.
NINA: Čeka me otac.
ARKADINA: Ala je on neki… (Ljube se) Pa, šta da se radi! Žao nam je što idete.
NINA: Kad bi ste znali kako mi je teško da odem!
ARKADINA: Treba da vas neko isprati, dete moje!
NINA (uplašeno): O, ne, ne!
SORIN (preklinjući): Ostanite!
NINA: Ne mogu, Petre Nikolajeviču.
SORIN: Ostanite još bar jedan sat. Zaboga, nije to ništa…
NINA (razmislivši, kroz suze): Ne mogu. (Rukuje se i brzo odlazi.)
ARKADINA: U stvari A ovo je vrlo nesrećna devojka. Kažu da je njena pokojna mati ostavila mužu celo svoje ogromno imanje, sve do poslednje pare, i sada ova devojka nema ništa, jer je njen otac već zaveštao sve svojoj drugoj ženi. To je strašno.
DORN: Jeste, njen tatica je prilična stoka, mora mu se odati puno priznanje.
SORIN (trlja ozeble prste): Hajdemo, gospodo, i mi, već je prilično vlažno. Bole me noge.
ARKADINA: One su ti kao od drveta, jedva se miču. Pa dobro, hajdemo, zlosrećni starče. (Uzima ga pod ruku.)
ŠAMRAJEV (nudeći ruku ženi): Madam?
SORIN: Čujem kako urla pseto. (Šamrajevu) Budite dobri, Ilija Afanasijeviču, naredite da ga odvežu.
ŠAMRAJEV: Nemoguće, Petre Nikolajeviču, bojim se da se lopovi ne uvuku u ambar. Tamo mi stoji proso. (Medvedenku, koji ide pored njega.) Da, za čitavu oktavu niže: „Bravo, Silva!” I nije neki pevač, nego običan sinodski horista.
MEDVEDENKO: A koliku platu ima sinodski horista?
Svi odlaze, osim Dorna.
DORN (sam): Ne znam, možda se ja ništa ne razumem ili sam pomerio pameću, ali meni se komad svideo. U njemu ima nešto. Kad je ova devojka govorila o samoći, i docnije, kad su se pojavile crvene oči na vola, meni su od uzbuđenja drhtale ruke. Sveže, naivno… Eno, izgleda, dolazi
on. Hteo bih da mu kažem nešto lepo.
TREPLJEV (ulazi): Svi su već otišli.
DORN: Ja sam ovde.
TREPLJEV: Mene po celom parku traži Mašenjka. Nesnosno stvorenje.
DORN: Konstantine Gavriloviču, meni se vaš komad neobično svideo… Nekako je čudnovat i nisam čuo kraj, ali ipak je ostavio snažan utisak na mene. Vi ste darovit čovek, vi treba da nastavite. (Trepljev mučvrsto steže ruku i naglo ga zagrli.) Uf, kako ste nervozni. Suze u očima… Znate šta bih hteo da vam kažem? Vi ste uzeli siže iz oblasti apstraktnih ideja. To
je dobro, zato što umetničko delo apsolutno mora izražavati neku veliku misao. Lepo je samo ono što je ozbiljno. Kako ste bledi!
TREPLJEV: Vi velite A da nastavim?
DORN: Da… Ali prikazujte samo ono što je važno i večno. Vi znate da sam ja proživeo život zanimljivo, s ukusom, ja sam zadovoljan, ali da sam imao prilike da iskusim onaj duhovni polet koji imaju umetnici u trenucima stvaranja, meni se čini da bih ja prezirao svoju materijalnu ljusku i sve što je toj ljusci svojstveno i bežao bih sa zemlje što dalje, u visinu.
TREPLJEV: Oprostite, gde je Zarečna?
DORN: I još nešto. Delo mora imati jasnu, određenu misao. Vi morate znati zašto pišete, jer, inače, ako krenete tim živopisnim putem bez određenog cilja, vi ćete zalutati i vaš talenat će vas upropastiti.
TREPLJEV (nestrpljivo): Gde je Zarečna?
DORN: Ona je otišla kući.
TREPLJEV (očajno): Šta sad da radim? Ja želim da je vidim… Moram da je vidim… Poći ću do nje.
Ulazi Maša.
DORN (Trepljevu): Umirite se, prijatelju.
TREPLJEV: Ipak idem. Moram da odem.
MAŠA: Idite kući, Konstantine Gavriloviču. Čeka vas vaša mama. Ona se brine.
TREPLJEV: Recite joj da sam otišao. I molim vas sve, ostavite me na miru! Ostavite me! Ne idite svud za mnom!
DORN: De, de, de, dragi moj…. ne smete tako… Ružno je to…
TREPLJEV (kroz suze): Zbogom, doktore. Hvala vam…(Odlazi)
DORN (uzdiše): Mladost, mladost!
MAŠA: Kad čovek nema šta da kaže, onda obično govori: mladost, mladost…(Šmrče burmut.)
DORN (oduzima joj burmuticu i baca je u žbunje): To je ružno. (Pauza) U kući, čini mi se, neko svira. Treba da idem tamo.
MAŠA: Čekajte.
DORN: Šta hoćete?
MAŠA: Još jednom hoću da vam kažem… Hoću da porazgovaram… (Uzbuđeno) Ja ne volim svog oca, ali prema vama osećam simpatije. Ne znam zašto, ali svom dušom osećam da ste mi bliski… Pomozite mi. Pomozite mi ili ću učiniti glupost, za inat ću upropastiti svoj život… Ne mogu više…
DORN: Kako? Kako da vam pomognem?
MAŠA: Ja patim. Niko, niko ne zna koliko patim! (Spušta mu glavu na grudi, tiho.) Ja volim Konstantina.
DORN: Kako su svi nervozni! Kako su svi nervozni! I koliko ljubavi… O, začarano jezero (Nežno) Ali šta ja mogu, dete moje? Šta? Šta?

Zavesa

DRUGI ČIN

Teren za kroket. U dubini, s desne strane, kuća sa velikom terasom, s leve strane se vidi jezero na kome blešti odsjaj od sunca. Leje sa cvećem. Podne. Vrućina. Pored terena, u hladu stare lipe, sede na klupi Ark adina, Dorn i Maša. Dorn na kolenima drži otvorenu knjigu. ARKADINA (Maši): Ustanite. (Obe ustaju) Stanite pored mene. Vama je dvadeset i dve godine, a meni je skoro dvaput više. Jevgenije Sergejeviču, ko je mlađi od nas dve? DORN: Naravno A vi. ARKADINA: Eto vidite… A zašto? Zato što ja radim, ja osećam, ja sam stalno u pokretu, a vi samo sedite na jednom mestu, ne ivit e… Moje je pravilo: da ne mislim o budućnosti. Ja nikad ne mislim ni na staro st ni na smrt. Što mora da bude, to se ne može izbeći. MAŠA: A ja se osećam kao da sam se već odavno rodila, svoj život vučem za sobom kao beskonačni šlep… I često nemam nikakve volje da živim. (Seda) Naravno, sve su to sitnice. Treba se prodrmati, zbaciti sa sebe sve to. DORN (pevuši): „Lepi cvetići moji, zbor’te sad vi…” ARKADINA: Osim toga, ja sam korektna kao Englez. Ja, draga moja, pazim na sebe, kao što se kaže, uvek sam obučena i očešljana comme il faut. Ja da dopustim sebi da iziđem iz kuće, makar samo u baštu, u bluzi ili neočešljana? Nikad. Sačuvala sam se zato što nikad nisam bila aljkava, nisam se zapuštala kao neki… (Podbočivši se, šeta po terenu) Eto pogledajte A kao devojčica. Mogla bih i petnaestogodišnju da igram. DORN: Dakle, ja ipak nastavljam. (Uzima knjigu) Sta li smo kod brašnara i pacova… ARKADINA: I pacova. Čitajte. (Seda) Uostalom, dajte meni, ja ću da čitam. Na mene je red. (Uzima knjigu i traži očima.) I pacova … A, evo ga… (Čita) „I, naravno, za ljude iz visokog društva isto tako je o pasno da maze književnike i privlače ih u svoje društvo kao što je opasno za brašnara da gaji pacove u svojim ambarima. A međutim ih vole. Dakle, kad žena izabere pisca koga želi da zarobi, ona ga opseda pomoću komplimenata, ljubazno sti i ugađanja…” To je možda tako kod Francuza, kod nas nema ništa od toga, nikakvih programa. Kod nas se žena, obično, pre nego što će zarobiti pisca, sama zaljubi do ušiju, to da znate. Ne treba daleko tražiti, uzmite mene i Trigorina. Dolazi Sorin, poštapajući se, pored njega Nina; Medvedenko gura za njima praznu fotelju. SORIN (tonom kojim se govori deci): Je l’ te? Radujemo se? Danas smo, najzad, veseli? (Sestri) Imamo prijatnu novost! Otac i maće ha otputovali su u Tver i mi smo sad slobodni čitava tri dana. ARKADINA: Ti spavaš? SORIN: Ne. Pauza. ARKADINA: Ti se ne lečiš, a to ne valja, brate, SORIN: Ja bih hteo da se lečim, ali eto A doktor ne će. DORN: Lečiti se u šezdesetoj godini… SORIN: I u šezdesetoj godini čovek želi da živi. DORN (jetko): Ih! Onda uzimajte valerijanu. ARKADINA: Ja bih rekla da bi mu dobro činila neka b anja. DORN: Pa dobro. Može da ide u banju. A može i da ne ide. ARKADINA: Sad razumej nešto. DORN: Nema tu šta da se razume. Sve je jasno. Pauza. MEDVEDENKO: Petar Nikolajevič treba da ostavi duvan . SORIN: Gluposti. DORN: Ne, nisu to gluposti. Vino i duvan čine čovek a bezličnim. Posle cigare ili čašice rakije vi niste više Petar Nikolajevič n ego Petar Nikolajevič plus još neko, vaše se ja razliva i vi se odnosite prema