Miroslav Mika Antić – KAKO SE POSTAJE NEVIDLJIV

Miroslav Mika Antić – KAKO SE POSTAJE NEVIDLJIV Kad u jesen žuto lišće opada, ti u vetar baci jednu dlaku iz uveta oždrebljene kobile, u zoru, kad se zemlja kao staklo providi sto metara u dubinu, i postaćeš kad zaželiš nevidljiv. Ko ne ume da uvrača sebe tako: da je i sam providan, nikad neće moći da se pretvori iz ovakvog jednog Ovde u nekakvo drugo Ovde, i da bude svuda gde god hoće. Ko je bio u još jednom Ovde biće car. Ko je bio u dvanaest Ovde, mama će mu oživeti. Ko je bio u najdaljem Ovde, poslednjem,…

Miroslav Mika Antić – BUDIMIR

BUDIMIR Kad gledam u nebo: i zvezde su Cigani. I ptice su Cigani. I crni oblaci što se navale od Čota — svi su Cigani. Kad gledam u Dunav: i žabe su Cigani. I čamci su Cigani. I crni talasi što se valjaju od Suseka — svi su Cigani. Kad zažmurim, to je tako strašan mrak, pa vidim da sam i ja Ciganin. Kroz čarape ispale mi noge. Kroz kapu mi raste moja crna kosa. Najlepše sam cigansko dete odavde do Dunava i do neba i —  sasvim do Slankamena. Miroslav Mika Antić, GARAVI SOKAK

Miroslav Mika Antić – ŠTA DA SE SANJA

ŠTA DA SE SANJA Da li možeš da zamisliš neko dete, neko luče što zabode nos u jastuk i zahrče? Nije glava parče panja. Treba zaspati polako. Treba znati da se sanja. Evo kako. Kad dan počne da se topi i zatvara i pitomo sa sutonom izgužvane brige menja, istresi iz srca trunje što se nakupilo danas da ne bude sutra puno nekog drvlja i kamenja. Kad krajičak levog oka mir zalije nek se gornjom usnom ukus neke blagosti razlije. Kad krajičak desnog oka noć zalije, nek se donjom usnom osmeh neke ljubavi razlije. Uzmi onda sna u šake i…

Miroslav Mika Antić i Mersad Berber

Miroslava Miku Antića i čuvenog slikara Mersada Berbera vezivalo je dugogodišnje prijateljstvo. Mersad Berber je ilustrovao nekoliko knjiga Mike Antića, na izložbi Mikinih slika je zapisao:”Bude u meni sjećanja na one davne naše noći u Novom Sadu kada je Mika Antić na stolu meni nepoznate kafane ispisivao nekakve znakove samo njemu poznatog svijeta, nijemo, već kako dolikuje slikarstvu.” a nakon smrti pisca je nacrtao seriju Mikinih portreta s posvetom: “Plemenitim sjenima mrtvom drugu Miki Antiću Mersad Berber, crteži nastali noći 9. septembra 1986. u Sarajevu”. Miroslav Mika Antić je rekao: “Stvari koje vrede, uvek su nove stvari. Najviše sam se…

Miroslav Mika Antić – VUK

VUK I Kao da će kraj agusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lišće. Tako smo bliži vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo. Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim. Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu…

Miroslav Mika Antić – MORE

MORE Odmah da ti kažem: more nije stanje, ni geografski pojam. More je godišnje doba. Možda peto godišnje doba. More je raspoloženje koje imam ili nemam. Otkud znam? A kako sam uvek mislio kako je govor opasna umetnost, o moru ne mogu da kažem ni toliko, čak ni toliko, koliko je zapisano u mojim pesmama. Što se tiče Panonije, pa jasno je da more nikad nije plavo, ono je zeleno. Zeleno i ništa više. Jedna dubrovačka ulica mesec dana se zvala mojim imenom. Deci sam govorio stihove uveče a odraslima u ponoć. Nisam imao ni vremena da se ispavam, u…

Miroslav Mika Antić – Imena moje dece

Miroslav Mika Antić je o imenima svoje dece (Igora, Sanje, Ženje, Borisa, Vuka i Juga) rekao: “Muzika je u meni. Zavideo sam onima koji znaju da sviraju i onda sam to pokušao da kompenzujem kroz poeziju, pa nije slučajno što u njoj ima i upadljivog ritma i dosta muzike. Takođe, sva imena moje dece nalik su na muziku. Najpre je to bio IGOR. Zašto Igor? Zato što sam još kao dete, u pričama, pesmama, pa i filmovima, zajedno s utiskom o Ivanu Groznom, za sva vremena upamtio, i prihvatio jedan dubok, neverovatan glas. I taj glas mi je rekao: “Igor”.…

Miroslav Mika Antić – UMESTO JEDNOG SPOMENIKA

UMESTO JEDNOG SPOMENIKA Ima na svetu ljudi: dobri, a ne znaš zašto. Svi kukaju, a jedan među njima ćuti, ili se smeška bezazleno, ali ostale teši. Ima i on svoj roman, sa trzavicama, kuburama, malim ličnim dohotkom, ponekim većim snom, ali ga nećete čuti da se ispoveda. Čuva za sebe svoj tihi svet briga i radosti, pa i ako ga čujete jednom u godini da plane, ili ga vidite o prvom maju da je popio čašu više, nekako vam smešan, neuk, pravi amater među profesionalcima i biznismenima života. Ima takvih ljudi. Ako ti treba lud i jak, pozoveš jednog od…

Miroslav Mika Antić – JUNAČKA PESMA

JUNAČKA PESMA Poznajem jednog kapetana. Brada mu duga skoro do juga. Oplovio je pola sveta, oplovio je sto okeana i mnogobrojna mora druga, i mnogobrojna mora treća, i mnogobrojna mora peta. Taj je kapetan strašno jak. Na leđa može da digne džak. Koješta — džak! Bar dva-tri džaka i uvrh toga još sedam đaka i pet mornara, jakih momaka, i pet mornara, jakih momaka. Pa kad sve to lepo na leđa stavi, on se ovako važan pravi: prošeta, recimo, čitavom lukom i sruši kuću levom rukom. Ispija mleko osam oka i šest buradi višnjevog soka, pa tako pijan sve usput…

Miroslav Mika Antić – UHODEĆI KOMETE

UHODEĆI KOMETE 1. Da li si ikad razmišljao o čemu pričaju svici svojoj deci pred spavanje? Dok se čađ predvečerja rumeno mrvi i taloži u naborima šuma, da li si prisluškivao njihovo došaptavanje u avgustovskoj travi? To je onaj trenutak avetinjski i sablasni, kad sve utihne okolo, ptice, vetar i jezero, a iz modrog tajanstva sanjive vasione plutaju kao utvare seni ugaslih svetova i pretaču se u mreškanje i odsjaj zlatnog grumenja na dno prvoga dremeža prečistih brušenih voda. 2. Mali svitac je ozaren i prestravljen lepotom tajanstvenoga neba. Nesnošljivom lepotom. I zato kaže šapatom svome velikom svicu: kako mogu…