Категорија: Drama

Branislav Nušić – ANALFABETA

Branislav Nušić – ANALFABETA / Komedija Branislava Nušića / MALE SCENE, Sabrana dela Branislava Nušića (1931)

ANALFABETA / Šala u jednom činu / Dešava se u sreskoj kancelariji, u patrijarhalno, predratno doba. 

Branislav Nušić ANALFABETA knjiga pdf Bistrooki

Komedija je dramska vrsta u kojoj se na različite načine prikazuju junaci koji svojim govorom, postupcima, odnosom prema drugim likovima izazivaju smeh. Smehu i podsmehu izlažu se društvene pojave, ljudske mane i slično. Vrste komedije su: komedija karaktera, komedija situacije, komedija intrige i komedija naravi.

Branislav Nušić živi u pozorištu i u književnosti u svom sjaju čarobnjaka smeha… Smehom i podsmehom ugađa našem ukusu… Hvata se u naše kolo i zasmejava nas iz sve snage, zasipa nas dosetkama, raznovrsnim obrtima. Taj smeh iskri u njegovim najboljim komedijama, ali i u  AUTOBIOGRAFIJI  u kojoj piše o ljubavi, školi, vojsci, braku…

 

 

Branislav Nušić

Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) je rođen 1864. u Beogradu. Bio je književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Njegove drame igraju se i aktuelne su i danas.

„Ja znam samo za jedan humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.“ –Branislav Nušić

DELA:

Branislav Nušić – AUTOBIOGRAFIJA

Branislav Nušić – ANALFABETA

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

21. 10. 1864. godine u Beogradu je rođen naš veliki komediograf Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša). Prve radove objavio je već 1879. u somborskom „Golubu“. Studirao je prava u Beogradu i Gracu.

Zbog satirične pesme „Pogreb dva raba“ osuđen je na dve godine zatvora u Požarevcu, gde piše dnevničku satiričnu prozu „Listiće“.

Zauzimao je značajne položaje u kulturi, od diplomate Ministarstva inostranih poslova, načelnika u Ministarstvu prosvete, preko urednika i pokretača gotovo svih kulturnih i književnih časopisa svog doba, do upravnika pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju, Sarajevu i prvog institucionalnog pozorišta za decu kod Srba – Malog pozorišta.

Za više od tri decenije u „Politici“ je objavio stotine priča, feljtona i beležaka, a čuvenu rubriku „Iz beogradskog života“ potpisivao je kao Ben Akiba. Član Srpske kraljevske akademije postao je 1933. godine. Njegove drame igraju se i aktuelne su i danas.

 

„Dijalektika života razapeta je i svojom formom i svojom suštinom između dva pola: tragičnog i komičnog, i nema pojave ili izraza u konkretnom životu koji u svome zbivanju ne bi doticao ove polaritete. Komediograf uvek hvata onu komičnu tačku, ali mu to nimalo ne smeta da bude i na liniji one druge krajnosti.Ti polovi, tragični i komični, utoliko su bliže jedan drugome, razmak između njih je utoliko kraći, ukoliko je jedna društvena sredina mlađa i u fazi nezavršenog formiranja…“ –Branislav Nušić

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić – SUMNJIVO LICE / Sumnjivo lice je drama Branislava Nušića, pisana između 1887. i 1888. godine. Prvi put je izvedena u beogradskom Narodnom pozorištu 29. maja 1923. godine.

SUMNJIVO LICE

Branislav Nušić Sumnjivo lice pdf knjiga - Bistrooki

 

Premijera Sumnjivog lica odigrala se 29. maja 1923. godine. Branislav Nušić je sredinom 1920. godine napisao predgovor u kom je istakao da je delo nastalo između 1887. i 1888. godine, ali da ono nije prihvaćeno od tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta, Milorada Šipčanina. I pored toga što je Milorad pozitivno ocenio delo, ono nije uvršteno u repertoar. Razlog tome je pominjanje vladajuće dinastije Obrenović u lošem kontekstu.

Predrag Dinulović i Sofija Soja Jovanović su 1954. godine napisali scenario i radili na režiji istoimenog filma sa motivima Nušićeve komedije.

 

Borisav Bora Stanković

Borisav Bora Stanković je rođen 1875. godine u Vranju. Po okončanju studija prava imao je činovničku karijeru koja nije odgovarala njegovoj prirodi, pa se okreće pisanju. Silinom svog temperamenta pisao je prozu i drame i svojim delom predstavlja u našoj književnosti prelaz iz realizma u modernu literaturu.

„Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost ako ne pokrene plemenitija osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.“ (Borisav Bora Stanković)

Njegovo delo okrenuto je rodnom Vranju i prošlosti, a najviše ga je zaokupljao unutrašnji život čoveka i onaj tragični sukob ličnosti sa sredinom i sa samim sobom. Njegovo književno delo odavno je prešlo granice naše zemlje, prevođen je na ruski, bugarski, francuski, mađarski, nemački, italijanski, japanski…

Borisav Bora Stanković – KOŠTANA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Borisav Bora Stanković – PRIPOVETKE

„A bilo je jedno vreme kada su pisci polazili u stvaranju od jedne lektire: pročitaju Turgenjeva, dopadne im se ono njegovo pisanje, oni njegovi karakteri, pa onda traže oko sebe, po svojoj okolini nešto slično. To je bilo jedno vreme u modi. Sada imate drugu modu, sa ovim najmlađim. Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost.“ (Borisav Stanković, 1926. u razgovoru sa Branimirom Ćosićem)

„Bora je pribegavao, vazda, životu, i kad bi našao nešto neodoljivo-konkretno, činilo mu se da je tu najdublji odgovor, pa i jedini mogući. Mrzeo je Bora spas, prezirao. Mrzeo je Bora svakoga koji bi čuvstvu da sagleda međe, krajeve, sinore. Čuvstva treba da su – bezgranična. Sva. Ma kako izgledala mala, sićušna. Ona samo tako izgledaju. Treba im dati: prostora, vremena, područja. I prošlosti i budućnosti! (…) On je snevao o nekoj književnosti, da je tako nazovem, retkih i dragocenih smola: ogromni hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje, sa krošnjama veličanstvenim, a ozleđen je negde, i tu ozledu pokriva i brani danonoćno melemnom smolom, krvlju svojom. Ta se smola toči sve kap po kap, i dolazi iz čitavog bića, iz najosetljivijeg praživca.“ (Stanislav Vinaver)

 

Borisav Bora Stanković – KOŠTANA

Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) je svoju najpoznatiju dramu Koštana objavio 1902. godine. Prvi put se u nekom književnom delu tada pojavio vranjski izgovor, što je u početku izazvalo velike kritike.

KOŠTANA / KOMAD IZ VRANJSKOG ŽIVOTA S PESMAMA

Borisav Bora Stanković -KOŠTANA -knjiga

 

Koštana je drama srpskog književnika Borisava „Bore” Stankovića. To je jedno od najčešće igranih i najradije gledanih komada u srpskim pozorištima. Prvi put je treći čin objavljen u časopisu Zvezda kao pozorišna igra u četiri čina. Sadrži mnoge teme srpskog folklora i patrijahalnih običaja koji su bili prisutni u kasnom 19. veku.

Stanković je ovo delo prvi put napisao kada je imao oko 24 godine, ali ga je više puta prepravljao sve do konačne verzije koju je objavio kao zasebnu knjigu 1924. godine. Verzija je iz ove godine je poslužila za sva druga štampanja. Prvi put je ova drama štampana u celosti 1902. godine u Srpskom književnom glasniku.

Drama je prvi put izvedena 22. juna 1900. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Jovan Sterija Popović – ZLA ŽENA

Jovan Sterija Popović – ZLA ŽENA / Veselo pozorište u tri dejstva

POSVETA

Svim
krotkim, ljupkim, tihim
ženama
pomračitelnim
horizonta ščastija zemnog
osijatelnicama,
koje
toliko većma mrzimo,
koliko silnije ljubimo,
i
koliko više mrzimo,
toliko većma ljubiti težimo;
gorčastim
sladosti zemne stroitelnicama
roda čovečeskog
gospodstvujućim ropkinjama
volšebno ovo ogledalo
posvećuje se

Eіn eіnzіg böѕеѕ Weіb Iebt höсhѕtеnѕ in der Welt;
Nur Ѕchlіmm, daѕѕ jeder ѕeіnѕ für dіeѕeѕ eіnz’ge hält.

Leѕѕіng

Kras i lepota slavuja jest ljupkost slavujeva glasa,
Kras i lepota žene jest njena nježna tihost.
Mužu je sunce ona, doma zvezda, a dečici Majka,
S njome rajska sreća, s njom zadovoljstvo cveta.

PREDGOVOR

Onom koji je s nemačkom literaturom malo više poznat, pašće može biti na pamet da je ovakovo što i u knjigama slavnog Vajse čitao, al će odma i to primjetiti, da između mojeg i Vajsinog djela nikakve druge slike nema, osim prve jednake ideje, koju smo obojica — Vajse za volšebnu operu (Zauber Oper), ja pak za prirodnu komediju — svak po svom sviđenju i vkusu, upotrebili, i izradili. Iz ovog uzroka i nazivam pozorište ovo sopstvenim djelom, i nadam se da će od moji čitatelja onako isto primljeno biti kao i dosadašnja moja sočinenija. Što se pak čitateljki tiče, njima pravo ostavljam onda sud izreći kad knjigu vnimatelno pročitale budu. Ja znam da sam i s pređašnjim izdanijama slab kredit kod ženskoga pola zadobio; imao sam sreću sopstvenim ušima slušati kako je gdikoja lepa gospodična svoj udivlenija dostojni jezik protiv mene pružila, ali — ruža ostaje ruža, ako će nas dvadeset redi na dan ubosti. Ja ženski rod onako isto počitujem kao što ij najprilježniji Epikura đak počituje; i od osam godina ovamo, to jest otkad sam namislio ženiti se, nisam milije sentencije našao od one iz Šilera:

Čestvujmo žene, te predu i tkadu,
Ščastija ružu domašnjem u sadu,
Pletu blaženstva ozareni splet.

„Zašto, dakle, toliko protiv nas pišete?“ Ovako me, frajlice, jedna vaša drugarica zapitala, i ono što sam njojzi odgovorio, mislim da je nužno svima obznaniti. Ja sam momak u najlepši moji godina (koje su pak momku najlepše godine: one li kad on misli da sve zna, ili one kad vidi da ništa ne zna, i proče, to je drugi vopros). Ja sam momak, ako ne lep, a ono niti ružan (koji je momak ružan, onaj li kome su rapavi obrazi, a providljivo srce, ili onaj koji s finim aljinama pogreške svoje pokriva, to je drugi opet vopros). Ja, dakle, taki i takog stvora momak jošt nisam srećan bio da se kakva devojka (oću reći gospodična) u mene zaljubi. Ja sam mlogo puti molio i preklinjao Amora i Veneru, badava; rezultat je uvek bio: „i ne prijaša jego“. — Je li, dakle, čudo, moje visokopočitajeme matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod protiv ženskog pola napišem, za koje se posle uvek od srca kajem. Ako ste dakle, moje mile čitateljke, rade da se više protiv vas ništa ne piše, vi znate lek: pišite mi i ja ću abije u čuvstvo doći (oće li pak to biti ljubovi čuvstvo ili drugo kakvo čuvstvo, to je opet drugi posao). — Dalje mojim čitateljkama za utješenije javiti imam da ću skorim vremenom Džandrljivog čoveka izdati, koje djelo, ako ništa drugo, a ono će bar dostatočno pokazati koliko ljubiteljica knjiga srpski rod broji.

ZLA ŽENA

DEJSTVUJUĆA LICA:

Graf TRIFIĆ
SULTANA, njegova žena
PERSIDA, sobna služavka
STEVAN, služitelj
SRETA, čizmar
PELA, njegova žena

DEJSTVO PRVO

POZORJE PRVO

(Soba kod Trifića)

SULTANA (sama)

SULTANA: Četrnaest dana, više nema, otkako sam u ovu kuću dovedena i čini mi se da se četrnaest puta mozak u meni okrenuo, tako me svako jede. Gdi stanem, tu se moram jediti. Ne gospođa, nego kanda sam poslednja u varoši, tako mi se reč sluša. Što god reknem, sve im je nepravo; što uradim, to kod nji ne valja. Ali neka, ili ću ja sve na moju ruku dovesti, ili sama moram svisnuti. Persida, ti! (Zvoni.) Ostavili me samu, tek da imam uzroka jediti se… Persida!

POZORJE DRUGO

PERSIDA (dotrči), PREĐAŠNjA

PERSIDA: Šta zapovedate, milostiva gospoja?

SULTANA: Devojko, ti ćeš meni život prekratiti. Koliko sam te puta vikala? Oćeš da trčim u kujnu za tobom da te molim da dođeš, je li? Lenjiva trago, ne zaslužuješ ni onaj lebac što ga mnjaviš!

PERSIDA: Zaboga, milost…

SULTANA (zamane): Sad ćeš se obrecivati naopako! Misliš da sam ti ja vincilirka, da se kriviš na mene? Šta si stala? Nemaš nikakva posla?

PERSIDA (pođe).

SULTANA: Tako, sad mi počni jošt inat terati. Samo ti meni uz nos, pak ćeš dobro proći. Kud si se zauzela, kuda ćeš?

PERSIDA: Ta zaboga…

SULTANA: Ih! Dokle ćeš me jesti, Luciferu, tako da ti reknem! Tri stotine vraga iz tebe se vitlaju, kad pomoliš taj tvoj jezični jezik. — Oh, Bože! Zašto sam došla u ovu kuću? Zašto me nije mati bolje umorila, nego što me za ćoravca dala!

PERSIDA: Zapovedate štogod, milostiva gospođa?

SULTANA: Zapovedam da ti boginje obraz izrešetaju, da te nijedan momak ne pogledi, znaš, kad me toliko jedeš.

PERSIDA: Molim, šta vam se priključilo, te ste tako ljutiti?

SULTANA: Gledaj ti špiona, kako bi tela da se i u tajne moje pleće! Škoda što nemam rđavu narav da ti taj jezični jezik do kraja iščupam, da ne progovoriš nijednu reč, dok si god živa. (Oda gore i dole.) Šta si se usićila? Oćeš da te molim da govoriš? Jogunasti rode, neće me đavo od tebe nigda kurtalisati!

PERSIDA: Kad vam je teško od mene, a vi me otpustite, ja ću meni naći službu.

SULTANA (ćuši je): Oćeš da mi jednako ideš uz nos. Je li ti izišlo vreme, a? Hijeno ženska! Ni dva dana nema od kad si došla, pa već si mi se popela na glavu. Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat! Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda.

PERSIDA (O, bože, bože!)

SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati. Šta si stala kao proštac nasred sobe?
PERSIDA (pođe).

SULTANA: Ali dokle ćeš me jesti, zaboga i pobogu! Zar ne vidiš kakva ti je soba? Kako ti je nameštena postelja? Kako ti stoji ogledalo, a? A znaš da se dereš za plaću.

PERSIDA (priđe krevetu da namešta).

SULTANA: Tako, donesi pra još i s tavana, da mi sasvim prsi izeš. Misliš moja je mati bila govedarka, kao ti što si? Kukavico ženska, nemaš pameti ni kao buva!

POZORJE TREĆE

STEVAN, PREĐAŠNE

STEVAN: Milostiva gospoja…

SULTANA (mrdne glavom): Svaki đavo mora da mi se popne na vrat. Da sam neka druga žena, da mu s onim stakletom rascopam glavu.

STEVAN: Meni jošt nije niko glavu rascopao.

SULTANA: Odgovaraš? Sad ću se zaboraviti šta sam, pa ću ti zube izbiti, ugursuz jedan što si ti!

STEVAN (nepovoljno): Milostiva gospođa…

SULTANA (pokaže mu staklo): Vidiš ovo? Ni reči, zašto će ti se odma prekinuti jezik! Kad nisi za služitelja, a ti k vragu, nemoj mi život jesti. Šta srljaš u sobu kao goveče? Šta ćeš sa mnom?

STEVAN: Vi ste kazali da se upregnu konji.

SULTANA: Vozi se ti s tvojim dedom sad pod noć. Druga bi vezala ugursuza za ovaj postupak u klupče, pak bi ga bacila konjma pod noge, da ga svega izgaze.

STEVAN: E dobro! (Pođe.)

SULTANA: Kud si pošao? Svršio si posao, najedio si me i izujedao kao pas, sad možeš ići.

STEVAN: Zapovedate jošt štogod?

SULTANA: O, što mi nije narav zapovedati, da ti jezik iščupaju! — Idi mi zovi Pelu.

STEVAN: Koju Pelu?

SULTANA (baci se na njega maramom što je u ruci imala): Oćeš da me doveka jedeš? Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite.

STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku. (Otide.)

SULTANA: Uh! (Persidi.) Taki ga zovi da mu jezik mojom rukom iščupam. (Plače.) Bože, bože, zar sam to dočekala da mi se i đubre što ga gazim (lupa nogom) ruga? Zar neću i ja doživiti da prestane jedanput orjatluk ovaj? Svaka je gospođa u svojoj kući, samo sam ja jedna na ovom svetu nesrećna.

POZORJE ČETVRTO

TRIFIĆ, PREĐAŠNJE

SULTANA: Moram crknuti, drugojače nije! (Okrene se na stranu.)

TRIFIĆ: Sultano!… Ti se opet srdiš?… Sultano!… Zašto, pile moje, to činiš?… S otim možeš tvom zdravlju škoditi.

SULTANA (okrene se naglo): Da crknem, da me vrag odnese, kad nemam sreće!

TRIFIĆ: Šta ti fali, sunce moje! Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti.

SULTANA: Gospođa? Načinio si me parasnicom, kao sam što si.

TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš. Nemoj tako, pilence moje. Treba malko da se umeriš, ti si gospođa.

SULTANA: Gora sam nego sluškinja kod tebe, napustio si ove da me kaljaju od glave do noge.

TRIFIĆ (gledi u Persidu): Šta ste joj radili?

PERSIDA (slegne rameni).

SULTANA: Šta se rogušiš, strvino ženska? (Obzire se da nađe štogod; Trifić je zadrži.)

TRIFIĆ: Nemoj tako, dušo, to nije lepo.

SULTANA: A je li lepo da napuštaš služitelje na mene? Proklet i onaj čas kad sam te prvi put vidila.

TRIFIĆ: Ali devojka ti nije ništa skrivila, brate!

SULTANA: Ti vidiš, sram te budi! Misliš ne primječavam ja zašto je u zaštištenije primaš… Taki da mi drugu devojku nađeš, a ovu marš iz kuće!

TRIFIĆ: Kako je tvoja volja.

SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja! Misliš ja ne vidim kako ti reči idu.

TRIFIĆ: Ti svašta naopako tolkuješ.

SULTANA: Naopako? Lepo! Tako čovek ni sluškinji ne govori. Naopako? Kad umrem, onda ću ovu reč zaboraviti. (Persidi.) Šta mi piljiš u zube? Oćeš da te posadim na kanape? (Persida iziđe.)

TRIFIĆ: Ali kaži mi, molim te, zašto si ti tako nezadovoljna?

SULTANA: Misliš ti da sam ja slepica? Kakve si mi aljine načinio? Kakva je ono svila, kakav kroj? Oćeš da me načiniš poslednjom u varoši.

TRIFIĆ: Ta, zaboga, ti si sama izabrala.

SULTANA: Tako, jošt me grizi i jedi, dovedi jošt koga da ti pomogne. Zašto mi nisi ti, kao muž, izbirao, nego si napustio da me drugi varaju. Oćeš da izgledam u njoj kao dodole.

TRIFIĆ: Pa dobro, nemoj je obući.

SULTANA: Vidiš krasnog muža, kako bi on teo da nikad novu aljinu ne obučem. Baš ću da je tebi usprkos obučem!

TRIFIĆ: Dobro, obuci je.

SULTANA: Dobro, obuci je, idi kao šljokavica po varoši. Misliš, ne osećam ja šta ti misliš? Ti si muž! Drugi bi ljusno od jeda kad bi vidio da mu je žena nezadovoljna, a on se jošt raduje.

TRIFIĆ: Ti si pravo dete.

SULTANA: Dete? (Plače.) Pravo kažeš da sam kao dete, zašto bi inače morala kuću upaliti od toliki sekatura! Ah, Bože! Zašto mi ne daš da sam i ja jedanput zlobna, da se i ja kao moje drugarice mogu osvetiti?

POZORJE PETO

SRETA, PREĐAŠNJI

SRETA (malo nakvašen): Dobro veče želim, milostivi gospodine.

TRIFIĆ: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš?

SULTANA: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš! Kako se slatko s njime razgovara, radije nego sa svojom ženom! Ajde, poljubite se jedanput.

SRETA: Ja to ne tražim, milostiva gospođo, ali to je poznato da je naš gospodin vrlo dobar i milostiv.

SULTANA: A ja? Valjda sam ti oči iskopala?

SRETA: A i vi ste dobri, samo kažu da ste malo ljuti.

SULTANA: Napolje iz moje kuće! Napolje, ili ću te taki sa služitelji izbaciti!

SRETA: Oho, milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor!

SULTANA: Ti si bezobraznik, ti si nitkov!

TRIFIĆ: Sultana!

SULTANA: Prvi će mi posao biti da te sramno iz varoši proteram.

TRIFIĆ: Ali, šta sad imaš opet s njime?

SULTANA: Ako si ti prosijak, nisam ja.

TRIFIĆ (nepovoljno): Sultana!

SULTANA: Zašto nisam neka zla žena da pustim nokte i svakom, koji me god dirne, oči iskopam.

TRIFIĆ: Ti si pravo dete!

SULTANA: Ti si… ti si… poslednji čovek na svetu.

SRETA: He, he! Što joj nisam ja muž!

SULTANA (poleti mu u oči; Trifić je zadrži): Puštaj, ili sad ću i tebi oči iskopati!

TRIFIĆ: Ali kaži je li pristojno?

SRETA: Milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor!

SULTANA (jednako se otima od Trifića): Molim te, kao moga oca, pusti me da mu samo dva zuba izbijem.

SRETA: A, to je mlogo! Gospodine, ja vam želim svako dobro, ali ja sam bio dvaput cehmajstor. Da je to moja Pela, vidila bi kako se cehmajstor dočekuje. Bogami, to je mlogo, ovde treba da je čovek kao kamen. O, sačuvaj me, bože, zle žene! (Otide.)

SULTANA (jošt se otima): Puštaj me, ili ću svisnuti!

TRIFIĆ: Oćeš za njim na sokak da trčiš?

SULTANA: Makar u pakao!

TRIFIĆ: Sultana, ti si mene jako uvredila.

SULTANA: Uvredila sam te, a ti mene nisi? Šta si tražio otmenu ženu, kad joj ne znaš čuvati čest?

TRIFIĆ: Ja ne znam u čemu ti čest polažeš?

SULTANA: da me kojekakve nesreće sa sokaka psuju i ruže, to je čest kod tebe!

TRIFIĆ: Tebe jošt niko nije obeščestio.

SULTANA: Nije, čekaš dok me tko ne popljuje, pak će onda dobro biti! Sram te budi! Ti si muž! Dok nisam novce donela, bila sam i lepa i dobra, a sad sam nevaljala, sad ti nisam po volji. Gdi su minđuše s brilijanti, a? Za tebe je otmena gospođa?

TRIFIĆ: Ja sam ti poslao čoveka, zašto nisi uzela koje ti se dopadaju.

SULTANA: Ja da uzmem, a ti ne umeš svoju ženu s čim da obraduješ? Oćeš da mi Čivutin zamaže oči koječim?

TRIFIĆ: Pa dobro, de! Uzeću ja.

SULTANA: Dobro, de? Dobro, de? Samo mi donesi, pak ću ij sve izgaziti!

TRIFIĆ: Sad kaži mi tko ti može ugoditi?

SULTANA (plače): Ko mi može ugoditi? Oćeš da se najpre živa iskidam, pak onda da mi kupiš štogod? Misliš da sam ja panj, da ništa ne osećam? dok sam bila kod roditelja, svaki mi je mogao ugoditi, a kod tebe ne može. Kod tebe sam pakosna, kod tebe sam…

TRIFIĆ: Kakva si bila, takva si i sad.

SULTANA: Ih! (Stisne zube.) Idi mi ispred očiju, ili će sad biti pokor od nas!

TRIFIĆ: Opet počinješ.

SULTANA: Idi, molim te, idi da te ne vidim, harsuzine! Ukrao si mi tri godine života s tvojim postupkom.

TRIFIĆ (gledi je žalostivo): Ej, moja Sultano, ej, moja Sultano! (Najedanput otide.)

SULTANA: Čekaj samo dok prođu tri nedelje, drugojače ćemo se razgovarati! (Zvoni. Persida dotrči.) Načini mi limunade da me prođe ovaj jed. (Persida iziđe.) Ili ću biti gospođa u kući, ili ću sve rasterati. Nisam ja kao pečurka iz đubreta izrasla.

POZORJE ŠESTO

PELA, PREĐAŠNjA

PELA: Dobro veče želim, milostiva gospođa (Poljubi joj ruku.)

SULTANA: Jesi li ti Sretinica?

PELA: Jesam, milostiva gospođo. Dobila sam zapovest da dođem kod vas.

SULTANA: Valjda si čekala limune, nisi mogla ranije doći?

PELA: Sad mi je momak kazao.

SULTANA: Ugursuz! U svačem me mora jediti… Kažu ljudi da mlogo na mene naličiš.

PELA: Tako su i meni kazivali.

SULTANA: Odi da vidim. (Povuče je k ogledalu.) Zaista,… hm! (Ljuti se.) Svaki đavo na moju glavu.

PELA: Ja se radujem, milostiva gospođo, da sam srećna na vas nalikovati.

SULTANA: Vidiš ti parasnice kako se ona raduje! Samo se gdigod pofali zato, pak ću ti ja pokazati kakva je razlika između nas… Znaš li zašto sam te zvala?

PELA: Ja ne znam.

SULTANA: Da obučeš moje aljine, a meni daj tvoje.

PELA: Milostiva gospođo…

SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? Da nijednu reč ne čujem! Ja znam što radim. Ti si jednakog lica i moga stasa. Dokle god ja ne dođem, ti ostaješ ovde mesto mene. Povataće Sultana svima krajeve!

PELA: Ali ako me poznadu?

SULATANA (lupi nogom): Opet počinješ? Oćeš i ja da počnem? Nisi čula ko sam ja?

POZORJE SEDMO

PERSIDA, PREĐAŠNJE

PERSIDA: Evo limunade, milostiva gospođa.

SULTANA (trgne joj iz ruke): Da se ne usudiš za mnom doći, jer ću ti svu kosu počupati! (Peli.) Ajde sa mnom. (Otide.)

PERSIDA: O, aspido! Pakao se morao nasmejati kad si se ti rađala. Ris u šumi može se ukrotiti, a ti nigda ni doveka. Ali čekaj, koliko sam opijuma u limunadu metnula, znam da me nećeš noćas uznemirivati Dabogda ne probudila se.

(Zavjesa)

DEJSTVO DRUGO

(Soba kod Sultane)

POZORJE PRVO

PELA i PERSIDA

PELA (sama, u Sultaninim aljinama obučena, na glavi ima šešir, ispod kojeg vidi se cvet, koji joj polak lica zaklonio. Malo zatim PERSIDA).

PELA: Ovakovog stra otkad sam živa nisam prepatila. Nije šala, navuče žena moje aljine, poveza se, pak kanda u vodu utonu, a mene ostavi da budem mesto nje gospođa i jošt da se nikom ne izdajem. Šta će biti ako dođe milostivi gospodin? Evo nekoga! Ej, teško si ga tebi, Pelo! (Prebaci val preko šešira.)

PERSIDA (stupi na prstima): Šta, ustala i obukla se jošt? No, sad nek mi sam Bog bude u pomoći.

PELA: Šta ćeš, Perso?

PERSIDA: Milostiva gospoja, samo mi sad oprostite.

PELA: Zašto, šta si skrivila?

PERSIDA: (Kako me zavaruje, samo da me dobro ščepa). Milostiva gospođa, ja priznajem moju pogrešku, ali ja se nisam nadala da ćete pre devet ustati.

PELA: Šta je tebi, devojko?

PERSIDA: Ah! Sami ste se morali truditi obući se; ali ja molim, milostiva gospoja, vi ste mogli zvoniti.

PELA: (Ona me upravo za njenu gospođu drži). Ništa je to, srce moje.

PERSIDA: (Srce moje, šta je to?)

PELA: Zar ti misliš da se ja ne mogu sama obući?

PERSIDA (sve jednako čudeći se): Ja znam moju dužnost.

PELA: Ti si dobra devojka.

PERSIDA: Bože, je l’ moguće? Milostiva gospođa,… ja sam srećna devojka, molim, dajte mi ruku da je poljubim.

PELA (sakriva ruke ispod vala): Fala, Perso, fala, ja znam da si ti dobra.

PERSIDA: Ali ja molim, milostiva gospođa!

PELA (svejednako sakriva ruke): S otim me, vidiš, jako srdiš.

PERSIDA: Milostiva gospođa, ova vaša dobrota, vaše milostive reči mene srećnom čine.

PELA: No, valjda ću da ti trčim u kosu?

PERSIDA: (Ovo nije ona, ovo nije moguće!) Milostiva gospođa…

PELA: No?…

PERSIDA: Zapovedate li štogod?

PELA: A šta znam zapovedati? Ja vidim ovde je kao carevina, svuda puno, svuda čisto, lepo, uredno. Samo da sedi čovek pa da uživa.

PERSIDA: Zapovedate da vam donesem kafu?

PELA: Bogme, devojko, gladna sam ti.

PERSIDA: Smesta ćete biti služeni. Ona je već skuvana, jer sam mislila da ćete je u postelji popiti. (Brzo prostre čaršav preko stala i iziđe.)

PELA (sama): Kako je mogućno da me nije poznala? Može biti gdi nije odavno u službi, ili gdi sam ovaj burundžuk spustila. (Smotri jedne rukavice.) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.) Malo tesne, ali zato ništa, sad neće niko viditi kakve su mi ruke. Fala bogu, postado i ja velikom gospođom. Da me nešto vidi Sreta, kad stanem piti kafu, kako bi vrtio glavom!… Ala baš idem kod njega u ovim aljinama, da vidim oće li me poznati. Jest! Ali ako Sreti dođe ćud, pa okupi batinom? Oho, milostivu gospođu batinom? To ne ide, zašto bi našoj gospođi dosad bila leđa kao čivit. Bože moj, da nešto prođem obučena sokakom. Kako bi svaki pogledao, kako bi se čudili i divili! „Ko je to? To je neka strana.“ O, luda Pelo! Tokorse milostiva gospođa, a nisam se ni na karuca vozala. Baš oću da isteram u tom želju, i onako ću izvući psovku od Srete.

POZORJE DRUGO

PERSIDA (donese kafu), PREĐAŠNJA

PERSIDA: Izvolite, milostiva gospođa, ali mleko nije baš najbolje. (Sipa.)

PELA: Dobro je, dobro je, Perso, samo kad se ima… Perso, bi li se ja mogla danas malo na karuca izvesti?

PERSIDA: O, milostiva gospoja, konji su u prepravnosti. Zapovedate pre podne ili posle podne?

PELA: Ja bi hotela sade.

PERSIDA: Smesta će biti sve uređeno. (Otrči.)

PELA: Bože moj, lepo ti je biti gospođa! (Savije val i počne srkati.) Bogme slatko; zato se međer toliko otimaju za kafu. Blago onom koji je veliki gospodin! Tu svakojaka jela, tu po dve-tri sluškinje, a ja sirota? Pasulja, pa i to ako skuvam sama, ako operem sama. Ali, zaboga, gdi mi je milostiva gospoja, evo već dan uveliko. Što mu drago, ja ću da se vozam, a ona kad dođe, neka obuče druge aljine; znam da nije spala samo na ove. Evo opet nekoga. (Navuče val.)

POZORJE TREĆE

PERSIDA (dotrči), PREĐAŠNJA

PERSIDA: Taki će gotovo biti, milostiva gospođa. I Gliša i Stevan se zabunio.

PELA: Oni su dobri momci, i Sreta i (trgne se)… svi i pohvaljuju.

PERSIDA: Oni su dobri; ali sad, kako su čuli za vaše milostive reči, navrat-nanos navaljuju. Zapovedate da vam namestim maramu, milostiva gospođa?

PELA: Neka, Perso, dušo, ja mogu i sama.

PERSIDA: (Ovo je nečuveno čudo!) Zapovedate jošt štogod sa mnom?

PELA: A šta imam zapovediti, ja vidim da je sve lepo uređeno, a postelju sam sama namestila.

PERSIDA: Je l’ moguće? Vi ste vrlo milostivi. Šta ćemo za ručak?

PELA: Kako vi uredite, ja ću biti zadovoljna; ti znaš, ja mlogo ne zakeram.

PERSIDA: (Nisu joj mogli svi kuvari ugoditi).

PELA: Samo, molim te, Perso, nemoj zaboraviti pitu od jabuka mesiti; pak ako i ne budem ovde, opet mi malo pošlji, zašto je vrlo rado jedem.

PERSIDA: Biće sve po vašoj zapovesti… Oće li se i onaj zec peći?

PELA: Uh, uh, Perso, kako ne bi zeca? Gledaj joj posla!

PERSIDA: Šta ćemo sa srnećim čerekom?

PELA: Srneći čerek? Ju, Perso, nek se i taj uredi.

PERSIDA: Donešene su i neke divlje patke.

PELA: I to je dobro, Perso, i to je dobro.

PERSIDA: Oćemo li kakav poheraj, milostiva gospođa?

PELA: Kako ne bi, gledaj ti nje sada. Nego, štogod od šećera.

PERSIDA: Razumem.

POZORJE ČETVRTO

STEVAN, PREĐAŠNjE

STEVAN: Milostiva gospođa, gotovo je.

PELA: Taki, Stevo. (Uzme veliku maramu, Persida joj namesti, potom sa Stevanom za njom i maločas vrati se.)

PERSIDA: Ovo ne može biti da je ona. Od onakove aspide da se takovo jagnje pretvori, to nije ni pomisliti. (Čuje se lupa od karuca.) I to je čudo da pre podne u šetnju ide, ko jošt izjutra u šetnju odlazi?