seb i samom kao prema trećem licu A on. SORIN (smeje se): Lako je vama filozofirati. Vi ste dosta proživeli u svom veku, a ja? Služio sam u sudskoj struci dvadeset os am godina, ali još nisam živeo, ništa nisam iskusio, i na kraju krajeva, a t o je sasvim razumljivo, meni se tek sada živi. Vi ste siti i ravnodušni i zato ste skloni filozofiji, a ja hoću da živim i zato pijem za ručkom heres i pušim cigare i kraj. Eto to je sve. DORN: Čovek treba da ozbiljno gleda na život, a leč iti se u šezdesetoj godini, žaliti što se u mladosti malo uživalo, to je, opros tite mi, lakomislenost. MAŠA (ustaje): Već je sigurno vreme za doručak. (Po lazi lenjim, tromim hodom) Utrnula mi je noga. (Odlazi) DORN: Sad ide da pre doručka trgne čašicu dve. SORIN: Nije našla sreću u životu, sirotica. DORN: Sve je to koješta, vaše prevashodstvo. SORIN: Vi govorite kao sit čovek. ARKADINA: Ah, šta može biti dosadnije od ove simpat ične seoske dosade! Vrućina, tišina, niko ništa ne radi, svi filozofira ju… Lepo je s vama, prijatelji moji, prijatno vas je slušati, ali… ali sedeti u svojoj sobi i učiti ulogu A kud i kamo je lepše. NINA (oduševljeno): Divno! Ja vas razumem. SORIN: Naravno, u gradu je lepše. Sediš u svom kabi netu, lakej nikog ne pušta bez prijave, telefon… na ulici fijakeri i tako da lje… DORN (pevuši): „Lepi cvetići moji, zbor’te sad vi.. .” Ulazi Šamrajev, za njim Polina Andrejevna. ŠAMRAJEV: Evo i naših. Dobar dan! (Ljubi ruku Arkad inoj, zatim Nini.) Vrlo mi je milo što vas vidim u dobrom zdravlju. (Arkadi ni) Žena mi kaže da se danas spremate zajedno s njom u grad. Je li to isti na? ARKADINA: Da, spremamo se. ŠAMRAJEV: Hm… To je sjajno, ali kako ćete otići, draga gospođo? Danas nam konji voze raž, svi su radnici zaposleni. Kojim ćet e konjima noći, ako smem pitati? ARKADINA: Kojim? Otkud ja znam A kojim! SORIN: Pa mi imamo konje samo za vožnju. ŠAMRAJEV (uzbuđeno): Samo za vožnju? A odakle ću da nabavim amove? Odakle ću da nabavim amove? Čudnovato! Neshvatljivo ! Draga gospođo! Oprostite, ja se duboko klanjam vašem talentu, spre man sam da dam za vas deset godina života, ali konje vam ne mogu dati! ARKADINA: Ali ako ja moram da idem? Čudna stvar! ŠAMRAJEV: Draga gospođo, vi ne znate šta znači gazd instvo! ARKADINA (plane): To je stara. priča! U tom slučaju ja danas idem u Moskvu. Pogodite negde u selu za mene konje, inače ću peške na stanicu. ŠAMRAJEV (plane): U tom slučaju ja vam otkazujem sl užbu! Tražite drugog upravnika! (Odlazi) ARKADINA: Svakog leta se isto ponavlja, svakog leta me ovde vređaju! Nikad me više nećete videti ovde! (Odlazi na levu stranu, gde, otprilike, treba da se nalazi kupatilo na jezeru, malo docnije se vidi kak o ona ulazi u kuću, za njom ide Trigorin s udicama i kofom.) SORIN (plane): To je drskost! Prava svinjarija! Men i je to dodijalo na kraju krajeva. Odmah sve konje ovamo! NINA (Polini Andrejevnoj): Odbiti Irinu Nikolajevnu , čuvenu glumicu! Zar svaka njena želja, čak i ćef, nisu važniji od vašeg gazdinstva? Prosto neverovatno! POLINA ANDREJEVNA (očajno): Šta ja mogu? Stavite se u moj položaj, šta ja mogu? SORIN (Nini): Hajdemo sestri… Svi ćemo je preklin jati da ne ide. Hoćemo li? (Gledajući u pravcu kojim je otišao Šamrajev.) Nesn osan čovek! Despot! NINA (ne dajući mu da ustane): Sedite, Sedite. Mi ć emo vas odgurati. (Ona i Medvedenko guraju fotelju.) Ah, ala je to strašno! SORIN: Da, da, strašno… Ali to mu neće olako proć i, sad ću ja da se objasnim s njim. Odlaze; ostaju samo Dorn i Polina Andrejevna. DORN: Ljudi su dosadni. U stvari, trebalo bi vašeg muža prosto izbaciti odavde kao kufer, a sve će se svršiti na tome što će mu se ova stara mama, Petar Nikolajevič, i njegova sestra izviniti. Videćete! POLINA ANDREJEVNA: On je i konje za vožnju poslao n a njivu. I svakog dana se dešavaju slični nesporazumi. Kad biste znal i kako me on jedi! Ja sam prosto bolesna; vidite, ja sva drhtim. Ja ne podnos im njegovu grubost. (Preklinjući) Jevgenije, dragi moj, najmiliji moj, uzmite me k sebi… Naše vreme prolazi, mi više nismo mladi, bar pred kraj života da ne moramo da se krijemo, da lažemo… Pauza. DORN: Meni je pedeset pet godina, kasno je menjati život. POLINA ANDREJEVNA: Znam A vi me odbijate zato što o sim mene ima i drugih žena koje su vam bliske. Sve njih ne možete uzeti k sebi. Ja to razumem. Oprostite, ja sam vam dosadila. Nina se pojavljuje pored kuće; ona bere cveće. DORN: Ne, niste. POLINA ANDREJEVNA: Ja patim od ljubomore. Naravno, vi ste lekar, vi ne možete izbegavati žene. Ja to razumem…. DORN (Nini, koja prilazi): Kako je tamo? NINA: Irina Nikolajevna plače, Petar Nikolajevič im a gušenje. DORN (ustaje): Idem da im dam valerijane… NINA (pruža mu cveće): Izvolite! DORN: Merci bien. (Polazi ka kući.) POLINA ANDREJEVNA (idući za njim): Ala je lepo ovo cveće! (Pored kuće, potmulim glasom.) Dajte mi to cveće! Dajte mi to cv eće! (Pošto joj on da cveće, ona ga gužva i baca u stranu; oboje ulaze u kuću) NINA (sama): Kako je to čudno videti da čuvena glum ica plače, i to još zbog tako beznačajnog razloga! Zar nije čudno i to što p oznati pisac, ljubimac publike, o kome pišu u novinama, čije se slike prod aju, koga prevode na strane jezike A po ceo dan peca ribu i raduje se što je up ecao dva klena. Mislila sam da su slavni ljudi oholi, nepristupačni, da oni prezir u gomilu i svojom slavom, sjajem svog imena, kao da joj se svete zato što ona iznad svega stavlja visoko poreklo i bogatstvo. Ali eto A oni plaču, pecaju ri bu, kartaju se, smeju se i ljute kao svi ostali… TREPLJEV (dolazi gologlav, s puškom i ustreljenim g alebom): Jeste li sami? NINA: Sama sam. Trepljev joj spušta pred noge galeba. NINA: Šta to znači? TREPLJEV: Učinio sam danas podlost A ubio sam ovog galeba. Mećem ga pred vaše noge. NINA: Šta vam je? (Diže galeba i gleda ga.) TREPLJEV (posle pauze): Uskoro ću na isti način ubi ti samog sebe. NINA: Ja ne mogu da vas poznam. TREPLJEV: Da, odonda otkad ja nisam u stanju da poz nam vas. Vi ste se promenili prema meni, vaš pogled je hladan, moje pr isustvo vam smeta. NINA: U poslednje vreme postali ste razdražljivi, g ovorite nekako nerazumljivo, nekakvim simbolima. I ovaj galeb je t akođe sigurno neki simbol, ali, oprostite, ja ga ne razumem. (Spušta galeba na klupu.) Ja sam suviše prosta da bih vas mogla razumeti. TREPLJEV: To je počelo još one večeri kad je onako glupo propao moj komad. Žene ne praštaju neuspeh. Ja sam sve spalio, sve do poslednjeg tabaka. Kad biste znali kako sam nesrećan! Vaša hladnoća je strašna, neverovatna, kao da sam se probudio i odjednom video da je jezero presušilo, d a se upilo u zemlju. Vi ste mi maločas rekli da ste suviše prosti da biste me mogl i razumeti. A šta tu ima da se razume? Moj komad se nije dopao, vi prezirete moje nadahnuće, sad me već smatrate prosečnim čovekom, ništarijom, kakvih ima mnogo… (Lupi nogom) Kako ja to dobro vidim, kako dobro vidim! To mi sto ji u mozgu kao klin, neka je proklet on zajedno s mojom ambicijom koja mi siš e krv, siše kao zmija… (Opazivši Trigorina kako dolazi čitajući knjigu.) E no ga dolazi, pravi talenat, korača kao Hamlet, i takođe s knjigom. (Podražava) „Reči, reči…” Ovo sunce još vam nije prišlo, a vi se već smešite, vaš pogle d se rastopio pod njegovim zracima. Neću da vam smetam. (Brzo odlazi) TRIGORIN (beleži u beležnicu): Šmrče burmut i pije rakiju… Uvek nosi samo crno. U nju je zaljubljen učitelj. NINA: Dobar dan, Borise Aleksejevnču! TRIGORIN: Dobar dan. Neočekivano je ispalo tako da mi, izgleda, još danas putujemo. Teško da ćemo se ikad videti. Ja retko im am prilike da vidim