Ознака: recitacije

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Enver Čolaković – DOĐI

Enver Čolaković – DOĐI / Video: recitacija pesme sa tekstom

Dođi!
Soba je puna Tebe. Pun Tebe pogled što Te zalud traži.
Zovu te svjetlost i mrak.
Teško je ostati jak
sam.
Treba Te nemir da mi skineš svemir s prašnjave police šutnje.

Dođi!
Sve što Ti nikada ne kazah možda Ti opet ne bih znao reći.
Pruži mi ruke, obavij ih oko vrata, na oči stavi mi dlan.
Šapci mi o proljeću, o mirisu višnjina cvijeta,
o ljepoti
(zaboravili smo diviti se njoj!)
o dobroti
(kako čudna, kako uzbudljiva riječ!)
o radosti
(kako je daleko sunce, kako je blizu mrak)
o mladosti…
(kako je težak i kako pun Tebe ovaj bez Tebe žalosni zrak.)

Dođi!

Enver Čolaković

Video: recitacija pesme DOĐI Envera Čolakovića

Citati, Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE

Pablo Neruda – OVE NOĆI MOGU NAPISATI NAJTUŽNIJE STIHOVE / Poema 20 iz knjige: “Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička” / Video: pesmu govori Rade Šerbedžija / Tekst pesme:

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primer: “Noć je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva.“

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.

U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod ovim beskrajnim nebom.

Volela me je, a katkad sam i ja nju voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.

Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uz mene.

I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je hoće približiti, moj je pogled ište.
Moje srce je ište, a ona nije uz mene.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Mi sami, oni od nekad, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo!
Moj glas je iskao vetar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

Jer sam je u noćima kao ova držao u svom naručju.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

Pablo Neruda

Iz knjige: “Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička”, koju je Pablo Neruda objavio kada je imao samo 20 godina, 1924.

“Tragajući za svojim najjednostavnijim i najtananijim obeležjima, za svojim sopstvenim uravnoteženim svetom, počeh da pišem drugu knjigu o ljubavi. Tako nastade zbirka Dvadeset pesama. Dvadeset ljubavnih pesama i jedna očajnička dirljiva je i pastoralna knjiga, protkana svim mojim bolnim mladalačkim ljubavima, pomešani s neodoljivom prirodom juga moje domovine.

Tu knjigu mnogo volim jer se u njoj, uprkos njenim oštrim melanholičnim tonovima, osećaju sve čari življenja. Da je napišem pomogli su mi jedna reka i njeno ušće: Imperijal. Dvadeset pesama su romansa o Santjagu i njegovim studentskim ulicama, univerzitetom i mirisom majčine dušice kojim su prožete srećne priče uzvraćenih ljubavi.

Često su me pitali ko je žena iz Dvadeset pesama, ali na to pitanje teško je odgovoriti. One dve ili tri koje se prepliću u tim setnim i strastvenim stihovima odnose se, recimo, na Marisol i Marisombru. Marisol je idila moje začarane provincije sa ogromnim noćnim zvezdama i očima tamnim poput vlažnog neba iznad Temuka. Svojom radošću i lepršavom lepotom, ona je prisutna na gotovo svim stranicama, okružena lučkim vodama i mladim mesecom iznad planina.

Marisombra je studentkinja iz prestonice. Siva beretka, krotke oči, neprekidan miris majčine dušice prolaznih studentskih ljubavi, fizički zaborav u strastvenim susretima po skrovitim zabitima velegrada.” – Pablo Neruda

Video: Pesmu Pabla Nerude govori Rade Šerbedžija

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

A. S. Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani

Aleksandar Sergejevič Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani / Iz knjige Evgenije Onjegin / Tekst, video

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću ma i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi… mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!… Al’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, Bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganjô,
U duši davno glas odzvanjô…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si ušo, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O, priviđenje moje drago,
Promakô kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sagô
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!

Završih! Da pročitam, strepim.
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…

Pismo Onjegina Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje!

Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.

Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;

Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću. Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatam
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.

Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već i onako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.

Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da će da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Kô od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!

Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam,
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…

Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Prevod: Milorad Pavić

Iz knjige: Aleksandar Sergejevič Puškin – EVGENIJE ONJEGIN I CIGANI / Izdavač: UNIREX, Podgorica, 1997.

Video: Aleksandar Sergejevič Puškin – Tatjanino pismo Onjeginu i Pismo Onjegina Tatjani (Tekst) govore Jadranka Nanić i Nemanja Dragaš

Pesme za decu, Poezija, Poezija i muzika, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video, Zvučna čitanka

Jovan Jovanović Zmaj – SVET (Ala j’ lep ovaj svet…) Tekst

Jovan Jovanović Zmaj – SVET (Ala j’ lep ovaj svet…) / Riznica pesama za decu / Zvučna čitanka

Ala j’ lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet;
Tamo njiva,
Ovde sad;
Eno sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde džbun.
Slavuj pesmom
Ljulja lug,
Ja ga slušam
I moj drug.

Jovan Jovanović Zmaj

Video: Jovan Jovanović Zmaj – SVET (Ala j’ lep ovaj svet…) / Tekst, Recitacija, Pesma / Zvučna čitanka /

Pesme za decu, Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Miroslav Mika Antić – STRANICA IZ DNEVNIKA

Miroslav Mika Antić – STRANICA IZ DNEVNIKA / Video: pesmu govori Mika Antić / Iz knjige: PLAVI ČUPERAK / Tekst pesme:

Ništa neću da joj kažem,
jer neću.

Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.

Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.

Baš nas briga za te devojčice.

Ništa neću da joj kažem,
jer neću.

Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.

Miroslav Mika Antić

PLAVI ČUPERAK

Video: Miroslav Mika Antić govori svoju pesmu STRANICA IZ DNEVNIKA 0:00

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Dušan Duško Radović – VUKOVA AZBUKA

Dušan Duško Radović – VUKOVA AZBUKA (G, D, E, Z, M, Ć, Š) / Tekst:

G
Kao prečaga,
kao grana ili greda,
G se podiglo gore,
naglo se pod uglom
i gleda.

D
D se kao dugme prišilo za nepce,
kao medenjak, pa samo sladi:
dudinjo, dinjo, drenjino,
dunjo,
draga dušo moja…
D kao dobar dan,
D kao slatki nadev jezika.

E
E se otvorilo
kao izvor pa teče,
kao pupoljak pa cveta,
kao Sunce pa greje…
Kao prepelice
čuče u žitu slova
male iskre svetlosti.

Z
Vidiš breze
pomisliš na čeze,
pamtiš čeze
setiš se lepeze
tamnog oka prozirne princeze,
što ti iza zaborava reze
slanom suzom zavičaja veze
zlatne tuge i srebrne jeze.

M
Mamuran
miš
u
memli
muzeja
merka
mrtvog
mamuta:
Majku
mu,
milenijumi
minuše,
mraz
među
mamutima
načini
masakr
i
pomor…
Međutim,
miš
još
mrda,
mišu
su
malo
i
mraz,
i
mačka,
i
mišomor.

Ć
Ć je kao krst,
poslednje slovo
svakog života i imena.
Spomen Petrovića
na Petra koji preminu.

Spomen Nikolića
na Nikolu koji se satre,
spomen Tanaskovića
na Tanaska koji pade u boju.

Š
Ala je velika i razna
ta Gora Fruška!
Tu uvek u šumi ili u Rumi
ponešto šušti,
i uvek u šikari i šiblju
štošta šuška.

(A šta ih košta da u Šašincima
zapraši i puška?)

Teško zecu-Sremcu
kad nešto šušne!
Da mu je da se negde ćušne!
Al’ gde da se ćušne,
kad i tu gde se ćušne
uvek štogod šušne!