STEVAN (krsteći se stupi): Da mi je ko kazao, ne bi verovao.

PERSIDA: Zar ti nisi otišao, Stevane?

STEVAN (krsteći se jednako): Ovde čoveku mora pamet da stane. Najpre po tri služitelja ne mogu da joj ugode, a sad mi kaže, neka, Stevo brate, trebaćeš može biti, milostivom gospodinu. Danas prvi put ču i ja od nje lepu reč.

PERSIDA: Bre, da vidiš kako je sa mnom postupala, kao da sam joj sestra.

STEVAN: Sve zabadava. Nju je morao ko ili pošteno izdevetati, ili dobro izgrditi, drugojačije nije.

PERSIDA: Čujem da je ovaj čizmar u komšiluku jako ispreskakao.

STEVAN: Sreta? E, to verujem, zašto u toga nema pet na devet, jošt kad se malko usuče. Neznam kako je i s njegovom Pelom noćas proveo. Sirota, kad je bila sinoć kod nas, valjda je malo jače povukla. Nađem je na Glišinom krevetu gdi spava, te je odvučem kući da je ne lupa Sreta; ali kako je ovaj bio nakvašen, a ona ubrađena, znam da su se lepo gledali.

PERSIDA (smeje se): Znaš šta je, Stevo, Ja sam metnula malo opiuma našoj gospođi u limunadu, pak valjda je sirota Pela morala popiti.

STEVAN: Kakva limunada, kad udara iz nje vino kao iz bureta. Pokazaće njojzi Sreta od čega se ukrutila, ne brini se ti.

PERSIDA: Da je naša gospođa pala tom Sreti u šake, znam da bi se odavno ukročala.

STEVAN: Vidiš kako ne znaš šta govoriš! More, kako ćeš da je ukročaš kad cići po kući kao zmija; gdi koga vidi, tu udari. O, Bože me sačuvaj, i moga najvećeg neprijatelja, koji me želi ubiti, ne mogu ga drugojače kleti, nego želeći mu zlu ženu. Nek je čovek kako nazlobrz i besan, podaj mu samo zlu ženu, pak će biti kao jagnje. Oćeš da koga sneveseliš, podaj mu samo zlu ženu. Oćeš da znaš kako se vreme menja, uzmi zlu ženu. Vidiš li koga u društvu, koji oće uvek da ima pravo, podaj mu zlu ženu, pak će ona imati pravo. Oćeš gordog da pokoriš, podaj mu zlu ženu. Oćeš da govorljivac nauči ćutati, podaj mu zlu ženu, pak će biti kao mušica.

PERSIDA: Da te nešto čuje naša gospođa.

STEVAN: O, ja bi joj pripovedio kako takove žene i od asne mogu biti. Na primer. Ako ko rado ne časti, a dolaze mu gosti, samo neka uzme zlu ženu. Ako je ko tužen, i ne može da nađe dobrog advokata, neka povede sa sobom zlu ženu. Ako koga i kuga napadne, neka pusti na nju zlu ženu, pak će i nju u more oterati. Ali mir, eto nam gospodina!

POZORJE PETO

TRIFIĆ, PREĐAŠNI

TRIFIĆ: Je l’ vam ustala gospoja?

PERSIDA: Ah, milostivi gospodine!

TRIFIĆ: Šta, opet si dobila boj?

PERSIDA: O, nisam, milostivi gospodine!

TRIFIĆ: Ništa, dobićeš, to bar kod nje nije skupo.

PERSIDA: O, milostivi gospodine, da je vidite ne bi je poznali kako se promenila.

TRIFIĆ: Biće bolesna?

PERSIDA: Nije, milostivi gospodine, ali tako dobre, tako blage žene niste jošt u vašem veku vidili.

TRIFIĆ (gorko): Verujem.

STEVAN: Jeste, milostivi gospodine. Začudo kako se naša gospoja izmenila. Meni kaže dragi Stevo.

PERSIDA: Meni kaže Perso dušo.

TRIFIĆ: Je l’ to istina što vi govorite?

STEVAN: Vi ćete se sami uveriti.

TRIFIĆ (Persidi): Je li obućena?

STEVAN: O, i izvezla se već.

TRIFIĆ: Tako rano?

PERSIDA: Gledajte, milostivi gospodine, sama se obukla.

TRIFIĆ: A gdi si ti bila?

PERSIDA: Dok sam ja došla, već je bila obučena. Ja je molim za oproštenje što sam na dužnost moju zaboravila, a ona mi kaže: Neka, Perso dušo, ja mogu i sama.

TRIFIĆ: Pređe joj nisu mogli troje ugoditi.

STEVAN: Ni svi služitelji.

TRIFIĆ: Zašto vi meni niste javili kad je polazila?

STEVAN: Ja sam hoteo, ali milostiva mi gospoja kaže: neka, dragi Stevo, može biti da je milostivi gospodin u poslu, njega ne treba uznemirivati.

TRIFIĆ: Deco, ako je to tako kao što vi kažete, ja ću vam svakom po dva para aljina načiniti.

PERSIDA: Tu nemate ništa sumnjati, milostivi gospodine. Ako vi nađete da je bolja nego što je mi opisujemo, gora jamačno nije.

STEVAN: Oću li ići za čou, milostivi gospodine?

TRIFIĆ: Oho, Stevane, čekaj da vidimo da se list ne prevrne!

STEVAN: Istina, kažu ljudi, kurjak dlaku menja, a ćud nigda, a žena muža menja a narav retko. No, kod milostive gospođe sasvim je drugojačije. Čisto se i u obrazu promenula. Najpre bjaše nabusita, a sad je blaga i umiljata, kanda je malko spala.

PERSIDA: Jeste, milostivi gospodine, valjda nije dobro spavala.

STEVAN: Valjda joj je žao bilo što nas je toliko mučila.

TRIFIĆ: Moja deco, ovom se nije čuditi. Strasti čoveka preobrate u zvera, sve mu prirodne čertice izvuku, postane skot a ne čovek. Tako i vaša gospođa, dok je bila u jarosti, nije ni mogla upravo lice svoje pokazati, ona se više furiji nego ženi upodobljavala. No vi ste mi radosni glas doneli, odite da vas obdarim, pak kad se sovršeno uverim da je tako kao što mi vi kazujete, kupiću vam i aljine. (On napred, Stevan i Persida radosni za njim.)

POZORJE ŠESTO

(Soba kod Srete)

SULTANA (u postelji spava)

SRETA (dobro nakvašen, stupi)

SRETA: Moli se ti Bogu što ja moram čizme da svršim, a vidli bi mi ko bi pre pod astal pao. Moj brajko, drugojače je junake Sreta natpio, a ne kao ti što si; ali sreća tvoja što ja moram čizme da svršim. Neka, neka, biće vreme, vidićemo ko je junak; sreća tvoja velika što danas moraju čizme biti gotove. (Smotri Sultanu u postelji.) A gle ove? Eto, kako nema muža kod kuće, sve je naopako. Pelo, ti valjda čekaš povojnicu? (Drma je pojako.) More, ti!

SULTANA (obučena u Pelinim aljinama, đipi): Trista ga vraga odnelo!

SRETA: Spavaj jošt, bubo ženska, oćeš da ti najmim sluge da te budu, je li?

SULTANA: Šta, trista te vraga odnelo, sad ću ti oči iskopati, ugursuz, i da bi li harsuzine, tko ti je dao slobodu dirati me?

SRETA: More ti, misliš da sam ja pijan, ajd, ajd!

SULTANA: Šta? (Pogledi oko sebe.) Gdi sam ja, gdi me je đavo dovukao? Pu! Kako smrdi!

SRETA: Ti ne znaš gdi si? Deder, jesi li naviksovala čizme?

SULTANA: Viksovali te pred varoškom kućom, psino jedan, ne vidiš ti tko sam ja?

SRETA: More ženo, a vidiš li ti tko sam ja? Oćeš i ti da pobesniš kao ona aspida.

SULTANA: Pobesnio ti, kad niko ne besni. Ne vidiš da sam ja grafica Trifička? Persida, Stevane, kud vas je vrag odneo. Persida, ti!

SRETA: Ha, ha, ha! Gledaj ti nje, gdi je malko nalik na našu gospođu, oće i ona da digne nos. More, da znam da si kao ona, sad bi te kao pečurku smoždio. More, ono nije gospođa, onu su vile i aždaje izlegle!

SULTANA: Orjatine, meni tako u oči reći? Sad će ti pući glava na četvoro!

SRETA: More Pelo, koji ti je vrag?

SULTANA: Tvoja je mati bila Pela, a ne ja. Moje je pleme blagorodno, a nije iz đubreta postalo kao tvoje.

SRETA (meri je): Na moju dušu, isto naša gospođa; tako i ona sikće. Pelo, gledaj da se namažu čizme.

SULTANA: Mazali te Turpijom, dabogda, i tebe i sav tvoj rod!

SRETA (izvadi lagano jedan kaiš iza kreveta, pa sakrije ispod aljine): Pelo, jošt juče je trebalo da su gospodinu čizme bile uređene.

SULTANA: Nek devet stotina đavola odnesu tvoga orjatskog gospodina; on je meni ovo učinio.

SRETA (opali je kaišem): Pelo, meni je itno.

SULTANA: Ih! — Trista te vraga odnelo, jošt me ti nisi tukao. (Poleti mu u oči.)

SRETA (opet je opali): Milostiva gospoja Trifička, ja molim izvolite pogledati na vašega Sretu.

SULTANA (gledi ga): Skote, šta ćeš ti sa mnom?

SRETA: Milostiva gospođa, ja molim da uzmete onu stoličicu, pak da naviksujete gospodinu čizme, zašto ja moram druge da počnem.

SULTANA: Da vas đavo obojicu odnese. (Pođe na vrata.)

SRETA (opali je, pak je potom za ruku uvati): Oho, tamo nisu čizme.

SULTANA: Jao moja leđa… More!

SRETA: Pelo!

SULTANA: Šta ćeš sa mnom?

SRETA: Da očistiš čizme.

SULTANA: Ja to ne umem da radim.

SRETA (zamane kaišom).

SULTANA: Stani, ne udri, oću. Oh Bože, šta sam ja sogrešila da se takve čini sa mnom igraju? (Namesti stolicu.) Nigda nisam u mom životu ni vidla. Sad kako znam u ruku da uzmem?

SRETA: A gle, ti si milostiva gospoja, ja sam i zaboravio. Čekaj da te naučim. Vidiš ovu četku? Uzmi je u ruku. (Sultana uzme.) Sad umoči u ovaj viks — tako; sad namaži čizmu — tako; sad uzmi drugu, pak istri. Ta ti znaš, onako kao juče.

SULTANA: Ta razumeš li srpski, ne razumeo dabogda nikoga, ja nisam tvoja žena. Sam je pakao morao moga nesrećnog muža naučiti da me tebi u ruke preda. Ali će ga skupo ova šala stati. Mučiću ga kao zmija, dok mu život ne isisam.

SRETA (izvadi staklo s rakijom): Dobro, dobro. (Napije se.) Samo ti meni mlogo govori. (Pristupi k njoj i gledi kako radi.) Tako, vidiš kako Sreta ume da ženama vadi gospodstvo ispod kože. Bogme lepo radi.

SULTANA: Sad i ruke da kaljam.

SRETA: Neka, drugi put ću ti kupiti rukavice. Ded malo rakije.

SULTANA: Ja ne pijem rakije!

SRETA: Otkad?

SULTANA: Otkad me je mati na nesreću rodila.

SRETA: Da šta piješ?

SULTANA: Ja sam na kafu naučena.

SRETA: Ha, ha, ha! Ova oće silom da se pogospodi. Jošt nisam kafu za tebe kupovao. Pij tu!

SULTANA: Ja ne mogu da pijem, čuješ li jedanput!

SRETA (zamahne): Vidiš li ovo?

SULTANA: Ne, molim te, oću. (Napije se rakije, pak se potom strese.)

SRETA: Je l’ da je bolje nego kafa? Pak ćeš danas oprati i sobu.

SULTANA (đipi): Šta?

SRETA (zamahne kaišom Sultana sedne): Nije ti sramota; oćeš da budeš milostiva gospođa, a ovamo se crniš kao Ciganka… A gle, mal nisam zaboravio. Pelo, danas cej daje bal. Gledaj da se malo nalickaš, da mi praviš paradu.

SULTANA: Šta, ja na bal sa slepicama?

SRETA: Tu će biti i snaš Anđa. Danas pere kapu. Znaš, neće biti pravi bal, nego naše društvo.

SULTANA: Nipošto, volim ovde poginuti nego da se smeje svet od mene.

SRETA: More ženo, šta je tebi danas?

SULTANA: Na bal, ja, koja sam nekada na barone preko ramena gledala, sad s čizmašima da igram? Volim pređe crknuti, nego da se taj pokor učini. Oh, Bože, šta se čini od mene!

SRETA: I ti baš nećeš?

SULTANA: Ako si ti slepčovođa, nisam ja. More, znaš li da ćeš za ovaj postupak u gvožđe doći?

SRETA: A znaš li ti da žena treba da bojitsja svojega muža?

SULTANA: Ja sam ti sto puti kazala da nisam tvoja žena.

SRETA: Ja znam da si ti naša gospođa, zašto je đavo ušo u tebe kao i u nju. Nego kaži ti meni oćeš li sa mnom na bal?

SULTANA: Na kakav bal, gdi krpe igraju?

SRETA: More, tako se cej poštuje? Je li, a milo ti je bilo kad si bila cehmajstorovica? Vidiš li ti ovo? Sad ćeš drugojače o balu govoriti.

SULTANA: Udri, ugursuz, tek ti nećeš dočekati što misliš.

SRETA: Je l’ tako? (Počne je mazati.)

SULTANA: Jao, trista te vraga odnelo! (Lati šanove, pak se na njega baci.)

SRETA: Šta, na mene ruku? Čekaj, kurjačko seme. (Ščepa je, pa je veže.) Ded, sad?

SULTANA (ciči, otimajući se): Što ne mogu ugursuza da umorim?

SRETA: Ugursuza? Jesam li ja tvoj muž ili ugursuz, a? (Tuče je.)

SULTANA: Pomagajte, pomagajte, oće da me ubije!

SRETA: Misliš ti da ti to pomaže, kurjačko seme? Oćeš ti biti moja žena, a, ili nećeš; oćeš ti biti moja žena?

SULTANA: Ne udri više… oću.

SRETA: Je li to lepo od tebe, a? (Udari je.) Oćeš li ti mene odsad slušati?

SULTANA: Tako ti imena božija, nemoj više! Što god kažeš, sve ću uraditi.

SRETA:… Oćeš ići na bal?

SULTANA: Kud god ti rekneš, samo ne udri više.

SRETA (odreši je): Sad taki da klekneš pa da me moliš za oproštenje.

SULTANA: Šta, ja tebe za oproštenje?

SRETA (zamahne): Jošt ti nije dosta?

SULTANA: Ne, molim te, oću.

SRETA: Ajde da vidimo.

SULTANA: Ah, prvi put u mom životu da klečim.

SRETA: Prvi put i jesi luda. dok si bila pametna, toga nije trebalo, a sad oćeš muža sa šanovi. (Preti joj pesnicom). Kurjačko seme, ja ti moram to ludilo isterati iz glave, makar ti crkla. Taki moli za oproštenje!

SULTANA: Ah, ovo je veliko iskušenije. (Klekne.)

SRETA: Digni ruke. Tako, sad govori: slatki Sreto.

SULTANA: Ah!

SRETA: Nećeš?

SULTANA: Slatki Sreto.

SRETA: Molim te, oprosti mi, neću više.

SULTANA: Molim te, oprosti mi, neću više.

SRETA: Tako, sad ustani. Vidiš kako je zlo kad je čovek pakostan. Da tako radi naš gospodin, ne bi ona njegova aspida onako praskala i lupala. Nego on cili-mili oko nje. Bre, lupaj ti nju, nek joj se puše aljine! Ajde, sad me poljubi.

SULTANA: Molim te, samo to ne!

SRETA: Ali to mora da bude.

SULTANA: Ej, teško si ga meni! (Poljubi ga.) U, kako smrdi na duvan i rakiju!

SRETA: E tako, sad smo se pomirili.

SULTANA (pođe.)

SRETA: Kuda ćeš?

SULTANA: Da radim.

SRETA: Tako! Ti znaš da danas moraju čizme biti gotove. (Izvadi burmušicu i šmrka.) Oćeš i ti malo?

SULTANA: Ja se gadim od burmuta.

SRETA: Ali meni za ljubov. (Sultana šmrka.) E, ta ti si uvek bila poslušna. (Sultana kija.) Na zdravlje! Može biti da će ti burmut malo mozak očistiti.

SULTANA: Ah, sirota Sultano!

SRETA (koji je međutim seo za posao). More, zar ti nemaš pravog imena, nego oćeš da budeš Sultana? Ajd, ajd! Znaš šta je, Pelo, ded da mi malo pevaš.

SULTANA: Jošt mi to treba na ovu nesreću!

SRETA (ustane): Šta veliš?

SULTANA: Ja ne znam da pevam.

SRETA (pokaže kaiš): Oćeš da te naučim!

SULTANA: Ja znam samo talijanski da pevam.

SRETA: Opet si počela? Kad tvoj otac povede medveda, onda mu sviraj talijanski, a meni pevaj srpski. Ded, nemoj vazdan da se daješ moliti; drugi put ne mogu da te snosim.

SULTANA: Ah! (Peva.)

Ti, serce, ne muči me,
O, samo daj mi mir,
Jer ljubiti ja ne smem
Nit kazati ja smem.

SRETA:

Ti, ženo, ne muči me,
O, budi pametna,
Jer Sreta nema šale
On oće da lupa!
Pelo!

SULTANA: Čujem.

SRETA: Dad’ mi onu forditu.

SULTANA: Šta je to fordita.

SRETA: Milostiva gospođo, to je ovo. (Pokaže joj prstom, Sultana donese mu, pak opet počne raditi.)

SRETA (peva):

Jer Sreta nema šale,
On oće da lupa!
Pelo!

SULTANA: Čujem.

SRETA: Daj mi ovaj kalup. (Sultana mu donese, pak opet sedne.)

SRETA: Pelo!

SULTANA: Čujem.

SRETA: Palo mi je šilo, domašider ga.

SULTANA: Ah! (Domaši mu, pak i opet sedne raditi.)

SRETA (radeći peva).

Čujte, žene, moju pesmu, to vam kaže Sreta
Da je žena brzoćudna od sto oka beda.
Decu treska, sluge bije, muž siroma ćuti.
Dok i njega u budžaku nevolja ne smuti.
On je moli, ona praska, sudove razbija,
Čaše lete od straote, sva se kuća nija.
Ako pođe, ona psuje, ako stane, ruži,
Med joj gorak, malo kafe, na svašta se tuži.
Bez inata, kavge, raspre ne može dan proći.
Au, au, ko će mužu kukavcu pomoći?
Pelo, nestalo je ćiriša, gledaj da skuvaš malo.

SULTANA: Šta je to ćiriš?

SRETA: Ako spopadnem opet ovaj kaiš. Metni tutkalo i smole u lonac, pak pristavi vatri: šta se tu provešćuješ? Vuci se brže, da ne dangubim.

SULTANA (otvori vrata, pak prestupivši prag). Orjatine, sam me đavo morao ovamo dovesti. Sav se u ćiriš pretvorio dabogda, koliko si me mučio! (Tresne vrati i spolja zabravi.)

SRETA: Šta? (Oće da otvori vrata.) More, Pelo, otvori, malo ti je bilo? Na moju dušu, poludila žena! Ako ne bude nagazila na štogod, da nisam Sreta. Pelo ti, a čekaj, platićeš ti to dvostruko, mogu ja i kroz pendžer, nemaj ti brige. Ili ću te načiniti kao što si bila, ili ćeš sva biti mešina. (Pođe k pendžeru.)

(Zavesa)

DEJSTVO TREĆE

POZORJE PRVO

(Dvor kod Trifića.)

STEVAN, SULTANA

STEVAN: Mani se, bogati, toga, seka Pelo, idi tvojoj kući, pa gledaj posao; ti znaš da kod majstor Srete nema mlogo.

SULTANA: Orjatine, ti se smeš meni protiviti, ne vidiš da sam ja tvoja gospođa?

STEVAN: Sad ćedu mi jošt i čizmašice biti gospođe.

SULTANA (zamane na njega): Skote, i da bi li, strvino, oslepio i doveka ne progledao!

STEVAN: Jesž čula, seka Pelo? Dosta sam se dao od one naše aspide ćušati.

SULTANA: Ja aspida, orjatine i skote s pustare, ja aspida? Sad ću ti zube izbiti!

STEVAN: Jes’ čula, seka Pelo, ako te zviznem ovom šakom, taki će ti vilice preći kod uveta.

SULTANA: Ti ćeš mene zviznuti, orjatine, ne znaš li da ćeš za ovu samo reč u gvožđe doći? Okovao se i onaj koj te drži u kući.

STEVAN: A gle majstor Sretinice, kako lepo zna pretiti!

SULTANA: Majstorica ti bila mati, pa te lebom ranila. Ja sam tvoja gospođa.

STEVAN: Idi pa spavaj, bolje će biti; nek ti malo iziđe iz glave bokal.

SULTANA: Nesrećo, misliš ti da sam ja pijana?

STEVAN: A nisi, samo si od juče mamurna.

SULTANA: Sad će ti pući glava!

STEVAN: Bre, sreća je tvoja što ja s majstor Sretom dobro živim, a sad bi ti pokazao na koga ti zamanjuješ. Sram te bilo, oždrkeljala si se kao krmača, pa si došla pre zore da uznemiruješ ljude.

SULTANA (ciči): Ih, trista te vraga odnelo s orjatinom. (Tuče ga.)

STEVAN: Je l’ tako? (Uvati je jednom rukom za prsi, a drugom je lupa.) Pelo, oćeš ti biti pametna ili nećeš?

SULTANA: Orjatine! (Trči mu rukom u oči.)

STEVAN: Čekaj malko da te ja naučim, kad ne ume majstor Sreta. (Stisne joj ruke ujedno pak je tuče.) Je l’ to lepo, seka Pelo?

SULTANA: Jao!

STEVAN: Oćeš ti primati ćud od one naše aspide, a? Oćeš i ti besniti kao ona, a? Skorpije i zmije što ste vi! (Udari je.)

SULTANA: Jao, ubi me, ne dajte, zaboga, jao!

POZORJE DRUGO

TRIFIĆ, PREĐAŠNJI

TRIFIĆ: Koj vrag, kakva je to vika?

SULTANA (udari Stevana pesnicom): Orjatski rode!

TRIFIĆ (uvati je za ruku): No, no, šta je to?

STEVAN: Milostivi gospodine, oždrkeljala se kao svinja, pa došla da je pustim unutra, kaže da je milostiva gospođa.

SULTANA: Skotino, sad ću ti zube izbiti! Zar me ne poznaješ? (Trifiću.) Lepo ti stoji, napustio si me da me sluge tuku.

TRIFIĆ: Draga moja, šta ćeš ti ovde?

SULTANA: Ja sam tvoja žena.

TRIFIĆ: Ti moja žena nisi!

SULTANA: Šta, zaboga, gdi sam ja? Pomagajte! (Tuče se po glavi.)

TRIFIĆ: Ova je s uma sišla!

STEVAN: Pijana je.

SULTANA: Opio se ti i vrat slomio! (Trifiću.) Slepče, zar me ne poznaješ?

TRIFIĆ: (Na moju dušu, ona je, ali da se učinim da je ne poznajem, može biti da će joj to pomoći).

SULTANA: Sam đavo ovde mora igrati, drugi nitko! (Trifiću.) Šta ti misliš sa mnom?

STEVAN: Nije gospodin tvoj, ti!

SULTANA: Ne deri se, il ću ti sad pokazati.

TRIFIĆ: Draga moja, idi ti tvojoj kući.

SULTANA: Ovo je moja kuća.

TRIFIĆ: Ti se varaš, tvoja je kuća preko puta.

SULTANA: Ja sam tvoja žena.

TRIFIĆ: Ja ne mogu imati dve žene.

STEVAN: Aha, eto majstor Srete, sad će je on naučiti pameti.

POZORJE TREĆE

SRETA, BIVŠI

SULTANA: Jao, zaboga, ne dajte me, ne dajte me!

TRIFIĆ: Je l’ to tvoja žena, majstor Sreto?

SRETA: Trebalo bi da je moja, ali evo ušlo joj u glavu da je ona milostiva gospođa, gdi mlogo na milostivu gospođu naliči. Neće da prede, neće da kuva ćiriš. (Preši joj pesnicom.) Čekaj, paligorko, naučiću ja tebe!

TRIFIĆ: Ona mi se vidi kao da nije pri sebi.

SRETA: Šta nije pri sebi? Besna je ona, napuštena, a ne luda. Dve godine činilo mi se nisam imao ženu u kući nego jagnje, ali otkad se milostiva gospođa dovela, pobesni. Čekaj, otoič sam ti isterao dva đavola ispod kože, ali vidim ima jošt pet.

SULTANA (pipa se po leđi): Platićeš ti ovo gorko! (Trifiću.) Ljubezni moj, ovaj me orjatin svu isprebijao.

SRETA: Ha, ha, ha! Ljubezni moj, milostivom gospodinu ljubezni moj, ti, pozderu ženski!

SULTANA: On je moj muž.

SRETA: Ha, ha, ha! Eto vidite, gospodine, sad da i čovek ne vošti! Poganijo ženska, vuci se kući.

SULTANA: Ovo je moja kuća.

SRETA: More, jesi li ti luda ili pijana?

TRIFIĆ: Majstor Sreto, tvoja je žena u opasnosti, nego gledaj te zovi doktora da joj pusti krv.

SULTANA: Pustili te u grob, orjatine jedan! Tako se sa ženom postupa?

SRETA: More, Pelo, koj ti je vrag, znaš li ti šta govoriš i kome to govoriš?

SULTANA: Orjatin je on, kad svoju suprugu tako daje beščestiti.

SRETA: Već to je mlogo. (Izvadi kaši.) Gospodine, vi ćete mi dopustiti da je pred vami malo prokaišam.

SULTANA (trči kod Trifića): Jao, ne daj me, ne daj me, Trifiću.

TRIFIĆ: Ostavi je, Sreto, vidiš da nije pri sebi.

STEVAN: Gospodine, biće ono što sam ja kazao.

SRETA: Šta, Stevo?

STEVAN: Sirota, bila je sinoć kod milostive gospođe, pak valjda je malo više povukla. Tek ja je nađem pred štalom gdi spava, pak je odvučem kući da je ne psuješ. Ali, vidiš, ona ti se jako ufitiljila.

SULTANA: Orjatine, ti si meni to ućinio. (Tuče ga.)

SRETA: A to je mlogo. Sad taki kući!

SULTANA: Ja sam ti pet stotina puti kazala da je ovo moja kuća.

SRETA: Tvoja kuća, jel, što ima vina i rakije; čekaj, svinjeća mati, naučiću ja tebe. (Zamane.) Kući!

SULTANA: Jao, ne dajte me, ne dajte me!

TRIFIĆ: Draga moja, kako ti ne bi išla tvojoj kući?

SULTANA: Zaboga, ovo je moja kuća.

SRETA (uvati je za ruku): Znam, samo ti ajde sa mnom.

SULTANA (otrgne se od njega): Ne dajte me, zaboga.

SRETA: Oćeš da te vežem?

SULTANA: Jao, pomozite mi, zaboga! Trifiću, neću više takva biti!

SRETA: Pelo, danas moraju biti čizme gospodinu gotove.

SULTANA: Jao, teško si ga meni, niko ne mari više za mnom.

SRETA (pokazuje kaiš): Pelo, ajde kući!

SULTANA (klekne pred Trifića): Ako Boga veruješ, oprosti mi, neću više biti kao što sam dosad bila, ja ću te uvek ljubiti i počitovati.

TRIFIĆ: Idi, luda ženo, ja nemam s tobom ništa! (Na strani) dobar lek.

SULTANA: Slatki Trifiću, samo mi sad oprosti, pak ako se odsada najmanje u čemu nepokorna pokažem, radi sa mnom šta oćeš. Promisli samo, i tebi na čest ne služi da me na ovakav način odbacuješ.

TRIFIĆ: Majstor Sreto, poznaješ ti dobro tvoju ženu?

SRETA: Kako je ne bi poznavo kad me od dve godine jede. Eto joj obraz, eto joj nos, veštica, nije se ni umila, nego spava do deset sati, pak onda ovako podbuvena u skitnju. Čekaj malo, naučiću ja tebe pameti.

TRIFIĆ: Sreto, ja bi rekao da je ovo moja žena.

SRETA: He, he, he! Kad bi ovakva ostala, kao što je sad, ne branim; ali šta bi i vi žalostan radili? Ne možete ni s jednom da iziđete na kraj, a kamoli kad vas obadve najedanput okupe? Ostavite vi, gospodine, da je ja jošt jedanput promuštram, pak ćete viditi da će ona biti ona ista Pela koja je i pređe bila.

SULTANA: Ja nisam tvoja Pela, dragi Sreto, ja sam Sultana.

SRETA: E, molim te, verujem, zašto kod Srete nema vina. (Preti joj.) Bre ću te muštom, te ćeš se okrećati.

TRIFIĆ: I ti možeš po duši kazati da je ovo tvoja žena?

SRETA: Gospodine, ja sam, istina, pio, ali, fala Bogu, nisam jošt mozak popio. Što će Pela za ovo stradati, to ne želim nikom. (Zamanjuje rukom.) Oh, oh, milostiva gospođo, al ćemo da se računamo. Pitaćemo se jesu li one milostive gospođe što svakom trče u oči?

TRIFIĆ (Stevanu): Sad, kome da verujem?

STEVAN: Milostiva je gospođa otišla u šetnju.

SULTANA: Ih! (Trgne se.) Ono je bila Sretinica, dragi Stevane.

SRETA: Ha, ha, ha! Vidiš, Stevo? Samo malo ženi popusti, pak će te u tikvu saterati.

SULTANA: Uh! (Trgne se.) Što ne smem da ga za kose ščepam!

STEVAN: Bar ja nisam pijan. Ja znam da sam milostivu gospođu do karuca otpratio, i Gliša tera konje.

TRIFIĆ (na strani):(Ded sad, moja ćudljiva Sultano!)

SRETA: Gospodine, samo ženama ne verujte: ta vi znate, svi vilozovi da ustanu, opet ne mogu njine lukavštine opisati.

POZORJE ČETVRTO

PERSIDA, PREĐAŠNJI

TRIFIĆ: Devojko, gledaj dobro ovu ženu.

PERSIDA: (Ista naša gospođa).

TRIFIĆ: Sad kaži: gdi ti je gospođa?

PERSIDA: Izvela se na karuca.

SULTANA: Nisam se ja izvela.

PERSIDA: Ta ti i nisi.

TRIFIĆ: Ovo je tvoja gospođa.

PERSIDA: I — hi! hi! (Smeje se.) Takva gospođa mogu i ja biti!

SULTANA: Ih! (Cikne.) Strvino ženska! (Poleti joj, Trifić je zadrži.)

TRIFIĆ: Oho, draga moja, treba da znaš da si u tuđoj kući. (Dobro je kad je i sluge ne poznaju, tako će viditi da nije šala, pak se može kako popraviti).

SULTANA: Orjati, ja sam u mojoj kući.

SRETA: Vidite, gospodine, tako me po ceo dan jede. Ali sad ću ja načiniti razlaz. (Izvadi kaiš.) Kući!

SULTANA: Slatki Sreto, budi barem ti pametan.

SRETA: Ja sam pametan, ali ti si luda. Kući!

SULTANA: Okani se, Sreto, mene, molim te, kao mog brata!

SRETA: Ni reči više, nego kući!

TRIFIĆ: Stante, evo dolaze karuce. Sreto, sad ćemo viditi koja je čija žena.

SRETA: Ja sam moju izrovašio, te će pamtiti dok je god živa.

SULTANA (pipa se po leđi): Ah!

POZORJE PETO

PELA (s valom preko šešira, stupi), PREĐAŠNJI

TRIFIĆ: Odi, sunce moje, oće majstor Sretinica silom da ti preotme mesto.

PELA: Milostivi gospodine.

TRIFIĆ: Šta je?

PELA: Oprostite mi, ja nisam kriva. Milostiva gospođa zapovedila mi je, ja sam morala činiti.

TRIFIĆ (na Stevana i Persidu): No?

PERSIDA: Ej, teško si ga meni!

SRETA: Milostiva gospođa, Pelo ti, nemojte praviti od mene komendije.

TRIFIĆ (Peli): Ali kako je to moguće?

PELA: Ja nisam ništa kriva, milostivi gospodine.

SULTANA: Ja sam hotela šalu provoditi, ali mi je šala zlo ispala.

TRIFIĆ: Nemojte mi glavu zabunjivati.

STEVAN: Ovo je dogovor, gospodine, ne dajte se varati, milostiva gospođa oće šalu da provodi.

TRIFIĆ (Peli): Molim te, izvesti me upravo.

PELA (pokaže mu ruke): Evo, milostivi gospodine, po ovim se poznaje da sam ja Pela.

SRETA: Da ti đavo nosi i takav posô i takav red. (Peli.) Čekaj ti, veštico!

PELA: Slatki Sreto, ja nisam kriva, ja sam morala slušati zapovest.

SRETA: Bre ću te čibukati, dok dušu u tebi ne čujem; daću ja tebi kako se kuća čuva!

TRIFIĆ: Hm, hm! Dakle, tebe je Stevan mesto Pele kod Srete odneo?

STEVAN: Milostiva gospođa, molim za oproštenje, ja nisam znao.

SRETA: A šta ću ja da reknem?

PERSIDA: A ja?

SULTANA: Svi ste vi nevini. To je zar tako nebo hotelo da iskusim ono što nisam nigda ni pomisliti mogla. Majstor Sreta me je naučio da nije sovestno decu sasvim maziti i raspuštati. Moji roditelji su se smejali kad sam ja praskala i vikala po kući, i što sam većma sluškinje kinjila i tukla, to je njima milije bilo. Ali danas me je majstor Sreta naučio da je lako tući, ali vrlo teško trpiti.

