Anton Pavlovič Čehov – ČINOVNIKOVA SMRT

ČINOVNIKOVA SMRT – Anton Pavlovič Čehov / Pripovetka iz 1883. majstora kratke priče Čehova koji je smatrao da „pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko.“ / Tekst:

Jedne prekrasne večeri, ne manje prekrasni činovnik Ivan Dmitrič Červjakov sedeo je u drugom redu fotelja i gledao kroz dogled Korneviljska zvona. Gledao je i osećao se na vrhuncu blaženstva. Ali odjednom… U pripovetkama često nailazimo na to „odjednom”. Pisci su u pravu: život je tako pun iznenađenja! Odjednom-njegovo se lice namršti, oči se upola zaklopiše, disanje se zaustavi… on skide dogled s očiju, naže se i… a-pći!!!

Kinuo, kao što vidite. Kijati nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i prosti ljudi, i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nimalo ne zbuni, nego se ubrisa maramicom i kao vaspitan čovek pogleda oko sebe: da slučajno nije koga uznemirio svojim kijanjem! Ali tada se već zbuni, jer vide kako starčić koji je sedeo ispred njega, u prvom redu fotelja, brižljivo otire rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. A u starčiću prepoznade civilnog generala Brižalova, koji je služio u ministarstvu saobraćaja.

„Poprskao sam ga!” pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, tuđ je, ali ipak nije zgodno. Treba se izviniti.”

Červjakov se nakašlja, naže se gornjim delom tela napred i šanu generalu na uvo:

– Izvinite, vaše prevashodstvo, ja sam vas isprskao… ja sam nehotično…

– Ništa, ništa…

– Tako vam boga, oprostite. Ja… ja nisam hteo.

– Ah, sedite, molim vas. Pustite me da slušam!

Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče gledati na pozornicu. Gleda, ali blaženstva više ne oseća. Poče ga mučiti nespokojstvo. Za vreme odmora on se približi Brižalovu, pođe uporedo s njim i savladavši plašljivost, promrmlja:

– Ja sam vas isprskao, vaše prevashodstvo… Oprostite… Ja… nisam namerno…

– Ah, koješta… Ja sam već zaboravio, a vi sve o tome! – reče general, a donja mu usna zadrhta od nestrpljenja.

„Zaboravio, a u očima mu pizma”, pomisli Červjakov i podozrivo pogleda na generala. „Neće ni da govori. Trebalo bi mu objasniti da ja to nikako nisam hteo… da je to prirodni zakon, inače će pomisliti da sam hteo pljunuti. Sad ne misli, ali će posle pomisliti.”

Došavši kući, Červjakov ispriča ženi o svojoj nezgodi. Žena je, kako mu se učinilo, suviše lakomisleno gledala na taj događaj; ona se prvo uplaši, ali se, čuvši da Brižalov „nije naš”, umiri.

– Pa ipak otidi i izvini se… – reče ona. – Misliće kako ne umeš da se ponašaš u društvu!

– U tom baš i jeste stvar! Ja sam se izvinjavao, a on nekako čudno… nijedne čestite reči da kaže. Ali nije bilo ni vremena za razgovor.

Sutradan Červjakov obuče nov mundir, podšiša se i pođe Brižalovu da se objasni. Ušavši u generalovu sobu za primanje, on ugleda mnogo molilaca, a među moliocima i samog generala, koji je već primio molbe. Saslušavši nekolicinu, general upravi po- gled na Červjakova.

– Sinoć u „Arkadiji”, ako se vaše prevashodstvo seća – poče raportirati činovnik – ja sam kinuo i… nehotice vas poprskao… Opros…

– Koješta… Važna stvar! Šta ste vi želeli? – obrati se general sledećem moliocu.

„Neće da govori!“ – pomisli Červjakov, prebledevši. „Dakle, ljuti se… Ne, to ne može tako ostati… Objasniću mu…“

Kad general završi razgovor s poslednjim moliocem i pođe u unutrašnja odeljenja, Červjakov koraknu za njim i zamrmlja:

– Vaše prevashodstvo! To što se usuđujem da uznemirim vaše prevashodstvo, ja činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja! Nije namerno, sami izvolite videti!

General napravi kiselo lice i odmahnu rukom.

– Pa vi se prosto podsmevate, milostivi gospodine – reče on i iščezne iza vrata.

„Kakvo podsmevanje?” pomisli Červjakov. „Nema tu baš nikakvog podsmevanja! General, a ne može da razume! Kad je tako, neću se više ni izvinjavati takvom fanfaronu. Neka ga đavo nosi. Napisaću mu pismo, ali neću ići. Bogami, neću ići!”

Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. I sutradan se opet morao potruditi lično, da stvar objasni.

– Ja sam dolazio juče da uznemirim vaše prevashodstvo – zamucao je on, kad je general upravio na njega upitan pogled – ali ne zato da se ismevam, kako ste vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam vas kijajući poprskao… a nisam ni mislio da se podsmevam. Smem li se ja podsmevati? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima… ne bi bilo…

– Napolje! – dreknu general, odjednom pomodrevši i zadrhtavši celim telom.

– Šta-a?… – zapita šapatom Červjakov i sav klonu od užasa.

– Napolje! – ponovi general, lupajući nogama.

U utrobi Červjakova nešto se prekide. Ništa ne videći, ništa ne čujući, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i otide po- srćući… Došavši nesvesno kući, ne skidajući mundir, leže na divan i… umre.

1883.

Anton Pavlovič Čehov

Prevod: Dragoslav Ilić

Video: ČINOVNIKOVA SMRT (čitanje i tekst)