mlade devojke, mlade i interesantne, ja sam već zaboravio i ne mogu jasno da predočim sebi šta čovek oseća u osamnaestoj ili dev etnaestoj godini, zato su mi u novelama i pričama mlade devojke obično neistinit e. Ja bih voleo makar jedan sat da budem na vašem mestu da bih saznao šta vi mi slite i šta ste vi uopšte. NINA: A ja bih volela da budem na vašem mestu. TRIGORIN: Zašto? NINA: Da bih saznala šta oseća poznati daroviti pis ac. Kako se oseća slava? Kako vi osećate svoju slavu? TRIGORIN: Kako? Verovatno nikako. Ja o tome nisam n ikad razmišljao. (Razmislivši) Jedno mora bi ti tačno: ili vi preuve ličavate moju slavu ili se ona uopšte nikako ne oseća. NINA: A kad čitate o sebi u novinama? TRIGORIN: Kada me hvale, meni je milo; a kad me grd e, posle toga sam dva dana neraspoložen. NINA: Divan svet! Kako vam zavidim, kad biste znali ! Ljudi imaju različitu sudbinu. Neki životare dosadno, neprimetno, svi nal ik jedni na druge, svi nesrećni; drugima je, kao na primer vama A vi ste j edan od miliona, pao u deo interesantan život, svetao, pun značaja… Vi ste s rećni… TRIGORIN: Ja? (Sležući ramenima) Hm… Eto, vi govo rite o slavi, o sreći, o nekakvom svetlom, interesantnom životu, a za mene s u sve te lepe reči, oprostite, isto što i voćni žele, koji ja nikad ne jedem. Vi ste vrlo mladi i vrlo dobri. NINA: Vaš život je divan! TRIGORIN: Čega ima u njemu naročito lepog? (Gleda n a sat) Moram ići da pišem. Oprostite, nemam vremena… (Smeje se) Vi st e, kao što se kaže, zgazili na moj najmiliji žulj, i zato počinjem da se nervir am i pomalo da se ljutim. Uostalom, hajde da razgovaramo. Razgovaraćemo o mom divnom, svetlom životu… Dakle, odakle da počnemo? (Malo porazmisl ivši) Postoje opsesije, kad čovek danju i noću misli, na primer, samo o mesecu; i ja imam takav svoj mesec. Danju i noću me mori jedna nametljiva misao: ja moram da pišem, ja stalno zaostajem kao seljak koji je zakasnio na voz i, najzad, osećam da umem da slikam samo pejzaž, a da sam u svemu ostalom laž an, lažan do srži. NINA: Vi ste suviše zauzeti poslom i nemate ni vrem ena ni volje da shvatite svoj značaj. Neka ste nezadovoljni sobom, ali za dr uge ste veliki i divni! Da sam ja takav pisac kao vi, ja bih žrtvovala gomili svoj život, ali bih bila svesna da je njena sreća u tome što se ona, ta gomila, uzdiže do mene; i ona bi me vozila u kočijama. TRIGORIN: E, baš u kočijama… Šta sam ja, Agamemno n? Oboje se nasmeše. NINA: Za sreću biti književnica ili glumica, ja bih podnela i prezir svojih bliskih, nemaštinu, razočarenje, živela bih na mans ardi i jela samo suv hleb, patila bih od nezadovoljstva samom sobom, od svesti o svojim nedostacima, ali zato bih tražila slavu… pravu, bučnu slavu… (Po kriva lice rukama.) Glava mi se vrti… Ah! GLAS ARKADINE (iz kuće): Borise Aleksejeviču! TRIGORIN: Zovu me… Sigurno da se pakujemo. A ne i de mi se. (Okreće se prema jezeru) Eto, pogledajte kakva blagodet!… Di vota! NINA: Vidite li na onoj obali kuću i park? TRIGORIN: Vidim. NINA: To je imanje moje pokojne majke. Ja sam se ta mo rodila. Ceo sam život provela pored ovog jezera i poznajem na njemu svako ostrvce. TRIGORIN: Lepo je tu kod vas! (Spazivši galeba.) A šta je to? NINA: Galeb. Konstantin Gavrilovič ga je ubio. TRIGORIN: Lepa ptica. Boga mi, ne ide mi se. Nagovo rite Irinu Nikolajevnu da ostane. (Beleži nešto u beležnicu.) NINA: Šta to pišete? TRIGORIN: Onako, beležim nešto… Pao mi je na pame t jedan siže… (Stavlja beležnicu u džep.) Siže za malu priču: na obali jez era od detinjstva živi mlada devojka, ovakva kao vi; voli jezero kao galeb, i sr ećna je i slobodna kao galeb. Ali slučajno je naišao jedan čovek, video ju je i p rosto iz dosade upropastio A kao ovog galeba. Pauza. Na prozoru se pojavljuje Arkadina. ARKADINA: Borise Aleksejeviču, gde ste? TRIGORIN: Odmah! (Polazi i okreće se ka Nini; pred prozorom, Arkadinoj.) Šta je bilo? ARKADINA: Ostajemo. Tritorin ulazi u kuću. NINA (prilazi rampi; posle kraćeg razmišljanja): Sa n!

Zavesa

TREĆI ČIN

Trpezarija u kući Sorina. Levo i desno vrata. Bife. Ormanče s lekovima. Posred sobe sto. Kofer i kutije za šešire, vidi se da se v rše pripreme za put. Trigorin doručkuje. Maša stoji pored njega. MAŠA: Sve vam to pričam kao piscu. Možete: da se po služite. Kažem vam po duši: da se on ozbiljno ranio, ja ne bih živela ni trenutka. Pa ipak sam hrabra. Odlučila sam odjednom: iščupaću tu ljubav iz svog s rca, iščupaću je iz korena. TRIGORIN: A na koji način? MAŠA: Udajem se. Za Medvedenka. TRIGORIN: Za onog učitelja? MAŠA: Da. TRIGORIN: Ne razumem šta vam to treba. MAŠA: Voleti bez nade, godinama stalno nešto očekiv ati… A ovako, kad se udam, neću imati vremena da mislim na ljubav, nove brige ugušiće sve što je bilo ranije. Ipak je to, znate, promena. Hoćemo li još po jednu? TRIGORIN: Da nije dosta? MAŠA: Koješta. (Natoči dve čašice) Nemojte me tako gledati. Žene piju češće nego što mislite. Manjina pije otvoreno, kao ja, a većina krišom. Tako je to. I samo rakiju ili konjak. (Kuca se) Nek’ vam je srećn o! Vi ste jednostavan čovek, šteta je što idete. Piju. TRIGORIN: Ni meni se ne ide. MAŠA: A vi je zamolite da ostane. TRIGORIN: Ne, sad više neće ostati. Njen sin se pon aša sasvim netaktično. Prvo je pokušao da se ubije, a sada, kažu, hoće da me pozove na dvoboj. A zbog čega? Duri se, frkće, propoveda nove forme…. Pa z a sve nas ima mesta, i za nove i za stare A zašto da se guramo? MAŠA: Tu je još i ljubomora posredi. Uostalom, to s e mene ne tiče. Pauza. Jakov prolazi s leva na desno s koferom; ula zi Nina i zastaje pored prozora. MAŠA: Moj učitelj nije mnogo pametan, ali je dobar čovek i siromah, i mene jako voli. Žao mi ga je. I njegove stare majke mi j e žao. A sad, dopustite da vam poželim sve najlepše. Ne pominjite me po zlu. (Čvrs to mu steže ruku.) Vrlo sam zahvalna za vaš prijateljski stav prema meni. Pošal jite mi svoje knjige, svakako s posvetom. Samo nemojte pisati „mnogopoštovanoj”, nego samo ovako: „Mariji, bez igde ikog svog, koja bog bi znao zašto živi na ovom svetu.” Zbogom. (Izlazi) NINA (pruža prema Trigorinu ruku stisnutu u pesnicu ): Par ili nepar? TRIGORIN: Par. NINA (uzdahne): Ne. U ruci mi je samo jedno zrno gr aška. Ja sam zamislila: da li treba da odem u glumice ili ne? Kad bi mi bar ne ko dao savet. TRIGORIN: Teško je tu davati savete. Pauza. NINA: Mi se rastajemo i… možda se više nećemo vid eti. Molim vas da primite od mene za uspomenu ovaj mali medaljon. Naredila sa m da se urežu vaši inicijali… a s ove strane naslov vaše knjige ,,Da ni i noći”. TRIGORIN: Kako graciozno! (Ljubi medaljon.) Divan p oklon! NINA: Setite me se ponekad. TRIGORIN: Sećaću se. Sećaću se vas onakve kakva ste bili onog vedrog jutra A sećate li se? Pre nedelju dana, kad ste, imali svet lu haljinu… Mi smo razgovarali… onda je na klupi ležao beli galeb… NINA (zamišljeno): Da, galeb… (Pauza) Više ne sme mo da razgovaramo, neko dolazi… Pred, odlazak poklonite mi dva minuta, pr eklinjem vas… Odlazi levo; istovremeno s desne strane ulaze Arkad ina, Sorin u fraku sa zvezdom, zatim Jakov, zauzet oko pakovanja. ARKADINA: Ti, stari, ostani kod kuće. Kako ćeš ti s tvojim reumatizmom u goste? (Trigorinu) Ko je to maločas izišao? Nina? TRIGORIN: Da. ARKADINA: Pardon, mi smo vas omeli… (Seda) Rekla bih da sam sve spakovala. Umorila sam se. TRIGORIN (čita na medaljonu): ,,Dani i noći”, stran a 121, 11. i 12. red. JAKOV (raspremajući sto): Hoćemo li i udice spakova ti? TRIGORIN: Dabome, one će mi još trebati. A knjige p okloni nekome. JAKOV: Razumem. TRIGORIN (za sebe): Strana 121, 11. i 12. red. Šta piše u tim