TRIFIĆ: Oh, oh, sunce moje, kako mi je žao! (Na strani.) Bog te živio, Sreto!

SRETA: Kako mi đavo obrnu pamet, te je nisam poznao! (Lupa se po čelu.) O, Sreto, ludi Sreto!

SULTANA: Nemoj se pečaliti, ja ti od srca praštam.

SRETA: Ali ja meni nigda, a jošt manje onoj. (Na Pelu pokazivajući.)

SULTANA: Ako je dirneš, nikad mi više u kuću ne dolazi. Ti si bio moj učitelj.

STEVAN: (Lep učitelj!)

SRETA: Milostivi gospodine, a kako mi stojimo?

TRIFIĆ: Možeš spokojno spavati.

SRETA (preti Peli): Razgovaraćemo se.

SULTANA: Opet ti počinješ, majstor Sreto! Oćeš da me rasrdiš? Mani ženu, moja je krivica.

TRIFIĆ: Ali kaži mi, molim te, Sultano, kako ti stiže do štale da su te morali Sreti odneti?

SULTANA: Znam da me je san, kad sam htela šupu pooditi nadvladao, ali otkud ovako tvrd san, ja ne znam; opominjem se da drugo nisam ništa pila osim limunade. (Gledi na Persidu.)

PERSIDA (klekne na kolena): Ah, milostiva gospođa, oprostite mi, ja sam metnula malo opijuma u limunadu, želeći vam učiniti spokojni san.

SULTANA: I tebi mirniju noć?… Razumem; to bi i sama učinila kad bi me ko toliko mučio. Ustani, devojko, ja ti praštam, jer sam više ja nego ti kriva.

TRIFIĆ: Deco, ja vidim da je ovaj dan srećan za mene. Zato da zaboravimo svi što je bilo, i da se skupa pročastimo.

SULTANA: To je lepo, ljubezni Trifiću, ali ja imam jošt malo duga. (Pokazuje na Persidu i Stevana.) Treba da vratim.

TRIFIĆ: Oni dobijadu po dva para aljina.

SULTANA: I od mene jedan, neka bude tri. Ljubezni Trifiću, ja imam osim toga jošt jednu veliku molbu.

TRIFIĆ: Kaži, sunce moje, i tebi ništa ne mogu odreći, samo kad pametno zaktevaš.

SULTANA: Ti, fala bogu, dosta dobra imaš, a i ja sam ti toliko donela da me nikad zato prekoreti nećeš moći. Kako bi bilo kad bi Sreta i Pela svake godine po jednu malu sumu novaca od nas dobili za svoj užitak?

SRETA: Milostiva gospođa!

SULTANA (Trifiću): Oni su oboje dobri.

TRIFIĆ: Sultano moja, tebi za ljubov i drugo što, a kamoli ono što je i meni samom po volji.

SRETA: Pelo, ti, šta si se udrvenčila?

SULTANA: Pripoveda se da je oficir neki pri komandiranju vojske, opazivši iznenada svoga bivšeg učitelja, koji je strogo s njime postupao, klobuk s glave pred njim skino. Ovo neka se i sa mnom zbude! Sreta nek ostane u našoj kući, i ja kako ga usmotrim taki će mi na pamet pasti njegov kratak kaiš, i s otim ću se zadržati da nigda takovo što ne učinim koje bi negodovanije kod drugi podiglo.

SRETA: Gospodine, pravo ljudi kažu da su žene kao potok: dok su u ljutini; kuću oće čoeku da obore; a kad se utalože, milina i je gledati.

SULTANA: Jošt jedno! Ti moraš mene i onu tvoju pesmu naučiti, i ja ću je svaki dan pevati i drugima preporučivati, da se vidi kako je ružna stvar kad je žena zla i durljiva.

SRETA: Vidiš, Pelo, šta vredi Sreta?… Ajde da poljubimo milostivu gospođu u ruku.

ZAVESA

Jovan Sterija Popović

~

ZLA ŽENA je komedija karaktera koju je Jovan Sterija Popović napisao 1838. godine.

U Sterijinim komedijama ideal palanačkog malograđanskog reda iksrsava pred gledaoca kao represivan društveni poredak koji čoveka primorava da bude poslušan i da se slepo pokorava društvenim pravilima i konvencijama. Individua se, od malih nogu, uči na trpnjenje sopstvene frustriranosti i usamljenosti, u okruženju otuđenih i u dubini duše nesrećnih ljudi. Čežnju pojedinca, makar i iracionalnu, za osvajanjem slobodnije i ispunjenije egzistencije, ovako ustrojena sredina doživljava kao subverzivnu pretnju redu i zato nastoji da je anatemizuje i uguši. Da li je u takvom svetu težnja za lepšim i ispunjenijim životom osuđena na neuspeh?

Jovan Sterija Popović – TVRDICA / KIR JANJA

Jovan Sterija Popović – TVRDICA / KIR JANJA

Šaljivo pozorište u tri dejstva

POSVETA

Visokoučenom gospodinu Gavrilu Pekaroviču medicine doktoru svom ljubeznom prijatelju posvećeno

Rado t’ druže dižem pamjatnike
Posvećujuć’ tebi moje knjige.
Samo nemoj da se red izmeni,
Da pamjatnik ti podižeš meni.

PREDSLOVIJE

Posle izdanija „Laže i paralaže“ mlogi su mi ovakovog roda knjiga ljubitelji često napominjali da ne bi bez polze bilo još štogod na isti način sostaviti i sredstvom pečatnje čitateljem i čitateljkam spriopštiti. Ja sam istina mnogo koješta – koje obače iz nekih uzroka na svet izići na može – sočinio, gdišto pak i na pečatnju izdao; no počem s jedne strane dugovremena bolest pero iz mojih ruku istrgne, s druge pak promenuto zvanije mene za sobom povuče, i nehoteću mi, morala je moja i mojih prijatelja želja neispunjena ostati. što predstojeće šaljivo pozorište na svet izilazi, povod je najviše ovaj, što sam jednom s ljubeznim mojim prijateljem g. doktorom Pekarovičem, o srebroljubiju besedeći, njemu tvrdo obećao „Tvrdicu“ napisati i, ako vredno bude, pečatnji predati. Okružen teretom zvanija moga, za održati prijatelju mome zadanu reč, morao sam pri slabom sostavu i očiju i celog voopšte tela moga, tako reči, časove krasti i k sočineniju ovoga dela posvećavati. No ovde neka niko ne pomisli da je moje namerenije hvaliti se (premda su gdikoji bas ovim povodom to isto napominjali), no iz toga najviše uzroka ovo navodim da se vidi kakve je nasa literatura sreće, gdi sirječ spasitelji sve sile uma svoga na privatna dela obraćaju, a k sočineniju dela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče, samo časove odohnovenija, tu u kojima spisatelj pišući odmora trazi (!!!), posvećivati mogu. Sad kakova sočinenija sledovati moraju, lako se zaključiti može. No ni po čuda!

Položenije bo Srbalja zasada je takovo da, ako bi se koji – izuzimam imućne, ih one koji su u prizreniju načina života s druge strane obezbeđeni – isključitelno na knjigopisanije odvažio, i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem „izvesno“) do nužde i hleba željkati došao, o čem nas ne samo naši, nego i kod samih Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo od gladi skapati morao, dovoljno uveravaju.

No ovo kao uzgred. Moje je namerenije pri pisanju „Tvrdice“ bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reči nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo delo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove briga i domašnji’ nezgoda pune razgalilo, a pri tom – ako uši slušati ima – i nauku življenja pridodalo.

Naposledak, da ne pomisli tko da je moje namerenije s kir-Janjom narod grčki na poruganije izvoditi. Ja imam dovoljno uzoraka grčki rod ne inače nego s počitanijem predsretati, a vidovit će čitatelj lako, i bez moga izjasnenija, primetiti zašto je ovo tako uređeno.

Ovom prilikom nužno je i neka grčka izraženija, koja se u delu ovom nahode, rastolkovati, kao npr. Pan metron ariston znači: umerenost je polezna; o tisanankis, o nesreće; škilji, skilos, pseto; hondro kefalo debela glava; kaka isterna, rđav posledak; O tihi, o keros, o srećo, o vreme; elemoisini, milosrdije; apelpisija, očajanije i dr. Druge se reči mogu lako nagađati.

U Vršcu, meseca septemvrija 1837.

Sočinitelj

PREDGOVOR K DRUGOM IZDANIJU

Delo ovo imalo je sreću takvo blagoslovenije kod čitatelja mojih naći, da se ne samo svi egzemplari, koji su izvan prenumeracije ostali, u pravom smislu reci razgrabili, no da su jošt sa svih strana ljubitelji dotle s pismama navaljivali, dok im nisam obećao „Tvrdicu“ po drugi put na svet izdati. Ja sam pozorište ovo pri vtorom izdaniju s jednim licem umnožio, no s otim mislim da se delu ništa nije škodilo. Ništa manje, ako bi se ko nasao, kome ovo ne bi bilo po volji, tome kao preki lek preporučujem svuda: što mu se god ne dopada, perom nekoliko puta prevući, i s otim ćud svoju zadovoljiti. Ovo se sredstvo kod svake knjige slobodno upotrebiti može, s otim više, što je pomoć očevidna, a za recept se ništa ne plaća. Međutim pri povtoritelnom izdavanju veselog ovog pozorišta ništa drugo ne želim, osim da ono, prilikom prvog izdanja zadobiveno već blagovolenije, i sada, i dalje zadrži, i radovaću se ako delo ovo kadro bude moje ime i u poznije vekove s istim dejstvom, koje sad proizvodi, preneti i zadržati.

Sočinitelj

LICA:

KIR JANJA
JUCA, njegova supruga
KATICA, Janjina kći od prve žene
MIŠIĆ, notaroš
KIR DIMA
PETAR, kućevni sluga

DEJSTVO PRVO

POZORJE PRVO

KIR JANJA razgleda haljinu, JUCA šije

JANJA: Pan metron ariston. Krasno grčko mudrost. Sve sos mera, sve sos mera, pa ćiš dođiš do velika slava. Ama prokleto sadašnje svet oći sve visoko: oći mumuzu, oći bal, oći kafana, oći svilena kadifa. O tis anankis! Oćiš moda! Kamo aspri? Glediš na baron, glediš na gospoda? Kaimeno! Ne znaiš da ći da propadni svet? Nema špekulacija, nema trgovina. Pošto tiftiku? – bađava; pošto pamvuk? bađava. Sad je došlo vreme da čovek idi bez čizmu.

JUCA: I to bi lepo jošt’ bilo!

JANJA: Što ti tu govoriš, škilji? More, znaiš li što je svet? Sediš kako milostivo gospođa, čekaš dvanaest sata da jediš, da piiš, da spavaš. Što ćiš da jediš, što da piiš? Što si stekla? Kad je bilo rat, kad je bilo kugu, da mori malo toliki ljudi? More, propadniš, more, propadniš, kukavico!

JUCA: Nisam se tom nadala da ću kod vas propasti.

JANJA: Nisi si nadala, što si si nadala? Da si voziš na četiri konji, da ti služi katanu? Suči rukavu, kukavico, pa čuvaj tvoja kuća, ako misliš da imaš leba i sol.

JUCA: Kad ste me prosili, vi niste tako govorili.

JANJA: Što sum govorio? Da ti držim u lutku, da ti pravim maska. Nije dosta kad ti zovim: dušo Juco; kad ti kažim: pili moje?

JUCA: Otkako sam se u kuću dovela, vi jošt’ niste zapitali: treba li mi štogod i kako živim. U kakvim sam se ‘aljinama venčala, u tima i danas ‘odim. Niti marite za mene, niti vodite brigu o meni; nego živim kao svaka poslednja u varoši.

JANJA: O škilji! Ne vodim briga za tebe! Što ti fali kod kir-Janje? Imaš li dosta leba, lepo kako zemička?

JUCA: (A baš!)

JANJA: Mumliš? Oćiš da mumliš? Što je ovo (Donese hlebac). Ton djavolon! Di je toliku lebu?

JUCA: Izeo se.

JANJA: Škilji nemarljivo, nepromotreno, izio si! Sam se lebac izio?

JUCA: Pa izeo se u kući.

JANJA: Srbsko hondrokefalos, ne znaiš gramatiki? Kako ći lebac sam da si jedi? Ko je lebu dirao?

JUCA: Šta ja znam, zar je malo u kući?

JANJA: Ne znaiš, škilji. A što si gazdaricu? Što sam ti uzio? Da čuvaš kuća, ili da glediš na penćer, na mlado oficir? O, siroma kir-Janja, moraš da propadniš kroz nevaljalo svet!

JUCA: Sad da propadne kroz malo ‘leba što se u kući pojelo!

JANJA: Kučko prokleto, što mi daiš vatra u moju srcu? Esmo ručali kako firšt? Esm kazo da si čeka večeru? More, znaiš što je to: Pan i metron ariston, tis anankis? Kad je najveću sirotinju na ovaj svet, onda pravi parada široko visoko.

JUCA: Gospodaru, vreme je već da se jedanput i ja s vami kao žena sa svojim mužem razgovorim.

JANJA: Što ćiš da govoriš, da mi praviš šteta? …

JUCA: Kad ste me prosili, vi ste meni ono obećavali što bi i za groficu mlogo bilo. Vi ste meni dukate …

JANJA: Ćuti, ćuti, škilji, kakvi dukati?! More, krajcaru, more, nema, nema, nema!

JUCA: Vi ste meni dukate pokazivali, i svakojakim načinom ste gledali da me zaslepite da za vas pođem. Ja sam se polakomila, no sad vidim da sam pogrešila što sam moju mater poslušala, a nisam za onoga pošla kojega je moje srce izabralo.

JANJA: Za ono Jovan, što sedi ceo dan u kafana i igra šervinclu?

JUCA: Kakav je, takav je; bar je mlad i moja prilika.

JANJA: O, lepo! Tako si počitui svoga gospodar?

JUCA: Ja znam da je dužnost žene svoga muža počitovati, no mislim da i žena ima pravo kad zakteva da je muž ljubi.

JANJA: E, to je lepo reč, to je lepo slovo! Odi da ti polubim.

JUCA: Nije samo dosta ustma ljubiti, nego treba muž da pazi šta mu žena zakteva, pak da joj čini po volji.

JANJA: Ama treba i žena da sluša svoga gospodar.

JUCA: Ja ne znam u čemu se vi na mene možete potužiti?

JANJA: Koliko sum ti puta molio i pravio inštancija: „Dušo Juco, nemoj da si razgovaraš sos naše mlado notaroš!“ Aja! Juca neći da mi čui!

JUCA: On mene radi i ne dolazi, nego vas radi i zbog grčkog jezika.

JANJA: O, škilji, oćiš da mi vučiš štrikla preko nos? Zašto ne dođi on kad sum ja kod kuću, nega sve kad ja idim po moja špekulacija? Vidiš kako ti uvatim? More, ne možiš da prevariš Grku! Vidiš, ja, vidiš! (Kuca se po čelu). Nega da mu kažiš da mi više ne dođi u moja kuća …

JUCA: Tako niko ne govori ko ima devojku na udaju.

JANJA: Što udaju? Katica je dete.

JUCA: Od osamnaest godina.

JANJA: Pak? Kad sum se ja s njenu mati ženio, imao sum trijanda pendi. Iha, kako bi gospođo Juco želila da donesim čitava bolta, da pravim prokleto štafirung, da činim parada, da držim svadba! More, nema aspri! More, nema, nema! Oći da propadni svet!

JUCA: Zbilja, da mi date po forinte da se kupe žice.

JANJA: Kakvu žicu?

JUCA: Katici na gitar.

JANJA: Kirije imon! Koliko sum krajcari već dao kroz to prokleto gitar!

JUCA: Gitar-majstor je već pet sati zbog žica propustiti morao.

JANJA: Da ti kerveros nosi gitaru, da ti nosi modu i moju pametu! Ej, tihelaj Janja, tako si kuća ne teči! Ne mi više govori. Nema novci!

JUCA: A kako će biti s mojim šeširom?

JANJA (uplašen): Kakvo šešir?

JUCA: Ja mislim vreme je već da mi nov šešir kupite.

JANJA: U, hu, hu! Pa, pa, pa! Novu šešir! Milostivo gospođa! Kir-Janja! Šešir?

JANJA: Ja sam i kod moje matere šešir nosila.

JANJA: Idi kod tvoju mati, neka ti kupi.

JUCA: Ja mislim da ste mi vi muž.

JANJA: Nemaš dosta aljinu? Oćiš široko, visoko? Oh, žensko dugačko kosa! More, znaiš li da je slavno Diogen sedio u buru?

JUCA: Kad je bio lud.

JANJA: Što lud? Grečesko slavno filosof lud? Nepromotreno, nerasužđeno! More, da izgubiš glava za ovo slovo da si u Moreja. Filosof, more, slavno grečesko Diogen sedio u buru i išo bez čizmu.

JUCA: Valjda nije imao za šta da kupi?

JANJA: O, hondrokefalos! More, slavno grečesko car Aleksander go moli da primi dukati, veliki kako tvoje čelo, filosof neći; car go moli, filosof neći. E, de, de! (Gumari, što nisi uzio tako lepo novac, pa da daš mene, da pravimo lepa špekulacija).

JUCA: Taj Diogen, može biti, da nije bio oženjen, pa je mogao činiti što je god hoteo; no ja sam vaša žena. Ja neću da se smeje svet od mene, nego da mi kupite šešir.

JANJA: Uha! Oćiš da se svađiš jošt’ sos mene?

JUCA: Ja sam dosta trpila. Šta će to reći? Kad nisi za ženu, da se nisi ni ženio, sram da ti bude!

JANJA: Sramota na tebe i na tvoju rod, kako počituiš svoga gospodar.

JUCA: Ja sam činila što je god bilo moguće, ali vidim da je to sve badava.

JANJA: Dušo Juco, što ćiš ti sos mene?

JUCA: ‘Oću da mi šešir kupite.

JANJA: Ama, za ime boga, nema, more, krajcari! Kako da ti kupim, de?

JUCA Kad nemate, ja ću da se rastavim od vas.

JANJA: O, škilji, oćiš da mi plašiš! Ne si plaši Janja, more, ne!

JUCA: Vi ste pri prosidbi kazivah da ste kapitalist od sto hiljadi forinti, a sad kažete da ne možete jedan šešir da kupite. To je očevidna prevara. Za takovo što pravedno je da se žena rastavi. – A šta tu treba više razgovora? Daj mi što sam donela, pak idem mojoj materi. Živiću kako mi bog da.

JANJA: Dušo Juco što si ti počela?

JUCA: Što sam počela, počela! Ja vidim da ovde nema za mene života.

JANJA: Pa to sve teće sa jedno šešir?

JUCA: Jeste, za ljubav šešira.

JANJA: Ama, more, što ći tebe šešir?

JUCA: Ja ‘oću da imam.

JANJA: E, kad oćiš baš, oćim da ti kupim za jedno ljubav. Nega da mi daš gracija tri dana, da si promislim.

JUCA: Šta će …

JANJA: Ama ne mi govori jednu reč, de, kad ti miluim, znaiš, jedno slovo. Oćiš da mi osiromašiš, ‘ajde, de! Janja ima novci, Janja ima veliko dukjanu, Janja je bobato čovek. O, oći da umri Janja, oćiš da vičiš: „Jao, majki moja, da pravim Janju od blato!“

POZORJE DRUGO

BIVŠI, PETAR

JUCA: Evo Petra. Možemo ga poslati po žice.

JANJA: Da ti djavol nosi sos tvoju žicu, da ti uzmi pamet, da zaboraviš’ (Petru). Esi skupio onu đubru sos pijacu?

PETAR: Aa?

JANJA (jače): Esi skupio onu đubru?

PETAR: Kakvu tužbu?

JANJA: Tvoja prokleta uveta! (Viče). More đubru, đubru, đubru!

PETAR: Ubru, ubru! Što ne govoriš ljudski, nego se ačiš?

JANJA: Pi, pi, pi, pi, kako mi daje vatra u moju srcu!

JUCA: Ja se čudim zašto ga i držite tako stara i gluva?

JANJA: Hondrokefalo! Oćiš mlado katana, da platim pet stotina forinta? More, pamet, more, ja! … Od deset godina mu pravim račun…

JUCA: A štetu ne računate što vam čini?

JANJA: Ti si kriva. Zašto nisi gazdarica u svoju kuću, da uzmiš na um?

JUCA: Ta onomad je pred vašim očima kvara učinio.

JANJA (uzahne): Siroma Janja, mora da postrada črez nevaljalo svet!

PETAR: Gospodaru, evo jedno pismo na vas …

JANJA: Ko ga šilji?

PETAR: Taki.

JANJA (prodere se): Gajdaros! Ko e poslo ovu pismu?

PETAR: Šta vičeš tako, nisam ja gluv! Ćir Dima je kazao da mu taki odgovor odnesem.

JANJA: Kir Dima je moju prijatelj. (Čita). O, dulos sas, kir-Dimo! E, e, e, kala!… Tim, tim, tim! … Pošten čovek! Kala, kala. (Pogledi u Jucu). Dušo Juco, idi u tvoja soba, imam jedna mala špekulacija.

JUCA (odlazi).

POZORJE TREĆE

KIR JANJA i PETAR

JANJA: Tu ti pismu dao kir-Dimu?

PETAR: A?

JANJA: U, što mi jediš, jedili ti psi!… Ama grafa i od kir-Dima, mu poznaim slovo. (Gledi u pismo). Deset hiljada forinti, tria per mezo, na četiri mesec, za edno pravo trgovac, i Rošildova obligacija u zalog, pe, pe, pe!!! Krasno špekulacija! Haris to teo!… Pero, sinko, iziđi malo u avlija.

PETAR: Kazaću mu.

JANJA: Šta ćiš da kažiš?

PETAR: Da vam je po volji.

JANJA: Smeteno, gluvo! Iziđi u pole, kad ti kažim. Evo vako, ja! (Uzme ga za ruku, pa ga izvede napolje i zabravi sohu). Prokleto posla! Sad da izbroim novci… Oho, čekaj malo! (Zabravi vrata kud je Juca izišla). E, tako! (Otvori sanduk). Ama ovo prokleto Juco može da gledi kroz rupa. Kad vidi novci, zovi pustaliju, i mi ubii. (Viče). Dušo Juco, dušo Juco! Eno ćuti pasjo vero! Oći da mi ubii. Kad broim cvanciki da sluša: „Oho! Janja ima novci! Odi, gospodar arambaša, da delimo!“ (Zatvori sanduk). Juco, bre, Juco bre! Nećiš da si zoviš? (Otvori vrata). Juco, more, Juco!

POZORJE ČETVRTO

BIVŠI, JUCA

JANJA: Pseto nevaljalo, di si bila?

JUCA: Bila sam napolju.

JANJA: Napolje, napolje? Ko e slušio moja špekulacija?

JUCA: Ja ne znam.

JANJA: Ne znaš, škilji! A ko e šuškio na moja vrata?

JUCA: Zabo’ga, u sobi nije bilo nikoga!

JANJA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe! Nemaš tvoja kujna, kao gazdarica, ‘nega da si skitaš po sobu?

JUCA: Zaboga valjda znam šta mi je poso?

JANJA: Alopu! Znaiš da izgubiš glava tvoga gospodara. Apage, škilji, u kujnu, tu ti tebi mestu! (Uhvati je za ruku, pak je istera napolje i zabravi kako jedna tako druga vrata). Prokleto Eva, oći da prevari svoga muž! (Otvori opet sanduk). Moi krasni život! (Premeće novce, pa posle ustane i protegli se malo). Kako mi rasti srcu kad vidim moi lepi dukati, kad gledim moi krasni taliri i kad pazim veliki pakli sos banku! Što ću da mu dam? Ovo kaži: „Nemoj mene, gospodar!“ Ovo opet viče: „Nemoj mene, ja sum lepa!“ Škilji mali, nećim da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve više, ja, dovde! (Pokazuje vrh sanduka). Pak onda da legnim, da spavam slatko! Odite vi! (Uzme banke, pa broji). Mia hiljada; ekaton, dio, trija, tesera, pendi, eksi, epta, okta, inja, deka; dijes hiljades; tris hiljades! teseres hiljades. Teseres hiljades to – i deset hiljada u banku. Zbogom, vi drugi moi srci! (Smeši se). Oćim da vas zatvorim da vas niko ne dira (Zatvori sanduk). E, sad da nosim na kir-Dimu i da ištim obligacija. Oho! Ima više banku! (Opet izbroji). E, e, ja sum dobro trgovac. Ne može da fali Grku. (Metne novce u džep). Dušo Juco! (Odbravi sobu). Dušo Juco! (Odbravi i druga vrata). Dušo Juco!

POZORJE PETO

JANJA i JUCA

JANJA: Dušo Juco! Ja ću da idim po moja špekulacija. Šta ćiš ti da radiš?

JUCA: Ima se šta raditi.

JANJA: Da sediš ovde, da se ne makniš: da čuvaš tvoja kuća, znaiš? Kad muž idi po svoja posla, dobru gazdaricu treba da vodi viršoft… Razumiš što sum kazo? Da si ne makniš od tvoja soba. Sad ćim ja da dođim.

POZORJE ŠESTO

MIŠIĆ i BIVŠI

JANJA (U! Prokleto posla! Sad ne smim da idim!)

MIŠIĆ: Sluga sam, kir-Janja! Kako se nahodite?

JANJA (pokloni se): Fala bogu, zdrav sum; ama zlo, zlo!

MIŠIĆ: Zašto zlo?

JANJA: Rđavu vreme, nema novci.

MIŠIĆ: E, fala bogu kad ste samo zdravi! Biće i novaca.

JANJA: Kako ći biti kad je nevaljalu vremenu? Gdi metiš, izgubiš; di radiš, imaš šteta, e, de! Ovakva vremena, otkad je svetu, nije bilo.

MIŠIĆ: He, he, he! Ne bojte se. Nećete propasti, kad niste dosad propali. Ta vi znate štediti!

JANJA: Štedim, gospodin, od nevolja, zašto si nema.

JUCA: Zapovedajte sesti, gospodin Mišić. (Pokaže stolicu).

JANJA: A gospodin notarius neći da si dugo bavi! (Prokleto Evo, mora da ti djavol nosi!)

MIŠIĆ (Juci): Kad me ta’ko lepa gospoja nudi, ne mogu odreći. (Sedne).

JANJA (uzme i sam stolicu i tako sedne da je zaklonio Jucu od notaroša).

MIŠIĆ: Kir-Janja, vi imate vrlo krasnu gospoju

JANJA: Za mene krasno, za drugoga ružno. (Preti Juci).

MIŠIĆ: E, naravno da je ona za vas. Ništa manje, što je lepo, ono se mora svakome dopasti.

JUCA: Vi meni jako šmajhlujete.

JANJA: Što se ti mešaš u naše razgovor? Ti si dete, ti treba da slušiš što drugi pametni govori. Ajde u kujna gledaj tvoj ručak!

MIŠIĆ: O, ja molim neka ostane gospoja kod nas. Ta s otim je prijatniji razgovor što je veće društvo.

JANJA (Prokleto posla!)

MIŠIĆ: A gdi je gospodična? Ona se ne daje viditi.

JUCA: Ona je…

JANJA (preseče joj) Otišla i… (Da ti djavol nosi!). (Pomrkne na Jucu). Otišla i kod svoja drugarica, znaite, da šije.

MIŠIĆ: I to je dobro dete! Samo treba da joj dobru priliku nađete.

JANJA: E, gospodin notarius, sad je pogano svet; samo novci! Eto ja uzeo sum bez krajcaru, golo, siroto. Ama sad, kako ti dođi u kuća, ne ti pita: „Kako ti je kći!““ nega: „Koliko daš?“ Otkud ćim da dam kad si nema? Moramo da propadnimo sviju.

MIŠIĆ: Sad su već drugojačije počeh raditi. Tako juče čitam u novinama gdi jedan momak javlja da je od dvadeset i četiri godine, lep i dobro vospitan, i želi izigrati se na loteriji.

JANJA: Kirije imon! Da si ausšpilui?

MIŠIĆ: Jest, i to, po mom mnjeniju, nije ništa rđavo. On je uredio deset hiljada losa, po forintu srebra: deset hiljada forinata. Svakom je slobodno metuti, i na koju devojku sreća padne, dobija smesta mladog muža i tolike novce.

JANJA: He, he, he! Pak posle, kad si ne milui, da si vuči za kosu!

MIŠIĆ: I za taj je slučaj sastarano. Ako se devojka, koja je trefer načinila, momku, ili momak devojki ne bi dopao, taki na ovaj slučaj dobiva devojka svoji’ pet hiljada format^a. Momku ostaje drugi’ pet, pak se mogu oboje po volji usrećiti.

JANJA: Pa tako, na ovu načinu, može i žena udata da uzmi?

MIŠIĆ: O, dakako!

JANJA: Vraško svet! Kako si savija na svaka hunsvutarija.

MIŠIĆ: To je lepo, po mom rasuždeniju, izmišlenije. Nikom se ne škodi, a može se mnogima pomoći. ‘Oćete li i vi za frajlicu uzeti koji los?

JANJA: Los je tri cvanciki?

MIŠIĆ: Jest.

JANJA. O, skupo, vrlo skupo, mnogo novac!

MIŠIĆ: Ta vi možete i onako usrećiti vašu gospodičnu. No ja se zadržavam, a moram jošt’ dalje ići Znate li zašto sam kod vas došao?

JANJA: Kad čuim.

MIŠIĆ: Poznato vam je da želimo naš varoški špital raširiti.

JANJA: Čuo sam. I to je lepo od naše magistrat.

MIŠIĆ: Budući da toliko novaca zasada u kasi nemamo, zato smo naumili dobre ljude u pomoć pri ovome pretprijatiju pozvati. Evo, dakle, lista! Izvolite zapisati koliko vam je moguće. Što više, to bolje!

JANJA: U! Zaboga i poboga, gospodin notarius, sad da si čini troška na ova oskudna vremenu! Nema ljudi novci. To ne moži da bude. Neći niko da da nijednu feniku.

MIŠIĆ: Evo, hvala bogu, skupljeno je već hiljadu formata. Dajte i vi jednu hiljadu, pak ćemo lako namerenije dostići.

JANJA: (uplašeno ga pogledi) Hiljada forinta? Otkud hiljada krajcara? Nema, gospodar notarius, nema. Znaite da nisum vidio krajcara prebijena od mesec dana.

MIŠIĆ: Naći će kir-Janja, znam ja, samo ako ‘oće.

JANJA: Da mi djavol nosi ako imam jedna krajcara u moju kuću!

MIŠIĆ: Ta vi valjda me nećete prazna otpustiti.

JANJA: Nemam, gospodine, nemam jedna krajcara zasad.

MIŠIĆ: E, fala bogu, kad nemate sad, biće drugi put. Ja mogu i drugi put doći.

JANJA: Što, drugi put!’! (Prokleta Eva mu mignila!) Gospodar notarius, dajte to cedulja. Vidim da moram da propadnim. (Uzme pero i stupajući k astalu) Evo da žertvuim po forinta.

MIŠIĆ: Oho! Manje se ne prima od deset forinti.

JANJA: Od deset forinta, gospodar notarius? Kamo toliki novci?

MIŠIĆ: To iz moje glave ne ide; nego kako je magistrat zaključio, tako se ja vladam.

JANJA: (Što ćim da radim? Oćim da zapišim, oćim da si ubiim, nećim da zapišim, oći da dođi, bezobrazno, više put). Gospodar notarius, evo da daim celo forinta.

MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir-Janja.

JANJA: Ama, mi ubite: nemam više sad!

MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put.

JANJA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!) Gospodar notarius, evo da si ubiim da dam dva forinta na to prokleto špital.

MIŠIĆ: Kad bi u mojoj vlasti stajalo, ja vam ne bi’ jamačno dosađivao; ali znate ko sam ja kod magistrata.

JANJA: (pruži mu ruku) Gospodar notarius, evo vaša artija, evo moja Juca! Makar sto puta dođite, ja nemam da dam.

MIŠIĆ: Ta dobro! Vi niste takav čovek da ćete se zatezati. Neka mlađi najpre, pa ćete vi, kao star, polagano za njima.

JANJA: Ja sum čovek ubiin. Svaku bedu na moju glavu. Siromah kir-Janju!

MIŠIĆ: (ustane) Kako se vi teškate, a ima stotinu koji bi želili u vašem položeniju biti.

JANJA: Evo i neka nosi. (Pokazuje Jucu). I tako oći šešir.

MIŠIĆ: (nasmeje se) Sluga ponizni, kir-Janja!

JANJA: Sluga poniznu!

MIŠIĆ: (polazeći Juci) Oprostite što sam vas od posla zadržao.

JUCA: O, molim, vi nama s otim čest ukazujete.

JANJA: Veliko čest za moju Jucu. (Trgne ženu koja je pošla Mišića ispratiti). Apage! (Pri vrati). Slugu poniznu!

POZORJE SEDMO

JANJA i JUCA

JANJA: Anatemata, anatemata! Oćiš da mi iziš glava!

JUCA: Šta vam je sad?

JANJA: Ti si mu mignila.

JUCA: Šta bi’ mu ja namigivala?

JANJA: Ti si Evo. Oćiš da prevariš tvog Adam Što si mu kazala da imam toliko novci?

JUCA: Kako bi’ mu ja kazala ono što i sama ne znam?

JANJA: Ne znaiš, ubio ti strela od grom, kad si slušila na vrata? Ti si ono mačka što predi za furuna, a gledi što ći da kradi. Ti si onu Ezopovu lisicu što viči: „Cili mili, kir-Janja!“ A ovamo mu metiš štranga za vrat.

JUCA: Zaboga, ali šta imate sad opet protiv mene?

JANJA: Što imam, anatemata, što imam? Oćiš da kažiš notariusu da sedi, kad čoveku ima svoja posla! Oćiš da mu kažiš: „Mene je drago, mene je čest!“ Da dođi opet?

JUCA: Zaboga, ta to je učtivost. Tako svi, koji su najmanje vospitani, rade.

JANJA: O, tako radi! Da zovi notariusa na svogo muža! I jošt’ da mu kradi deset forinta! Otkud deset forinta? ‘Ajde podaj ti, de, kad kažiš!

