Kutak za Bistrooke

Nikolaj Gogolj – VEČERI U SEOCETU KRAJ DIKANJKE

VEČERI U SEOCETU KRAJ DIKANJKE
Pripovetke koje je objavio pčelar Rudi Panjko

Deo I

Predgovor

Čudna mi čuda: “Večeri u seocetu kraj Dikanjke”! Kakve su pa to “Večeri”? Uz to ih nudi svetu nekakav pčelar! Hvala ti, bože, zar je malo gusaka očerupano za pera i krpa potrošeno na hartiju! Zar je malo ljudi svakojaka soja i staleža umrljalo prste mastilom! Sad naspelo pčelaru da se i on povede za drugima! Vere mi, toliko se nakupilo štampane hartije, da uskoro čovek neće znati šta u nju da zavije.

Slutilo je, slutilo moje vidovito srce sva ta pričanja još pre mesec dana! To jest, hoću da kažem da mi, seljaci, ako samo pomolimo nos iz svoje zabiti u veliki svet − eh, ljudi božji! − Dođe mu to kao kad se slučajno nađeš u odaji velikog gospodina: svi se sjate oko tebe i počnu da se šegače. Pa da su u pitanju neke fine sluge, prosto im bilo, nego se nađe kakav odrpani deran; kad ga pogledaš − ništavac što dangubi u zadnjem dvorištu, i taj ti se navrze; pa onda počnu sa svih strana da topću nogama. „Kuda, kuda? Šta tražiš? Hajd, gejače, odlazi!…“ Ja ćuvam reći… Ma, šta tu da se priča! Lakše mi je da dvaput godišnje odem do Mirgoroda, u kome me evo već pet godina nije video ni član sreskog suda ni uvaženi sveštenik, nego da se pojavim u tom velikom svetu. A kad si se već pojavio − onda kako znaš, polaži račune.

Kod nas vam se, ljubazni moji čitaoci, ne zamerite mi (vi ćete se možda i rasrditi što vam pčelar govori prosto kao nekom svom prijatelju ili kumu), izdavna u selima uobičajilo: čim se završe poljski radovi i seljak se popne na peć da se odmara svu zimu, a mi, pčelari, posklanjamo pčele u mračan podrum, kad se više ne može videti ni ždral na nebu ni kruška na drvetu, onda, tek što padne veče, svetluca zacelo već negde na kraju ulice plamičak, izdaleka se čuje smehi pesma, drnda balalajka, a pokadšto i gusle, razgovor, graja… To se kod nas zovu posela! Ona su, moliću lepo, slična vašim balovima, ali se ne može reći da su baš ista. Kad vi idete na balove, idete da biste malo razdrmali noge i zevnuli koji put u šaku, a kod nas se skupi grupa devojaka u jednu kuću ne zbog bala, već s vretenom i grebenima; s početka se kao i late posla: vretena zuje, pesma se izvija, i ni jedna da digne očiju s rada; ali čim banu u kuću momci sa sviračem, digne se graja, zapodevaju se šale, nastanu igranka i takva ludovanja da je to nemoguće ispričati.