redovima? (Arkadinoj) Ima li u ovoj kući mojih knjiga? ARKADINA: Kod brata u kabinetu, u onom ormanu u ćoš ku. TRIGORIN: Strana 121… (Izlazi) ARKADINA: Zbilja, Petre, bolje da ostaneš… SORIN: Vi odlazite, bez vas će mi biti teško kod ku će. ARKADINA: A šta ima u gradu? SORIN: Ništa naročito, pa ipak… (Smeje se.) Polag aće se kamen temeljac zemskog doma i tako dalje… Hteo bih za koji časak da se otrgnem iz ovog ustajalog života, inače sam se prosto ubuđao kao st ara muštikla. Naredio sam da kola dođu u jedan sat, zajedno ćemo krenuti. ARKADINA (posle pauze): Hajde sad A živi ovde, ne d osađuj se, pazi da ne nazebeš. I pazi na mog sina. Čuvaj ga. Poučavaj ga. (Pauza) Eto, odlazim, a neću znati zašto je Konstantin hteo da se ubije. Mi slim da je glavni uzrok bila ljubomora. Bolje je da što pre odvedem Trigorina od avde. SORIN: Šta da ti kažem? Bilo je i drugih razloga. R azumljiva stvar A mladić, pametan, živi u selu, bogu iza leđa, bez novaca, be z situacije, bez budućnosti. Ništa ne radi. Stidi se i boji se svog nerada. Ja g a neobično volim, a i on mene voli, pa ipak, na kraju krajeva, njemu se čini da j e on ovde suvišan u kući, da živi od milosti, kao gotovan… Sasvim razumljivo A samoljublje… ARKADINA: Muku mučim s njim! (Razmišlja) Kad bi stu pio u službu, šta veliš? SORIN (zviždi, zatim neodlučno): Meni se čini da bi bilo najbolje rešenje kad bi mu ti… dala malo novaca. Pre svega, on treba da s e pristojno obuče. Pogledaj, jedno te isto odelo nosi već tri godine, ide bez ma ntila. (Smeje se) A i malo da se mladić razonodi ne bi bilo rđavo… Da ode, reci mo, u inostranstvo… To ne bi mnogo koštalo. ARKADINA: Ali ipak… Uostalom, odelo bih još mogla da mu kupim, ali za inostranstvo… Ne, sada mu ne mogu ni odelo kupiti . (Odlučno) Nemam novaca! Sorin se smeje. ARKADINA: Nemam! SORIN (zviždi): Dobro. Oprosti, draga moja, ne ljut i se. Ja ti verujem… Ti si velikodušna, plemenita žena. ARKADINA (kroz suze): Nemam ja novaca! SORIN: Da ja imam novaca, jasna stvar A ja bih mu s am dao, ali sad nemam ništa, ni prebijene pare. (Smeje se) Celu moju penz iju uzima upravnik i troši je pa zemljoradnju, na stoku, na pčele, i moj novac ba dava propada. Pčele ginu, krave crkavaju, konje nikad ne mogu da dobijem… ARKADINA: Da, ja imam novaca, ali ja sam glumica. S amo toalete su me potpuno upropastile… SORIN: Ti si dobra, mila… Ja te poštujem… Da… Ali danas mi opet nešto nije dobro… (Zanosi se) Vrti mi se u glavi… (Drži se za sto) Meni je zlo. ARKADINA (uplašena): Petre! (Hoće da ga pridrži.) P etre, dragi moj… (Viče) Pomozite mi! Pomozite! Ulaze: Trepljev sa zavojem na glavi i Medvedenko. ARKADINA: Njemu je zlo! SORIN: Ništa, ništa… (Smeši se i pije vodu.) Već me je prošlo… gotovo… TREPLJEV (majci): Ne plaši se, mama, to nije opasno . Ujki se sada to često dešava. (Ujaku) Ujko, treba da prilegneš malo. SORIN: Dobro, malo… Pa ipak idem u grad… Odmori ću se malo i onda idem… Prosta stvar… (Polazi poštapajući se.) MEDVEDENKO (vodi ga pod ruku): Ima jedna zagonetka: ujutru na četiri, u podne na dve, a uveče na tri… SORIN (smeje se): Tačno. A noću na leđima. Hvala va m, mogu i sam da idem. ARKADINA: Kakve gluposti! Ja sam ga sama molila da ode odavde. TREPLJEV: Neobično plemenit čovek! Eto, ti i ja se sada skoro svađamo zbog njega, a on nam se sada negde u salonu ili u parku smeje… prosvećuje Ninu, trudi se da je konačno ubedi kako je on genije. ARKADINA: Ti uživaš da mi govoriš neprijatne stvari . Ja poštujem tog čoveka i molim te da preda mnom ne govoriš o njemu ništa r užno. TREPLJEV: A ja ga ne poštujem. Ti bi htela da ga i ja smatram genijem, ali, oprosti, ja ne umem da lažem, od njegovih pripoveda ka meni se uvek smuči. ARKADINA: To je zavist. Ljudima koji nisu daroviti, a imaju velike pretenzije, ništa drugo ne ostaje nego da poriču prave talente. I to mi je neka uteha! TREPLJEV (ironično): Pravi talenti! (Ljutito.) Ja s am darovitiji od svih vas, ako hoćete da znate! (Zdere zavoj s glave.) Vi, šmiranti, prigrabili ste prvenstvo u umetnosti i smatrate za zakonito i istinito samo ono što radite vi sami, a sve ostalo tlačite i gušite! Ne priznajem ja vas! Ne priznajem ni tebe n i njega! ARKADINA: Dekadent! TREPLJEV: Idi u svoje drago pozorište i igraj u bed nim, glupim komadima! ARKADINA: Nikad ja nisam igrala u takvim komadima. Ostavi me na miru! Nisi u stanju da napišeš ni bedni vodviljčić. Palan čanin! Gotovan! TREPLJEV: Cicijo! ARKADINA: Odrpanko! Trepljev seda i tiho plače. ARKADINA: Ništarijo! (Uzbuđeno prošeta po sobi.) Ne plači. Nemoj plakati… (Plače) Nemoj… (Ljubi ga u čelo, u obraze, u kosu .) Drago moje dete, oprosti mi… Oprosti svojoj grešnoj majci. Oprosti meni, n esrećnoj. TREPLJEV (grli je): Kad bi ti znala! Ja sam sve izg ubio. Ona me ne voli, ja više ne mogu da pišem… Propali su svi moji snovi… ARKADINA: Ne očajavaj… Sve će se lepo svršiti. On će otputovati, ona će te opet zavoleti. (Briše mu suze.) Dosta. Mi smo se ve ć pomirili. TREPLJEV (ljubi joj ruke): Da, mama. ARKADINA (nežno): Pomiri se i s njim. Nije potreban taj dvoboj… Je li da nije potreban? TREPLJEV: Dobro… Samo, mama, dozvoli mi da se ne susrećem s njim. Teško mi je… to je iznad moje snage… (Ulazi Trigorin) Eto… Idem ja… (Brzo stavlja lekove u ormanče.) A zavoj će mi doktor staviti… TRIGORIN (traži u knjizi): Strana 121… 11. i 12. red… Evo… (Čita) ,,Ako ti kadgod zatreba moj život, dođi i uzmi ga.” Trepljev diže sa zemlje zavoj i izlazi. ARKADINA (gleda na sat): Skoro će doći kola. TRIGORIN (za sebe): Ako ti kadgod zatreba moj život , dođi i uzmi ga. ARKADINA: Nadam se da si već sve spakovao? TRIGORIN (nestrpljivo): Jesam, jesam… (Razmišlja) Zašto sam u tom zovu čiste duše osetio tugu i zašto mi se srce tako boln o steglo?… Ako ti kadgod zatreba moj život, dođi i uzmi ga. (Arkadinoj) Da o stanemo još jedan dan! Arkadina odmahuje glavom u znak odbijanja. TRIGORIN: Hajde da ostanemo! ARKADINA: Dragi moj, ja znam šta te ovde zadržava. Ali savladaj se. Ti si se malo opio, otrezni se. TRIGORIN: Budi i ti trezvena, budi pametna, razbori ta, preklinjem te, pogledaj na sve to kao pravi prijatelj… (Steže joj ruku) T i si u stanju da činiš žrtve… Budi mi prijatelj, pusti me… ARKADINA (jako uzbuđena): Zar si toliko zaljubljen? TRIGORIN: Mene nešto vuče njoj! Možda je to baš ono što mi je potrebno. ARKADINA: Ljubav palanačke devojke? O, kako malo se be poznaješ! TRIGORIN: Ponekad ljudi idu, a spavaju, tako i ja s ad govorim s tobom, a čini mi se da spavam i vidim nju u snu… Obuzeli su me slatki, divni snovi… Pusti me… ARKADINA (drhteći): Ne, ne… Ja sam obična žena, s a mnom se ne može tako govoriti… Ne muči me, Borise… Mene je strah… TRIGORIN: Ako budeš htela, možeš da postaneš neobič na. Mladalačka ljubav, divna, poetična, ljubav koja te diže u svet snova, samo ona može pružiti sreću na zemlji! Takvu ljubav još nisam iskusio… U mladost i nisam imao vremena, obijao sam pragove redakcija, borio sam se s nemašt inom… A sad, evo je, takva ljubav je došla najzad, zove me… Zar ima smisla d a bežim od nje? ARKADINA (ljutito): Ti si lud! TRIGORIN: Neka sam. ARKADINA: Vi ste se svi dogovorili da me danas muči te! (Plače) TRIGORIN (hvata se za glavu): Ne shvata! Neće da sh vati! ARKADINA: Zar sam ja tako stara i ružna da se sa mn om bez ustručavanja može govoriti o drugim ženama? (Grli ga i ljubi.) O , ti si poludeo! Moj lepi, moj divni… Ti si poslednja stranica mog života! (Klek ne pred njim.) Moja radost, moj ponos, moje blaženstvo… (Grli njegova kolena. ) Ako me ti ostaviš makar i za jedan sat, ja to neću preživeti, poludeću, moj n eobični, divni, gospodaru moj… TRIGORIN: Može neko da uđe. (Pomaže joj da ustane.) ARKADINA: Neka, ja se ne stidim svoje ljubavi prema tebi. (Ljubi mu ruke.) Zlato moje, luda glavo, ti bi hteo da luduješ, ali ja neću, neću da te pustim!