JUCA (slegne rameni).

JANJA: Pa što govoriš? Da mi kradiš, da propadnim? O, talas ego! Da si otvori zemlju, da mi guta kod tako nevaljalo žena!

JUCA: Pa ne morate dati, zaboga! Ne može vam niko oteti.

JANJA: Vidiš alopu! Da ne daim, da dođi notarius mlogo puta, i kad nije kir-Janju kući, da si unterhaltui, a Janja da plati.

JUCA: Znate li kako ćete učiniti da ne platite? Da razglasimo jedno jutro da su nas poharale pustaije; pak onda, kad se pročuje po varoši, svaki će vas žaliti, i niko vam neće dolaziti da vas uznemirava …

JANJA: Pi, pi, pi! To je majstorsko plan! Tako može i da si nosi za mene jedrio tas po crkvi Da kažu ljudi: „Postrado kir-Janja, ‘ajde da go pomognimo!“ Dušo Juco, ti imaš grčko pamet u glava, ti nisi od serbsko rod.

JUCA: Mislim da se moja baba od grčkog kolena vodi.

JANJA: Ih, ih, ih! Što mi ne kažiš, da ti pišam u novinu? Kakvo elinsko mudrost! Kad čui Grku u Morea, oći da ti digni u štatua, kako jedna Pitija. Eh, slavno Grecija! Jedno zrno kako si nađi od tvoga duh, teći eto pamet Dušo Juco, oći da si svi Grku radui za tvoj rod.

JUCA: (u polasku, za sebe) Da vas đavo nosi! (Otide)

POZORJE OSMO

JANJA (sam)

JANJA: Prokleto Eva! Ima više pametu nego ja. „Koliko i izgubio kir-Janja?“ … „Deset hiljada forinta.“ … „‘Ajde da go pomognimo.“ Na, na, na! Koliko? Sto forinta. Doksa si o teos! Treba da tečim pod mojom starostum. Imam deca… Pi! Što mi reči ono notaroš za neko los? Oćim da uzmim za moja Katica. Deset hiljada forinta strebro … lepu sumu! Mene pet, Katica pet. Oho! A kad kaži Katica: „Ja sam dobila, ja sam gospodar, papu ne dam ništa“! … O, čekaj, škilji! Nećim da ti uzmim. Da uzmim bolje na Juca! … Aferim, Janja! Na Juca? Dođi mlad momak od dvadeset i tri godinu da vidi Juca. On lep, Juca lepo; on migi, Juca migi; on si zaljubi, Juca si zaljubi, teće kir-Janja u kupus. Prokleto posla! (Misli se). Nek idi s bogom ova špekulacija … Ama deset hiljada forinti u strebro! Janja, bre, čuiš? Deset hiljada forinti strebro! Ma tin timin mu! Da ‘uzmim! Za Katica? E, Katicu je dete. Da uzmim za Jucu. A ono momak? Vraško posla! Zar ja nemam grčko glava da go prevarim? Anev idrotos će pono uden: ko neći da probira, neći da profitira, … kaže elinsko mudros!

POZORJE DEVETO

KIR DIMA, PREĐAŠNJI

JANJA: O, kala pltete, kir-Dimo!

DIMA: (tihim glasom, lagano) Dulos sas! … Pos pigeni i dulja?

JANJA: Ahara! Oćimo da padnimo sviju preko nos.

DIMA: Pistevo! (Maja rukom). Kakos keros!

JANJA: O, adelfe, svaku čoveku ima ‘svoja radost, teći ja sum nestreća, sas prokletina ‘na moja glava! Kitaksi, adelfe, oći šešir, prokleto široko visoko, oći svilena pantljika!

DIMA: Pios?

JANJA: Juco. E de! Oćim da kupim, oćim da si osiromašim; nećim da kupim, oći da idi prokleto na notarius, is ton oficir, će ta lipa … Znaite sadašnje svetu.

DIMA: Tiflute to filun peri to filumenon.

JANJA: Što? Na ovu kugu od vreme? O teos, filaksi! Propadnimo, propadnimo! Ahara, ahara, ahamna!

DIMA: Adelfe, oćim da ti rečim na serbsko slovo. Znaiš što ‘sum došao?

JANJA: Za deset hiljada forinta.

DIMA: Malista! Toj edno… Daj go.

JANJA: Is kalin kardian, adelfe; ama znaiš grečesko mudrost: „To danion frontidon anapleon.“

DIMA: Ne si brini, de! Ja, to Rošildovu pismu. (Pruži mu).

JANJA: E, kala. (Izvadi novce, pak mu broji). Ine kala?

DIMA: Evharisto.

JANJA: Ne „evharisto“, nega kad ga vratite, ondak „evharisto“, a sade veksla!

DIMA: Kala, adelfe, kala.

JANJA: Nisam uzio interesu.

DIMA: Kala, de.

JANJA: Za tri meseca trista forinti.

DIMA: Kala. (Broji mu).

JANJA (skupi novce, pak metne u džep): Evharisto. Eto vekslu.

DIMA: Evtis. (Potpiše).

JANJA (gledi potpis, pak onda savije vekslu, i tek što metne vekslu u džep, opet izvadi i prevrće): Timiotatos antropos!

DIMA: E, esmo gotovi sos prva posla?

JANJA: Doksa si, o teos.

DIMA: E, da izvadimo druga. Kir-Janja, ja sum do[ua da mi daiš tvoga Katica.

JANJA: Katica?

DIMA: Katica.

JANJA: Zašto ištiš ti moja Katica?

DIMA: Za edno crno oko, za edno grečesko nos, za edno mladost što go ima, i za edan poštene.

JANJA: A ne ištiš za novci šta ima kir-Janju?

DIMA: O teos filaksi! Oći da mi si dopadni devojka, oćim da si ženim; neći da mi si dopadni, is ton teon!

JANJA: Kir-Dimo, vi ste jedno pametno čoveku. Oćim da vam dam Katica, da go vospitavate. Ona ji mlado ludo. Ima mati što go vospitava za šešir, za svilena aljina, za mlado oficir, a ne za kujna i kecelja, da krpi izdrtu džaku, da nosi edni cipeli godina dana.

DIMA: Kala.

JANJA: Mi smo ljudi trgovci. Što treba široko visoko? Što ći štafirung? Ua veliko gospodsko! Ne treba tra, tra, tra na svadba. Uzmiš tvoja mlada sos malo aljinu, ti ej edoson o teos; pak idiš u tvoja kuća i glediš tvoja špekulacija kao pošten čoveku.

DIMA: Ama kraksite tin Katica, da vidimo oći da pođi.

JANJA: Što oći, što neći? Mora, kad kaži papu’ Da go šiljim u Atina, da pošiljim u Amerika, mora da idi, kad oći papu.

DIMA: E, kala.

JANJA: Da budi svadbu, ne svadbu, da ti djavol nosi srpsko prokleto običaj! Da budi, ne da budi. Što moži da hudi kod kir-Janju, kad oći da propadni! Da si venčaite na mesec dana.

DIMA: Ja sum gotov, ali molim da dođim sutra da si razgovorim sos Katica.

JANJA: Kopijasete.

DIMA: Tora prepi na kitazo tin dulja mu. Igienite!

JANJA: Dulos sas!

POZORJE DESETO

JANJA (sam)

JANJA: E, de de, opet jedno spekulacija! Pravo kaži grečesko mudrost: „Tihi ton antropon pragmata uk evulia.“ Kir-Dimu i pošten čoveku, ne išti novci, ne išti visoko štafirug. Oći samo gazdarica. ‘Ajde de, neka ima. Katicu i dobra. Katicu i vredna.

POZORJE JEDANAESTO

BIVŠI i PETAR

JANJA: Što mi kvariš špekulacija?

PETAR: Gospodaru, pala mam šupa i ubila konje.

JANJA: Što, more, što?

PETAR: Mrtvi konji, nema više pomoći.

JANJA: Kirije imon! Ubiem si! (Trči). Ubiem si!

DEJSTVO DRUGO

POZORJE PRVO

JUCA, malo zatim KATICA

JUCA: Ovo čudo jošt’ niko nije vidio. Onde se ciganiše i štedi gdi je najveća opasnost. Ako ovaj čovek s njegovom tvrdoćom prođe dobro, to će svaki na svetu dobro proći.

KATICA (stupi).

JUCA: Šta je, Katice?

KATICA: Sad je već badava. Toliko se s ljudima pogađao i cenjkao, dok nisu konji sasvim uginuli.

JUCA: Ja ovakovu narav nisam jošt’ nigda vidila Kad je u najvećoj nuždi, gdi smesta potrebuje pomoći, tu mu jošt’ na pamet pada pogađati se! Zao mi je taki’ krasni’ konja.

KATICA: Ja sam dosad plakala, a svemu je tome papa kriv. Koliko sam mu govorila da pogodi za šupu majstore, koji razumevaju. Aja! ‘Oće on sam da zida, da zaštedi. Sad imam sugubu štetu. Sirota, sad ne mogu ni ‘aljinu dobiti, da se jedanput i ja ponovim!

JUCA: Bogme, on meni mora kupiti šešir, makar mu svi po kući pocrkali!

KATICA: Zaboga, mamice, kako ga možete sad vređati, a znate kakva mu je narav.

JUCA: Šta? Zar sam se ja udala da mu gledim ove zidove i da me s burazi ‘rani? Moja draga, kad nemam muža po volji, bar da se po volji nosim. On da nije uzeo oficirsku kćer …

KATICA: Nemojte, slatka mamice! Vidite, otkad nisam i ja ‘aljinu promenula, pak ne protestiram.

JUCA: Kad si luda. I odonomad mi je kuma Persa u crkvi pregovorila da smo već poslednje gotovo u varoši. Gledim druge, bože moj, nakićene! Tu su ti minđuše, tu su ti valovi U kuma-Perse kapa od blonda, crvena pantljika i beo cvet; oko vrata lanac od dve struke; ‘aljina lila-farb i crn pojas; na vratu lep bajader. Pa ti stala kod stola seka-Jule, milo ti je da je poglediš. A ja? Idem kao majstor-Glišina žena. A, nećemo mi tako! Ima Janja novaca. Kazivali su meni.

KATICA: To je istina da on ima novaca; ali kad mu je takva narav.

JUCA: Pak kad mu je taka narav, da ‘odim kao prosjakinja? Zaboga, devojko, evo ti već devetnaest godina!

KATICA: Ah! Mica se jošt jesenas udala!

JUCA: Ako ovako ustraje, ti se nećeš m udati. Ko će tebe bez novaca da uzme? Nisi jošt m opravljena kao što valja. A drugo, nisi nigdi ni na vospitaniju bila Baš treći dan Uskrsa na jutrenju je o tom bio razgovor. Eto, jedva sam ga naterala da te da učiti gitar, a i to ne bi učinio da nisi gitar na poklon dobila, i da mu nije gitar-majstor dužan, od koga inače ne može da se naplati Ali koja je ‘asna kad neće ni žice da kupi, pa tako moraš uvek poslednja da ostaneš u društvu.

KATICA: Ja sam baš nesrećna na ovom svetu! Svaka se zna štelovati i unterhaltovati, samo ja jadna moram da kukam.

JUCA: Zašto ne paziš kako druge rade!“

KATICA: Ja mogu tri godine paziti kako se veze, pa opet, ako mi se ne pokaže, sve badava.

JUCA: Hajde da te ja naučim.

KATICA: O, kad bi tako dobri bili’

JUCA: Istina, i ja sama mlogo ne znam; no mislim da će i toliko za tebe dosta biti. Svaka devojka, prvo i prvo, mora da pazi na svoj štelung. Koja na to ne gledi: mala, visoka, suva, debela, ona nije ništa. Da treba pravo ići, to znaš; no najlepše ćeš pravo ići ako ugneš krstine unutra Što Više, to bolje.

KATICA (probira): Bogme lepo!

JUCA: Sad ‘odaj, korake pravi sitne, no više uširoko nego udugačko.

KATICA (probira): Slatka mamice, ovo je prekrasno’ Koliko sam se puta divila majorovici kako lepo ‘odi. Blago meni, sad me neće u ovom niko preteći.

JUCA: Vidiš, to je vospitanije. K vospitaniju prinadleži i lice Rumenilo na licu više nije u modi, nego bleda boja. To je sad nobl. Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne paorski: crveni. Usta uvek tako drži kao da bi se smejati hotela, premda je kod noblesa regula retko, ali iz glasa smejati se.

KATICA (podskakuje): Blago meni, sad sam i ja vospitana! Odsad se neću ustručavati, ma kakvo društvo bilo. (Ulaguje se) Molim vas, slatka mamice, naučite me jošt’ štogod!

JUCA: To je dosta za tebe.

KATICA: Bože moj, dosta! Zašto mi ne kažete sve?

JUCA: Valjda ćeš da budeš princeza?

KATICA: Ali molim vas, samo jošt dve reči!

JUCA: Šta će meni posle ostati?

KATICA: Bože moj, ja vam neću ništa preoteti (Umiljava se) Kažite mi, slatka mamice, medena mamice. Znate kako nisam ono papi kazala!

JUCA: (Prokleta devojčura!) Dobro. Ako ti nije mlogo najedanput, ne branim. De da vidimo najpre hod i usta.

KATICA: (producira se).

JUCA: Dobro, kao generalica! Sad stani.

KATICA: (stane).

JUCA: Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, jošt’ više! Vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena Sad, ako ‘oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu. S otim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izgledaju; a treće, celoj personi osobito dolikuju

KATICA (donese ogledalo i proba): Je li ovako?

JUCA: Malo samo oči k nosu. Tako!

KATICA (poljubi je): Slatka mamice, vi ste moja sreća

JUCA: Sad kako ćeš kad se staneš razgovarati? Vidiš, kad se s kim razgovaraš, treba upravo da mu u oči glediš; govori ne vrlo brzo no nepresečno, tako da onaj koji se s tobom razgovara ne može reda dobiti Nikad da ne pomisliš u sebi: „E, sad sam falila!“ ih „Sad sam se osramotila!“ Kako ti to na pamet dođe, onda si prošla! Nego tako govori kao da si ti gospođa, a oni oko tebe tvoje sluge. A, upravo, tako i jeste. Zašto inače ne bi nam se muškarci toliko ulagivali.

KATICA: Vi dobro kažete kako ću govoriti, a ne kažete mi šta ću govoriti.

JUCA: Što ćeš govoriti? Početak razgovora neka ti je uvek o balu, muziki, teatru. Ako nema toga, a ti počni o vremenu, o ‘aljini, kako su ti tesne cipele, pak eto ti razgovora!

KATICA: Mamice, ovo nije vrlo teško!

JUCA: Kad bi teško bilo, otkud bi tolike devojke naučile? Kad se smeješ, tako nameštaj usne da ti se uvek zubi vide. Što god čuješ, nemoj se čuditi; zašto, ako je dobro, moraš napred znati; ako je zlo, ne treba da razumeš Pravo, evo nam notaroša! Sad možeš taki početi

KATICA: Ah! S njime neću moći.

POZORJE DRUGO

BIVŠI, MIŠIĆ

MIŠIĆ: Sluga sam ponizan! (Klanja se prvo Juci, potom Katici).

JUCA i KATICA: Službenica!

MIŠIĆ: Ja sam čuo za neki nesrećni slučaj je li istina?

JUCA: Za šupu?

KATICA: Ah, kukavni konji, tako sam plakala!

MIŠIĆ: To je baš šteta! Ovi su konji prvi bili u varoši. Ali kako se to baš tako dogodilo?

JUCA: Znate kako naša poslovica kaže. „Skup dvaput plaća “ Pređe dve godine pravio je šupu, pak čovek neće da pogodi iskusne ljude, nego hoće da sam zida, da zaštedi.

MIŠIĆ: E, gledajte vi, kao da je ubog siroma’!

JUCA: On sam ne zna koliko ima novaca. Ali tako se to uselilo kod njega, samo da ne propadne, da štedi. rako za kukuruz daju mu ljudi lepo pet forinta. Aja! On ‘oće šest. Međutim, nije ga niko nadgledao dok se nije uplesnivio, te je jošt’ morao plaćati da ga iznesu.

MIŠIĆ: No, čujem da u kući lepo živi.

JUCA: O, ma’nite ga, molim vas! Ako ima što sira ili putera, on donde čuva i jesti zabranjuje, dok se ne pokvari i ne usmrdi. Otkad sam ja ovde u kući, jošt’ se nije vina na astal iznelo. A u podrumu ima devet stotina akova.

MIŠIĆ: Tako su ponajviše stari ljudi, sve se boje da neće im stići. A to je zato što ne mogu da rade kao što bi želili. Tako sam ja poznavao jednoga, koji je svaki dan u kafanu dolazio, a nikada m krajcare nije trošio. Ovaj jedanput opazi gdi se igraju karti, pa, polakomivši se zar na tolike novce, koje se u banki nahođa’u, upusti se i on. Bogat je bio, to se znalo. Ah da ste ga vidili, kad počne gubiti, kako se stane menjati u licu i drktati rukama i nogama. Najposle okrene vikati: „Uha, uha!“ Kako što izgubi, džipi, pak opet sedne, tako da smo mi okolostojeći neprestano mislih sad će izdahnuti… No šta ste vi, gospodična, tako ućutali? Vami je žao za konje? Ne pečalite se, kupiće kir-Janja druge.

KATICA: Zao mi je samo što se mora tako star jediti.

MIŠIĆ: O lako se može čovek utešiti kad ima u sanduku dukata.

POZORJE TREĆE

BIVŠI, JANJA

JANJA (stupivši, nikoga ne gledi, nego hoda po sobi): Hu, hu, hu!

MIŠIĆ: Šta je, kir-Janja?

JANJA: Hu! Oći da mi udari šlogu

KATICA: Žalosna, da zovemo doktora!

JANJA: Škilji, da mi vučiš jošt’ koja krajcara iz džepu?

KATICA: Zaboga, da ne propadnete!

JANJA: Da propadnim! Da dođi jednu vetru, da mi uzmi za kosu i da mi nosi u luftu! O, moje lepo Miška, moje lepo Galin! Sad da uzmim stap, da idim da prosim pod mojom starostom.

MIŠIĆ: Ne treba tako, kir-Janja. S otim škodite svom zdravlju.

JANJA: Što vi govorite, gospodar notarius? Šupu mi palo, koštui mi više od pet hiljada forinta; konji mi pođinuli dve hiljade forinta! Dajte mi togo čoveku koi moži da izgubi toliki novci na ovim vremenom! Dajte mi, de! Siromah Janja, tvoju je sreću crno! Da uzmiš štap, da idiš kod crkvu, da sediš i ištiš krajcara kroz tvoju nestreću .

MIŠIĆ: A ko će da čuva što je ostalo kod kuće?

JANJA: Šta ima kod kuća? Prazno duvar, tri drvi, dva stolica.

MIŠIĆ: I oni’ devet stotina akova vina s jednim okovanim sandukom.

JANJA :(Prokleto Evo!) Lako je da si posmejavate sos starom čovekom. Ej, gospodar notarius, kakvo crna šteta!

MIŠIĆ: Šteta je velika, osobito onaki dobri konji; u celoj varoši im nije bilo para.

JANJA: Sad leži mrtvo! Barem da moži da si posoli meso, nega da go jedi psi zabađava. Oh, kaimeno Janja, kaka isterna, kaka isterna!

KATICA: Slatki papa!

JANJA: Ne mi govori: „slatku papu“, mi govori: „gorku papu“; mi govori: „nestrećnu papu“; mi govori: „papu što ći da ti uvati groznicu; papu, što ćiš da propadniš; tako ja, kako ednu veliku galiju na široku moru“!

MIŠIĆ: Zašto se vi pečalite onde gde se može’te pomoći?

JANJA: Da si pomognim?! Da pravim drugu šupu, da kupim drugi konji? Što ćim posle da jedim s moju decu?

MIŠIĆ: Čekajte da vam kažem što stoji u novinama. Jedan je iznašao u Berlinu nov neki način luftbalon praviti i to isključitelno konjskom mašću. Zato se sad obznanjuje’ ako koji ima takove masti, neka se javi, može imati za centu hiljadu forinti srebra. Kako su vaši konja debeli, izići će tri cente; pa ćete ne samo štetu nadoknaditi, nego jošt’ i profitirati.

JANJA: E li to istina, gospodin notarius?

MIŠIĆ: Dođite kod mene, kad god hoćete, pak ću vam iste novine dati da se sami uverite.

JANJA: Pi, pi, pi! Gospodin notarius, to je dobra spekulacija!… Da kupim više konji, pa da i gojim i posle kolim. Kakva lepa profita!

MIŠIĆ: (Ovaj je lud!) Baš zato i jeste tako velika cena toj masti, što je od carstva strožajše zaprećeno da se mko pod živu glavu ne usudi marvu svoju ubijati, jer bi se tako konji, koji su na veliku polzu ljudma, umalili. Nego, kako se slučajno kod vas dogodilo, vi ste vrlo srećan čovek.

JANJA: Pi, pi, pi! Pravo ‘kaži grečesko mudrost: „Di – i nestreću, tu – i i streću.“ Znaite što, gospodin notarius? Oćim i ja da načinim jedno luftbalon i da idim u Amerika. Čitao sum edno staro grečesko knjiga da tamo ima toliko zlato i biser koliko pasulj u Evropa.

MIŠIĆ: Jest, tamo ima neke ptice koje legu biser.

JANJA: Uh, uh, uh! Kako je tu slatku reč. Oćim i ja da prođim svet pod mojom starostum.

KATICA: Zaboga, papa, šta vam sad pada na pamet!

JANJA: Ćuti, škilji! Oćim i tebe da donesim zrno biser i zlatnu minđušu, znaiš! Siroto moje Miško i Galin! Nisu mogli da mi nosi živu u Amerika, da mi nosi mrtvu. Gospodar notarius, vi ste pametno muž što ste mi jedna lepa špekulacija kazah. Vi mora biti da ste Grk.

MIŠIĆ (smeši se): To može lako biti.

JANJA: E, što sum kazao? Pravo Grk, pravo grčko pamet! Kad prođim preko Atina, da vas pišim u vivlioteka; i kad si vratim iz Amerika, da vam donesim jedna lula, turska, lepa, i za moja Juca šešir.

JUCA: Ne znam ja kad se vratite, nego vi meni sad da kupite.

JANJA (razrogači se): Pusto široko, visoko! Imaš, more, pametu u tvoja glava?

JUCA: Prikladno pitanje!

JANJA: Ti nemaš pametu u glava, ti imaš u glavu đubru! More, vidiš koliko šteta u kuću, more? Što ćiš da si kitiš? Skini štrimfli i cipeli, kukavico, pravi tamo blato da krpimo šupa.

JUCA (pogledi u Mišića): Kad bi bila Juca luda.

JANJA: Luda? Ko radi, onaj lud? Ko si kiti, pametno! O, prokleto nemarljivo svet, moraš da propadniš! More, oći da ti gazi sirotinja i nestreća, tako, ja, kako besno konj trava zelena!

POZORJE ČETVRTO

BIVŠI, PETAR

JANJA: Eto moja verna Petra. – Sinko Pero, da sučiš rukava i deriš Miško i Galin, da si pomognimo u naša nevolja. Jesi razumio?

PETAR: A?

JANJA: Prokletu uvu tvoju! (Mišiću). Dobro sluga, sve sluša, ama ga to bio bog što neći da čui. Gumari! (Viče). Da naoštriš nožu i da deriš Mišku i Galinu.

PETAR: (gleda ga): Sad i konje da derem’ Gospodaru, ja sam dosta svakojake poslove izvršivao, ali sad i poganije da derem? To, bogami, neće biti!

JANJA: Prokleto, nevospitano, najedeno, napijeno! Što si ti mene?

PETAR: A?

JANJA: U, kako mi baca vatru u srcu! Jesi li ti moju slugu?

PETAR: Kako ne bih digao ‘uku, kad sad hoćeš da me pod starost načiniš što nije ni moj ded ni praded bio?

JANJA: Neći da ti razumi, ugursuz’ Primiš ti od mene plaća?

PETAR: Kad sam primio krajcare?

JANJA: Prokletu tvoju jeziku! Ama, more, primiš svaku godinu račun.

PETAR: Šta će mi sapun! Koji ‘oće, neka dere i bez sapuna, ja mu ne branim, ah Petar neće

JANJA: Oćiš da si svađiš sos mene?

PETAR: Šta veliš?

JANJA: Ubio ta mati božija sos jedna prokleština na moja glava! (Viče što god može). Što ćiš ti kod mene?

PETAR: Ta šta vičete tako, nisam ja gluv! Eno neki ljudi čekaju tamo na vrati. Ne znam kakav razgovor imaju.

JANJA: (To i špekulacija) Gospodin notarius, imate volja da idite u vašu kuću?

MIŠIĆ: Ja se vrlo rado sa vašom gospojom i gospodičnom razgovaram. Zato ćete mi dopustiti da se jošt’ malo pozabavim.

JANJA: (Hunsvutska posla!) Ja imam moja jedna špekulacija.

MIŠIĆ: O, izvolite vi, ja vas neću uznemiravati.

JANJA :(Neći da ti čue, prokletu veru!) Gospodar notarius, nećite malo da vidite kako je pala šupu?

MIŠIĆ: Malo posle izići ću da vidim taj nesrećni slučaj.

PETAR: ‘Ajde, gospodaru, čekaju ljudi!

JANJA: Šta mi jediš, jedili ti psi! Idi kaži: ne treba mi špekulacija nikakva. (Oh djavolska posla!) Gospodar notarius, oćite vi da se dugo bavite kod Jucu?

MIŠIĆ: O, taki ću izići da vidim šupu.

JANJA: Sad ćim ja da dođim. (Otide s Petrom)

MIŠIĆ: Čudan starac, kako se on za svaku malenkost zauzima!

JUCA: Tako me, vidite, po ceo dan čangriza i jede.

KATICA: O, on je vrlo dobar čovek, verujte!

POZORJE PETO

BIVŠI, JANJA

JANJA (vrati se): Katico, i ti, dušo Juco, idite malo u vaša soba, imam jedno malo razgovor sos gospodar notarius.

KATICA: ‘Oćemo, papa! (S Jucom otide)

JANJA: Gospodin notarius, da mi oprostite što ćim da vas pitam: zašto dolazite vi u moja kuća?

MIŠIĆ: Ko ne bi u vašu kuću dolazio, koja je od najpošteniji’ i najodličniji’ u ovom mestu?

JANJA: Moja je kuća pošteno, i ja sum pošten čovek. Ama, znaite, ne si složi nešto. Vidite, gospodin notarius, ja vas poštuim kako jedno pametno muž. Ama, znaite, imam mlada žena, a svet je hunsvutsko. Zašto da pravim sramota na moja kuća?

MIŠIĆ: Kir-Janja, ja mislim da vi o meni nećete sumnjati. Vaša je gospoja čestna i poštena žena. No, vi imate jošte i jednu kćer.

JANJA: Katica je dete.

MIŠIĆ: Prekrasno dete! Tako, da bi se svaki, pravedno, u nju zaljubiti mogao. Ja bih imao jednu priliku za nju, i to je pravi uzrok zašto ja tako često k vami dolazim.

JANJA: O, gospodin notarius, imam već prilika za nju. Kir-Dimu, moj stari prijatelju, čovek pošten, vredno trgovac…

MIŠIĆ: Zaboga, za njega da date vašu gospodičnu kćer?!

JANJA: Zašto ne, gospodin notarius? Čovek, koji ima trgovaško duh u sebe!

MIŠIĆ: Dobro, zaboga, ali onako star.

JANJA: Što mu fali? Ne idi u kafana.

MIŠIĆ: I to nije najveća dobrodetelj u kafanu ne ići.

JANJA: Ne igra bilijar.

MIŠIĆ: Kako će da igra kad je grbav?

JANJA: Ne zna minutu, ne zna tajč, ne zna kalup. Paši svoja kecelja, pa čuva svoja kuća kao pošten čovek.

MIŠIĆ: Zaboga, kir-Janja, nemojte tako strogo postupati s vašom kćerju! Ta, fala bogu, kom ćete i vi? Nju jednu imate. Podajte je za njenu priliku. Zašto da se ne usreći kad vam je moguće?

JANJA: Šta mogući? Eto sum veći propao. Nemam ništa. Oćim da prosim. Što vi govorite, gospodin notarius, na ova šteta, na ovaj svet? O teos, filaksi, moramo da pođinimo sviju!

MIŠIĆ: Kir-Janja, ja vas molim, nemojte da vučete greh na vašu dušu; nemojte davati starom kir-Dimi!

JANJA: Gospodin notarius, vi mene uvređivate! Šta fali moju Jucu?

MIŠIĆ: E, šta vi uzimate vas? Vi ste čovek jošt mlad, osobito u snagi, i lepi. Ko može kir-Dimu s vami sravniti? Vi i on, … znate, kako kažu Grci, … kao Apolo i Vulkan!

JANJA: Pi, pi, pi, pi! Kakvo lepo reč, pravo elinsko! – Ko i tu momku što bi teo moja Katica?

MIŠIĆ: Hoćete da vam istinu kažem?

JANJA: To si znade. Da go poznaim.

MIŠIĆ: Taj je momak Mišić notaroš.

JANJA (gleda ga): Gospodin notarius! Što vi govorite?! Ne može da bude.

MIŠIĆ: Zašto, kir-Janja?

JANJA: Vi ste čovek gospodin, vami treba mnogo novci.

MIŠIĆ: Koliko mi treba, toliko mogu zaslužiti.

JANJA: Ama, oćite lep štafirung i latura.

MIŠIĆ: Onako kao što kir-Janja može učiniti.

JANJA: Ama, ma ton teon, ne moži kir-Janju ništa! Što vi mislite, gospodin notarius? Kir Janja ima dukate? Prokleto ono dukat, da ma gori na pupku, ako imam!

MIŠIĆ: (To je mnogo!)

JANJA: Ako oćite bez krajcara, ‘ajde de. Ama za novci? Nema siromah kir-Janja. Kamo streća da moži da iskopa dve akove dukate, da da vama sto, Katici sto, da budete strećni!

POZORJE ŠESTO

BIVŠI, PETAR

PETAR: Gospodaru, ne mogu ljudi više da čekaju.

JANJA: Gospodin notarius, sad ste čuli moje plan, možete isti kući.

MIŠIĆ: Rad sam malo viditi šupu.

JANJA: Kala, kala. (Petru). Vodićeš gospodin notarius kod šupu da vidi konji. On će ti pokazati kako treba. da si deri koža. On je učeno muž, zna elinski. (Otide).

MIŠIĆ: Ha, ha, ha! Lep mi zanat dao! Ali, čekaj malo, starče, u’vatiću ja tebe! (Petru). Gdi ti je gospodična!“

PETAR: Šta velite, gospodine?

MIŠIĆ: Ovaj je dobar za tajni razgovor. (Da mu jedan-dva desetaka). Na, idi pij štogod!

PETAR: O, hvala bogu, od pet godina vido i ja srebernjaka u ruci!

MIŠIĆ (jače): Pa kako živiš ovdje u kući?

PETAR: Kao naopako. Moj Grk, da može, on bi i paru svoju prodao li u novac učinio. Sad da mu derem crkotine! Nek mu dere njegov otac. Ja, bogme, neću, makar on puko!

POZORJE SEDMO

PREĐAŠNJI, KATICA

KATICA: Ovaj se s vami razgovara, gospodin Mišić, a ne zna da ga je moj otac vikao. (Petru). Čiča-Pero, idi brže. Traži te gospodar.

PETAR: Naći ću ja majstore za kože, koliko god ‘oće. Tek moja ruka neće pristupiti. (Otide).

MIŠIĆ: Ovaj sve o konjma brigu vodi. Siroma’, poplašio se da ne mora derati. No ja sam kriv što sam starca na to naveo.

KATICA: Zar to nije istina, gospodin Mašić, što ste mu kazali?

MIŠIĆ: To sam ja izmislio.

KATICA: Zaboga, zašto ste ga varali?

MIŠIĆ: Ta to je blagodejanije čoveka utešiti, koji ‘oće da padne u očajanije. Kamo sreća da je to sva šteta!

KATICA: Zar se jošt’ što dogodilo?

MIŠIĆ: Govorio sam s vašim gospodinom ocem o vami.

KATICA: O meni? Kakvim povodom?

MIŠIĆ: Slučajno u razgovoru. Najposle dođe reč o vašoj buduščoj sreći. Znate li za koga namerava vaš gospodin otac vas dati?

KATICA: Za koga?

MIŠIĆ: Za kir-Dimu.

KATICA: Vi sa mnom šalu provodite.

MIŠIĆ: Na moju čest vas uveravam da je to istina što kažem.

KATICA: Može biti da se on šalio?

MIŠIĆ: To može biti, ali ne verujem. On misli da je to najbolja prilika za vas, budući da ne treba novaca dati.

KATICA: Sad već mogu verovati. Bože moj, bože moj! Ja ne znam na što će ova njegova tvrdoća izići.

MIŠIĆ: Je li istina da je tako siroma’?

KATICA: Ma’nite ga zbogom! Otkad ga znam, jošt’ se nije nikad pofalio. Nego sve uzdiše, kao da je svet na njega pao.

MIŠIĆ: Dakle, ja vam čestitam vašu budušču sreću!

KATICA: Vi me s otim obespokojavate. No, ja znam da neće ni on protiv moje volje baš tako postupiti.

MIŠIĆ: Zaista, škoda bi i bilo. Vaša mladost, vaša lepota…

KATICA: Ja sam nesrećna!

MIŠIĆ: Gospodična, smem li slobodno s vama koju reč probesediti?

KATICA: Našto to, gospodin Mišić? Vi ste našoj kući najprijatniji gost.

MIŠIĆ: Ova reč „najprijatniji“ daje mi povod ono izjaviti što bih inače teško izreći mogao. Gospodična, ja sam dosta vašu dobrotu i vaša preizrjadna kačestva u samoći uvažavao i injima se divio, danas je prilika objaviti vam da su mene prelesti vaše preumilno obuzele, i da bi budušče ščastije moje nesnosno bilo kad bi mi sudbina pakosno ukratila s vami dne života deliti.

KATICA: (uzdahne).

