Kutak za Bistrooke
Pesme za decu

Miroslav Mika Antić – NEPOVRATNA PESMA

 

NEPOVRATNA PESMA (dve verzije pesme)

I verzija pesme (Plavi čuperak)

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.

Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

~

II verzija pesme (Šašava knjiga, 1972.)

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet krećeš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
To je ono za čim može da se pati.
To je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
— moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.

Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dečak uči
ka morima da poteče.
Od zvezde se dečak uči
da zapara nebo sjajem
i od druma — da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
kad u meni večno klija
i ćarlija moj početak.
A meni se u svet srlja.
Stisnem srce.
I zažmurim.
Al’ kad pođem — neću stati,
jer jedino znam da žurim.
Ne znam kuda.
Ne znam zašto.
Ne znam šta se tamo skriva.
Znam jedino da ne mogu
tu, gde — kako pružim nogu —
vezuje me odmah neko,
zauzdava
i potkiva.

Opasno je kao munja.
Opasno je kao metak
kad u meni večno kunja
i muči me moj početak.
Zato bežim.
Trčim.
Tražim.
Stvaram zoru kad je veče.
Nek od mene život uči
i da tepa i da teče.
Ja sam takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad krenem — krenem ludo.
nestrpljivo,
radoznalo…
Ne znam tamo šta me čeka
u maglama izdaleka,
al’ ako se i pozlatim,
il’ sve teško, gorko platim
ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

Miroslav Mika Antić




back to top
Kutak za Bistrooke