Ali je najlepše kad se svi zbiju u gomilu i stanu da zagonetaju ili, prosto, da ćeretaju. Bože mili! Šta se sve tu ne ispriča! Otkuda sve neće iskopati skaske iz davnina! Koliko će straha uskovitlati! Ali se nigde, valjda, nije pripovedalo toliko nevidovnih čuda kao na poselima kod pčelara Rudog Panjka. Zašto su me seljani prozvali Rudi Panjko, vere mi, ne znam reći. I moja je kosa, kanda, sad više seda nego riđa. Ali kod nas je, ne zamerite mi, takav običaj: kad ljudi kome dadu nadimak, on mu ostane na vjeki vjekov. I tako se skupe dobri ljudi u goste kod pčelara u čatrlju uoči kakva praznika, posedaju za sto − i onda da vam je samo slušati. Valja reći da to nisu nimalo prosti ljudi, neki tamo seljaci iz zaseoka. Da, možda bi oni i nekom znatnijem od pčelara učinili čast svojom posetom. Eto, na primer, znate li vi crkvenjaka dikanjske crkve, Fomu Grigorjeviča? To je glava! Kakve je on priče znao da ispreda! Dve njegove priče naći ćete u ovoj knjizi. Nikada on nije nosio kućni kaput sa pargala kakav ćete videti da nose mnogi seoski crkvenjaci; već će vas, ako navratite k njemu i u radni dan, uvek dočekati u tankom suknenom kaputu boje smrznutog kiselja od krompira, za koje je sukno platio u Poltavi skoro celih šest rubalja aršin. Niko u celom selu neće reći da njegove čizme vonjaju na katran, već svako zna da ih je on čistio najboljom topljenom mašću koju bi, mnim, neki seljak rado stavio u svoju kašu. I niko za njega neće reći da je bilo kad brisao nos skutom svog kaputa, kao što to rade neki ljudi njegova zvanja, već je vadio iz nedara uredno presavijenu belu maramicu, izvezenu po ivicamacrvenim koncem, i, pošto uradi što sleduje, sklopi je ponovo nadvanaest delova i zavuče u nedra. A bio je još jedan gost… E, on je već bio takav gospodičić da je mogao odmah u predsednike ili međašne sudije. Ponekad, stavi on preda se prst, gleda u njegov vrh pa počne da priča cifrasto, prepredeno, kao što pišu u štampanim knjigama. Gdekoji put slušaš ga, slušaš i na kraju ne znaš šta da misliš. Ništa, ama baš ništa ne razumeš. Otkuda mu samo one reči? Foma Grigorjevič mu je povodom toga ispreo zgodnu pošalicu: ispriča mu kako je jedan učenik, koji je kod nekakvog crkvenjaka učio škole, došao ocu, a postao takav latinac da je čak zaboravio i naš jezik pravoslavni.
Sve reči je okretao na us: lopata mu je lapatus, žena − ženus. I tako jednom pošli on i otac u polje. Latinac spazio grabulje pa će zapitati:− Kako, baćo, vi ovo zovete? − I zazevavši se, stade nogom na zupce. Otac mu nije ni stigao da odgovori kad se drška zamahne, digne, i, cap, sina po čelu. − Proklete grabulje! − povika učenik, uhvati se rukom za čelo i podskoči čitav aršin. − Kako samo grdno udaraju, vrag im ćaću s mosta rinuo! − Tako, dakle! Prisetio si se, prijane, kako se zovu! − Ova pošalica ne bi po volji mudrijašu. Ne reče ni reči, ustade, raskorači se nasred sobe, pognu glavu malo unapred, zavuče ruku u stražnji džep svog kaputa boje graška, izvadi okruglu lakiranu burmuticu, kvrcnu prstom po naslikanoj njušci nekakvog muslimanskog generala, i pošto zagrabi podobru porciju burmuta rastrljanog s pepelom i lišćem selena, podnese je nosu, ušmrknu naglo celu hrpicu a da se nije ni dotakao palca, i ne progovori ni reč; i tek kad se maši u drugi džep i izvuče plavu cicanu maramicu na kocke, tek tada progunđa sebi u bradu nešto kao izreku: − Ne bacajte biser pred svinje!… − „Sad će biti svađe“, pomislio sam čim sam opazio kako se prsti Fome Grigorjeviča sklapaju u šipak. Srećom, moja se stara doseti te stavi na sto vruć hleb s maslom. Svi složno prionuše. Ruka Fome Grigorjeviča, umesto da pokaže šipak, posegnu za hlebom, i gosti, po običaju, počeše da hvale valjanu domaćicu. Još smo imali jednog pripovedača; ali taj je (bolje ga pred noć i ne spominjati) znao da iščeprka takve strašne priče da se čoveku dizala kosa na glavi. Ja ih namerno nisam ovde uvrstio jer bih tako naplašio čestite ljude da bi se, bože me prosti, stali bojati pčelara kao đavola. Bolje će biti, ako bog da, da poživim do nove godine i izdam drugu knjižicu; e onda ću moći zaplašiti čitaoce pridošlicama s onoga sveta i čudima kakva su se tvorila u starini po zemlji našoj pravoslavnoj. Možda ćete međ njima naći i pričice samog pčelara kako ih je on pripovedao svojim unucima. Vi imate samo da slušate i čitate, a kod mene će se, bogme, nakupiti i na deset takvih knjižica, samo što me strahovito mrzi da ih tražim.

Da, eto, umalo da zaboravim najvažnije: gospodo, kad budete krenuli k meni, držite se glavnog druma što vodi za Dikanjku. Ja sam ga namerno istakao na prvoj strani da biste što pre stigli u naš zaselak. O Dikanjki ste, mislim, dosta slušali. I to da kažem, da je kuća tamo malo čistija od kog mu drago pčelarskog kućerka. A o vrtu da i ne govorimo: u svom Peterburgu zacelo nećete takav naći. A kad dođete u Dikanjku, pitajte samo prvog derana što napasa guske u zaprljanoj rubaški: „A gde živi pčelar Rudi Panjko?“ − „Eno tamo!“ reći će on i pokazati prstom, a ako budete hteli, dovešće vas do samog zaseoka.

Molim vas samo da previše ne zaturate ruke na leđa i da se, štonokažu, ne kočoperite, jer putevi po našim zaseocima nisu tako glatki kao pred vašim dvorima. Kad je ono Foma Grigorjevič preklane dolazio iz Dikanjke, našao se najednom u jarku sa svojim novim čezama i dorušom, mada je sam terao kola i povrh svojih očiju naticao s vremena na vreme i kupovne. Ali zato ćemo vas, ako nam dođete u goste, poslužiti takvim dinjama kakve vi možda nikad niste jeli; a što se tiče meda, smem se zakleti da boljeg nećete naći ni u jednom zaseoku. Hoćete verovati, čim unesem saće, zamiriše sva soba da se ne da opisati: čist kao suza ili kao skupoceni kristal iz minđuša. A kakvim će vas pitama pogostiti moja stara! Kakve su to pite, da samo znate: šećer, pravi šećer! A čim počneš da jedeš, maslac samo teče niz usne. Doista, kad čovek pomisli: šta sve ne znaju te žene! Da li ste, gospodo, bilo kad pili kvas od krušaka s trnjinama ili kuvanu rakiju sa suvim grožđem i šljivama? Ili, da li ste ikad jeli kašu s mlekom? Bogo moj, kakvih sve jela nema na svetu! Počneš da jedeš − divota jedna, slast neopisana! Prošle godine… Oho, ala sam se raspričao!… Dođite samo, dođite što pre, a počastićemo vas tako da ćete o tome pričati svima i svakom.

Pčelar Rudi Panjko

* Rudi Panjko – Gogoljev pseudonim pod kojim je izdao „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top