Dušan Duško Radović
Iz knjige: ANTOLOGIJA PESAMA ZA DECU

Video: Pesmu pročitao Dejan Đonović

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Vojislav Ilić – U NOĆI

Vojislav Ilić – U NOĆI / Tekst pesme:

Na mutnom nebu oblaci se sleću,
Studen vetar duše kroz maglu i mrak;
A ponoćne seni lagano se kreću,
Da nečistim dahom obesvete zrak. —
O, počivaj, srce, spokojno i blago,
Žeđ pravednih želja u nedrima kri’,
Jer sve što je tebi i milo i drago,
U dubokom sanku počiva i spi.

Na poprištu gordom praotačkih snova
Hladna samrt kosi lepotu i kras,
A jekne li uzvik i kroz polja ova,
Tužnog roba to je umirući glas!
Ah, al’ nije truba što groboge budi,
Koja krvcu pali, da plamti i vri,
Jer bog večne pravde, vekova i ljudi,
U dubokom sanku počiva i spi.

Samo bleda zvezda uzdanja i nade
Svod nebeski krasi i rasipa zrak,
Kao čisti anđô što se u noć krade,
Da razgoni tamu i razbije mrak. —
A nebo je mirno i milosti nema,
Da slobodnoj zemlji zapevamo mi,
Jer okovan titan, što užase sprema.
U dubokom sanku počiva i spi!

Šta? Zar cvetan venac što joj čelo krasi,
Sipajući miris zanošljivi svoj
Na njezine mile devičanske vlasi,
Da mirisom plaća podvodnike njoj?
Nevestica tužna! Mutni teku dani,
I sumorni s njima tužićemo mi,
Dok obmanut titan, što slobodu brani,
U dubokom sanku počiva i spi.

1882.

Vojislav Ilić

Video: Recitacija pesme U NOĆI 03:51

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Vojislav Ilić – ZAPUŠTENI ISTOČNIK

Vojislav Ilić – ZAPUŠTENI ISTOČNIK / Tekst pesme:

Razoren istočnik stoji, okružen visokom travom,
I valov, izvaljen davno. Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserni talas u žarke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.

Suva kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore, kô izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane.
Nekad je na ovo mesto po stazi, zarasloj davno,
S krčagom na ramenu slazila pastirka mlada;
I pastir pevaše pesmu u veče, tiho i tavno,
Goneći vesela stada.

Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često
U majske večeri jasne. Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja. Lisje je šumilo tada,
Dok bistra i hladna voda u urnu mramornu pada.
I preliva se tiho… I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila.
Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi dûše!
Ko zaboravu mračnom predade istočnik živi,
Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?
Gde su drijade nežne sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?

*

Suva, kržljava kruška, kô crna ogromna ruka,
Sumorno nada mnom stoji. I krive njezine grane
Nakazno pružene strše s izrazom paklenih muka,
Kô da me poslednjom snagom od misli očajnih brane.

jun 1892.

Vojislav Ilić

Video: Recitacija pesme ZAPUŠTENI ISTOČNIK 0:00

Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Vojislav Ilić – VEČE

Vojislav Ilić – VEČE / Tekst pesme:

Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet. Sa mirnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja.

Od škripe točkova kolskih. Goneći vesela stada
Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim. Koprena dubokog mira

Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase —
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već — i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.

Sve grli mir i san. Po kašto zaurla samo
Susedov stari pas, il’ pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć’ pada.

1883.

Vojislav Ilić

Video: Recitacija pesme VEČE 10:03

Pesme za decu, Poezija, Poezija recitacije, Tekst pesme, Video

Branko Miljković – PESMA O CVETU

Branko Miljković – PESMA O CVETU / Pesme objavljene u časopisima / Tekst pesme:

Sinovcu Goranu

Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
а već je znao sve tajne sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
јoš nije ni prohodô
а već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše
al’ zna šta je život, šta je svet
i miriše, miriše.

Branko Miljković

Video: Recitacija pesme Branka Miljkovića PESMA O CVETU