… (Smeje se) Ti si moj… moj… i ovo čelo je moje, i oči su moje i ova divna svilena kosa je takođe moja… Ti si sav moj. Ti si tako da rovit, pametan, najbolji savremeni pisac, ti si jedina nada Rusije… Ti ima š toliko iskrenosti, jednostavnosti, svežine, zdravog humora… Ti umeš jednim potezom da prikažeš ono što je glavno, ono što je karakteristično za ne ku ličnost ili pejzaž, ljudi su kod tebe živi. O, tebe čovek ne može čitati bez odu ševljenja! Misliš da je to laskanje? Da ti ja kadim? Dobro, pogledaj me u oči. .. pogledaj… Ličim li ja na lažljivicu? Eto vidiš, samo ja umem da te cenim, sa mo ti ja govorim istinu, dragi moj, divni… Hoćeš li sa mnom? Je li? Nećeš me ost aviti?… TRIGORIN: Ja nemam svoje volje… Nikad je nisam ni imao… Trom, mek, uvek poslušan A zar se to može sviđati ženi? Uzmi me, vo di, ali samo me ne puštaj od sebe ni za trenutak… ARKADINA (u sebi): Sada je moj. (Ležerno, kao da se ništa nije desilo.) Uostalom, ako hoćeš, možeš da ostaneš. Ja ću poći s ama, a ti ćeš doći docnije, kroz nedelju dana. Zbilja, što da se žuriš? TRIGORIN: Ne, kad je već tako, da pođemo zajedno. ARKADINA: Kako hoćeš. Ako hoćeš zajedno, da pođemo zajedno… Pauza. Trigorin nešto beleži u beležnicu. ARKADINA: Šta to beležiš? TRIGORIN: Jutros sam čuo lep izraz: ,,Devojačka šum a”… Može mi zatrebati. (Proteže se) Dakle da idemo? Opet vagoni, stanice, bifei, teleći kotleti, razgovori… ŠAMRAJEV (ulazi): Čast mi je da vam sa žalošću javi m da kola čekaju. Vreme je, draga gospođo, da krenete na stanicu; voz dolaz i u dva i pet minuta. Molim vas, Irina Nikolajevna, budite dobri, raspitajte se gde je sada glumac Suzdaljcev? Da li je živ? Da li je zdrav? Nekad smo lumpovali zajedno… U „Opljačkanoj pošti” je jedinstveno igrao… S njime je, sećam se, u Jelisavetgradu služio tragičar Ismajlov, takođe znamenita ličnost. .. Nemojte žuriti, draga gospođo, još možete pričekati pet minuta. Jednom su u nekoj melodrami igrali zaverenike, trebalo je reći: ,,Upali smo u klopku”, a Izmajlov je rekao: „Upali smo u plovku”… (Smeje se.) U plovku! Dok on govori, Jakov posluje oko prtljaga, sobarica donosi Arkadinoj šešir, ogrtač, suncobran, rukavice, svi pomažu Arkadinoj d a se obuče. Na vrata s leve strane proviruje kuvar, koji malo docnije neodlučno ulazi. Ulazi Polina Andrejevna, zatim Sorin i Medvedenko. POLINA ANDREJEVNA (s korpicom): Evo vam malo šljiva za put… Vrlo su slatke. Možda ćete hteti da se zasladite. ARKADINA: Vi ste vrlo dobri, Polina Andrejevna. POLINA ANDREJEVNA: Zbogom, draga moja! Ako vam nešt o nije bilo po volji, oprostite. (Plače) ARKADINA (grli je): Sve je bilo lepo, sve je bilo l epo. Samo ne treba plakati. Polina Andrejevna. Prolazi naše vreme. ARKADINA: Šta da se radi! SORIN (u kaputu s pelerinom, sa šeširom na glavi, s a štapom u ruci, ulazi s leve strane; prolazeći kroz sobu): Sestro, vreme je, paz i da ne zakasnimo na kraju krajeva. Ja idem da sednem u kola. (Izlazi) MEDVEDENKO: A ja idem peške na stanicu… da isprat im… Ja ću brzo… (Izlazi) ARKADINA: Doviđenja, dragi moji… Ako budemo živi i zdravi, na leto ćemo se opet videti… (Sobarica, Jakov i kuvar ljube jo j ruku.) Ne zaboravite me. (Pruža kuvaru rublju.) Evo vam rublja za sve troje. KUVAR: Najlepša vam hvala, gospođo. Srećan put! Mno go smo vam zahvalni! JAKOV: Srećan put! ŠAMRAJEV: Javite nam se koji put, usrećite nas! Zbo gom, Borise Aleksejeviču! ARKADINA: Gde je Konstantin? Recite mu da odlazim. Treba da se pozdravimo. E, ne pominjite nas po zlu. (Jakovu) Da la sam rublju kuvaru, to je za sve troje. Svi odlaze na desno. Pozornica je prazna. Iza pozor nice graja, kao obično pri ispraćaju. Sobarica se vraća da uzme sa stola korpu sa šljivama i opet izlazi. TRIGORIN (vraća se): Zaboravio sam svoj štap. On je , izgleda, tamo na terasi. (Polazi i kod vrata s leve strane susreće se s Nino m koja ulazi. ) To ste vi? Mi odlazimo… NINA: Ja sam predosećala da ćemo se još videti. (Uz buđeno) Borise Aleksejeviču, ja sam se definitivno rešila, kocka j e pala, idem u glumice. Sutra već neću biti ovde, napuštam oca, napuštam sve, poč injem nov život… Odlazim kao i vi… u Moskvu. Tamo ćemo se videti. TRIGORIN (okreće se): Odsednite u „Slovenskom bazar u”… Javite mi se odmah… Molčanovka, kuća Groholjskog… Ja se žuri m… Pauza. NINA: Još samo trenutak… TRIGORIN (tiho): Vi ste divni… Kakva je sreća ver ovati da ćemo se uskoro videti! (Ona mu pada na grudi.) Ja ću opet videti o ve divne oči, neizrecivo divan, nežan osmeh… ove blage crte, izraz anđeosk e čednosti… Draga moja… (Dug poljubac.)

Između trećeg i četvrtog čina prolaze dve godine.

ČETVRTI ČIN

Jedan od salona u kući Sorina, koji je Konstantin T repljev pretvorio u radni kabinet. S leve i desne strane A vrata koja vode u unutrašnje sobe. Pravo A staklena vrata na terasu. Osim običnog salonskog na meštaja, u desnom uglu A pisaći sto, kraj vrata s leve strane A turski dizan , orman s knjigama, knjige na prozorima, na stolicama. A Veče. Gori jedna lampa p od abažurom. Sumrak. Čuje se kako šumi drveće i zavija vetar u dimnjacima. No ćni čuvar lupa. Medvedenko i Maša ulaze. MAŠA (viče): Konstantine Gavriloviču! Konstantine G avriloviču! (Gleda levo desno) Nema nikog. Stari svaki čas pita gde je Kost a, gde je Kosta… Ne može da živi bez njega… MEDVEDENKO: Boji se samoće. (Osluškuje.) Kakvo poga no vreme! Već drugi dan. MAŠA (pojačava plamen u lampi): Na jezeru talasi. O gromni. MEDVEDENKO: Napolju je mrak. Trebalo bi narediti da sruše u parku onu pozornicu. Stoji gola, ružna, kao kostur, a zavesa klopara na vetru. Kad sam sinoć prolazio onuda, učinilo mi se kao da neko na njoj plače. MAŠA: Koješta… Pauza. MEDVEDENKO: Hajdemo, Maša, kući! MAŠA (odbija glavom): Ja ću ostati ovde da spavam. MEDVEDENKO (preklinje): Maša, hajdemo! Naše dete je sigurno gladno. MAŠA: Šta je s tim? Matrjona će ga nahraniti. Pauza. MEDVEDENKO: Žao mi ga je. Već treću noć bez majke.. . MAŠA: Ti si postao dosadan. Ranije si bar ponekad f ilozofirao, a sad samo, dete, kući, dete, kući i ništa drugo ne čujem od te be. MEDVEDENKO: Hajdemo, Maša! MAŠA: Idi sam! MEDVEDENKO: Tvoj otac mi neće dati konja. MAŠA: Zamoli ga, daće ti. MEDVEDENKO: Pa da ga molim. Dakle, ti ćeš doći sutr a? MAŠA (šmrče burmut): Dobro, de, sutra. Dosadan si.. . Ulaze Trepljev i Polina Andrejevna; Trepljev nosi j astuke i ćebe, a Polina Andrejevna čaršave; spuštaju ih na turski divan; za tim Trepljev odlazi za svoj sto i seda. MAŠA: Zašto to, mama? POLINA ANDREJEVNA: Petar Nikolajevič je molio da mu namestimo kod Koste. MAŠA: Dajte, ja ću… (Namešta postelju) POLINA ANDREJEVNA (uzdiše): Starac A kao dete… (Prilazi pisaćem stolu, i naslonivši se na lakat, razgleda rukopis. Pauza.) MEDVEDENKO: Pa da idem… Zbogom, Maša (Ljubi ženi ruku) Zbogom, mama. (Hoće da poljubi ruku tašti) POLINA ANDREJEVNA (nervozno): Hajde, idi s milim bo gom. MEDVEDENKO: Zbogom, Konstantine Gavriloviču. Trepljev mu ćutke pruža ruku. Medvedenko izlazi. POLINA ANDREJEVNA (gleda u rukopis): Niko nije ni s anjao da ćete vi, Kosta, postati pravi pisac. A sad, hvala bogu, poče li su da vam i novac šalju iz časopisa. (Pomiluje ga rukom po kosi.) I prolepšao se… Dragi Kosta, dobri moj, budite malo nežniji prema mojoj Mašenjki!