Miroslav Mika Antić – RASEJANA PESMA Pored mene mogu vetrovi da grme. Poplave da kipe. Kuće da se ruše. U mom oku rastu neobične šume. Neobične ptice vire mi iz duše. Pored mene mogu bizoni da riču. Vozovi da reže i ržu požari. Ja to i ne čujem, jer u meni niču tog trenutka neke sasvim druge stvari. Pa vidim kroz vreme. Kroz zid. I kroz snove. Živim sto života zamišljen i tih. I sam sebe nekud iz daljine zovem da požurim tamo i stignem pre svih. Udare mi čvrgu. Podmetnu mi nogu. Ja odmahnem samo i smeškam se meko.…
Ознака: Miroslav Mika Antić
Miroslav Mika Antić – ČUDO
Miroslav Mika Antić – ČUDO Ja verujem u čuda. Verujem u stvar neverovatnu. Najneverovatniju među svim stvarima. Verujem da ima noć kad ožive crteži sve dece sveta na zidovima i trotoarima. Verujem da ima noć kad ožive vozovi smešni, klimavi, i čike sa glavama bucmastim kao kruške. Ožive lavovi sa očima kao tanjiri, zubima kao češljevi i kao stare viljuške. Ožive crteži pilića što su nalik na gljive, ožive krilati brodovi, krilate lokomotive… Verujem: svi ožive. Vrte se kraj dečjih nogu slike smešne i lepe. Na đon se nekom zalepe. Na bosu nogu zalepe. I vidiš: svaku će sličicu odneti…
Miroslav Mika Antić – PSOVKE NEŽNOSTI
Miroslav Mika Antić – PSOVKE NEŽNOSTI 1 Najveća slova ljubavi: jedan novembar kad nikog nisam voleo, ni sanjao. Najveća slova nemira: jedan novembar kad sam se nad samim sobom smeškao vrlo mirno. Moj budući gospodin spomenik tih noći me je proganjao, proganjao, duž praznih bulevara, pod maglom neprozirnom. Taj ludak je nekim bronzanim čulom shvatio to što se od mene taji još od kamenog doba. Dokazao mi je takve stvari od kojih bi se i bog proročanstva zadivio. Kopao mi je javno raku i sekao mi vene, a sav je izgledao detinjast, sav je izgledao dobar. Vadio mi je prstom…
Miroslav Mika Antić – Zubi su mekši od usana
Miroslav Mika Antić – Zubi su mekši od usana Ako hoćeš da pobediš divlju zver, kaže klovn, ne govori joj režanjem ili urlikom. Ne laj na lava i ne rokći na krokodila. Pevaj im. Šapući. Tepaj im jezikom ptica ili jezikom dece. Čim čuje jezik risa – ris kolje. Čim čuje jezik tigra – tigar razdire. Nemoć svih divljih je u tome što nasedaju drugom načinu izražavanja. Borac snage se plaši tuđe vrste. Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije. Ukrotitelj. I šarlatan. On pobeđuje neozbiljnošću. Zubi su mekši od usana. Čuvaj se poljupca i budi na oprezu. Zubi ujedaju…
Miroslav Mika Antić – MIT O PTICI
MIT O PTICI I Ko u ramenima oseća zemljinu težu, kao prikriven bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih, što nas dotiču samo spolja, usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je gledati vidom. Drugo je videti vid. II Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke, obrasle…
Miroslav Mika Antić – O SLIKARSTVU
Miroslav Mika Antić – O SLIKARSTVU Ne veruj boji. Ne preceni je i ne potceni. Ne moli joj se. Nemoj se rugati boji. Ona vreba. Boja je metak iz mraka. Zlatno sečivo. Boja je i zalutala kamenica. Boja boli. Ko se muči da sanja, — ugledaće san tek onda kad opet bude budan. Ko se probudi, a zaboravi šta je sanjao, — nije ni zaslužio uzglavlje. Ko se probudi, a siguran je da ništa nije sanjao, — upropastio je ovom svetu jedno dragoceno, jedno toliko lepo i tako pažljivo pripremano platno. Radi munjevito. Ali da mekom oštricom četke, umeći jednu…
Miroslav Mika Antić – SERENADA
SERENADA Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno veče žuto. Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oči zaluto. I sasvim nespretno prosuo se kao lopata vrelog snega, nasmejan, izgužvane kose, od ptica ranjav, od cveća pegav. Oprosti, uvek moram da odem. Vetrove žute jesen već plače. Jezera – oči. Što kvase vode obale niske za skitačem? Uvek se biva lep na početku. Pomalo dobar. Pomalo tužan. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ, na kraju ružan. I uvek samo sebe imamo i san pun želja, nedorečen. Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno žuto veče.…
Miroslav Mika Antić – EKSPRES ZA JUG
Miroslav Mika Antić – EKSPRES ZA JUG XL Sve nas je, evo, manje bez povratnih karata i prtljaga u ovom životu gde grlo rđa od alkohola i nežnosti, a žene namerno nose tugu sa one strane do koje nikada ne dopiru naše utrnule ruke. Riču mi prazne boce ispod čela. Riču kao preklana bela telad. Zaudara mi duša na oči žena celog sveta. Na slavoluke i luke. Na lutke i belutke. Riču mi prazne boce u glavi. Molim da neko razume ove dobre trenutke, kad vadim iz dužica suze i vadim iz suza belutke. Molim da neko razume što imam…
Miroslav Mika Antić – JEDNA DEVOJČICA
Miroslav Mika Antić – JEDNA DEVOJČICA Jedna devojčica, sa očima tako lepim kakve nikada nisam uspeo da nacrtam… (Ako ne veruješ, dođi da probamo: evo prvo jedna lepa obrva, evo onda druga lepa obrva, a sada kapci i zenice… Šta sam ti rekao! Vidiš da je ispala razroka! Crtež ne važi, nego idemo dalje.) Dakle, ona lepa devojčica, sa onim najlepšim očima, sa jednom tako lepom loknom na glavi kakvu nikada nisam uspeo da nacrtam… (Ako ne veruješ, dođi opet da probamo: prvo glava okrugla kao bundeva, onda lokna uvijena kao sarma… Šta sam ti rekao! Vidiš da je ispala…
Miroslav Mika Antić – Zašto je reka žedna
Miroslav Mika Antić — Zašto je reka žedna Reka bi mogla da bude okean ako se zgrči — toliko ima snage, — toliko srebrne vode. Al’ reka ne sme da trči, jer reka ako ne ode usahne bez slobode. Reka bi mogla da bude neka galaksija stara — toliko svetlosti divne u njoj se uvek stvori, al’reka ne sme da stoji, već rije prostranstva i para, jer živi kao kometa: tek ako leti i gori. Reka bi mogla da bude i njiva proklijala. Da uđe u žile šuma. Da drhti u nekom cvetu. Al’reka je ko dete: do neba radoznala,…