MIŠIĆ: Vi vidite, gospodična, da ja ljubov moju k vami dosta prosto i bez upotreblenija tekstova iz romana izražavam, no s otim mislim da što je jezik prostiji, to su čuvstva prirodnija. Od vas, dakle, sada očekivam, smem li zacelo želji mojoj nadeždu davati. – Vi ćutite?

KATICA: Gospodin Mišić, ja vas kao razumnog i otmenog gospodina osobito počitujem.

MIŠIĆ: Meni je ovo dosta. Ja znam da najvećim pripjatstvijama ovde od vašeg gospodina oca nadati se imam, no poznato je da se tek takva ljubov kao znatna počituje i u tri časti romana izdaje gdi je brakosočetanije na kakav god način pripećeno bilo. Što je više ovakovi’ prečaga, vi znate, to je prijatniji roman No, dosta ovoga, evo vam gospođe mamice.

POZORJE OSMO

PREĐAŠNJI i JUCA

JUCA: Šta mislite, šta je moj starac učinio?

KATICA: Žalosna, da nije samo štete?

JUCA (Mišiću). Ima li ovaj pasoš svoju važnost?

MIŠIĆ: Ovaj nema svoga pečata, ne može dakle ni dostovernosti imati.

JUCA: E, sad, gledajte, na što ga njegova tvrdoća navodi! Iz prevelike štednje običaj ima svaki pečat s pisma koje dobiva skidati i nanovo u šipku pretvarati, da vosak ne kupuje. To je, dakle, i juče radio. Sad, kako je do toga došao da i s pasoša pečat skine, il’ je, može biti, njegov gluvi sluga to učinio, ne znam, dosta je to što je pre negdi, spremajući se na put, koji do nekoliko dana preduzeti mora, pasoš izvadio i sad ga bez pečata nalazim.

MIŠIĆ (razgleda pasoš): He, he, he! To je jamačno sluga učinio, videći grdno veliki pečat ovde, i hoteći svome gospodaru u štednju priteći. He, he, he! Šipka voska može se za petnaest krajcara dobiti, a za ovaki pasoš mora platiti forintu.

JUCA: I što je sveće potrošio za to, i što je jedanput, s takvim voskom pismo, naravno, slabo zapečativši, vekslu jednu izgubio! Ja vam kažem, gospodine, kad bi’ hotela pripovedati sve njegove budalaste poslove, mogla bi se čitava knjiga napisati.

POZORJE DEVETO

JANJA s kesom u ruci utrči, BIVŠI

JANJA: Kaimeno, kaimeno! Zaboga i poboga, propao sum!

KATICA: Zaboga, šta je ovo?

JANJA: Pustaljije, pustaljije!

JUCA: Gdi?

JANJA: Pobegli su. Gospodin notarius, mi pomozite! Oćim da pođinim.

MIŠIĆ: Ali šta se to dogodilo usred podne?

JANJA: Ukrali mi novci.

MIŠIĆ: Ko, ko?

JANJA: Pustaljije!

MIŠIĆ: Ja vas ne razumem.

JANJA: Evo, došli obešenjake Čivuti da menja novci. Imao sam dve-tri dukate, kao siroma čovek. Kako, tako, promenio sum. E, sad dođi drugi, oći cvanciki što ima mati božija. ‘Ajde, da im dam. Pet krajcari na jedno parče, lepu profit! Donesim ova kesa da izbira. Oni bira, ja gledim; oni bira, ja gledim. Vidim da sve jedi kartalcetli iz džepu. E, mislim, boli ga srcu. Kad plati i otidi, broim moja kesa, nema dvadeset forinti strebru!

MIŠIĆ: E, gledaj ti sad! Da ne budete pogrešili pređe kad ste kesu brojali?

JANJA: Nije, gospodin notarius: dve stotine forinta srebro, broio sum deset put. Nego sum nestreća. Oćim da propadnim Huj, gospodin notarius, zašto nećete da tražite pustaljije? Da vam dam … to je vašu dužnost!

MIŠIĆ: Ja ne mogu verovati da su vas mogli tako prevariti. Ta vi ste Grk!

JANJA: Grk? Gospodin notarius, to je bio Čivut! Kirije imon, Rošildovu obligaciju! Nestrećnu Janju, kaimeno! (Otrči).

MIŠIĆ: Ovo opet štogod znači.

JUCA: Evo mu poslovi!

MIŠIĆ: Tu bi trebalo pomoći. (Poklonivši se, pođe).

DEJSTVO TREĆE

POZORJE PRVO

JANJA

JANJA (sam hoda po sobi): Janja, Janja, u nesrećna si se planeta rodio! Janja, oćiš da propadniš kao Velizarios, što piše grečesko mudrost. Šupu ti palo, ubila ti skupi konji. Kukuruz si pokvario, toliki novci koštui Čivutin ukrali dvadeset forinti strebro i Rošildova obligacija od kir-Dima od hiljada forinti strebro To i šteta što ne si moži da plati. Što ćiš sad? Da budiš siromah iros pod tvojom starostom, kao što kaži mudro grečesko slovo, da budiš siromah Janja. Da čekaš krajcara, i ne dobiiš, o da umriš od glada. Dođi kir-Dimu, išti svoja obligacija, što ćiš da mu daš? Da ti baci u procesu da izgubiš tvoja kuća Oho, oho! Stani, Janja’ To je zlo, veliko zlo! Već si padnio u voda. Ruka čini tapa, tapa; voda čini upa, upa, teće si se udavio, teće propadnio. Nega da si ubiiš. Kako si ubiim? Da napunim puška. Pu! Ubio si Janja. ‘Ajde da go vizitiramo. Oho! To nia dobro plan. Da kupim štranga, oskudnu vremenu. Doksa si o teos, znam što da radim! Da ukradim od Juca malo saračiku, što pravi belila, pa da se otruim. To ne koštui ništa, i ne pravi larma Tako da umrim, da propadnim, kad nemam živof Zbogom, zeleno svet, sad si mi gorko! Oh, neći Janju da ti vidi! Zbogom moja špekulacija, oći Janju da si pođini! Oh, tamo da umrim. (Pokazuje sanduk) Da jošte vidim moi srci! (Otvori sanduk) Moje lepe žute dukate, moje bele talire, zbogom! Oći Janju da vas ostavi, da ne idite na proces Ama oći da umri sos vas, sos moju srcu (Zatvori sanduk) Sad da sakriim ključ, da niko ne uzmi moji lepi novci (Čuje se lupa na vrati).

JANJA: Ko i to?

JUCA (iza scene): Otvorite!

JANJA: Što ćiš’?

JUCA: Otvorite, imam da vam štogod kažem.

JANJA: Ne mogu, imam poso. (Friško da si otruim, dok nije provalila vrata, škilji!)

JUCA: Bre, otvorite! Isteklo vam toliko sirće!

JANJA: Kaimeno! (Otvori brzo vrata).

POZORJE DRUGO

JUCA i BIVŠI

JANJA: Ko je isteko sirćetu?

JUCA: Čiča Pera kako je zavrno slavinu, ne znam, dosta da je otišlo po akova.

JANJA: Di-i Petru? Di-i hidru paklenu? Di-i Kerveros kod Plutu? Di-i da go taki truim?

JUCA: Eno se tamo zabunio. Ah badava, suv pesak sve popio.

JANJA: Oh, grom, di si da ga ubiš! (Otrči).

JUCA: Dobro nam je pošao napredak! Ako ovako ustraje, taman ću do šešira doći.

POZORJE TREĆE

JANJA (Vuče Petra za uvo), JUCA

JANJA: Ovamo, kakademone, ovamo, nečisto duh, rod bos furia! Ko-i diro sirćetu?

PETAR: Ta šta me vučete za uvo? Nisam skot!

JANJA: Ko-i isteko sirćetu, prokletu pas?

PETAR: Ta mahnite me! Jesam li vam govorio stotinu redi: „Gospodaru, kupite drugu slavinu, ova se sasvim ojela, biće štete.“ „Nemam novci, sinko.“ Evo, sad je bolje.

JANJA: Jošt’ mi se posmejava, prokleto nečisto demon! Oći da mi sekira. Nečisto duh, znaiš da ti sad isečim u moja furija!

JUCA: Ali, zaboga, dokle ćete ga držati da vam toliku štetu pravi?! Nije li vam se kukuruz zbog njega pokvario? Niste li stotinu druge štete zbog njega imali?

JANJA: Ama mu pravim račun.

JUCA: Šta vam je ‘asna od računa, kad ne možete da se naplatite?

JANJA: Pravo kažiš, dušo Juco! Da oteram ugursuz što mi pravi šteta. Čuiš, nevaljalo duh, nisi viši moi slugu!

PETAR: A?

JANJA: Djavol ti uzio, nećiš više da mi baciš žeravica u moju srcu! (Donese jedan veliki protokol). Evo tefteru: „Osamnaesti juli pogodi Petru Jovanov sluga, za godina po trideset forinta.“ Je li tako, ugursuz?

PETAR: Šta veliš?

JANJA: Kerveros! Pošto si pogođen za godina?

PETAR: Ja ne znam ni sam, zašto nisam jošt’ nikada novce primio.

JANJA: Kerveros! Ja to tefterija! Tu je svu račun. (Viče). Trideset forinta!

PETAR: ‘Ajde nek bude trideset.

JANJA: Primio si jedanput pet grošiki, deka pendi krajcarija; drugoi put osam grošiki, ikusi tesera; jedanput po forinta, trijanda. Jedanput eksi krajcarija; jedanput šest grošiki, deka okto krajcarija. Okto će eksi, deka tesera; će tesera, deka okto; će peridi, ikusi trija. Dio, će ena, trija; će trija, eksi; će dio, okto; inja: ena fijurinija, će trijanda trija krajcarija. Edna forinta i trideset i tri krajcara. E li tako?

PETAR: Šta?

JANJA: Primio si edna forinta i četrdeset i tri krajcara.

PETAR: ‘Ajde dobro.

JANJA: Sad, razbio si dve tanjire, dva forinta.

PETAR: Ja!

JANJA: Kad si teo da sa udavi Miška, oceko si ularu i načinio šteta edna forinta i trideset krajcara.

PETAR: A?

JANJA: Za Mišku ular: forinta trideset krajcara.

PETAR: Gospodaru, šta ti govoriš?

JANJA: Što mi praviš šteta? Što ne drešiš lepo, kao pošten čovek? … Izio si edna kobasica, trideset krajcara… Kad si tela da si pali šupu, uzio si šafoljica sos mleka i ugasio vatra; dva forinta trideset krajcara. Sos voda si gasi vatra! … Kad si bio u vinograd sos nadničar, izgubilo si jednu sikiru, trideset krajcara… Kad si nosio putunja, puko kaišu i prosulo si toliku kljuk, pet forinta… Slomio si točku na kolu, opet pet forinta… Sad si mi proso sirkjetu, tri akov po deset forinta, trideset forinta. U suma: dio, deka efta, saranda epta; će ena trijanda trija krajcarija, sarando okto će trijanda trija krajcarija. Jošte se mi dužan ti mene osumnaest forinta, trideset i tri krajcara. Razumiš?

PETAR: Šta veliš?

JANJA: Ti si meni dužan osumnaest forinta i četirideset četiri krajcare.

PETAR: Dobro, odbi mi od plaće.

JANJA: Djavolsko duh, preko plaća! Kako ćiš da mi platiš?

PETAR: Gospodaru, ja te islužim verno evo ima jedanaest godina, pa sad da sam ti još dužan; to je sasvim čivutski!

JANJA: Ha, Čivut, Čivut! Ti si poslo Čivut da mi kradi novci i Rošildova obligacija i š nima deliš. Pustaljijo, daj moi novci!

PETAR: Šta veliš?

JANJA: Si čini gluvo! Novci daj, kad kažim lepo!

PETAR: Pa plati mi, de, kako znaš! Ja sam zadovoljan.

JANJA: O, čekaj ugursuz, idim da ti dam na magistratu, da ti obesi, znaiš?

PETAR: Dobro, dobro. Bar da znam kod koga sam služio!

JANJA: Oćiš da mi vučiš štrikla? Čekaj! Dušo Juco, idim na magistrat, da go veša. Nega da go čuvaš da ne pobegni. Razumiš? (Otide).

PETAR: Bogati, gospođa, šta misli ovaj moj gospodar?

JUCA: A bog bi ga znao.

PETAR: Ta da ga je pseto toliko godina služilo, pak opet bi trebalo drugojače da postupa. Ali ništa! Ja vidim moje dobro jutro. Nego daj mi bar da jedem štogod.

JUCA: Pravo kažeš. Da popijem i ja kafu, dok se nije vratio. (Odu).

POZORJE ČETVRTO

MIŠIĆ (Stupi)

MIŠIĆ: E, kir-Janja, sad sam te u’vatio! Sad ćemo viditi ‘oće l’ se moja želja ispuniti ili ne. Prokleti Grk, kako je tvrd! Pre bi, čini mi se, dušu ispustiti volio, nego i jednu krajcaru izdati. No dobar je moj genije. Ili ću ja dostići što želim, ili će se Janja drugojačije okretati!

POZORJE PETO

BIVŠI, JANJA (Naglo stupi, za njim), KATICA

JANJA: Ej, nestrećnu Janja, ej nestrećnu Janja!

KATICA: Ali, zaboga, šta se dogodilo?

JANJA: Mi ubio bog!

MIŠIĆ: Šta je, kir-Janja?

JANJA: Nestreću, nestreću … Menjo sum dukati i dobio fališni banki. (Lupa se po čelu). Uh, uh, uh!

MIŠIĆ: Kir Janja, meni je žao da vas moram obespokojavati. No vi znate da sam ja u službi. Ja sam zato od magistrata i poslat da vas u varošku kuću vodim.

JANJA: Svako i šala prokleto di i čovek u nestreća. O, talas Janja, o, talas Janja!

MIŠIĆ: Mislite vi da ja šalu provodim? Tu se vi varate.

JANJA: Šta ćete vi, gospodin notarius, sos mene?

MIŠIĆ: Zapovest je da morate sa mnom ići.

JANJA: Zašto? Ja sum čovek pošten … O, moje lepe dukate, o, moje lepe dukate!

MIŠIĆ: Da ste vi pošteni, o tom nema sumnje. No, vidite, kod vas se našle fališne banke. Vi morate odgovarati.

JANJA: O, tihi, o keros! Ama ja go nisum pravio, de, ja sum čovek prost.

MIŠIĆ: To ne ide u račun.

JANJA: Treba da mi magistratu jošt’ plati šteta čres tako ugursuzu.

MIŠIĆ: To možete u sudu kazati.

JANJA: Pak sad što ćite vi sos mene?

MIŠIĆ: Da idete u varošku kuću.

JANJA: U varoška kuća? Pa što ća posle da bude?

MIŠIĆ: Ako se dokaže da su banke zaista fališne, izgubićete svo dobro, i možete doći na robiju.

JANJA: Vas molim, gospodin notarius, ostavite mi da držim nenija na moi dukati! Ne mi plašite pod moju nestreću zabađava!

MIŠIĆ: Mislite M vi da je moje namerenije vas samo plašiti? Ni najmanje. Gledajte samo ko je na vrati.

JANJA: (otvori vrata, pak se strese) U! Dva panduru! Gospodin notarius, to i lepo, to i trgovaški da mi terate sos pandura pod moju starostu?

MIŠIĆ: Vi ćete sa mnom ići, a oni za nama.

JANJA: Ama ja nisum nigda bio u magistrat.

MIŠIĆ: Verujem, i vrlo mi je žao da se tako dogodilo.

JANJA: Znaite šta, gospodin notarius? Da kažite da nisam kući, i da prođi ta stvar bez mene.

MIŠIĆ: To je protiv moga zvanija. Ja to učiniti ne mogu.

JANJA: ‘Ajde, bolesnu sum, imam kolika.

MIŠIĆ: Bolest u ovakovim slučajevima ne ekskuzira.

JANJA: (uzme ga na stranu) Oćite da mi pustite, da dobiete jedna lepa jabuka od mene?

MIŠIĆ: Ne smem, kir-Janja.

JANJA: Da vam dam pet forinta.

MIŠIĆ: Ostavite se vi toga.

JANJA: Evo da si ubiim, da vam dam jedan dukat.

MIŠIĆ: Ne mogu ja to činiti.

JANJA: Gospodin notarius, ja sum nemeš!

MIŠIĆ: Ovo je stvar kriminalna.

JANJA: Ja sum kurijanemeš! Kako vi smete da dođite u nemeška kuća? Znaite da vas ne poštuim; da uzmim sablja, da vas sečim kako šafran.

MIŠIĆ: I ja, kad vas ne bi’ kao poznatog kir-Janju uvažavao, mogao bi’ vas u gvožđe smesta okovati.

JANJA: Kirije imon! Gospodin notarius, kakvo je to slovo?

MIŠIĆ: Dragi kir-Janja, vi znate šta je car i carska zapovest. Ko protiv cara ide, može li se nadati milosti?

JANJA: O is to onoma tu patros! Kukavno Janjo, što ćiš da postradaš! Gospodin notarius, ima li kakvo pomoć za mene?

MIŠIĆ: Nikakve.

JANJA: Ama, molim si, gospodar notarius, imajte elejmosini! Pomozite mi! Siromah čoveka!

MIŠIĆ: Ovde je sve badava.

JANJA: Gospodin notarius, evo ovde imam saračiku, pustite da si otruim.

KATICA: Zaboga!

MIŠIĆ: To nije slobodno! Znate, kad je ko zatvoren, svako mu se sredstvo iz ruku uzima, s kojim bi sebi život mogao uzeti.

JANJA: O, talas Janja, što ćiš da postradaš kako Diogen u Korint! Gospodin notarius, nemojte da mi ubiite moja špekulacija. Ja sum čoveku trgovac.

MIŠIĆ: ‘Ajdete, kir-Janja, prolazi vreme.

JANJA: (klekne) Tako vam vašu dobru duhu, gospodin notarius, nemojte da mi ubiite! Ja sum čoveku star!

KATICA: Ali, gospodin-Mišić!

JANJA: Katico, moli gospodin notariusa. On ti milui. Moli go da mi oprosti!

KATICA: Ta, zaboga, on nije pravio banke!

JANJA: Nisum, tako mi moja trgovina. Da bog da da ne profitiram nigdi, ako znaim da pravim banku,

KATICA: Gledajte, pomozite mom pani!

JANJA: Pomozite, gospodin notarius, ta ja sum vaš čoveku, vi se mlogo puta sos moja Juca razgovarate.

MIŠIĆ: Vidite kako je to zlo kad nemate svoga kod magistrata.

JANJA: Ta vi ste moj, gospodin notarius! Vi ste kazali da miluite moja Katica.

MIŠIĆ: Ja i sad to kažem.

JANJA: Evo, uzmite ga!

MIŠIĆ (pogledi na Katicu): Ja vam za to osobito blagodarim. No treba najpre i gospodičnu zapitati.

JANJA: Oći ona, ja znaim, ona me sluša. E li, Katico, ti mene slušiš? Ovo je dobru pralika. Gospodin notarius je čoveku pametno, učeno, zna elinska historija.

MIŠIĆ: A, drugo, vi i to znate kako je sad običaj u svetu.

JANJA: Oći novci? Nemam, gospodin notarius, propao sum, izio sum sve sos prokleta nestreća.

MIŠIĆ: Kad nema, šta ćemo i mi? Da umremo od gladi? ‘Ajdete, kir-Janja, u varošku kuću.

JANJA: O, talas ego! ‘Ajde da vam dam ove fališne banke za mirazu.

MIŠIĆ: Da ja odgovaram?

JANJA: Ama, vi ste čoveku učenu. (Izvadi banke, pa mu trpa u džep). Uzmite Katica, ima pet hiljada tri stotine forinta.

MIŠIĆ: To su fališne banke, kir-Janja.

JANJA: Ama vam poklonim, de! Ne ištim da mi vratite. Da vam dam i Rošildova obligacija od kir-Dimu, od hiljadu forinta strebro.

MIŠIĆ: Gdi je?

JANJA: Ona što su mi ukrali prokleti Čivuti.

MIŠIĆ: Šta ću s njome?

JANJA: Kad si nađi. Uzmite, gospodin notarius molim vas. Vi ste jedno pametno muž. Katico, odi ovamo. Evo, da budete strećna. (Blagosilja ih). Katicu je moja dobra devojka. Vidite, ona ćuti, oći. Evo da vam dam evlogimenom, da budi svadba u nedelja.

MIŠIĆ: Više iz ljubovi k vašoj gospodični kćeri primam njenu ruku.

JANJA: E kala, kala, samo da ne idimo u magistratu

MIŠIĆ: Nećemo ići. No poklanjate li vi nama ove banke i obligaciju jamačno?

JANJA: U! Gospodin notarius, skupo vreme!

MIŠIĆ: Ja mogu vašu gospodičnu kćer i ne uzeti.

JANJA: E, kad sum kazao, kazao da … i prosto! Ja sum gospodar od moje slovo. Samo da ne idim u prokleto mađistrat. Propao sum. ‘Ajde neka idi sve. Ja vidim da je moju planetu od gar. Gospodin notarius, vi ste moju zet!

MIŠIĆ: Jesam, i dopustite mi da s vami drukčije malo progovorim. Oni Čivuti, što su vas poarali, u’vaćeni su.

JANJA: Što? A di su novci?

MIŠIĆ: Kod mene. Ja sam taki poslao momke u poteru, koji su srećno kako dukate, tako i Rošildov papir našli…

JANJA: Gospodin notarius, to su moji dukati.

MIŠIĆ: Vi ste ih meni poklonili.

JANJA: O, teos filaksi! Ja sum vama banki poklonio.

MIŠIĆ: Bez kojih se ne mogu dukati povratiti.

JANJA: Oćite da mi otmite sa sila?

MIŠIĆ: Što jedan poklanja, drugi, koji prima ne otima.

JANJA: Znaite što, gospodin notarius? Ta mi smo rod; ‘ajde da delimo.

MIŠIĆ: Bože sohrani! Vi ste ih meni jedanput poklonili, ja moje pravo ne dam.

JANJA: Ama oću da podignim na vas procesu.

MIŠIĆ: Šta vam drago, mene neće proces ništa stati

JANJA: (dugo ga gledi) Gospodin notarius! Usred moja nevolja imam ćef da pišim jedna historija.

MIŠIĆ: Kakvu istoriju?

JANJA: Kako je srpsko glava prevarila grečesko mudrost.

POZORJE ŠESTO

JUCA, BIVŠI

JUCA: Znate šta je novo na sokaku? Kir Dima bankrotirao.

JANJA: Što, more, što?

JUCA: Eno zapečatili mu dućan.

JANJA: Kirije imon! Deset iljada forinta!

MIŠIĆ: Šta?

JANJA: Kaimeno, propadnili mi! E, Janja, sin od Tantalos, sad si sasvim pođinio!

MIŠIĆ: Ali kako ste mu mogli, zaboga, tolike novce poveriti?

JANJA: Kako da mu ne daim? Trija per mezo! Evo gu anatematos!

POZORJE SEDMO

KIR-DIMA, BIVŠI

JANJA: Ogligora, ogligora! Pu ine ta aspa?

DIMA (trese glavom): Kaka isterna!

JANJA: Ama, is to onomu tu teu, aspa, bre, aspa!

DIMA: Dein ine!

JANJA: O kuga, di si da prođiš kroz moju uvu i iziđiš kroz njegova usta! Deset hiljada forinta, bre!

DIMA (maja rukom): Epajsun. Znaiš što, kir-Janja? Da ti rečim na srpsko jedno slovo. Sum došua, da mi daiš Katica. Nega da mi daiš i aspri.

JANJA: Da ti daim kugu da si daviš; da ti daim sablja da si koliš; da ti daim saračiku da si truiš. Anatemate! Oh, moji lepi deset hiljada! Oh, moj beli deset hiljada!

MIŠIĆ: Vidite, lepo kaže srpska poslovica: „Skup više plaća.“ Da niste žalili za štalu, ne bi vam konji propali; da se niste na interes polakomili, ne bi tolike novce izgubili. Skupoća vam je više štete nego ‘asne pričinila.

JANJA: Kir-Janja, imaš uvo da čuiš? Kir-Janja imaš pamet da razumiš? Prokleto svaka špekulacija sos mlogo interes i malo kapital! Uu! (Strese se). Deset iljada! Uh, uh, uh! Oći da mi uvati šlogu … Pravo ima! Nek mi uvati za oko, da ne vidim moja nestreća na ovum svetom, da ne vidim ona kuga (pokazuje na Dimu) što mi izio moje lepe novce! Ahara, kir-Janja, ahara; ne ahara, nega ahamna.

ZAVESA

Jovan Sterija Popović

Tvrdica ili Kir Janja je komedija karaktera napisana u tri čina pisca Jovana Sterije Popovića iz 1837. U ovoj komediji Sterija je predstavio Kir Janju kao negativnog komičnog junaka kojem je strast prema novcu deformisala ličnost. Stalno se žali, iako je vrlo bogat. Dejan Mijač je 1981. godine snimio istoimeni film.

Jovan Sterija Popović

Jovan Sterija Popović se smatra rodonačelnikom savremene srpske drame i ocem komediografije.

Rodio se u Vršcu 1806. godine. Završio je prava u Kežmarku 1830. godine, a pet godina kasnije u Požunu je položio advokatski ispit. Jedna od prvih njegovih komedija ima temu iz advokature i zvala se „Pomirenije“.

Pored književnog dela koje čine drame (tragedije i komedije, „žalostna pozorja“ i „vesela pozorja“) , poezija i proza (njegov „Roman bez romana“ smatra se pretečom moderne srpske proze), značajno je i njegovo kulturno-prosvetno delo. Gotovo da nema nijedne oblasti kulturno-prosvetnog života u kojoj nije dao svoj doprinos. Bio je prosvetitelj i kulturni reformator.

DRAME:

POKONDIRENA TIKVA

TVRDICA / KIR JANJA

ZLA ŽENA

„Lice lepo i čisto svakome je drago,
Srce lepo i čisto najveće je blago.“ (Jovan Sterija Popović)

PESME:

NADGROBIJE SAMOM SEBI

Od 1842. godine kao načelnik Popečiteljstva prosveštenija rukovodi prosvetom u Srbiji i ostavlja neizbrisivi trag u organizovanju srpskog školstva. Dao je inicijativu za osnivanje Društva srbske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodne biblioteke i Narodnog muzeja, a učestvovao je i u osnivanju prvog beogradskog pozorišta (Teatar na Đumruku).

„Kad jednim pogledom obuhvatimo sve ono što je Sterija napisao, kad vidimo koliki je obim, i kolika je raznovrsnost njegovih tvorevina, od pesama, epigrama, „natpisa“, romana, komedija i tragedija, i kad vidimo da tu raznovrsnost formi prati i raznovrsnost motiva i sadržaja, mogli bismo doći do zaključka da se ovaj neverovatni Vrščanin prihvatio džinovskog poduhvata: da sam napiše celu jednu književnost! Što je najlepše, ta njegova književnost je svojim najpretežnijim delom živa i danas.“ – Ljubomir Simović

U Novom Sadu dela Jovana Sterije Popovića prva je izvela pozorišna družina Nićifora Atanackovića 1825. godine. U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan pozorišni festival „Sterijino pozorje“.

U igri se ruka pruža, tu se sloga traži.
Tako svako lepo delo slogom se tek snaži.
(Jovan Sterija Popović)

„Jovan Sterija Popović je ne samo osnivač komedije srpske, no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najsmislenijih srpskih pesnika uopšte. (…) Ovaj pisac ‘veselih pozorja’ i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je ‘glavna čerta moga temperamenta melanholija’.

U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio pomodan romantičarski ‘svetski bol’, jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola.“ – Jovan Skerlić

Jovan Sterija Popović – POKONDIRENA TIKVA

Jovan Sterija Popović – POKONDIRENA TIKVA / Veselo pozorište u tri dejstva / Prečajstnjejšem Gospodinu SAMUILU MAŠIREVIČU, arhimandritu S. Georgievskom, svom predragom prijatelju posvećeno

* * *

POSVETA

Kad bi moja knjiga bila
Ljupka kano lice tvoje,
I svu skromnost u se vlila,
Koja krasi nravi tvoje,

Kad bi moja knjiga bila
Čista kano srce tvoje,
Kad bi sladost pribavila,
Koju nose reči tvoje, –

Jamačno bi ista važnost
Čitatelju nju dostigla,
Koju dela tvoja sjajnost
Jest pred svetom sebi digla

Što mom slogu nedostaje,
Nek popuni tvoje ime,
Često krin i čičku daje
Cenu kad se druži s njime.

PREDSLOVIJE

Šta su ovi naši spisatelji naumili? (Čuje se glas u društvu gdi se karte dele, ili čaše cede, ili se uz muziku igra). Ne dadu nam ni danuti, nego knjigu za knjigom Kakvo je opet ovo čudo: Pokondirena tikva! – Pokondirena tikva, gospodo moja, jest, tako zavemo veselo pozorište koje sam ja dolu nižajše potpisani sočiniti ščastije imao za vašu, ako soizvolite čitati, kako polzu, tako i zabavu.

– „Zabavu? Ha, ha, ha! – To će biti unterhaltung? Hi, hi hi!“ – Ja znam, moje visokopočitajema gospože, da bih pet puti više prenumeranata imao da sam objavlenije na kakav vseopšti bol izdao nego na Pokondirenu tikvu, ali što ću kad me je stroga sudbina na knjigopisanje opredelila. – „Gospodin spisatelj, nemojte vi biti tako oštrljatonosati, zašto ako vas počnemo mi salva veni žene kritizirati, nećete se znati ni vi ni vaša knjiga, jer mi ako i na bal odlazimo, opet zato pamet ne gubimo.“ – S oproštenjem, gospože, moje namerenije nije bilo vređati, jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog, ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što velim da je uvek bolje čitati kakvu poleznu knjigu nego na bal ići; jer se na balu mlogo protivu sostava tela čini, tamo se preko mere igra i skače, ne spava se celu noć, bogzna šta se još dogoditi može, koje neugodnosti čoveka pri čitanju kakve knjige otud napasti ne mogu. – Gospodin ferfaser!“ – „Na službi, frajlice!“ – Jednu reč na uvo: Ali, um Gotteswillen’ g. ferfaser, šta su vam devojke i žene skrivile te toliko na njih atakirate? Tako ste nas u pređašnjem vašem delu napali s Jelicom, a sad nam opet Femu predstavljate. Ko vas je postavio arendatorom? Vi znate kako je u vama kad vam ko vaša suvoparna sočinenija kritizira. A što na modu vičete, sami se izdajete da vam je plitak mozak, jer kad bi se i vi sad onako obukli kao što se vaš ded nosio, šta mislite, da l’ bi vam se i vrapci smejali?“ – Moja lepa frajlice, žao mi je što ste mene radi ta vaša mala ustanca zaoštrili. Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotreblenije, na preterivanje ili, kako vi zovete Ubertreibung.

To je, frajlice, ono što se iskorenjivati mora i što ja oporočavam, a ne moda. Što se pak Jelice i Feme tiče, i tu mi zameriti ne možete, jer ja činim moju dužnost. Vidite, frajlice, ja dođem, na primer, k vami na posješčenije, vi mi taki počnete uši nabijati kako vas je šnajder prevario, nije vam načinio haljinu po poslednjem žurnalu. Kako se onaj i onaj grubo pokazao, u komplimentu dva prsta falio od mere; kako je neka drugarica na balu nameštala lokne, u igri izgubila takt, i ovakove stvari tisućama. Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako, unterhaltujući vas i prepovedajući što sam kojegde čuo i vidio, izilazi Pokondirena tikva. Je l’ tako, gospodična?

U Vršcu, 1830. Vaš sluga,

Sočinitelj

LICA
FEMA, bogata udovica
EVICA, njena kći
MITAR, Femin brat
ANČICA, služavka
JOVAN, šegrt
SARA, čankoliza kod Feme
SVETOZAR RUŽIČIĆ
VASILIJE

DEJSTVO PRVO

Pozorje prvo

FEMA I EVICA

FEMA: Jedanput zasvagda, ja neću da si mi takva kao što si dosada bila. Kakve su ti te ruke, kakav ti je obraz ispucan i izgrđen, kanda si od najgore paorske familije. Opet ti kažem, devojko, ja hoću nobles u mojoj kući.

EVICA: Ali zaboga, majko, nije li me i pokojni otac učio da nije sramota raditi?

FEMA: Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.

EVICA: Ja sam i kod uje radila.

FEMA: Tvoj uja… Jes’ čula, kako te nije sramota tako što govoriti! Kakav uja? Nemaš ti nikakvog od roda čizmara.

EVICA: Zar on nije vaš brat?

FEMA: Devojko, ti valjda nisi sasvim izgubila mozak Ni toliko ne možeš da rasudiš da on moj brat biti ne može. Ko je još video da ja ovako u belo obučena pođem s njime izdrtim i jadnim, crne mu se ruke, nikakva rezona ne zna … vidiš, i sama se od njega gadiš.

EVICA: Nije tako, majko.

FEMA: Kakva majka, valjda mi nije sedamdeset leta! Zar ti nisi čula da kćeri kažu svojoj materi mamica?

EVICA: Ali kad sam se tako naučila.

FEMA: To te je naučio taj tvoj uja i drugi njemu podobni, no ja tebi kažem, devojko, uči se po modi govoriti ako misliš da ostaneš moja kći.

EVICA: Meni je uja.

FEMA: Opet ona uja? Jesam li ti kazala jedanput da on nama ne može biti rod? Šta ćeš kod njega, da mu pereš sudove? Pogledaj kakve su ti ruke, kukavico, kanda si najgora paorentina . Nek’ nadmi sluškinje ako je rad imati posluge, a ne da mu ti dirindžiš.

EVICA: On me nigda nije terao raditi, ali ja sama imam volju.

FEMA: Eto ti, isti otac! Tako je i on imao to ludilo u glavi da radi, pa da radi. Niti mari kakve se haljine nose niti kako se gospoda unterondluju. Idi, kukavico, na ogledalo, pogledaj se kakva si, stojiš kao stupa, bez midera i neutegnuta.

EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu.

FEMA: Taka drnda i ne može, nego koje su dobro vospitane (zateže se). Ja mogu, vidiš, a tebi je teško.

EVICA: Kad se stegnem, moram da stojim kao ukopčana, ne mogu da se sagnem, niti što da prihvatim.