… MAŠA (nameštajući postelju) Ostavite ga, mama. POLINA ANDREJEVNA (Trepljevu): Ona je mila. (Pauza) Ženi, Kosta, ništa nije potrebno, samo da je čovek nežno pogleda. Znam po sebi. Trepljev ustaje od stola i ćutke izlazi. MAŠA: Eto, naljutili ste ga! Šta ste ga okupili! POLINA ANDREJEVNA: Žao mi te je, Mašenjka. MAŠA: Pa šta je s tim! POLINA ANDREJEVNA: Boli me srce zbog tebe. Ja sve v idim, sve razumem. MAŠA: Sve su to glunosti. Očajnička ljubav postoji samo u romanima. Sve su to sitnice. Samo ne treba čovek da se podaje tome i da očekuje nešto, očekuje da dune povoljan vetar… Ako se u srce uvukla ljubav A treba je izbaciti. Eto, obećali su mi da će premestiti muža u drugi srez. Kad pređe mo tamo A sve ću zaboraviti… iz srca ću iščupati… Iz treće sobe čuje se melanholični valcer. POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Znači da mu je tešk o. MAŠA (nečujno se dva-tri puta okrene po ritmu valcera): Glavno je, mama, ne gledati očima. Neka samo premeste mog Semjona, onda ću, verujte, za mesec dana zaboraviti. Sve su to sitnice. Otvaraju se vrata s leve strane. Dorn i Medvedenko guraju Sorina u fotelji. MEDVEDENKO: Sad nas je šestoro u kući. A brašno sed amdeset kopejki pud. DORN: Hajde sad, izađi na kraj. MEDVEDENKO: Lako je vama smejati se. Vi imate novac a za bacanje. DORN: Novaca? Za trideset godina lekarske prakse, d ragi moj, teške prakse, jer nisam pripadao sebi ni danju ni noću, pošlo mi je z a rukom da uštedim samo dve hiljade, a i njih sam tu skoro potrošio u inostrans tvu. Ja nemam ništa. MAŠA (mužu): Nisi otišao? MEDVEDENKO (kao da se izvinjava): Šta ću? Kad mi ne daju konja! MAŠA (jetko, tiho): Uh, samo da te ne gledam! Fotelja se zaustavlja u levoj polovini sobe; Polina Andrejevna, Maša i Dorn sedaju pored Sorina; Medvedenko, ožalošćen, povlači se u stranu. DORN: Koliko je ovde promena kod vas! Od salona ste napravili kabinet. MAŠA: Ovde je Konstantinu Gavriloviču zgodnije da r adi. Može kad god hoće da iziđe u park i da tamo misli. Lupa noćni čuvar. SORIN: Gde je sestra? DORN: Otišla je na stanicu da dočeka Trigorina. Sad će se vratiti. SORIN: Kad ste već smatrali za potrebno da zovete s estru, znači da sam opasno bolestan. (Poćutavši.) Baš je smešno, ja sam opasno bolestan, a međutim ne dobijam nikakvih lekova. DORN: A šta bi ste želeli? Valerijane? Sode? Kinina ? SORIN: E, počinje filozofija! Oh, ovo je napast! (P okazuje glavom na divan) Je li to za mene namešteno? POLINA ANDREJEVNA: Za vas, Petre Nikolajeviču. SORIN: Hvala vam. DORN (pevuši): „Mesec već plovi po noćnome nebu…” SORIN: Hoću da dam Kosti siže za novelu. Ona treba da ima naslov: „Čovek koji je hteo.” „L’ homme qui a voula.” U mladosti s am nekad želeo da postanem književnik A i nisam postao; želeo sam da lepo govo rim A a govorio sam strašno rđavo (podražava sebe): „I to je sve, i tako dalje, ovaj, onaj…” Ponekad razvlačim, razvlačim rezime, čak se sav preznojim; želeo sam da se oženim A i nisam se oženio; želeo sam da uvek živim u gradu i eto, završavam svoj život na selu i tako dalje. DORN: Želeo sam da postanem viši građanski savetnik A i postao sam. SORIN (smeje se): Za tim nisam težio. To je došlo s amo po sebi. DORN: Biti nezadovoljan životom u šezdeset drugoj g odini A nije velikodušno. SORIN: Ala ste vi tvrdoglav čovek! Razumejte: meni se živi! DORN: To je lakomisleno. Po prirodnim zakonima svak i život mora da se završi. SORIN: Vi rezonujete kao sit čovek. Vi ste siti i z ato ste ravnodušni prema životu, vama je svejedno. Ali i vi ćete se plašiti kad budete umirali. DORN: Strah od smrti je životinjski strah… Treba ga gušiti u sebi. Svesno se boje smrti samo oni koji veruju u večni život, koji se plaše zbog svojih grehova. A vi ste, prvo, ateist, a drugo A kakve grehove vi imate? Vi ste dvadeset pet godina služili u sudskoj struci A i to je sve. SORIN (smeje se): Dvadeset osam… Ulazi Trepljev i seda na šamlicu pored Sorinovih no gu. Maša za celo vreme nikako ne skida s njega očiju. DORN: Mi smetamo Konstantinu Gavriloviču da radi. TREPLJEV: Ne, ništa. Pauza. MEDVEDENKO: Dopustite da vas pitam, gospodine dokto re, koji vam se grad u inostranstvu najviše svideo? DORN: ðenova. TREPLJEV: Zašto ðenova ? DORN: Tamo je divna ulična gomila. Iziđeš uveče iz hotela, a cela ulica vrvi od sveta. Tumaraš tako u gomili bez ikakvog cilja, ova mo onamo, cikAcak, živiš zajedno s njom, stapaš se s njom psihički i počinje š verovati da je zaista moguća jedna duša celog sveta, kao ona koju je nekad u vaš em komadu igrala Nina Zarečna. Kad sam je već pomenuo, recite A gde je sa d ona? Gde je i šta radi? TREPLJEV: Verovatno je dobro. DORN: Govorili su mi da je tobože počela da vodi ne kakav neobičan život. U čemu je stvar? TREPLJEV: To je, doktore, dugačka priča. DORN: A vi ispričajte ukratko. Pauza. TREPLJEV: Ona je pobegla od kuće i živela s Trigori nom. Je li vam to poznato? DORN: Jeste. TREPLJEV: Imala je dete. Dete je umrlo. Trigorin se ohladio prema njoj i vratio se svojim starim simpatijama, što se, uostalom, mog lo očekivati. Upravo, on nije nikad ni ostavljao stare, nego, kao čovek bez karak tera, nekako je umeo pa obe strane. Koliko ja mogu zaključiti iz onog što mi je poznato, lični Ninin život je potpuno promašen. DORN: A gluma? TREPLJEV: S glumom je, izgleda, još gore. Debitoval a je negde u okolini Moskve u letnjem pozorištu, zatim je otputovala u p rovinciju. Ja je onda nikako nisam gubio iz vida i neko vreme sam svuda išao za njom. Ona je uzimala da igra velike uloge, ali je igrala grubo, bez ukusa, vikala je, imala je oštre gestove. Imala je trenutaka kad je znala darovito da uzvikne , darovito da umre, ali su to bili samo trenuci. DORN: Znači da ipak ima dara? TREPLJEV: Teško je reći. Verovatno ima. Ja sam je v iđao, ali ona nije htela da me vidi i hotelska posluga me nije puštala k njoj. Ja sam shvatao njeno raspoloženje i nisam insistirao da dođe do sastanka . (Pauza) Šta bih vam još rekao? Zatim, kad sam se već bio vratio kući, počeo sam da dobijam od nje pisma. Pametna pisma, srdačna, interesantna; ona se nije žalila, ali sam osećao da je duboko nesrećna: svaki red je ličio na bolesn i, napeti živac. I mašta joj je malo bolesna. Potpisivala se A Galeb. U „Rusalci” v odeničar kaže za sebe da je gavran, a ona je u pismima stalno ponavljala da je galeb. Sada je ovde. DORN: Kako ovde? TREPLJEV: U varoši, u gostionici. Već pet dana živi tamo u sobama za prenoćište. Bio sam otišao do nje, a i Marija Ilini šna je odlazila, samo ona nikog ne prima. Semjon Semjonovič uverava da ju je juče p osle ručka video u polju, dve vrste odavde. MEDVEDENKO: Da, video sam je. Išla je put varoši. J a sam je pozdravio, pitao sam je što ne svrati kod nas. Rekla je da će svrati ti. TREPLJEV: Neće ona svratiti. (Pauza) Otac i maćeha neće da znaju za nju. Svuda su postavili stražare i naredili im da je ne puštaju čak ni da priđe njihovom imanju. (Zajedno s doktorom prilazi pisaće m stolu) Kako je lako, doktore, biti filozof na hartiji i kako je to teško u životu! SORIN: Divna je to devojka bila. DORN: Šta kažete? SORIN: Divna je to, velim, bila devojka. Viši građa nski savetnik Sorin bio je čak u nju zaljubljen neko vreme. DORN: Stari Don Žuan. Čuje se smeh Šamrajeva. POLINA ANDREJEVNA: Čini mi se da su naši došli sa s tanice… TREPLJEV: Jeste, čujem mamin glas. Ulaze Arkadina i Trigorin, za njima Šamrajev. ŠAMRAJEV (ulazeći): Mi svi starimo, trošimo se pod uticajem stihija, a vi ste, draga gospođo, još uvek mladi… Svetla bluza, živo st, gracija… ARKADINA: Vi opet hoćete da me ureknete, dosadni čo veče! TRIGORIN (Sorinu): Dobro veče, Petre Nikolajeviču. A vi opet bolujete? Ne valja vam to! (Opazivši Mašu, radosno.) Marija Ilin išna! MAŠA: Jeste li me poznali? (Steže mu ruku.)