FEMA: I ne treba, zato ti stoje dva pedintera za leđi, nek’ oni rade.

EVICA: A zašto mi je bog dao ruke?

FEMA. Vidiš da si mućurla: da se beliš, da se kitiš, da češalj nameštaš kako ti je volja, zato je bog noblesima ruke dao, a ne da vuku plug (duva u prste). Ne znam, ne znam, ne znam kako ću te vospitati: francuski ne znaš, ne znaš praviti komplamente, a kolika si; sad te moram od azbuke reparirati.

EVICA: O, majko, sad je dockan.

FEMA: Ja znam, al’ ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ? On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket ni šta je koket. Evo, novaca je ostavio dosta, ali šta to pomaže kad je ostavio posle sebe kravu. Bog zna šta bi od mene bilo da nisam od nature na gospodstvo stvorena. No još nije dockan, moja lepa Evicken, samo se ti na mene ugledaj, pa se možeš još koliko-toliko popraviti.

EVICA: (Ah, bože, šta će još od mene biti?)

Pozorje drugo

VASILIJE, PREĐAŠNJE

VASILIJE: Dobro jutro želim, majstorice.

FEMA: Kakva je ovo svinja? (Čepeći se.) Dragi moj, gde si ti taj epiket naučio da u sobu noblesa uđeš bez kucanja, bez komplamenta? Znaš li ti da mogu taki na pedintere povikati da te čak na sokak isteraju?

VASILIJE: Ja ne znam šta vi govorite, majstorice.

FEMA: Riftik, riftik, on neku majstoricu traži.

VASILIJE: Šta je to? Evice, šta je tvojoj materi?

FEMA: Dragi moj, ovo nije Evica, ovo je frajla mamzel. Kod noblesa se ne govori ti, nego milostiva gospođa.

VASILIJE: Zaboga, gde sam ja?

FEMA: Ti si kuću pomeo, dragi moj. Ti si može biti tražio proste ljude, pa si došao kod noblesa.

VASILIJE: Ta ja nisam lud, koliko sam puta dolazio dok de još i pokojni majstor živeo.

FEMA: Riftik, opominjem se, kad je hteo za pedintera stati.

VASILIJE: Kakav pedinter, kad ste mi obećali Evicu?

FEMA: Šta, mamzel tebi obećala? To je grubijanstvo. Jokan, Jokan, kumte pisli her, virfte grubijana hinauz.

VASILIJE: Ta nemojte se šaliti, majstorice nego ja sam došao da pitam kakve ćemo haljine za Evicu.

FEMA: (podboči se): Molim te, kaži mi, s kim misliš ti da govoriš?

VASILIJE. Zar vi niste Fema, pokojnog majstor-Pere opančara žena?

FEMA: Ja opančarova žena, u ovi ‘aljina opančarica? Ah, same daske moraju od žalosti plakati!

VASILIJE: Ali zaboga, koliko ste me puta nazvali vašim zetom?

FEMA: Ti moj zet, s ovim izdrtim laktovima? Sad će me smesta groznica uhvatiti.

VASILIJE: Ali zaboga, majstorice …

FEMA: Ta trista te vraga odnelo, nisam ti ja nikakva majstorica… Taki mi se vuci ispred očiju, nemoj mi smraditi sobu s tvojim ‘aljinama.

VASILIJE: Slatka majstorice …

FEMA: (uhvati ga za ruku): Marš iz moje kuće, traži majstorice kod tvoga oca, a ne kod noblesa. uh! (Najedanput ga pusti.) Uh! usmradila sam ruku! (Duva u ruku, pa je posle briše maramom.) Sad je moram tri dana prati, dok je opet u nobles dovedem.

VASILIJE: Majstorice, to nije lepo od vas.

FEMA: (poleti na njega, pa se opet trgne): Vuci se, kad ti kažem, iz moje kuće, ili ću taki pandure dozvati.

VASILIJE: Nisam se nadao da ćete me s panduri terati.

FEMA: S panduri, dakako, s panduri se teraju oni koji čest noblesa diraju. (Evici) Šta si stala, te ga ne turaš iz sobe.

EVICA: Ali, slatka majko, ovo je naš Vasa.

FEMA: Naš Vasa, paorska trago! Hoćeš da se ljubiš s njime? (Vasiliju) Napolje se vuci!

VASILIJE: Zaboga, majstorice, imate li duše?

FEMA: (pođe, pa se trgne): Uh, što ne smem da mu se približim, da ga sama isteram. Ali čekaj, bezobraznik! (Uzme lepezu, pa ga počne s njom turati.) Napolje iz moje kuće!

VASILIJE: Slatka majstorice, samo još jednu reč.

FEMA: Kest mašir, marš! (Istura ga.) Bezobraznik jedan, opoganio mi lepezu. Sad je moram pokloniti Ančici.

EVICA: Ah!

FEMA: A šta ti tu uzdišeš? Paorentino, povela si se za kojekim, pa i ne gledaš šta je nobl. Na mene gledaj, ako misliš da štogod bude od tebe, a ne na kojekakvo đubre.

Pozorje treće

SARA, PREĐAŠNJE

SARA: Službenica, službenica, kako ste? Aa, tu i frajlica, drago mi je, drago mi je, hibšes ksihtl! Lepe očice, glatki obrazi, smeđa kosa, hipš, hipš! Vi kec frajlice, vi kec?

EVICA: Oprostite, ja nisam kec.

SARA: Ha, ha! Ja nemecki pitam kako se nahodite.

FEMA: Ne zna vam ta ništa, nevospitana je kao krava.

SARA: Aa, ništa, ništa, dosta su vospitani, još su mladi; prekrasno, prekrasno, to mi je drago (pokloni se). Juče sam bila kod gospoje Mirkovičke na ručku, to je štogod prekrasno, od svega dosta, ali sarmu što je imala, nisam jela skoro, pa srneći čerek i štrudla, to je štogod komi fo! Tokajer je tako bio krasan, ja ga nisam skoro pila; pa opet kafa, šećera suviše. Tu sam i Finesku povela, o beštija jedna, i ona se baš dobro častila, pa najposle zaspala pod astalom. Vičem ja: Fineska, Fineska, Fineska … jedva sam je probudila; to vam je mops, da se ne može iskazati; volim nju nego najbolje pečenje. Pa kako ste mi, kako ste vi ručali?

FEMA: Miko fo!

SARA: Drago mi je, bez društva to najbolje nije baš moglo biti. Društvo vam je osobito pri ručku nužno. Ono se razgovara, ono se šali, a najviše pravi apetit.

FEMA: Danas uzimam čest ajnodlovati vas na ručak.

SARA: Blagodarim, blagodarim! Nemojte se samo e mnogim truditi; ja sam s najmanjim zadovoljna: malo supe i jedno parčence rindflajša.

FEMA: Miko fo!

SARA: Ali samo da je debelo; to je kuriozno da ja sve debelo milujem, ali rindflajš osobito, samo ako je dobar sos.

FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo!

SARA: Drago mi je, drago mi je, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo malo sarme, to mi je ostalo u duši jošt od gospoje Mirkovičke, a i ajngemock ne škodi; a pečenje, a, to daje apetit vinu. Rihtig, malo nisam zaboravila tortu, to sam baš sama mislila mesiti; to je osobito jelo, jošt ako će posle konfekt doći. Kafa rastvara sve, daje dobro skuvati, osobito ženskim personama.

FEMA: (okrenuta ogledalu): Miko fo! …. Mi ko fo!

SARA: A, nove lokne! Rihtig! … Po poslednjem žurnalu! Šarmant, ala boner!

FEMA: Ovo su iz Pariza, bečke ništa ne valjadu, a moj je pasion, znate, da mi je sve francuski.

SARA: Hipš! hipš! Ovo nema još nijedna kod nas, šarmant! Nek’ se zna koja je gospoja od Mirič.

FEMA: Kažite mi, molim vas, kako ćemo ovu moju devojčuru na nobles podići? Stoji mi kao kost u grlu.

SARA: A, mamzel, njojzi ćemo jednog lepog mladoženju naći od velike familije; un šapo, što kaže Francuz.

FEMA: Zna vam ta šta je šapov, ili kapov; ona se drži svoga paorluka, što je od oca primila, kao pijan plota.

EVICA: (iziđe napolje).

FEMA: Eto, vidite, sad da ne svisnem od jeda. Druga bi načinila komplament, a ona …

SARA: Ala boner! To će biti mamzel, što će se para tražiti. Verujte vi meni, madam, u Parizu neće biti takove. Imate li volju udati je?

FEMA: To je moja jedna želja; ali, znate, da mi je kakav nobles!

SARA: O, ma chère, imam vam jednog mladoženju, to vam je mladoženja, u Parizu nema takvog. Spuštajte samo: on je od karaktera filozof.

FEMA: Vilozov? Ah, molim vas, gledajte, nastajavajte, samo da bi se u nju zaljubio; ah, to će biti nobl! Nastajavajte, molim vas.

SARA: Tres volontièrs! On će nju vospitati, on će nju nobilitirati; on će je načiniti kao pamuk.

FEMA: Ah, kako će to lepo biti kad pođem s njim u špacir, kako će svaki za mnom pogledati. (Čepi se.) Da, da, ja ću biti na desnoj strani.

SARA: To će biti šarmant, to će biti komi fo! … A gle, moja Fineska, o beštija jedna, da se samo ne izgubi; ja je moram ići tražiti. Dakle, ja ću zacelo doći na ručak, nemojte se ni najmanje sumnjati, ja nisam nigda u tom moje grubijanstvo pokazala. Ostala bih kod vas dr podne, no izvinite me, moja Fineska … to vam je mops, ni francuski kralj nema takvog … Službenica, službenica, … preporučujem se.

FEMA: Službenica.

SARA (otide).

FEMA: To je žena, kako govori francuski, kanda joj se jezik oparizio. Kako ono reče? Aha! Komi fo! … (viče) Evicken, Evice!

Pozorje četvrto

EVICA, PREĐAŠNJA

EVICA: Evo me, majko!

FEMA: Opet ona „majko“; čuješ, devojko, nemoj me jediti! Kakva majka? Gledaj me u obrazu, mislili bi ljudi da sam ti mlađa sestra. Uči se po modi govoriti: Mamice, mamichen, ili ako hoćeš sasvim francuski, mama, a nemoj doveka biti paorka, kao tvoj ujak … Čuješ, Evice, da ti jošt jednu kažem (uzme je za ruku). Sad treba da se svega ostaviš; na rod da zaboraviš, i samo svoju sreću da gledaš, Sutra će te jedan prvi vilozof prositi.

EVICA: Filozof!

FEMA: Dakako. Nego sad idi, pa se nabeli i narumeni, da bi se pređe u tebe zaljubio, razumeš li?

EVICA: A moj Vasilije?

FEMA: To je nesreća! Ja joj govorim o prvom gospodinu, a ona hoće svinjara. A, neću se ja mnogo tu s tobom rezonirati. Kaži komi fo!

EVICA: Šta je to komi fo?

FEMA: Taki kaži komi fo ili će ti pući odmah glava.

EVICA: Komi fo!

FEMA: Ako svaki dan dvadeset redi ne čujem od tebe ovu reč, nisi moja kći. Neću ja nepotkovanu kravu da imam, nego devojku od mode.

Pozorje peto

ANČA, PREĐAŠNJE

ANČA: Majstorice!

FEMA: Kakva je ovo svinjaruša! S njom nije vredno ni razgovarati (pređe k ogledalu i počne nameštati kosu).

ANČA: Majstorice!

FEMA: Uh, mora čovek u nesvest da padne (sedne na stolicu).

ANČA: Majstorice, šta ćemo za ručak?

FEMA: Uh! (strese se.)

ANČA: Majstorice!

FEMA: Ja! Zaboga! (Treska se na stolici).

ANČA: Majstorice, vami je zlo?

FEMA: (đipi): Ta, skote ženski, što si ti, ta dokle ćeš me jesti? Kakva sam ti ja majstorica, valjda ti činim opanke?

ANČA (zagleda se u nju).

FEMA: Dobro me gledaj, glupavko jedna, šta nalaziš majstorsko kod mene? Jesam li obučena kao firškinja?

ANČA: Pa kako hoćete da vas zovem?

FEMA: Ja da ti kažem, ti nisi služila kod noblesa?

ANČA: Oprostite, ja nisam znala šta vi zahtevate.

FEMA: Dobro, neću ni ja za vas znati. Vuci mi se ispred očiju!

ANČA: A šta ćemo za ručak?

FEMA: Kuvaj makar kremenja kad si takva drolja!

ANČA (u polasku): (Međer je moja majstorica sasvim izgubila pamet!) (Otidne.)

FEMA: Urediću ja drugojače moju kuću, neće se meni takav saueraj praviti. Idi mi zovi Jovana! (Evica otide.) Prokleti paorski rod, što je naučio, naučio; ne zna osećati kako je lep nobles.

Pozorje šesto

JOVAN veseo trči

JOVAN: Evo me, majstorice!

FEMA: Gledaj opet ovog! Sad da ne svisnem od jeda. (Podboči se.) More, imaš li ti pameti ili nemaš? More, zar me ne vidiš kako sam obučena? Kad si još ovakvu majstoricu u tvom veku vidio?

JOVAN: Pa dobro, a što sam ja kriv što me je pokojni majstor tako naučio?

FEMA: Tvoj je majstor bio, da ti kažem, magarac; ti treba da budeš pametniji.

JOVAN: Šegrt od majstora?

FEMA: Dakako, medvede! – Vidiš i ja kako sam se promenila. Da znaš, ja ti više nisam majstorica. Gospođo, frau fon, ili ma … ma … kako, vragu, francuski kažu, ne mogu od ljutine da pogodim.

JOVAN: Šta ste me, dakle, zvali, ma … majs … gospođa, hoću da reknem.

FEMA: Tako svaki magarac radi da ga viče milostiva gospoja po tri sata.

JOVAN: E, šta mogu ja zato, kad sam imao posla.

FEMA: Ti nemaš nikakva posla, nego da sediš tu, da slušaš zapovest.

JOVAN: A krava da crkne od gladi; zar joj ne treba dati sena?

FEMA: Kravi sena, uh! uh (metne maramu na nos), ala smrdiš! Ančice, Ančice, daj malo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe.

JOVAN: Samo što sam dao kravi sena, a kako je bilo kad sam spavao u štali i s vama zajedno jeo? Pa znate li, majstorice, onaj naš beli mačak …

FEMA: Ju! Mačak! Ne govori mi više takve reči, hoću da padnem u nesvest.

JOVAN: Niste li ga sami vašom rukom ubili kada je izeo kobasicu?

FEMA: Uh, uh! Dajte mi sirćeta pod nos dok nisam pala u nesvest. Ančice, Ančice! ANČICA (donese vatru i počne kaditi).

FEMA: Ah, Ančice, kako mi je zlo, poduzima me muka. Daj malo sirćeta pod nos (Anča joj donese) … Tako, sad mi je već lakše. Ti, bezobrazniče, da se više ne usudiš preda mnom tako što govoriti. Ne znaš li ti da je moje telo slabo?

JOVAN: E, slabo, da! Koliko ste boja od majstora izeli!

FEMA: To je inpretinencija! Čuješ, sad ti poslednji put kažem da mi više ne spominješ što je bilo. Tako bi me, bezobraznik, i pred kakvom stranom personom osramotio.

JOVAN: Pa šta ste me zvali?

FEMA: Zvala sam te da ti dam regulu da ne budeš kao dosad ili kao što su ove drolje. Prvo i prvo: ti se nećeš više zvati Jovan.

JOVAN: Nego?

FEMA: Hanc.

JOVAN: Zar sam ja konj?

FEMA: Budalo! Najlepši pedinteri imadu to ime.

JOVAN: Nisam ja pedinter nego šegrt, nit’ je meni otac kazivao da se nemčim, nego da ostanem koji sam bio.

FEMA: Kukavico, to je nobles … ti nećeš više raditi kao dosad, samo ćeš za mnom ići, mene i najveće madame – madame, vrag im mater, nisam mogla otoič pogoditi… njih ćeš u ruku ljubiti i s karuca skidati.

JOVAN: A gde su nam karuce?

FEMA: Ti nećeš nositi te haljine, nego sam ti načinila druge, svuda unaokolo sa žutim partunetom.

JOVAN: Šta, da me pravite pajacem? Majstorice! …

FEMA: Opet on!

JOVAN: Sve zaboravim, gospođo, hoću da reknem, ja nisam rad da se pravi od mene komendija.

FEMA: Tako najveće gospode pedinteri nose. Dobro samo pazi kad te viknem Hanc.

JOVAN: Ja neću da budem konj, makar me ubili.

FEMA: To je najlepše ime, ludo! Gledaj kako je suptilno Hanc, bolje nego gurbijansko Jovan.

JOVAN: Makar i gurbijansko, moje je, ja ga neću pod starost menjati.

FEMA: Hoćeš li da budeš Žan?

JOVAN: Žan! Sad da me pravite Ciganinom.

FEMA: Ludo, ludo! To svi Francuzi imadu.

JOVAN: Šta Francuzi, one poganije što žabe jedu!

FEMA: To je nobl, Žan.

JOVAN: Zar bi vi jeli?

FEMA: Johan, ti jošt ne osećaš šta je to nobles. Što god je u modi, to je lepo.

JOVAN: Boga vam, majstorice, da li bi’ vi nosili čizme s mamuzama kad bi to bilo u modi?

FEMA: Dakako, to se zove nobles.

JOVAN: I pantalone?

FEMA: Zar ti nisi video da madame nose frak?

JOVAN: He, he! Tako bi’ najposle ja morao obući suknju, kad bi’ se na modu dao.

FEMA: To može biti, Žan, propopo, Žan.

JOVAN: Molim vas, majstorice, nemojte me zvati Džanom.

FEMA: To mora biti Žan.

JOVAN: Ja neću, makar znao ovaj čas trideset batina izvući.

FEMA: A ti hajde budi Johan, to je lepše.

JOVAN: I to neću, nisam ja Nemac. Bolje da idem topiti one kože što su od majstora zaostale.

FEMA: Šta, kože? Taj smrad u mojoj kući neće više biti.

JOVAN: Kad neće, ja idem od vas.

FEMA: To je inpetretinencija! Znaš šta je, Jokan, ako me opslužiš tri godine dana, daću ti pet stotina forinata.

JOVAN: Pet stotina forinata! Pa posle da duvam u prste? – Volim ja izučiti zanat, pa biti pošten majstor nego bitanga svetska.

FEMA: Jokan, dobićeš još i Ančicu.

JOVAN: Ančicu, Ančicu! Hm, ala ste vi majs – onaj, gospođa, veliki đavo!

FEMA: Uh, uh, ja đavo!

JOVAN: Kako vi to sve znate, kao matorac neki.

FEMA: Ja sam mlada, Jokan.

JOVAN: Otkad ja na Ančicu mislim! A jeste li vidili kako je lepa? Nos joj je kao struk karanfila, obraz crven kao karmažinska koža, a kosa crnja nego našeg mačka rep.

FEMA: Uh, uh! Idi, dok nisam sve povratila. Ančice, daj sirćeta!

JOVAN: Nemojte, sad ću ja sam doneti (pođe).

FEMA: Grubijan, bezobraznik, ti si za svinjara, a ne za poštenog pedintera. Zar se tako od noblesa ide! Nisi ni u ruku poljubio.

JOVAN: Šta vas znam ja, kad kažete da vam je zlo.

FEMA: Makar da izdišem, ugursuze, opet se nobles u ruku ljubi (pruži mu). Na!

JOVAN (gleda je): Majstorice, ali su vam ispucane ruke! (Poljubi je i brzo iziđe.)

FEMA: Što je nevospitano, nevospitano! Ančice! Aa, ne treba vikati, velike gospođe zvone (uzme dva cvancigera i počne kucati). Aja! Ne zna paorka šta je zvoniti. (Viče.) Ančice, Ančice!

ANČA, PREĐAŠNJA

ANČA: Evo me!

FEMA: Da mi kupiš malo hop-hop – kako ga vraga zovu, hopmaniše tropn. Ovaj gurbijan Johan tako gadne reči govori da se čoveku moraju creva mutiti. Ančice, danas ćemo imati jednu gošću. Koliko ima sati?

ANČA: Devet prošlo.

FEMA: Sad je najbolje praviti vizite, je l’? Ančice, samo dobro uredi. Evo ti trinkelta (dade joj tri cvancika).

ANČA: Milostiva gospoja!

FEMA: (uspija): Ančicken, to je moje pravo ime.

ANČA: Milostiva gospoja, vi ste vrlo dobri.

FEMA: (hoda, uspijajući, po sobi): Ančicken, koliko me god puta mojim pravim imenom, milostivom gospođom, nazoveš, toliko ćeš puta dobiti trinkelt.

ANČA: Milostiva gospoja!

FEMA: Komi fo! (Hoda ponosito.)

ANČA: Milostiva gospoja!

FEMA: (čepeći se): Samo zapiši, Ančicken, pa ćeš mi poslati kontu. Ti znaš velike madame o Novoj godini trinkelt daju. Ančicken!

ANČA: Čujem, milostiva gospoja

FEMA: Oh, oh! (Opet hoda uspijajući.) Ančicken, samo zapiši. – No ja ću meni biletu načiniti, je li, Ančicken, svaka nobles nosi svodu biletu.

ANČA: Jest, milostiva gospoja.

FEMA: Propopo, Ančicken. Ti si služila kod noblesa, kako se sad nosi šal? Preko ruke ili oko vrata?

ANČA: Preko ruke, milostiva gospoja (zabeleži).

FEMA: To je moj gust. Obično se nosi krst na vratu, ali ja sam naručila zvezdu; to je lepše, a i ne nosi svaka šuša. Šta ti se čini, Ančicken?

ANČA: Vrlo lepo, milostiva gospoja (zabeleži). Još vam jedan sat treba.

FEMA: O imam, Ančicema, ostalo mi je od pokojnog dva sata (izvadi.) Istina, srebrn je, no ja ću ga dati pozlatiti.

ANČA: To je vrlo veliki sat.

FEMA: Ništa, ja ne žalim platiti. Je li, Ančicema, u džepu se nosi?

ANČA: A, bože sačuvaj, ovde na levoj strani (na prsi pokazujući).

FEMA: Riftik, riftik, Ančice, ovaj prokleti francuski jezik zabunio mi je glavu. Sve o njemu mislim, pa u drugom moram da falim. (Pridene sat.) Ančicken, može i ovako podneti, dok se ovaj pozlati, je li, Ančicken?

ANČA: Jeste, milostiva gospođa (zabeleži)

FEMA: (hoda ponosito po sobi, sve na ogledalo gledajući): Ančicken, šta mi još može faliti?

ANČA: Jedan šteher

FEMA: Prokleti francuski jezik, tako mi je zabunio glavu da sad upravo ne znam šta je to šteker.

ANČA: Od belih kostiju, što se gledi kroz njega.

FEMA: Pravo, Ančicema, i ja ću da postanem kratka vida.

ANČA: Verujem, milostiva gospođa (zabeleži)

FEMA: Dok se taj, kako se bestraga zove, šteker kupi, mogu se i s naočarima poslužiti, je li, Ančicema?

ANČA: Može, milostiva gospođa.

FEMA: (uzme naočare i gleda kroz njih)’ Komi fo! … Propopo, Ančichen, kako se nobles tamo gde si služila unterlondruje?

ANČA: Lepo. Igraju vista, taroka, šaha, bostona.

FEMA: Moram ovaj vraški francuski jezik sasvim ostaviti. Tako mi je glavu zabunio da ne mogu ništa da pogodim. (Tare čelo.) Šta je to, bestraga?

ANČA: To su karte.

FEMA: Riftik, riftik, punišaka, poklopica i marjaša. Komi fo, Ančicema, da kupiš karte, to ćemo i mi igrati. – Kako se dalje unterlondruju?

ANČA: Udaraju u fortepijano.

FEMA: O, to je davno u modi. Štogod novo, po novom žurnalu. Propopo, Ančicema, da kupiš tri drombulje, da se unterlondrujem. Mogu i ja kakvu modu izneti, je li, Ančichen?

ANČA: Jeste, milostiva gospođa (zapiše).

Pozorje sedmo

MITAR, PREĐAŠNJE

MITAR: Pomozi bog, Femo.

FEMA: I ovaj je došao da mi smradi nos (metne maramu na nos, pa se okrene ogledalu).

MITAR: Femo, šta je tebi? Šta si se narogušila kao patak?

FEMA: Komi fo! Komi fo! danas imam jednu osobitu vizitu. Jokan, aufšponen (ode).

MITAR: Šta je ovoj mojoj sestri! Gdi je Evica?

ANČA: U bašti.

MITAR: Idi je zovi (Anča otide.) Kog vraga, il’ je poludela ili se čini. Kakve su to reči: miko! miko! Kanda krave vabi.

EVICA, MITAR

MITAR: Devojko, šta je tvojoj materi?

EVICA: Ah, ujo, ona kanda nije pri svesti, gledajte šta je uradila s kućom.

MITAR: Ja vidim promenu, ali ne znam zašto; ta ni šest nedelja nema otkad ti je otac umro.

EVICA: Ona hoće da je kod nje sve kao kod najveće gospode. Psuje me i grdi što radim, nego kaže da se nakitim pa da sedim.

MITAR: O, sluta jedna, a je li ona sedela dok je otac bio živ? On se, bog da mu dušu prosti, kinjio i život prekraćivao da vam što više pribavi, a gledaj ti sad ove, hoće da utamani kuću. A, drugojače ću ja s njom početi!

EVICA: Grdila me i ružila što sam bila kod vas i što sam radila.

MITAR: Dašta, i tebe da vaspita kao što je ona? Bezobraznica, videla ono malo krajcara, pa hoće da spiri.

EVICA: Nekakva gospođa Sara dolazi, pa je tako uči. Sve kažu da nisam vospitana kako valja.

MITAR: Kad nisi vospitana, a ti ćeš ići sa mnom.

EVICA: Ja ne smem, ujo, u vašu kuću ulaziti.

MITAR: Zašto?

EVICA: Zapretila mi je strašno, zašto kaže da nema brata čizmara.

MITAR: Šta, ta pokondirena tikva! A šta joj je otac i muž bio, nisu li pošteni majstori bili kao i ja? Hajde ti sa mnom, pa samo neka dođe po tebe, prebiću joj obadve noge.

EVICA: (mazeći se): Ah, ujo!

MITAR: No, šta ti je?

EVICA: Ah, moj Vasilije! I njega je oterala.

MITAR: Moja ćerko, jest da je Vasilije dobar, i da je i tvoj otac još namislio da te za njega da, ali ja ti to ne mogu dopustiti, a ni za što drugo nego što je siromah.

EVICA: (plače).

MITAR: No, no, ti plačeš?

EVICA: Nije li moj otac i mnogi drugi ljudi, niste li i vi sami bili oskudni kad ste se ženili, pa eto ste, hvala bogu, stekli! Moj je Vasilije vredan.

MITAR: E, moja ćerko, sad nisu ona vremena koja su bila kad sam se ja ženio. Sad je sve drugojače: prokleta moda jako je ovladala. Tvoja se baba, bog da joj dušu prosti, u venčanoj haljini sahranila, a od kape joj i sad srebrna dugmeta na svečanoj ćurdiji nosim, ali naši mlađi sve hoće da svetle, da su pred svetom obučeni, makar u kući proje ne imali.

EVICA: Moj Vasilije nije takav.

MITAR: Ja znam, ali ni on ne može iz reda izilaziti. Vidiš, kad bi ti metnula zlatnu kapu, svi bi zinuli na tebe kao na čavku. Moraš imati od paučine, i natrkačiti kraklje ili žirafe, kako bestraga zovu; oko vrata kule i tarane; moraš naobručati glavu i sapeti ruke sa zlatnim lancima, a to sve otkuda ćeš?

EVICA: Nisam ni ja siroče uboga.

MITAR: Vidiš li ti da ti mati luduje? Ona će sve s njenom prokletom modom da spiri i izmodi, pak onda? – Ne, ne, žao mi je, al’ ne može biti … Koji vrat, kakav je to pandur?

EVICA: To je Jovan.

MITAR: Jovan, pa šta se tako naružio? … Jovane!

Pozorje osmo

JOVAN uniformiran, PREĐAŠNJI

JOVAN: Evo me, majstor-Mitre!

MITAR: O, časni te krst potro; koji te đavo nagrdi?

JOVAN: Majstor-Mitre, pazite s kim govorite! Ja nisam više Jovan, nego Hanc, Žan, ili ako to ne možete da upamtite, Johan. Koji me šegrtom nazove, onaj je propao od moje gospođe majstorice.

MITAR: Tvoja je majstorica sasvim poludila.

JOVAN: Dosta je i bila pametna.

MITAR: Pa kud je sad otišla?

JOVAN: Da joj čitaju molitvu.

MITAR: I ona ti je zapovedila da se tako obučeš?

JOVAN: Dakako. Ja sam njen pedinter. Sad moram sve drugojače urediti nego što je dosad bilo. Vidite ovaj orman? Napolje s njime, mora soba biti prazna, zašto kažu da ljudi od mode sve prazno u sobi imaju. Vidite ovaj zid? Tu ćemo poređati neke golišave ljude i frajle s razdrljenim grudima i s nekim klobucima na glavi, gde se na pauni voze. Kreveti moraju doći nasred sobe uspored, i to jedan za goste, a drugi za majstoricu. Ova polica,..

MITAR: Dosta, imena ti božja, prevrću mi se creva. Šta je ta žena naumila? Hajde, Evice, od jeda neću moći čitav dan jesti (odu).

JOVAN: Idite vi, Jovan je opet od vas sviju najpametniji. Ančichen, opet; Ančice (odškrine lagano vrata), Ančice! … Jao! Evo mi majstorice!

Pozorje deveto

FEMA stupi, JOVAN

FEMA: Žan, san tunder božur tu.

JOVAN: (Ded sad, Jovane!)

FEMA: Ne parle francuz!

JOVAN: (Pravo sam ja majstor-Mitru kazao da je poludila.)

FEMA: Johan, moram i tebe da dam učiti francuski.

JOVAN: A, to mi fali; naučio sam i srpski, tek nisam francuski.

FEMA: Žan, to mora biti; barem deset reči.

JOVAN: Gde ću ja sad pod starost da naučim, to je teško za mene.

FEMA: Sapr tuder fo. Vidiš kako nije teško … Znaš šta je božur?

JOVAN: Kako ne bih znao kad nam je puna bašta božura.

FEMA: Sapr bu, to je francuski dobro jutro. Sad kaži: božur, madam.

JOVAN: Božur madam.

FEMA: Les tružes. Vidiš kako je lako.

JOVAN: Sapr đabl sundier susunprprpardon.

FEMA: Vidiš kako je lepo. Sad se sve francuski govori. Propopo, Žan, pogodila sam jednog lamura za dvadeset forinti.

JOVAN: A mene da oterate? Majstorice, ja mislim da vas pošteno služim.

FEMA: Tumo! Tumo! To je pseto, magarac, zar ti nisi vidio da svaki nobles pseto vodi!

JOVAN: Pa kakvo je to pseto za dvadeset forinti?

FEMA: Malo, lepo, kudravo, komi fo!

JOVAN: Znate šta, majstorice, doneću vam ja za pet forinti od moga babe pseto što više vredi nego deset takovih lamura.

FEMA: Kako izgleda, Žan?

JOVAN: Dlaka mu je žuta, ako nije veće od teleta, manje nije; glava mu je kao poloviče; krasno, kudravo, milo vam je da pogledite.

FEMA: Kako mu je ime?

JOVAN: Žućov.

FEMA: Johan, to je ime gurbijansko, mora biti lamur.

JOVAN: Pa dobro, vi mu nadenite ime kako hoćete. Videćete, svaki će u njega pogledati.

FEMA: Donesi ga, Žan, da vidimo.

JOVAN: Nemajte vi brige, pseto pouzdano.

FEMA: Propopo, Žan, da kupiš češalj i sapuna, pa ćeš ga svake nedelje miti.

JOVAN: Majstorice, nemojte me sasvim već grditi, sad i pse da mijem

FEMA: Ugursuz, kad mogu prve dame i frajle, valjda i ti možeš!

JOVAN: Ja to ne mogu, makar me ubili.

FEMA: Vidi se nisi stvoren na gospodstvo Neka, ja ću.

JOVAN: Hoću li ga doneti?

FEMA: Aport! (Jovan pođe.) Propopo. Johan, santurtur.

JOVAN: Semener rotunder.

FEMA: Pravo, Johan, pravo.

JOVAN: (Zbogom, pameti!) (Otide.)

FEMA: (sama): pogrešila sam što sam ga naučila francuski. Sad može gurbijan sve razumeti kad počnem govoriti s madamama. Ali ništa, kad bude kakva tajna, ja ću početi engleski; to je jošt više nobles.

DEJSTVO DRUGO

Pozorje prvo

EVICA I VASILIJE

EVICA: Ah, slatki Vaso, kako mi je žao kad pomislim šta se s tobom zbilo! Moja uspaljenica, tako da joj kažem, mati isterala te je kao najgoreg bećara, a ja nisam smela da joj ništa reknem.

VASILIJE: Ništa je to, Evice, samo kad ti mene miluješ, doći će vreme te ćemo biti zajedno.

EVICA: Ah, moj Vaso! Time nećeš moći uzeti.

VASILIJE: Zašto, gdi me je tvoja mati oterala? O, to je ništa, ona će se lako povratiti, poznajem ja njeno dobro srce.

EVICA: Ali sad hoće da me da za nekog filozofa, pak eto naše nesreće.

VASILIJE: A šta će tvoj ujak kazati?

EVICA: Ah, i on mi ne da da za tebe pođem.

VASILIJE: To ne može biti!

EVICA: Cela istina što ti kažem, a svu manu nalazi što si siromah (plače).

VASILIJE: Ne boj se ti, Evice, dobiću ja novaca i više, može biti, nego mlogi što imaju.

EVICA: Ah, kako možeš dobiti kada si pošten?

VASILIJE: Zašto što sam pošten, daće bog te ću biti srećan. (Izvadi reškontu.) Vidiš ovde dvanaest hiljada forinti.

EVICA: To je samo hartija.

VASILIJE: To je znak da sam metno u lutriju.