TRIGORIN: Jeste li udati? MAŠA: Odavno. TRIGORIN: Srećni? (Pozdravlja da s Dornom i Medvede nkom, zatim neodlučno prilazi Trepljevu.) Irina Nikolajevna mi je rekla da ste već zaboravili staro i da se više ne ljutite. Trepljev mu pruža ruku. ARKADINA (sinu): Boris Aleksejevič ti je doneo jeda n časopis s tvojom novom pričom. TREPLJEV (uzima svesku, Trigorinu): Hvala vam. Vi s te vrlo ljubazni. Sedaju. TRIGORIN: Šalju vam pozdrave vaši poštovaoci… U P etrogradu i u Moskvi svet se interesuje za vas, svi me pitaju o vama. Pi taju kako izgledate, koliko vam je godina, jeste li crnomanjasti ili plavi. Odnekud svi misle da niste više mladi. I niko ne zna vaše pravo prezime, jer sve štampate po d pseudonimom, vi ste tajanstveni kao Gvozdena maska. TREPLJEV: Hoćete li dugo kod nas ostati? TRIGORIN: Ne, još sutra mislim za Moskvu. Moram. Žu rim se da dovršim novelu, osim toga obećao sam da dam nešto za zborni k. Jednom rečju A stara priča. Dok oni razgovaraju, Arkadina i Polina Andrejevna s tavljaju posred sobe stočić za kartanje i otvaraju ga. Šamrajev pali sveće, nam ešta stolice. Vade iz ormana tombolu. TRIGORIN: Vreme nas je neljubazno dočekalo. Vetar j e strašno jak. Sutra izjutra, ako se smiri, idem na jezero da pecam. Osi m toga, treba da pogledam park i ono mesto gde je A sećate li se? A izvođen v aš komad. Kod mene je sazreo jedan motiv, treba samo obnoviti u sećanju mesto ra dnje. MAŠA (ocu): Tata, dozvoli mom mužu da uzme konja! O n mora kući. ŠAMRAJEV (podražava je): Konja… Kući… (Strogo) Sama si videla: maločas smo slali na stanicu. Nećemo ga valjda opet zamarat i. MAŠA: Ali ima i drugih konja… (Videći da otac ćut i, odmahne rukom.) Od vas nešto tražiti… MEDVEDENKO: Maša, idem ja peške. Boga mi… POLINA ANDREJEVNA (uzdiše): Peške, po takvom vremen u… (Seda za stočić) Izvolite, gospodo. MEDVEDENKO: Pa samo šest vrsta… Zbogom… (Ljubi ženi ruku.) Zbogom, mama. (Tašta mu nerado pruža ruku da je poljubi.) J a ne bih nikog uznemiravao, ali dete… (Klanja se svima) Zbogom… (Izlazi; id e kao da je nešto skrivio) ŠAMRAJEV: Neka, stići će. Nije general. POLINA ANDREJEVNA (kuca po stolu): Izvolite, gospod o. Da ne gubimo vreme, skoro će nas zvati na večeru. Šamrajev, Maša i Dorn sedaju za sto. ARKADINA (Trigorinu): Kad nastupe duge jesenje veče ri, ovde se igra tombola. Eto, pogledajte. Starinska tombola, njome smo se igrali još s pokojnom majkom dok smo još bili deca. Hoćete li pre večere jednu partiju s nama? (Seda s Trigorinom za sto.) Igra je dosadna, ali ako se č ovek navikne, može da se podnese. (Deli svima po tri karte.) TREPLJEV (prelistava časopis): Svoju priču je proči tao, a moju čak nije ni rasekao. (Spušta časopis na pisaći sto, zatim polaz i vratima s leve strane; prolazeći pored majke, ljubi je u kosu.) ARKADINA: A ti, Kosta? TREPLJEV: Oprosti, nisam raspoložen… Prošetaću se malo. (Izlazi) ARKADINA: Ulog A deset kopejki. Doktore, uplatite z a mene. DORN: Hoću. MAŠA: Jesu li svi uplatili? Ja počinjem… Dvadeset dva! ARKADINA: Imam. MAŠA: Tri! DORN: U redu. MAŠA: Jeste li stavili tri? Osam! Osamdeset jedan! Deset! ŠAMRAJEV: Nemoj da se žuriš. ARKADINA: Kako su me u Harkovu dočekali, bože moj, još mi se vrti u glavi! MAŠA: Trideset četiri! Iza pozornice se čuje melanholični valcer. ARKADINA: Studenti su mi priredili ovacije… Tri k orpe, dva venca, i ovo… (Skida s grudi broš i baca ga na sto.) ŠAMRAJEV: Lepa stvar… MAŠA: Pedeset! DORN: Tačno pedeset? ARKADINA: Ja sam imala izvanrednu toaletu. Ne kažem da mi se ovo ili ono ne može osporiti, ali što se oblačenja tiče A umem da se obučem. POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Teško mu je, jadnik u. ŠAMRAJEV: U novinama ga jako grde. MAŠA: Sedamdeset sedam! ARKADINA: Ne treba da obraća pažnju na to. TRIGORIN: On nema sreće. Nikako ne može da pogodi p ravi ton. Nešto čudno, neodređeno, neki put A čak nalik na buncanje. Nijed ne žive ličnosti. MAŠA: Jedanaest. ARKADINA (okrene se Sorinu.): Petre, je li ti dosad no? (Pauza) Spava. DORN: Spava viši građanski savetnik. MAŠA: Sedam! Devedeset! TRIGORIN: Kad bih živeo na ovakvom imanju, kraj jez era, mislite da bih nešto pisao? Ja bih pobedio u sebi tu strast i samo bih p ecao ribu. MAŠA: Dvadeset osam! TRIGORIN: Uhvatiti grgeča ili kostreša to je pravo blaženstvo! DORN: A ja verujem u Konstantina Gavriloviča. Nešto kod njega ima! Nešto ima! On misli slikama, priče su mu slikovite, upeča tljive, ja ih snažno osećam. Šteta je samo što nema određenih zadataka. Učini ut isak na čitaoca A i ništa više, a to nije dosta. Irina Nikolajevna, radujete li se što vam je sin književnik? ARKADINA: Zamislite, još nisam čitala njegove stvar i. Nemam vremena. MAŠA: Dvadeset šest! Trepljev polako ulazi i prilazi svom stolu. ŠAMRAJEV (Trigorinu): A kod nas je, Borise Alekseje viču, ostala jedna vaša stvar. TRIGORIN: Koja? ŠAMRAJEV: Jednom prilikom je Konstantin Gavrilovič ubio galeba, a vi ste me zamolili da dam da vam se napravi od njega punje na ptica. TRIGORIN: Ne sećam se. (Priseća se) Ne, ne sećam se ! MAŠA: Šezdeset šest! Jedan! TREPLJEV (širom otvara prozor, osluškuje): Ala je j ezivo napolju! Ne znam zašto sam tako uznemiren. ARKADINA: Kosta, zatvori prozor, duva. Trepljev zatvara prozor. MAŠA: Osamdeset osam! TRIGORIN: Kod mene tombola, gospodo. ARKADINA (veselo): Bravo, bravo! ŠAMRAJEV: Bravo! ARKADINA: Ovaj čovek uvek i svuda ima sreće. (Ustaj e) A sad hajdemo da prezalogajimo štogod. Naš slavni gost danas nije ru čao. Nastavićemo posle večere. (Sinu) Kosta, ostavi svoje rukopise, hajdem o da večeramo. TREPLJEV: Neću, mama, ja sam sit. ARKADINA: Kako god hoćeš. (Budi Sorina) Petre, da v ečeramo! (Uzima Šamrajeva ispod ruke.) Pričaću vam kako su me doček ali u Harkovu… Polina Andrejevna gasi na stolu sveće, zatim ona i Dorn guraju fotelju. Svi izlaze na levu stranu; na pozornici ostaje samo Tre pljev za pisaćim stolom. TREPLJEV (sprema se da piše; letimice čita ono što je već napisano): Ja sam tako mnogo govorio o novim formama, a sad osećam da i sam malo pomalo padam u šablon. (Čita) „Plakat na ogradi glasi… B ledo lice, oivičeno tamnom kosom…” Glasi, oivičeno… To je glupo. (Precrtav a) Počeću od trenutka kad je junaka probudio pljusak, a sve ostalo napolje. Opis mesečine dug je i prefinjen. Trigorin ima veštine, on se izradio, lako je njemu. Kod njega na brani blešti grlić razbijene boce i crni se senka vodeničkog točka A i mesečna noć je gotova, a kod mene A i blaga svetlost, i lako treperenje zvezda i daleki zvuci klavira koji se tope u mirnom mirisnom vazduhu… To se ne može izd ržati. (Pauza) Da, ja sve više dolazim do uverenja da nije reč o starim ili n ovim reformama, nego da čovek treba da piše ne misleći ni na kakve forme, d a piše zato što mu reči slobodno teku iz duše. (Neko kuca na prozor pored s tola.) Ko je to? (Gleda kroz prozor.) Ništa se ne vidi… (Otvara staklena vrata i gleda u baštu.) Neko je potrčao niz stepenice. (Vikne) Ko je tu? (Izlazi; č uje se kako brzo ide preko terase; za pola minuta se vraća s Ninom Zarečnom.) Nina! Nina! (Nina mu spušta glavu na grudi i prigušeno jeca. Dirnut) Nin a, Nina! To ste vi… vi… Kao da sam predosećao, celoga dana mi je bilo tako tešk o na srcu. (Skida joj šešir i ogrtač.) O, dobra moja, draga moja, ona je došla! N ećemo plakati, nećemo! NINA: Ovde nekog ima. TREPLJEV: Nema nikog. NINA: Zatvorite vrata, može neko da uđe. TREPLJEV: Niko neće ući. NINA: Ja znam. Irina Nikolajevna je ovde. Zaključaj te vrata… TREPLJEV (zaključava vrata s desne strane, prilazi vratima s leve): Ovde nema ključa. Staviću tu fotelju. (Stavlja fotelju pred v rata.) Ne bojte se, niko neće ući. NINA (gleda ga pažljivo u lice): Dajte da vas pogle dam. (Okreće se) Ovde je toplo, lepo… Nekad je tu bio salon. Jesam li se j ako promenila? TREPLJEV: Da… Smršali ste i oči su vam došle veli ke. Nina, zaista je čudno što vas vidim. Zašto me niste puštali da dođem k vama? Zašto dosad niste došli? Ja znam da ste ovde već skoro nedelju dana… Ja sam s vakog dana odlazio k vama po nekoliko puta, stajao ispod vašeg prozora kao pr osjak. NINA: Bojala sam se da me vi mrzite. Svake noći san jam kako me gledate i ne možete da me poznate. Kad biste znali! Od prvog dan a posle dolaska stalno sam lutala ovuda… pored jezera. Pored vaše kuće sam b ila mnogo puta i nisam se mogla rešiti da uđem. Hajde da sednemo. (Sedaju) Ha jde da sednemo i da razgovaramo. Ovde je lepo, toplo, intimno… Čujete li vetar? Kod Turgenjeva ima jedno mesto: „Blago onome ko u takvu noć sedi u kući, ko ima svoj topli kutak.” Ja sam A galeb… Ne, to nije ono. (Trlja č elo) Šta sam počela?… Da… Turgenjev… ,,I neka pomogne bog svima beskućnicim a i lutalicama…” Ništa… (Jeca.) TREPLJEV: Nina, opet vi… Nina! NINA: Ništa, tako mi je lakše… Već dve godine nis am plakala. Sinoć kasno otišla sam u park da pogledam da li je još čitava n aša pozornica… A ona još stoji. Zaplakala sam prvi put posle dve godine i bi lo mi je lakše, duša mi se malo razvedrila. Vidite, više ne plačem. (Uzima ga za ru ku.) Dakle, postali ste književnik… Vi ste književnik, a ja glumica… Ob oje smo upali u vrtlog… Živela sam srećno, kao dete A čim se probudim ujutru, peva m; volela sam vas, sanjala o slavi, a sada? Sutra ujutru moram da putujem za Jel ec u trećoj klasi… sa seljacima, a u Jelecu će me obrazovani trgovci sale tati komplimentima. Život je grub! TREPLJEV: Zašto u Jelec? NINA: Potpisala sam angažman za celu zimu. Vreme je već da putujem. TREPLJEV: Nina, ja sam vas kleo, mrzeo, cepao vaša pisma i fotografije, ali sam svakog trenutka bio svestan da je moja duša zan avek vezana za vas. Nisam u stanju da vas zaboravim, Nina. Otkako sam izgubio vas i počeo da objavljujem svoje priče, život mi je postao nepodnošljiv A ja p atim… Moja se mladost odjednom prekinula i meni se čini da sam već proživ eo na svetu devedeset godina. Ja vas zovem, ljubim zemlju po kojoj ste vi gazili; kud god pogledam, svuda mi izlazi pred oči vaše lice, ovaj nežni osme h koji mi je zračio u najlepšim godinama mog života… NINA (zbunjeno): Zašto on tako govori, zašto on tak o govori! TREPLJEV: Ja sam potpuno sam, ne greje me ničija lj ubav, meni je hladno kao u podzemlju; sve što napišem, sve je to suvo i mrač no. Ostanite ovde, Nina, preklinjem vas, ili mi dopustite da pođem s vama. Nina brzo stavlja šešir na glavu i oblači ogrtač. TREPLJEV: Zašto, Nina? Molim vas, Nina… (Gleda je kako se sprema.) Pauza. NINA: Moja kola stoje kod kapijice. Nemojte me ispr aćati, idem sama… (Kroz suze) Dajte mi vode… TREPLJEV (daje joj da pije): Kuda ćete sada? NINA: U varoš. (Pauza) Je li ovde Irina Nikolajevna ? TREPLJEV: Jeste… U četvrtak je ujaku pozlilo, mi smo joj brzojavili da dođe. NINA: Zašto govorite da ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene treba ubiti. (Klone, nasloni se na sto.) Strašno sam umor na! Kad bih se mogla odmoriti… odmoriti! (Diže glavu) Ja sam galeb… Ne, to nije ono. Ja sam glumica! Pa da! (Čuje smeh Arkadine i Trigorina, os luškuje, zatim pritrčava vratima s leve strane i gleda kroz ključaonicu.) I on je tu… (Vraća se Trepljevu) Pa da… Ništa… Dabome… On nije verovao u moje sposobnosti, samo se smejao mojim snovima, i malo pomalo i ja sam prestala da v erujem i klonula duhom… Tu su još bile ljubavne brige, ljubomora i uvek A s trah za dete… Postala sam sitna, beznačajna duša, igrala sam mehanički… Nis am znala kud ću s rukama, nisam umela da stojim na pozornici, nisam vladala s vojim glasom. Vi ne razumete to stanje A kad čovek oseća da odvratno ig ra. Ja sam A galeb. Ne, to nije ono… Sećate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba? Slučajno je naišao jedan čovek, video, i prosto iz dosade upropastio.. . Siže za malu priču… Ne, to nije ono… (Trlja čelo) Šta sam ono htela?… Ja g ovorim o pozorištu. Sad je drukčije… Sad sam prava glumica, igram s uživanje m, sa zanosom, opijam se na pozornici i osećam da sam divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno idem peške, idem i mislim, mislim i osećam kako rastu moje duše vne snage… I sada znam, razumem, Kosta, da u našem poslu A bilo da igramo n a pozornici ili pišemo A nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života. TREPLJEV (tužno): Vi ste našli svoj put, vi znate k uda idete, a ja se još jednako vrtim u haosu snova i slika, a ne znam zašto i kome to treba. Ja ne verujem ni u šta i ne znam u čemu je moj poziv. NINA (osluškuje): Pst… Idem ja. Zbogom. Kad posta nem velika glumica, dođite da me vidite. Obećavate li? A sada… (Steže mu ruk u) Već je kasno. Jedva se držim na nogama… Ja sam iscrpljena, gladna sam… TREPLJEV: Ostanite, doneću vam da večerate… NINA: Ne, ne… Nemojte me ispraćati, idem sama… Kola su mi blizu… Dakle, ona ga je dovela sobom? Pa šta, svejedno. Kad vidit e Trigorina, ne govorite mu ništa… Ja ga volim. Volim ga čak jače nego ranije … Siže za malu priču… Volim, volim strasno, volim kao očajnik. Lepo je bilo neka d, Kosta! Sećate li se? Kako je vedar, topao, radostan, čist bio život, kakva su bila osećanja A osećanja koja liče na nežno, suptilno cveće… Sećate li se?… ( Recituje) „Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe k oje su obitavale u vodi, morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati A je dnom rečju, svi životi, svi životi, svi životi, prešavši svoj tužni krug, ugasi li su se… Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog živog bića, i ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. Na livadi se više ne bude kričući ždrali, a hruštevi se više ne čuju u lipovim šumicama…” (Naglo zagrli Trepljeva i pobegne kroz staklena vrata.) TREPLJEV (posle pauze): Zlo, ako je neko sretne u b ašti i kaže mami… To može ožalostiti mamu… (U toku od dva minuta ćutke cepa sve svoje rukopise i baca nod sto, zatim otključava vrata na desnoj strani i izlazi.) DORN (trudeći se da otvori vrata s leve strane): Ču dnovato, izgleda da su vrata zaključana… (Ulazi i stavlja fotelju na svoje mes to.) Trka s preponama. Ulaze Arkadina, Polina Andrejevna, za njima Jakov s flašama i Maša; malo docnije Šamrajev i Trigorin. ARKADINA: Crno vino i pivo za Borisa Aleksejeviča s tavite ovamo, na sto. Mi ćemo igrati i piti. Hajde da sednemo, gospodo. POLINA ANDREJEVNA (Jakovu): I odmah donesi čaj… ( Pali sveće i seda za stočić.) ŠAMRAJEV (prilazi s Trigorinom ormanu): Evo, to je ona stvar o kojoj sam vam govorio… (Vadi iz ormana punjenog galeba.) Va ša narudžbina. TRIGORIN (razgleda galeba): Ne sećam se! (Priseća s e) Ne, ne sećam se! S desne strane iza pozornice čuje se pucanj. Svi se trgnu. ARKADINA (uplašeno): Šta je to? DORN: Ništa. Mora biti da je nešto puklo u mojoj ru čnoj apoteci. Ne brinite se. (Izlazi na desnu stranu, vraća se za pola minuta.) Dabome. Eksplodirala je flašica s etrom. (Pevuši) „Ja pred tobom opet sav o čaran stojim…“ ARKADINA (seda za sto): Uf, ala sam se uplašila! To me je podsetilo na ono… (Pokriva lice rukama) Čak mi se smrklo pred očima. DORN (prelistava časopis, Trigorinu): Ovde je pre d va meseca bio štampan jedan članak… pismo iz Amerike, i ja sam hteo da vas pitam zgodnom prilikom… (Obgrli Trigorina oko struka i vodi ga ka rampi.) …Kako me neobično interesuje to pitanje… (Za jedan ton niž e, tiho.) Sklonite odavde na neki način Irinu Nikolajevnu. Konstantin Gavrilovič se ubio.

Zavesa

1896.

Anton Pavlovič Čehov