EVICA: U lutriju? Ah!

VASILIJE: Da vidiš šta sam snio Kao ležim ja na krevetu, a ti si došla, pa me pitaš šta mi je te sam tako neveseo. Ja kažem da mi je žao što ne mogu da načinim jošt jednu haljinu, nego sve moram u starom janklu da idem. Ti mi na to odgovoriš da se bog i za nas stara, pak me poljubiš triput, odeš k vratima i napišeš kredom veliko 3, zatim dođeš i poljubiš me osam puta, pa opet napišeš 8, treći put poljubiš me dvadeset i četiri puta, pa kao i pređe napišeš na vratima veliko 24. S tim se okreneš meni i rekneš: upamti, Vaso, dobro ove poljupce, biće ti nekada slatki, i odeš. Ja se na to probudim i taki se setim sna, jer ko bi na tvoje poljupce zaboravio? No kad dalje razmislim, padne mi na um da metnem na lutriju na tvoju sreću.

EVICA: Ah, bože! Ja ću. svaki dan po triput metanisati samo da dobiješ.

VASILIJE: Onda mi jamačno neće tvoj uja kratiti da tebe uzmem.

EVICA: Ah, kako ćemo lepo živiti dok samo dobiješ!

VASILIJE: Da vidiš kad zgrnem dvanaest hiljada. Onda neću u ovakvom janklu ići, nego gerok od najlepše čoje i dva para pantalona. A tebi ću načiniti vikler od same svile.

EVICA: Nemoj vikler. Bolje iberok. Da ne kažu ljudi: eno, vidiš, dobila na lutriji, pak digla nos.

VASILIJE: Pa znaš gdi ćemo kuću kupiti? Na pijaci do „Dva pištolja“. Ja sam već pitao.

EVICA: O, šta će ti, bogati, ta kuća, gdi ćemo držati marvu, krave i drugu živinu? Bolje i u sokaku, samo da je prostrana.

VASILIJE: Nije nego jošt štogod! Sad će se gospođa od dvanaest hiljada s marvom zabavljati. Na pijaci, gde su gospoda, šta će nama živine?

EVICA: Ja drugojače neću.

VASILIJE: Ali ti moraš.

EVICA: Ja neću.

VASILIJE: Kad nećeš, ja ti neću ni jednu haljinu kupiti, znaš.

EVICA: Vaso, srdiš se?

VASILIJE (zagrli je): Ne, ti si moja.

EVICA: Ti si moj Vasa (poljubi ga).

Pozorje drugo

FEMA, PREĐAŠNJI

FEMA: (gleda ih donekle, pak se posle prodere): Bos is tos! (Oni se rastave.) Nesreće i smradi? Je li to nobl, tako Francuzi rade. Nije li dosta što se na balu grle, nego i po budžaci, a? A ti, kukolju od paora, ko ti je rekao da ostavljaš kuću? Nisam li ti zapovedila da se ovamo ne dovlačiš? EVICA: Mene je uja silom doveo.

FEMA: Silom, da se grliš s momcima? Sram da te bude, kakvog si momka izabrala? Gledaj, propali mu laktovi!

EVICA: On ima novaca, majko.

FEMA: Poznaje se na njemu, valjda je bio gdegod kočijaš. Komi fo, krmačo, nobles, to se sad gledi, a ne kojekakvo đubre. Taki da si se vukla, kući, da te više nigda ovde ne vidim! EVICA: Ja ne smem od uje.

FEMA: Od uje, uja tebe hrani? Sad ću ti zube izbiti, bezobraznice jedna, črez tebe sam morala usta pokvariti. Ali platićeš ti to. A tebi, nitkove, poslednji put kažem, ako te jošt jedanput zatečem s njome, iščupaću ti svu kosu. Sluškinje traži, a ne diraj u kćeri noblesa (povuče Evicu za sobom i otide).

VASILIJE (snužden takođe iziđe).

Pozorje treće

(Soba kod Feme)

SARA I RUŽIČIĆ stupe

SARA: Ova je kuća od gospoje ot Mirič. To vam je žena, to je gospoja što joj nema para. Što ona časti, ne časti nijedna. Osobito je za nobilitetom poginula. Kako ste vi visokih nauka, to će biti za nju apropo.

RUŽIČIĆ:
Nebo grmi, zemlja strepi,
Sunce sija, trava rasti,
Slavuj peva, ševa trepti,
A duh stihotvorca leti
Preko polja, preko brega,
Preko vozdušnoga snega,
Na visoki Parnas,
Gdi s’ izvija ljupki glas.

SARA: Gospoja ot Mirič ima jednu prekrasnu kćer, koju ona usrećiti želi, i budući da ste vi …

RUŽIČIĆ: Samo blagoumiljeno nimfa i gracija obajanije može Ružičićevo suštestvo voshititi. Nepočerpaema simfonija visprenih duhov umnost svoih priverženika vosplamenjava.

SARA: Ona je bogata

RUŽIČIĆ:
Šta je drugo bogatstvo
Neg’ na čizmi štikle?
Koje sreća poklanja
Malenima ljudma,
Da veliki izdaju,
Da poznati bivaju.

SARA: Budući, dakle, da je ona vrlo bogata, a i dobro vospitana, zato je namislila, to će lepo biti, verujte, – ona je naumila svoju kćer za vas dati.

RUŽIČIĆ: Kad se Ružičić himnu posvjaščava, svo jestestvo pačezemno toržestvuje, zmijevidni potok muziku pravi, a tihoprohladitelni zefir u sodružestvu boginja i gracija kolo vodi, oku neponjatno, umu nepostižno.

SARA. Bre, ostavite se vi toga, mon frer, nego da pravimo mi lepo bal, pak da se igra kotiljon, galopad, mazur; da se nosi punč, limunada, barabaras, torte i paštete svakog . .

RUŽIČIĆ: Dosta!

Bedni robe grada,
Ne znaš šta je priroda,
Ne znaš šta je jestestvo,
Tiho veličestvo,
Gdi fauni ‘ode,
Gdi se smeju rode,
Gdi travčica raste,
I proleću laste,
Tam je uslaždenije,
Tam je voshištenije.

SARA: Dakle, da dođemo k devojki. Bi li se privoleli nju uzeti?

RUŽIČIĆ: Samo lepo lice može moje serdce občiniti

SARA: Ja ću nju taki dovesti. Ona je jamačno u kujni, uređuje šta će se za supu mesiti, kakav će biti sos, od koliko feli cušpajz, kakvo pečenje, zašto, da vam pravo kažem, nema gostoljubivije žene od gospoje Miričke; i ja sam na ručak pozvata, i neću joj otreći, verujte mi, mon frer. Dakle, da dovedem frajlicu; samo je vi dočekajte modern; nemojte tako visoko govoriti, da se ne uplaši, jer je devojka mlada (otide).

RUŽIČIĆ (sam):
Nek se naše lepotice bele,
Kartadžije neka karte dele;
Nek ćir Janja koti svoje novce,
Zaljubljene nek’ okreću lonce.
Kom’ je milo nek’ se s ženom tuče,
Nek se tuče i za kose vuče.
Neka gajde pored svirca ječe,
Pune čaše pri veselju zveče.
Ne zavidim, na čast svakom svoje,
Moja je sva slava stihotvorstvo moje.

Pozorje četvrto

FEMA i SARA dovedu EVICU lepo nakićenu

SARA: Ovo je moj rođak Svetozar ot Ružičić, koji je …

RUŽIČIĆ (digne ruku): Stan’te! Ružica je cveća carica. Kad je boginja Venus, ili Afrodita, Adonisu jagnjence davala, raskrvavi se od trnja okolostoećih ruža, i ružicu, koja je bela donde bila, u crvenu pretvori. Otuda moje ime koren svoj vodit. Kao što je penorodna Venus carica olimpijskih boginja, tako je ruža carica poljskih cvetova, tako je ime „Ružičić“ car na verhu Parnasa, a Svetozar svetlo ozarjava ime neuvjadajemog Ružičića.

FEMA: (pokloni se): Komi fo!

SARA (Ružičiću): Gospoja ot Mirič, za koju sam vam kazivala da je vrlo nobl, osobito što se jela tiče; a ovo je madamojzel Evica.

FEMA: Evicken, Evicken, to je njeno pravo ime.

RUŽIČIĆ. (Evici): Zdravstvuj, cvete ljubovi, orošeni strujom nimfa. Zefiri Amora oko tvojih persiju lete, i sjajnopune oči tvoje strelu Kupidonu zatupljajut (hoda gore-dole).

SARA: Mamzel, artigkajt iziskuje da odgovorite na kurmaheraj.

FEMA: Paorko, zar sam te malo vospitavala? Kamo božur, komifo-le sužes? Zar hoćeš doveka da me sramotiš?

EVICA: Verujte, majko …

FEMA: Pst! (Vrti glavom na nju.) Mama, mamichen… No, šta si htela kazati? San tunder, mamzel. San tunder.

EVICA: Ja nisam ništa razumela što je ovaj gospodin govorio.

RUŽIČIĆ: Sestro Meleagrova, bogom preobraščena v ćurku! Nebeska harmonija iz Ružičićevih usti preliva se.

SARA (Femi na uvo): Malo sveta ima naša frajlica.

FEMA: Ne mogu da govorim od jeda. Jeste li vid’li kakav mi komplament daje?

SARA: Da ih ostavimo same, on će nju jamačno doterati, te će joj se usladiti nobilitet.

FEMA: Hu! Kamo ta sreća! Ja sam zaista nesrećna mati.

SARA: Ne starajte se ništa, ovo je filozof. (Ružičiću) Nas kao stare persone čeka po jedan šolj kafe, vi se međutim unterhaltujte.

FEMA: Evicken, ti ostaješ ovdender. Samosender pametno vladajder. Šprekte pisli francuz, mamzel, šprekte pisli francuz. (Ružičiću) Komi fo!

RUŽIČIĆ (pokloni se).

Pozorje peto

EVICA, RUŽIČIĆ

RUŽIČIĆ (gledajući čas gore, čas u Evicu):
Šta je život bez ljubovi
Nego nemi stubovi?
Nego oči bez vida,
Il’ devojka bez stida.
Ili dan bez sunca,
Il’ noć bez meseca.

(Evici) Blagozračna Heleno.

EVICA: Moje je ime Evica.

RUŽIČIĆ: Ti si Evica, no zato opet Helena; devojka, no zato opet boginja.

EVICA: Oprostite, ja nisam boginjava.

RUŽIČIĆ: Junonin soputniče, prekrasni paune, imaš li ponjatija o poeziji?

EVICA: Šta je to poezija?

RUŽIČIĆ: Niže neba i previše ljudi, previše pregrdnih planina leži pačezemni prestol, na kojemu pjesnoslovije tiho toržestvuje. Tamo se mi stihotvorci na vozdušni krili penjemo i duh pačezemno uslaždavamo.

EVICA: Nije vam zima tamo?

RUŽIČIĆ: Ognj stihotvorstva svoje ljubimce obilno greet.

EVICA: A kad ogladnite?

RUŽIČIĆ: Heleno, Heleno, ti još ne znaš s kim govoriš!

EVICA: Molim, ko ste vi?

RUŽIČIĆ: Ja sam onaj koji u romanima ljude po sto godina u životu obdržavam, bez da štogod jedu. Ja sam onaj koji kurjake krotke, a magarce pa metne pravim. Ja sam onaj koji mnogo redi kazujem da žene za tajne ne mare, da mnogo ne govore i da mužu za ljubav i život svoj žertvuju; jednim slovom, ja sam poeta ili stihotvorec, i na moju zapovest taki će tigri i salamandri, najstrašnije zverinje sveta, lafi i skorpije, krokodili i aspide proizići.

EVICA: (uplašeno) Ah!

RUŽIČIĆ: Jošt su i zemnorodni u mojim rukama. Od moje volje zavisi sredstvom basne pretvoriti vas u skakavca, u slepa miša, u guštera, ili sasvim vam život uzeti.

EVICA: Zaboga! (Hoće da pobegne).

RUŽIČIĆ (uhvati je za ruku): Heleno, stani! Tako je Dafna bežala od Apolona, i pretvorena bila u lavr koji se stihotvorcima na dar daje.

EVICA: (otima se): Ako boga znate, pustite me.

RUŽIČIĆ: Dafno moja, zri moga lica; ovo serce (hm) za tebe kuca.

EVICA: Ah, ostavite me, ostavite me, ja s vešticama neću ništa da imam (strese se od njega i pobegne).

RUŽIČIĆ (sam, posle kratkog ćutanja):
Šta je drugo ljupki brak,
Nego ren i crni luk?
Suze liješ kad ga jedeš,
Al’ ga zato opet jedeš.
Sa muzama pravi brak,
Jest blaženstvo, to zna svak;
Kad po kući žena psuje,
Muza mene tad miluje;
Kad je žena neočešljana,
Muza meni ide sjajna.
I kad šešir hoće žena,
Muza je s cvećem zadovoljna.

Pozorje šesto

SARA, RUŽIČIĆ

SARA: No, kako vam se dopada madamojzel?

RUŽIČIĆ: Helenu je Juno u pauna pretvorila. Lep je paun, i krasan, i s perjem se diči, ali bi se postidio da zna kako kriči, kaže bezsmertni Dositej Obradovič.

SARA: Dakle, ništa nema od svadbe?

RUŽIČIĆ: Himen samo dva jednaka serca steže?

SARA: Imate pravo, nevospitana je, a i svašta. Nego, mati joj je druga žena. Ona i vas na ručak poziva.

RUŽIČIĆ:
Velkomožni trbuve,
Tvoje silne meuve,
Gone gladnog pevati,
Gone stihe praviti.
S tebe mnoge devojke
Za starkelje polaze,
S tebe lepi mladići
Babuskere uzimaju.

SARA: Kažite vi meni pravo, ali samo pravo, mon frer, kako vam se dopada gospoja ot Mirič.

RUŽIČIĆ: Troja pada, no Hekuba živi da kao sova unučad preživi.

SARA: Ja imam jedan lep plan; istina, ja sam slaba žena, nemam toliko razuma, toliko pameti kao vi, ali sam vaša tetka, mon frer, a tetke, znate, svuda se umedu naći, a i treba da se za vas staram. Vidite, vi ste mladi, ja sam malo starija, treba da vas usrećim, da lepo živite, ja imam jedan vrlo lep plan: da uzmete gospoju ot Mirič za ženu.

RUŽIČIĆ: Ho, ho, ho! Nebo plače, zemlja se otvara da Hekubu u objatja primi.

SARA: Mislite vi gdi je ona u godinama? Treba da znate, mon frer, da su udovice kao zeleno šiblje; što više s jedne strane gore, to većma sok na drugom kraju puštaju. Tako i žene, što više godina imadu, to jače i silnije ljube.

RUŽIČIĆ: A kad amoreti dođu na posješčenije, i kad ushtem Venus pojati, i kad mi gracije voobraženije obuzmu, gdi je original?

SARA: E, nije nego još štogod, vi ne znate kakav je bio Vulkan, pa šta je falilo vašoj Veneri? Jesti i piti, mon frer, jesti i piti, to je ljubov; manite se vaših gracija i boginja.

RUŽIČIĆ (razrogači se): O, Apolo, gdi je tvoja sila da pretvoriš oporočitelnicu u kravu!

SARA: Gledajte vi, mon frer, da se usrećite; slušajte moj sovet, mon frer, ona je krasna žena, vaša prilika. Koliko su vaši ti bogovi sa malo postarijim personama zadovoljni bili, samo da im je pun trbu’.

RUŽIČIĆ: Stan’te, Baucis i Filemon, srećni par ljudi. Hoću – tek tako mogu ja moja sočinenija izdavati.

SARA: Hoćete, mon frer?

RUŽIČIĆ: Muze pokoj ljube, s prenumeracijom se knjige ne izdaju. Mirička će biti moj ferleger.

SARA: Vivla! Ja ću njojzi ovaj veseo glas odneti, ona će to voleti nego bogzna što, ona će viditi da sam joj prijateljica. A, evo je, remarkabl.

Pozorje sedmo

FEMA, PREĐAŠNJI

SARA: Apropo, kako vas mogu nazvati, boginja, gracija, grafica ili baronica, ja ne mogu da se rezolviram.

FEMA: Komi fo! Ja ne znam šta vi s ovim želite kazati.

SARA: Ah, gledajte kako ste srećni, kako ste alaboner. Gospodin filozof, moj rođak, koji se u Parizu mogao oženiti, moj rođak, ja se dičim, sklonio se, hoćete li moći pogoditi? Sklonio se…

FEMA: Uzeti moju kćer …

SARA: O, manite frajlicu, ona je jošt zelena.

FEMA: Sluta je ona, a ne zelena; žao mi je što se i nazvala mojom… ali neka… šta su se gospodin filozof sklonili?

SARA: Gledajte kako je divno, ja vas mogu pozdraviti le bon ton, vi ste supruga gospodina filozofa.

FEMA: Oh! (Izvali se na stolicu.)

SARA: Hoće da padne u nesvest. Friško hofmaniše tropfn (uzme staklo s pendžera i prinese joj k nosu).

FEMA: (lagano): Jesam li dobro pokazala kako se noblesa vladaju?

SARA: Ni moja grofica nije mogla bolje.

FEMA: (stavi se u drugu pozituru): Gospodin ot filozof, dakle, vi zacelo mislite?

RUŽIČIĆ: Ja s oblaka silazim i tebe za mene nalazim.

FEMA: Oh, oh! (Lagano Sari) Kako se francuski uzdiše?

SARA: Alaboner.

FEMA: Alabunar, alabunar, gospodin filozof, ja sam slaba, neću moći …

SARA (lagano): Nemojte se ustezati da se ne rasrdi.

FEMA: (naglo): Hoću, gospodin vilozov, verujte hoću. Ja sam vam samo htela pokazati kako noblesi rade, no ja hoću… Ah, ja od radosti opet padam u nesvest kad pomislim kako će oko mene moje komšinice puziti, kako će me nazivati milostivom gospojom filozoficom, a ja ću njih preko gledati, da pokažem da sam veća od njih.

SARA: Mi ćemo se svaki dan na četir’ konja voziti.

FEMA: Neću se ja mešati s kojekakvima. Ko si ti? – Ja sam vaš brat, ja sam vaš ujak, stric. Jesi li i ti vilozov? Jesi li nemeš? – Nesam. Marš ispred mojih očiju! Da si mi ti rod, i ti bi bio vilozov kao ja.

SARA: Vidite vospitanije?

RUŽIČIĆ: Koja nju u voshištenije dovodi, jest blagodetelna muza. Mi ćemo neprerivno u sodružestvu boginja i gracija biti.

FEMA: Ja ću biti s njima „per tu“.

SARA: Pravo, pravo!

FEMA: Kako se kaže francuski draga?

SARA: Ma chère.

FEMA: Kad ih zapitam kako ste mi, ma šere, kako ste spavali, kad ćete u špancir, ko vam je pravio kur.

RUŽIČIĆ: Ne larmaz. Ljubimac muza i gracija jest samo Apolo.

SARA: I mi njene drugarice, pravo, pravo, pravo.

FEMA: Pa kad donesu punča, limunade.

RUŽIČIĆ: Parastok; nema tamo punča; nektar i amvrozija.

SARA: Punča, mon frer, punča, auspruha, tokaera, limunade, barbarasa, remarkabl! To ćemo i danas imati, je l’ te, gospoja ot Mirič, i gospodin će filozof s nama ručati?

FEMA: Mekarabl, ja ću taki rebarbarasa spraviti.

SARA: Pravo, pravo! (Na uvo.) Ali hoće li mladoženja kakav dar dobiti?

FEMA: Alabunar, od moga pokojnog muža ostalo je dosta stvari (načini smešan kompliment i otide)

SARA: No, kako vam se dopada?

RUŽIČIĆ: Zla volšebnica pretvorila je lepotu Helene u rugotu Hekube.

SARA: Vidite, kolika i kakva razlika između nje i njene kćeri.

RUŽIČIĆ:
Dođe milo vreme
Da volšebnica breme
Sa Hekube svuče
I u graciju obuče
Tada će (hm) sunce
Sjajno svoje lice,
U Helene oku
U visprenom skoku
S radostiju gledat
Zadovoljstv’ osećat.

Pozorje osmo

FEMA nosi burmuticu i sat, PREĐAŠNJI

FEMA: Gospodin vilozof, vi ste moj, i Ja sam vaša. Ovo je prezident što vam nosim. Istina, moglo bi i drugo biti nego burmutica i sat, ali on će pokazati koliko puti kuca srce kad hoće da bude venčanje

SARA: (pljeska rukama) Pravo, pravo; to je vic, to je nobl

RUŽIČIĆ (skine s vrata maramu i počne naglo dole i gore hoditi)

SARA: Mon frer, vi ništa ne odgovarate na artigkajt gospoje Miričke?

RUŽIČIĆ (Jednako hodi nikoga ne gledajući)

FEMA: On se valjda štogod srdi

SARA: Zašto bi se srdio? Ko se srdi na venčanje? (Uhvati Ružičića za ruku) Mon frer, gde ste vi?

RUŽIČIĆ (kao došavši k sebi) Na Parnasu, na vrh Helikona

SARA Jao, jao! Mlada nevesta vas čeka! Šta ste skinuli maramu’?

RUŽIČIĆ: Maramu? (Pipa se.) Ženi, geni treba li da se s onim zanima kojima vi prosti robujete? Duh ostavlja svoje blatno telo pa se u oblake diže da se naslaždava.

SARA: Mon frer, u oblaku nema ovako lepog sata i burmutice.

RUŽIČIĆ (Femi, koja mu iste stvari pruža):

Blagodarnosti blagi znaci
Solncu jesu podobni,
S blagodatni koje zraci
Tmu od sveta progoni.
Skrob i tuga iščezava
Ravnje svaka so sveta,
Ljubov tepla gde počiva,
Prijateljstvo gde cveta *

* Iz knjige pod zaglavijem Statustičesko opisanije Srbije

FEMA: Zaboga, kakve nebeske reči!

SARA. Pravo, pravo zato se on zamislio. Vidite, madam de Mirič, šta mislite sada?

FEMA: (klekne pred njim): Ja moram ovako da ga počitujem

SARA: Oho, oho! Šta je to, madam de Mirič? Muški pred ženskima kleče

FEMA: Ovo nije čovek, ovo je vilozov; ovako slagati reči.

SARA: Mon frer!

RUŽIČIĆ: Tako je Leda pred Jovišem u strahopočitaniju klečala kad je njegovu silu iskusila.

SARA: Gospoja ot Mirič, molim na jednu reč

FEMA: Zapovedajte.

SARA: (Ne bi škodilo kad bi u kujnu otišli da vidimo šta se radi; da se ne presoli supa, da se sarma kako treba zaprži, da ne pregore pečenje)

FEMA. (O, iz drage volje, ako zapovedate.)

SARA. (Ružičiću, koji se, međutim, pustio u misli) Mon frer, skoro je podne, mi idemo da uredimo, vi, međutim, dođite

FEMA: Zapovedajte, alabunar (otidu)

Pozorje deveto

RUŽIČIĆ sam

Kleči preda mnom? Kleči, Ledo, tako muza svoje ljubimce dižet, tako ih slavom uvenčava. No zašto ja ne bih neisčerpajemi istočnih otvorio i slavjanskim jezikom duh zemnorodnih u voshištenije privodio? … Zdravstvuj, zemlje, raznimi preizpeštrena cvetmi; blažen vsjakij v perseh tja nosjaj. Gdje jesi, vozljubljenaja Ledo, da uzriši kakovi šećer voznositsja vo jazicje ljubjaščago tja ženiha. No da ugledaju kakovi mnje dar prinela. Čto jest sije? Burmutica, nepotrebna mnje; ne dostojit bo visokoparjaštemu pjevcu burmut šmerkati, poneže ni jedina muza to že sotvori. Sej sat da budet soputnik mislej mojih … No čto glagolju? Potrebno jest da sočinu jedinuju pjesn k prestojaštemu toržestvu; i poneže pjenjazi ne imjeju, da pojdet sej sat u zalog, da bih vozmogl pečatiti sej epitalamium. Sije da budet i so burmuticeju.

Pozorje deseto

JOVAN, RUŽIČIĆ

JOVAN: Vraško pečenje, kad sam se jedanput kurtalisao. Ali kakav je ovo grabancijaš? Izgleda kanada je po Banstolu putunju nosio.

RUŽIČIĆ: Kogo išteši gorjaščimi očesi tvojimi?

JOVAN: Aha! Ovaj je Slovak.

RUŽIČIĆ: Nesmisleni, dažd mi otvjeta.

JOVAN: Pani, prosim poniženje, ja sam bio šegrt kod moje majstorice, a teraz sam avandžiral; už sam postal bedinter.

RUŽIČIĆ: Da prilpnet jazik gortani tvojemu.

JOVAN: Pani, prosim ih peknje, iz koje su oni stolici? Bohu prisam, ja sam mloge Slovake poznaval, ali taki razgovor ne ču sam.

RUŽIČIĆ: Vjesi li ti čto jest jazik slavjanski?

JOVAN. Hej, ja sam buo do Levoči.

RUŽIČIĆ: Duše gluhi i nemi, o gramatičeskom jazicje glagolju ti.

JOVAN: Čert me vze ked znam čo povjedaju oni.

RUŽIČIĆ: Magarac!

JOVAN: Aa, to razumem, tak ima uši kako čert.

RUŽIČIĆ: Čto uže sotvorju s otmenijem sim roda čelovječeskago!

JOVAN: Ovo je belaj na moju glavu.

RUŽIČIĆ: Dovljejet. (Pokaže mu sat.) Vjesi li čto jest sije?

JOVAN: Len su to hodinski, bogu prisam, su pekni.

RUŽIČIĆ: A čto jest sije? (Pokaže burmuticu.)

JOVAN: To je tak že peknje, to se vola burmutica.

RUŽIČIĆ: Vsjačeski. Obače ne vjesi li kim obrazom mogla bi az malode pjenjaz čislo pod lihvoju na sija vešči polučiti?

JOVAN: Hej, panovi, budete kupit jedin pekni lanac za penjazi, a potom buđete obesit i buđete znat kelko je hodini, a potom buđete štakulu alebo burmuticu napunit s burmutom, i buđete šmerkat kako jedin mocni pan.

RUŽIČIĆ: Magarac, šta bulazniš?

JOVAN: A gle, vi znate srpski, pa šta me mučite tuđim jezikom?

RUŽIČIĆ: Bezumne, ne znaš šta je sladost. To sam slavjanski kazao. Bi li mogao ovaj sat i burmuticu gdegod založiti za deset forinti?

JOVAN: Ako mi štogod date, mogu.

RUŽIČIĆ: Ne starajsja, daću ti forintu.

JOVAN: To je lepo. (Uzme burmuticu.) Ala bi ovo bilo za mene. (Otvori je i nađe reškontu.) Šta je ovo?

RUŽIČIĆ: Soderži to, to je obligacija za onu forintu.

JOVAN: Hajde ne branim.

RUŽIČIĆ: Uže djelo soveršeno jest

JOVAN: Už’ buđet ist’ dostat’ penjazi.

RUŽIČIĆ: Ješće jedino Da ne urazumjejet niktože, jako pod lihovoju vzajl jesm

JOVAN: Buđe, buđe.

RUŽIČIĆ: Molčanije jest krasnjejšaja dobrodjetelj junoši.

JOVAN: Už’ buđem pitat, už’ buđem pitat (Jedan na jednu, drugi na drugu stranu otide.)

ZAVESA

DEJSTVO TREĆE

Pozorje prvo

FEMA sasvim u crveno obučena, sa šeširom na glavi, spustila val preko lica i naslonila se na ruku, koketirajući, SARA

SARA: Madam de Mirič, vi ste se jako zamislili.

FEMA: Komi fo! Nije to šala, ma šere, ja sam gospođa vilozovica. Kažite mi, ma šere, koja je jošt tako srećna? Nije to mala briga, ma šere, da znam s kim ću se mešati i u čije ću društvo odlaziti.

SARA: S groficama, s baronicama, ma šere, to je vaše pravo društvo.

FEMA: Alabunar, ali vidite da se sad svaka šuša kiti. Šta će biti da se s kojom u neznanju pomešam ili da se još poljubim? Nisam ja od onih što na moj karakter, ne pazim.

SARA: Siperb, siperb, vi vašem rangu čest pravite. Ali kažite mi, madam de Ružičić, kad će biti veselje, kad će se jesti, piti, unterhaltovati?

FEMA: Ja moram ili drugu kuću načiniti, ili gdegod za vreme pod kiriju uzeti. Šta mislite vi, ma šere, kad mi dođu madame na vizitu? Ne mogu se ja rezonirati kao kakva paorka; ja sam vilozovica, ma šere. U jednoj sobi treba da se ruča, u drugoj da se unterhaltuje, u trećoj se viziti primaju. Jošt mi nisu ni karuce gotove, nisu konji kupljeni.

SARA: Da vam ne šmajhlujem, vi vrlo lep gust imate.

FEMA: Mora se doneti iz Beča karte za punišake i marjaše. Moram beštelovati drombulje za koncert. Moram sebe u rezon dovesti, nema još gdi će se vući za zvonce, gdi će se sveće paliti.

SARA: Luster, šarmant, šarmant!

FEMA: Šta vi mislite, nije to šala. Ja sam gospoja vilozovica. Koja još u varoši ima takvu titulu? Svaka mi mora triput načiniti vizitu dok ja njojzi jedanput. Ako ne dobijem prvi stol, ja neću u stol ni ulaziti. Nisam ja ćiftinica, ma šere, ni krpinica, nego gospođa frau fon, što ima pedintere sa portunetom.

SARA: Šarmant, ma šere, šarmant!

FEMA: Nisam ja naučila badava francuski, nisam ja dala zabadava moj sat na reparaturu i kupila šteker, nego da se odlikujem. Samo grofice i baronice mogu biti meni ravne.

SARA: Prekrasno, prekrasno, verujte, vas će sav nobles vrlo uvažavati.

FEMA: Kamo sreće da mi je taka i ona drnda, moja kći, da se ne moram bar od nje stiditi.

SARA: A, popraviće se mamzel, verujte mi, ma šere.

FEMA: Ako se ne popravi, ja ću nju batinom doterati. Neće ona mene sramotiti. Neće mider, neće cvet u ruci, da šta ćeš, plug? Krmačo jedna, čekaj, naučiću ja tebe; ako si nobl, moja si, ako nisi, a ti bestraga.

SARA: Siperb, siperb.

FEMA: Nisam ja od onih što ne paze na sebe. Gledim, bože moj, gdikoje velike gospođe, grofice baronice, pak i ne paze šta su. Idu prosto obučene, sa svakim se razgovaraju, one se jošt prve klanjaju. Čisto se ja stidim. Blago onom koji je od nature na nobles stvoren. Eto mi je rođena kći, pa kakva razlika od mene?

SARA: Cela istina. Ali apropo, madam de Ružičić, kakve ćemo haljine za venčanje?

FEMA: Ja sam dvadeset pari naručila, ali moram jošt tri za jašenje.

SARA: Amazon-klajder, šarmant!

FEMA: Moj je osobiti pasion, znate, jašiti. Istina, ovde se takovo što i ne vidi, ali ovde nema pravih noblesa.

SARA: Ma šer, to je u Parizu samo u modi. Verujte mi, vi ćete veliku paradu s otim učiniti.

FEMA: Moram i jednog konja iz Pariza beštelovati, zašto ovi naši nisu za taj posao. Juče sam htela jednog probirati, ali to je pravi gurbijan bio. Tako me je bacio da sam ovo koleno odrla.

SARA: Gledajte vi, to je bezobrazluk nobles uvrediti. Ali, molim, meni je tako nešto mučno, ne bi li dobro bilo po jedan šolj kafe, je l’ te, i vami se prokteva?

FEMA: Komi fo! Žan! Aport! Johan, Hanc, Žan!

Pozorje drugo

JOVAN, PREĐAŠNJE

JOVAN: Evo me, majstor … (Stisne usta.) Da ti đavo nosi jezik, kad sve na bedu ide!

FEMA: Gurbijan, ti nisi rođen za pedintera nego za kakvog šegrta.

JOVA: E, a znate kako mi je pokojni majstor …

FEMA: Pst! Bezobraznik, kakav majstor? Ne znaš reći pokojni gospodar ili gospodin.

SARA: On govori o vašem suprugu?

FEMA: Da! Imao je, znate, običaj katkad s opancima unterhaltovati se, budući da mu je doktor tako sovetovao, a bezobraznici su izneli da je sam pravio opanke.

JOVAN: E, nego nije! Gledajte, još su mi ruke ispucane.

FEMA: To je gurbijan! Može biti da je katkad i probirao, ja vam slabo za to i znam, jer sam vam sve jednako u sobi sedela kod moga štrikeraja.

JOVAN: A, baš pogodiste! Koliko ste redi bosi i sa mnom zajedno rastezali kože.

FEMA: To je impretinencija!

JOVAN: (produži): Pa znate li, majstorice, kad vas je pokojni majstor oklagijom čak u podrum oterao što niste hteli raditi.

FEMA: (skoči): To je bezobrazluk! Taki mi se vuci ispred očiju jer ću ti svu kosu počupati, nitkov jedan, ko te pita za to?

JOVAN: E, lako je vama, jer ste utekli u podrum, ali ja siromah! I sad me svrbi kad se setim kakav sam boj za to izvukao.

FEMA: Da si vrat slomio kad si takva nesreća!

SARA: Ovaj se momak vidi gurbijan biti, ali zato se vi nemojte ljutiti, nego, molim, izvol’te za onaj šolj kafe …

FEMA: Nitkov, zaopucao me njegovim pripovetkama, te sam sasvim na to zaboravila. Vuci se kod Anče, neka skuva dve crne kafe!

JOVAN: A neće biti dobro tri?

FEMA: Nitkov, čuješ moju zapovest?

JOVAN: Hajde, videćemo. (Pođe.) Oho! A znate šta je novo, majstor … gospođa? Našem žutovu prebili nogu.

FEMA: Kakvom žutovu?

JOVAN: Lamuru.

FEMA: Šta, koji je taj gurbijan bio što je moga Lamura dirao?

JOVAN: Gnjavio je kapova gospodina Petriča i udavio pudlu jednu, pa su mu zato prebili nogu i jošt mu prete da će ga ubiti dati.

FEMA: A, to je gurbijanstvo. Žan, priveži mu nogu, pa ga donesi ovde na kanape (Sari), nek sedi sa Fineskom.

JOVAN: Bre, ako on ne smrsi i Fineski vrat, da nisam koji sam!

FEMA: Misliš ti da je on gurbijan kao ti?

JOVAN: Hajde, videćemo.

FEMA: Neće njemu više niko nogu skr’ati (pokazuje na kanape), tu je njemu mesto. Propopo, Johan, donećeš ćilim da prostremo ovuda (pokazuje astal).

JOVAN: A na šta ću posle ja spavati?

FEMA: To je gurbijan; ja mu govorim za nobles, a on hoće da spava.

JOVAN (vrti glavom): Da nešto ustane pokojni majstor!

FEMA: Opet ti?

JOVAN: Ala bi nas mlavio. Sve bi se preko ćilima i žutova prevrćali (otide).

SARA: Šaljivo se momče vidi.

FEMA: O, molim vas, gurbijan je odveć, ništa ne pazi šta će reći.

SARA: Ništa, to ne treba da vas interesira.

FEMA: Mene i ne atresira, ali mi je čudo gdi gurbijan govori ono što je već prošlo.

Pozorje treće

MITAR, PREĐAŠNJE

FEMA: Uh, uh! Opet mi dolazi na vrat (metne maramu na nos).

MITAR: Bogati, Femo, došao sam da te pitam šta si poludela te praviš komendije po kući. Šta si se narogušila kao patak na kišu, je l’ to lepo, što činiš je l’ to pametno?

FEMA: (Sari) Je l’ te da smrdi ovaj?

SARA: (metne maramu na nos) Vrlo. Ko vam je to?

FEMA: Moga brata kočijaš.

MITAR: Šta ste zapušili noseve, kanda ste se uvonjale. Govori što te pitam ili ću drugojače početi.

FEMA: Komi fo! Komi fo! Ovde se samo po modi govori.

MITAR: O, đavo ti odneo i tu modu! Kakva te moda snašla, nesrećo, kad ti stoje ruke ispucane kao panjevi. Ko te vospita na modu? Valjda što si služila? Sram te bude! Obajgoro jedna, lepu si mi čest učinila, i celoj familiji. Dobila si krasnog muža, pak ga nisi znala čuvati nego si ga donde čangrizala i jela dok se nije sdoksao.

FEMA: (Sari): Sin sunzer, ser tuzer.

SARA: Uj!

FEMA: Seper se lepr.

SARA: E bien!

MITAR: Bre, ako uzmem toljagu, sad ću ti dati sepr lepr, te ćeš se krstiti. Krmačo jedna, obezobrazila si se kao vaška!

SARA: Fidon! Ovaj je gori gurbijan nego prvi

FEMA: (đipi): Ta ja neću ovo u mojoj kući trpiti. Ko si ti, šta tražiš ti ovde? Marš iz moje sobe, hinauz, marš, aport!

MITAR: Šta, ti ćeš me još isterati? A ne znaš li, nesrećo, kad nisi imala šta jesti, nego si se oko mene kao kučka šunjala?

FEMA: Što sam bila, neću da znam, ali što sam sad, to ti ne možeš biti da ti se još jedanput nos poduži. Marš, ja te ne pripoznajem za moga brata

MITAR: Ja te opet tražim. Zaista, veliku mi čest i praviš! Samo sam došao da uzmem onu devojku, pak onda kad zapitam za tebe, možeš se pofaliti.

FEMA: Sižer, tužer, ti ćeš moju devojku uzeti?

MITAR: Nego šta, da je načiniš takvom kao što si ti?

FEMA: Kakva sam, takva sam, za sebe sam, i ona je moja, videćeš ko se sme usuditi odvesti je.

MITAR: Da vidim smem li ja.

FEMA: Samo je dirni.

MITAR: Samo pristupi, pa ću ti obadve noge prebiti, nesrećo jedna. (Otide.)

FEMA: Pogani paorski rod, nikad me neće bog od njega kurtalisati.

SARA: To je veliko gurbijanstvo!

FEMA: Došao da mi vodi devojku, načast mu, nije ni ona bolja od njega. O, moj dragi? Lako ću ja bez vas živeti, ali kako ćete vi bez mene … Doći će vreme, ljubićete vi mene u ruku i molićete da vas poznam. Marš, takvo đubre meni ne treba!

SARA: Šarmant, šarmant!

FEMA: Šta vam se čini, jesam li ga lepo ispratila?

SARA: Komi fo! Meni se činilo da moju groficu gledim. I ona je imala običaj katkad ljutiti se, ali to joj je tako lepo stajalo, tako lepo, ja vam ne znam kazati.

FEMA: Komi fo! Ne bi li dobro bilo malo proći se dok kafa gotova bude.

SARA: Šarmant, vi vrlo lepe ainfele imate. Alaboner! To će biti komocija vrlo prijatna za jauzn. Dakle izvol’te. (Otvori vrata.)

FEMA: Molim, vi ste gošća.

SARA: Vi ste blagorodni.

FEMA: Molim!

SARA: Molim! (U smešnom komplimentiranju obadve najedanput iziđu.)

Pozorje četvrto

EVICA sama u bašti, zalivajući cveće

EVICA: Moje milo cvetance, ti ćeš mene srećnom učiniti. Vasa mi je obećao ovamo doći, i ja ga svaki čas očekivam. Ah, bože, kad ću ga mojim Vasom nazvati? Onda ću mu tepati, pa ću ga zvati Vasilicom! No moja, bože mi oprosti, materentina zaludila se za onom babuskerom, pak i ne gledi na njega. Šta to tamo šušti? Ah? moj Vasa, moj Vasa!

Pozorje peto

VASILIJE kao izvan sebe

VASILIJE: Evice, ha moja lepa, medena, šećerna Evice, hodi, Evice smokvena, cukerpokerajska Evice, da te poljubim, i jošt jedanput, i jošt jedanput. Ja sam srećan, ti si moja, gledaj me, ja igram od radosti, ti si moja, hodi da te poljubim. Ja sam tvoj.

EVICA: Šta je tebi, Vaso, ti kanda nisi pri sebi?

VASILIJE: I nisam, vere mi; ja sam na nebu, u raju, s tobom, mojom milom, bademskom, alvenskom Evicom.

EVICA: Ja te ne razumem ništa. Šta ti se dogodilo?

VASILIJE: Jošt pitaš? Ne možeš da se setiš? Dvanaest hiljada forinti! Jesi li čula? Dvanaest hiljada, to će biti život, to će biti grljenje, evo ovako, evo ovako (grli je).

EVICA: Ja ne znam ništa, gdi su ti novci, i otkuda su ti?

VASILIJE: Gdi su mi, otkuda su mi? Daj samo reškontu, pa ćeš videti. Do po sata pune tri kese dukata doneću ti.

EVICA: Al’ ćedu biti žuti! Blago nama!

VASILIJE: Sad daj reškontu, ne mogu više da čekam.

EVICA: Kakvu reškontu?

VASILIJE: Zaboga, reškontu, ja sam je kod tebe ostavio.

EVICA: Nisi ti meni nikakvu reškontu dao.

VASILIJE: Kako ti nisam dao kad je ostala u tvojoj ruci? Daj ovamo, nemoj me toliko mučiti.

EVICA: Ti snivaš, ja ne znam ni za kakvu reškontu.

VASILIJE: Ha! Eto ženske vernosti! Evice, to je lepo! Tako li ti mene miluješ? Daj reškontu, zaboga nemoj me ubiti!

EVICA: Ja ne znam šta si ti poludio.

VASILIJE: Poludio. (Plače.) Da, poludio, pravo kažeš, lud sam i bio što sam takvu omilovao. To je lepo da ubiješ siromaha momka … Evice, ja znam da se ti šališ, samo hoćeš da me namučiš; daj reškontu, da primim novce pa onda uzmi koliko hoćeš.

EVICA: Ubio me bog ako znam o kakvoj reškonti!

VASILIJE: (legne na zemlju) Oh, sad sam nesrećan! Sa svake, kukavac, strane stradati moram.

EVICA: Čekaj malo, Vaso.

VASILIJE: Idi, ti si otrov, ti si zmija pred mojim očima.

EVICA: Ta čekaj, kad ti kažem. Kaži mi šta je to reškonta, jede li se? Kako izgleda, da vidim.

VASILIJE: Ne znaš, ona plavetna hartija što sam ti je dao u majstor-Mitrovoj kući, kad nas je tvoja mati zatekla.

EVICA: A, to je kod mene u burmutici. Čekaj, sad ću ti doneti (otide).

VASILIJE (đipi): Šta, kod tebe je, i ja sam te tako osramotio! Ah, Vaso, šta učini! Kako ćeš joj u oči pogledati? No, ja ću moliti, ona je dobra, ona će mi oprostiti.

Pozorje šesto

EVICA dođe lagano pak sedne

VASILIJE: Gdi je reškonta?

EVICA: Ubi me!

VASILIJE: Šta?

EVICA: Ubi me!

VASILIJE: Gdi je reškonta?

EVICA: Izgubila sam.

VASILIJE? Oh! (Sedne.)

EVICA: Ah! …

VASILIJE: Šta ću sad? …

EVICA: Ti si magarac što si mi dao.

VASILIJE: Ti si magarica što si je primila kad nisi vredna bila čuvati.

EVICA: Sad neću moći načiniti haljine po modi i … i … i! (Plače.)

VASILIJE: U… u…! Sad te opet ne mogu uzeti.

EVICA: Ja ću skočiti u bunar.

VASILIJE: Ja ću se ubiti.

EVICA: Ja luda, što sam je tamo ostavila’.

VASILIJE: Gdi si je, do trista vraga, ostavila?

EVICA: U burmutici. A moja nesreća mati dala filozofu.

VASILIJE: Šta, filozofu? Kod filozofa moja reškonta? Čekaj malo! (Pođe.)

EVICA: Vaso!

VASILIJE: Neće se pedalj od mene maknuti dok mi reškontu ne da. Nije on snio numere nego ja.

EVICA: Stani malo, Vaso, meni nešto na pamet pade. On je mene i tako prosio, da se učinim u njega zaljubljena, valjda ću mu lakše moći izvarati.

VASILIJE: Šta, u njega zaljubljena? Tu šalu ja neću da probam.

EVICA: Zar se ti sumnjaš o meni?

VASILIJE: Ja se ne sumnjam, ali…

EVICA: Nemoj ludovati, molim te, ko bi na onog bivola pogledao. Evo ga gdi ide, baš dobro. Idi se ukloni dok ja s njim svršim.

VASILIJE: (strašljivo) Evice, nemoj se šaliti, ti znaš da me to vređa. Ja ću biti blizu, jesi li čula? (Udalji se.)

EVICA: Ah, bože, sad mi pomozi!

Pozorje sedmo

RUŽIČIĆ, EVICA

EVICA: Službenica ponizna, svetli gospodin filozof.

RUŽIČIĆ: Mir tebje, Heleno, očesa tvoja zvjezdonosno bleščat.

EVICA: Meni je vrlo žao što ne mogu vašim jezikom govoriti, no ja ću se postarati da što skorije naučim.

RUŽIČIĆ: Izjaščno, izjaščno! (Koje različje meždu jeja i materi jeja.)

EVICA: Ja nisam znala ceniti filozofe, no sad, kako sam razumela kako su u velikoj slavi i česti, volela bih i sluškinja biti kod filozofa nego za sebe prva gazdarica.

RUŽIČIĆ: Ne podobajet li sej soputniceju biti života Svjatozarja Rozičiča?

EVICA: Visokorodni gospodin filozof, kad bih srećna bila jošt jedanput vaše oči na mene obratiti, volela bih nego najlepši vikler.

RUŽIČIĆ: Heleno moja, lice tvoje diže te diže do udivlenija, dopusti, preljubeznija Heleno, da toržestvo ovo poljubcem ukrasim. (Na ovu reč Vasilije izbulji glavu.)

EVICA: To će onda moći učiniti kad srećna budem vaša žena biti.

RUŽIČIĆ: Ne žena, vozljubljenaja Heleno, no nimfa ljubjaščago tja Svjatozarja.

EVICA: Ja se radujem. I zato želim da vam kakav dar spravim.

RUŽIČIĆ: Najvisperniji neba dar jest stihotvorstvo.

EVICA: Molim, jeste li što od moje matere dobili?

RUŽIČIĆ:

Mati jest panj stari,
So svojimi dari.

EVICA: Niste li kakvu burmuticu dobili?

RUŽIČIĆ:

Dafno moja, zri moje lice,
Nedostojno tože burmutice.

EVICA: Molim vas, niste li kakav plavetni papir našli?

RUŽIČIĆ: Rujna boja ružice Ružičiča jest to lice.

EVICA: Molim, slatki gospodin filozof, ja to nisam razumela, ne bi li dobrotu imali prostije mi kazati.

RUŽIČIĆ: Najprostije jest to da je za nikakvu boju ne znam kromje crvene.

EVICA: A gde je burmutica?

RUŽIČIĆ: Otišla je vo svoja si.

EVICA: Ej, teško si ga meni! (Otrči.)

RUŽIČIĆ (sam): Njest li sija bolja od matere jeja? Voistinu, sej obraz jest idilskago života, siju da vozmu az v suprugu, ne mareći čto so materiju jeja budet.

Pozorje osmo

SARA, FEMA, BIVŠI

SARA: Službenica, službenica, kako, vi sami?

FEMA: Komi fo! Mi smo na vas zaboravile.

RUŽIČIĆ: Kolero zemli, lice tvoje jest predjel rugoti.

SARA: Moj gospodin rođak ima volju sve visoko govoriti. Ko vas je sad razumeo?

RUŽIČIĆ: Kažem za gospoju Mirič kako izgleda, kanda dvadeset prvo dete doji.

SARA: Ha, ha, ha, naš mladoženja hoće svoju suprugu s komplimentom ala boner da probira!

RUŽIČIĆ: Šalu provodjat bozi, stihotvorec prirodu izobražaet; gledajte kako joj belilo na obrazu stoit.

SARA: Ha, ha, ha! Ma chère, jedva čeka prsten.

RUŽIČIĆ:

Gdje kći svoja dražesti pokazuet,
Tamo mater vjenčanje ne čekaet.

FEMA: Šta, gospodin filozof, šta vi govorite?

RUŽIČIĆ: Svojstvo jest pjesnoslovca vešči podrobno opisati, zato se vi i ne možete razsrditi. Vidite kako ste godinama otjagoščeni da se misli da ste tristaljetnago Nestora supruga, s druge pak strane izgledate kao Rabenerova satira. Zato ustupite kćeri vašoj sladost bračnogo vjenca.

FEMA: To je inpretinencija tako štogod meni u oči reći.

RUŽIČIĆ: Nesmislene, da mi još platite da vas u stihovi opišem.

FEMA: Ja moju kćer ne dam.

RUŽIČIĆ: Bićete prevrščeni u blato kao Licijanci.

SARA: Ha, ha, ha! Ja mislim da se naši zaljubljeni nećeju posvađati.

RUŽIČIĆ: Rozičič ostaet pri sveoemu pretprijatiju postojani.

SARA: Nemojte praviti komedije, mon frer.

RUŽIČIĆ: Muza moja više za previspremnim tragedijam težit ne želi, već za tihotekuščim komedijam.

FEMA: Gospodin filozof, a zašto sam ja otoič pala u nesvest? Zašto sam toliko komplamenta pravila? Zašto sam ja po tri sata nameštala usta na ogledalu?

RUŽIČIĆ: Ne gnjevajtesja, ne gnjevajtesja, tako Ariadna gnjevalasja, no az vam kažem da az ne mogu privolitisja da s vašeju rugotoju dne provodim. Svjatozar Rozičič, pjesnoslovec, dostoin jest da lepšu uzme.

FEMA: Ta trista te vraga …

SARA: Pst! (Ne šalite se vikati, on ima takvu narav.)

FEMA: Bre, ale ga odnele, neće on mene sramotiti! Napolje iz moje kuće!

RUŽIČIĆ: Ne banč, ne banč.

Pozorje deveto

BIVŠI, MITAR

MITAR (Femi): Nesrećo i pogani, imaš li pameti? Šta si naumila s kućom? More, misliš li ti ostariti?

FEMA: (metne maramu na nos): Uh, opet mi došao da mi smradi nos.

MITAR: Šta se zamotavaš, pogani jedna! Ja ti smrdim, a kako ti je bilo kad si kože gazila? – Zar ti nije muž dosta novaca ostavio, nego i stvari da zalažeš? (Izvadi sat i burmuticu.) Šta si imala štovati ovo kod mene?

RUŽIČIĆ: Nesmislene, da pril’pnet jazik gortani tvojemu.

FEMA: Šta je tebi za to što sam ja to drugom poklonila?

MITAR: Poklonila, nesrećo, a jesi li stekla? Šta traže ove stvari kod mene za deset forinti?

FEMA: To nije istina.

MITAR: Nije istina? (Viče) Jovane, Jovane!

JOVAN, PREĐAŠNJI

MITAR: Govori otkuda ti ovaj sat i burmutica?

JOVAN: Ja ne smem da kažem.

MITAR: Ne smeš (ćuši ga), ko ti je gospodar? Govori kad te pitam!

JOVAN (uhvati se za uvo): Dao mi je gospodin filozof.

RUŽIČIĆ: Bezumne i nečestive, čto sam zapovjedil da niktomuže ne otkriješ!

JOVAN: Ale pre pana boha, ne viđiće že me bije.

MITAR: No, moja lepa sestro, ded sad!

FEMA: Ja sam njemu sat poklonila.

MITAR: Poklonila, a zašto da mu pokloniš?

FEMA: Ja sam htela poći za njega.

MITAR: Šta, bezobraznico, za njega da pođeš, a ko je on, šta je on, otkuda je?

RUŽIČIĆ: Nesmislene, ne dostojit tebe jazik vložiti na muz ljubimca.

MITAR: Šta, šta? …

RUŽIČIĆ: Az jesm pjesnoslovec i niktože nadomnoju.

MITAR: Ta ovaj je lud, ovo je vantasta.

RUŽIČIĆ: Fantazija jest dar nebesnago suščestva.

MITAR: Šta, ovaj se jošt fali što je vantast; na moju dušu, lud čovek; gle kako i govori!

JOVAN: E, majstor Mitre, samo ja mogu s njime na kraj izići! Či je tak’ panove? Mi sme druzja.

RUŽIČIĆ: Da porazit tja Vulkan molnijeju svojeju.

JOVAN: A, to i ja ne razumem.

MITAR: Ko će razumeti ludog čoveka. Ej, Femo ej, Femo! Teško tebi, teško tebi!

RUŽIČIĆ: Gore, tebje, Izraile!

Pozorje deseto

EVICA, VASILIJE, PREĐAŠNJI

EVICA: Ah, ujo, dobro kad smo vas našli, molim, vas, vi nam pomozite. Moj je Vasilije dobio lutriju, ali je reškonta u ovoga gospodina filozofa.

MITAR: Aa, filozof je ovo? Zašto vi ne date momku što je njegovo?

RUŽIČIĆ: Heleno moja, tvoje (hm, hm) lice vozgrjevat moje (hm, hm) serce.

MITAR: Bre, govori ljudski, zašto ako te okupim, nećeš se znati ni ti ni tvoj jezik. Reškontu daj ovamo!

RUŽIČIĆ: Da pretvoritsja v kamen moje tjelo, ašče znam za kakovu reškontu.

EVICA: Nije li vam moja mati dala s burmuticom?

RUŽIČIĆ: Dafno moja, zri moje lice, nedostojno tože burmutice.

VASILIJE: Ah, moji lepi dvanaest hiljada!

EVICA: Ujo slatki, nemojte ga puštati, nije mala suma. Naterajte ga da nam vrati, daćemo i njemu štogod, je l’ Vaso?

VASILIJE: Sto forinti. Samo da nam da.

EVICA: Vidite kako moj Vasa dobro misli.

MITAR: Dakle, napolje s reškontom.

RUŽIČIĆ: Faraonovi potomci, razumejte mja, ne znam ni za kakovu reškontu.

EVICA: Ne znate onu malu plavetnu hartiju, ispisanu?

RUŽIČIĆ: Nikakože.

JOVAN: Da ne bude ova? (Pokaže reškontu.)

VASILIJE: Ha (zagrli ga), slatki, medeni Jovane!

EVICA: Kod Jovana reškonta. Ah, ah! Kako si je našao?

JOVAN: Dao mi je ovaj filozof.

RUŽIČIĆ: Bozi, vskuju az ne vjedal toje.

JOVAN: Hej panove, ked biste mi vjedali, za raz bisme ot’šli i vzeli pjenjazi, a potom bisme kupili ruhu.

VASILIJE: Jovane, slatki Jovane, pet stotina forinti … to je malo, osam stotina forinti, … hiljadu forinti imaš od mene. Ti si mene srećnim učinio. Majstor-Mitre, ovde imaš dvanaest hiljada primiti, jesam li sad zaslužio Evičinu ruku dobiti?

MITAR: Jesi, moj sinko, ti si se uvek pošteno vladao, i samo ti je škodilo što novaca nisi imao. No evo, fala bogu, i toga si dostao. Sad možeš biti moj zet.

FEMA: Šta, tvoj zet, a mene niko ne pita kad se moja kći udaje.

MITAR: E, ti si od velike familije, ko se sme s tobom mešati. Samo filozofi se mogu s tobom razgovarati, drugi niko.

VASILIJE: Slatka majstorice.

FEMA: Majstorice, nitkove, valjda sam ti kože činila.

MITAR: Nego nisi Znaš šta je, Femo, Vasa neka uzme Evicu, a ti pođi za filozofa.

FEMA: Nek’ ide bez traga, ja ga ne trebam.

MITAR: Zašto? Vidiš kako je lep, kako je odeven i novčan. Sram te budi, šta si počela! Zašto ne raspita najpre ko je on i šta je? Ne verujem da mu i imena znaš.

FEMA: Svetozar Ružičić.

MITAR: Ružičić, Ružičić, da ne bude taj što je služio u dućanu kod Jelkića i štetu učinio? On je, na moju dušu, zašto smo čuli da se posle nekako na nauku dao. Ej, Femo, Femo! A ko ti je to do trebe, otkud je ta opet?

SARA: Ja sam gospoda Sara od Mladenić, supruga pokojnog gospodina Mladenića, koja sam čest imala kod grafa i kod grafice Švarc na desnoj, vrlo retko na levoj strani biti.

MITAR: Aa, sad mi pada na pamet koliko sam je puta vidio kad sam pokojnom grofu čizme pravi. Tu je ona bila kuvarica. – Moja Femo, stidi se, kakvo si društvo izabrala!

FEMA: Ja ne mogu biti paorka kao vi.

MITAR: U čemu ti misliš da si bolja od nas?

FEMA: (pokaže mu sat): Ko još ovo nosi? To se zove nobles, a ne prati sudove.

MITAR: E, ako hoćeš ti na to, to je moja žena od vas sviju najveća pomodarka, zašto ona nosi klepetušu oko vrata, a to je samo u Londonu običaj.

FEMA: (Sari): Može to biti, ma šere?

SARA: Uj, žurnalu nema granice.

FEMA: (uspijajući); I ja mogu tako isto nobl biti kao Engleskinje. Johan, da mi kupiš jednu klepetušu, samo koja dobar glas ima.

MITAR: Da, samo koja dobar glas ima, da se iz daleka čuje da je Fema luda. Poganije ženske, šta mislite vi da je to moda? Jedan ima guke oko vrata, pa meto krogn da zakloni svoju bolest, a drugi to taki za modu uzimaju. Jedan ima krive noge, mora da ih zakloni s pantalonama; hajde, to je moda. Jedna stoji kao petačka, raširena i neotesana, mora svoju masu malo da utegne, pa daje načiniti mider, to je sad moda; i one koje kao trska stoje moraju da se utegnu, ne pazeći što s tim zdravlju svom škode. Jedna nema kose, uzima tuđu da svoju rugotu sakrije; e, i to je moda; hajde pravi lokne, natrkači ih na oči, makar vid izgubila, i makar kako stajalo, to mora biti, tako hoće moda.

FEMA: (Sari): Hi, hi, hi! … Sun paurentr.

SARA: Uj!

FEMA: Jedanput zasvagda, ko je nobl, onaj je moj, a ko nije, marš aport! (Pokazuje na Vasilija.)

VASILIJE: Milostiva gospoja, komi fo, komi fo, ja imam dvanaest hiljada, mogu biti nobl, samo mi dajte Evicu.

SARA: Šarmant, ma šere.

FEMA: A, ko mi fo, zašto nisi odavno kazao da si nobl pak bi dobio Evicu.

VASILIJE: I ona je moja?

FEMA: Uj, samo pod tim ugovorom da s njome francuski govoriš.

VASILIJE: I turski, ako hoćeš, samo kad je moja.

FEMA: Da vidimo. Les fines, les lamors

VASILIJE: Lius, pius, bonus, azinus, porkus, mus, urbanus.

FEMA: Pravo, pravo, Vasilije. Ti si moj zet.

VASILIJE: Zacelo?

FEMA: Nobles lukte nit!

MITAR: No, sad vidim da si pametan, Vaso, s ćurkama i ne možeš drugojačije nego magareći. Povtori joj jošt nekoliko puta one njene kravlje reči: miko, miko, pa će i kuću zapaliti. Evo šta čini moda.

JOVAN: Majstorice, sad imamo mi dvoje proces Kažite vi meni ko će mi platiti što sam bio kod vas pedinter, jer, kako vidim, majstor Mitar neće me više ovakvog trpiti.

MITAR: Ti da radiš, nitkove, a ne da skitaš!

JOVAN: Ali moja služba?

VASILIJE: Jovan ima od mene hiljadu forinti

JOVAN: E, ali mi je majstorica jošt i Anču obećala.

MITAR: Ako spopadnem onu toljagu, sad ću ti Anču dati, te ćeš se krstiti. Nitkov, kad svršiš zanat, onda se možeš ženiti!

JOVAN: Ali, onda mogu li uzeti Anču?

MITAR: Uzmi ako ćeš i svraku, šta marim ja

JOVAN: Pravo, Ančica moja. Ihuhu! (Udari Ružičića.) Panovi, čo su se zmrzli; veru, treba bit veseli.

RUŽIČIĆ: Duše nečastive, očesa moja zrjat premjenenije ot stojaščih gromno bezakonije.

MITAR: Slušajte, deco, ja vas kao star mogu malo i poučiti. Dobro upamtite od Feme kako je zlo kad prost hoće da digne nos navisoko. To baš tako liči kao da bi krmača vikala: „Molim vas, metnite mi sedlo, meni to lepo stoji. Ja mogu biti kamila.“ – A ti, Femo svaki dan da proučiš onu poslovicu: „Nema ti gore nego kad se tikva pokondiri“, pa unapredak teraj ovakove od sebe (pokazujući Saru).

SARA: Šta je to! Madam de Mirič, Vous m’avez toujours fait tant d’amitiés.

FEMA: Alibunar, ke sent de makarbal, an danter tu.

MITAR: A gle Feme jako!

FEMA: Kunt moj bratandr gurbijan velikandr

MITAR: Uzminder ti kožender, pa pravider opankender Femo, pamti srpsku poslovicu kad se tikva pokondiri. A vi, gospodin filozof, šta li ste, da i vama kao prost štogod kažem: Čovek ma kako da je učen i školat, ako nema pameti, sve je maler.

RUŽIČIĆ (gledi ga sa sožalenijem):

Bjedno gluposti izčadije
Kakvo imaši ponjatije
O stihotvorstva cjeni,
O mudrosti blagostini.

JOVAN: O pani, i ja znam peknje spivat (peva)

Naš pan’ gazda,
Dobri gazda
Dobro vino ma,
A mi z’jeho laski,
Pime s’ toj to flaški
Naš pan’ gazda, dobri gazda,
Dobro vino ma,
Kad’ ho ma, neg ho da,
Šak’ mu to pan bog požena.

RUŽIČIĆ:

Rozičiću, ti dosjagneš bezčisleni vjeki,
Proslavivsja meždu čelovjeki,
Slava tvoja ostanet do konca,
Spodobivsja lavrovago vjenca.

JOVAN: Veselo, svatovi!

MITAR: Vidiš, Femo, kako ti se slavi kuća.

FEMA: Les nobles, les modes

MITAR: Opet počinješ? Kaži ti nama, ostaješ li ti i dalje tako pokondirena i luda, ili ćeš biti kao mi?

FEMA: Nobles kon nit biti paor

MITAR: E, kad kon nit, a ono zbogom! Pravo kažu ljudi da je moda ludilo kao kijavica: od jednog prelazi na drugog, a kad počne, ne ume da prestane.

FEMA: Uj!

MITAR: Bogme, ujela je mloge, udešće i tebe. Hajdemo, deco, da ne pređe i na vas ova boleština.

JOVAN (klanja se Femi): Božur, madam

FEMA: Adies, Žan. (Vasiliju) Samo francuz sun mamzel.

MITAR: Nemaj brige … Zbilja, Femo, da l’ bi ti imala volju ići u Pariz?

FEMA (izvrće oči): Les Paris, les nobles, les modes, les intov.

MITAR: Vidiš, ja bih te sam o mom trošku u Pariz odveo samo kad bi mi obećala tri godine onako postupiti kao što ja hoću.

FEMA: Da budem paorka? Oh, kon nit, kon nit

MITAR: Femo, samo tri godine.

FEMA (metne ruku na čelo, sasvim žalostivo): Kon nit, kon nit.

MITAR: Promisli se dobro, ovde je razgovor o Parizu.

FEMA: Ah, i tri dana biti bez karaktera mlogo je, a kamoli tri godine.

MITAR: U Parizu svaka gospođa ima po dva muža.

FEMA (jako): Oh! (Sasvim tiho.) Oh! (S jednom tercom više.) Oh! … Libri pruder, vodi me u Pariz, vodi me u Pariz. Vidiš kako nobles živi? Ah, po dva muža, razumeš? Po dva muža, ah, ah, a kukavne proste?

MITAR: E, one imaju po tri.

FEMA: (dugo ga gleda) Po tri? … Muža?

MITAR: Pitaj svakog koji je god bio u Francuskoj, pa će ti svaki to isto kazati.

FEMA: Ali tamo prosti nisu kao ovde?

MITAR: A, tamo su poslednje žene kao kod nas ti što si.

FEMA: Libri pruder, ja sam već isterala želju za noblesom. Sad hoću malo da budem prosta, da vidim kako se i prosto živi.

MITAR: No, fala bogu! Jedva joj nađo’ leka.

FEMA (čepeći se): Da, prosto! Sasvim prosto! (Sari) Adies, ma šere, adies, nobles, adies, žurnal.

JOVAN: Adies, žutov.

FEMA: Ja ću malo u kolibi da živim da mogu posle preći u dvokatne kuće.

JOVAN: Ej, krasna tri muža! Šta neće učiniti!

ZAVESA

DODATAK
Delo ovo, kao što se gore vidi, sočinjeno je bilo godine 1830, taki posle Laže i paralaže; no iz toga najviše uzroka nije se na svet izdati moglo, što je Ružičić takovu rolu igrao koja bi gdikom zazorna biti mogla. Da bi pak delo ovo – kakvo je takvo je – u mraku ne ležalo, preduzeo je sočinitelj Ružičiću neviniju rolu dati, i to u vreme kad je nečajnom žalošću opterećeni duh svoj s otim razgaliti mislio. Da li nakalameni Ružičića karakter svom teženju odgovara, ne znam; to znam da ne bi pozorište ovo bez dejstva ostalo kad bi mogućno bilo prvobitnu mu rolu zadržati. Najposle, da ne pomisli ko da mi je scena, koja se u Rodoljupcu od G. Čokrljana izdatom pečatana nahodi, ka izmeni ovaj povod dala, jer je i ona iz moga pera proistekla.

U Vršcu, meseca septemvrija 1837.

J. S. P.

Jovan Sterija Popović

Anton Pavlovič Čehov

Veliki ruski književnik Anton Pavlovič Čehov je rođen 1860. u Taganrogu, na Azovskom moru. Bio je majstor kratke priče, smatrao je da „pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko.“

BIOGRAFIJA

Od srca Vam preporučujem da Čehovljeve knige uzimate što češće i da kroz njih sanjate, onako kako su nastale, kroz snove. U vreme Golijata, koji pucaju od zdravlja, korisno je čitati o slabim Davidima. (Vladimir Nabokov)

Anton Pavlovič Čehov – ČINOVNIKOVA SMRT

Anton Pavlovič Čehov – GALEB

Anton Pavlovič Čehov – KNJIGA ŽALBI

Anton Pavlovič Čehov – OSTRIGE

Anton Pavlovič Čehov je završio medicinski fakultet, ali je ljubav prema pozorištu bila prisutna u njegovom životu gotovo uvek. Imao je običaj da kaže da mu je medicina zakonita žena, a književnost ljubavnica.

Još kao dečak imitirao je i priređivao skečeve svojim prijateljima i porodici. Jednom se preobukao u prosjaka, napisao molbu za pomoć i odneo je stricu, koji mu je, ne poznavši ga, dao tri kopejke.

Kao lekar često je lečio bez naknade siromašne književnike, studente i seljake. Pisao je još od gimnazijskih dana i te prve priče i drame potpisivao je pseudonimima: Antoša Čehonte, Antonson…

Svakome ko ga je poznavao u oči je upadala njegova oslobođenost od opštepriznatih dogmi. Gorki mu je jednom rekao: „Čini mi se da ste vi prvi slobodan čovek koga sam video da se ni pred kim ne klanja.“

Prvi veliki komad koji je sa uspehom prikazan u Moskvi bio je „Ivanov“ 1887. godine, pa je 1889. primljen u Društvo dramskih pisaca. Na sceni čuvenog Moskovskog hudožestvenog teatra 17. decembra prikazan je njegov „Galeb“.

Nakon potpunog neuspeha istog komada u Sankt Peterburgu, gde je „Galeb“ premijerno izveden, uspeh u Moskvi je bio trijumfalan i MHAT više nije mogao da se zamisli bez Čehova.

Za člana Akademije nauka Čehov je izabran 1900, ali dve godine kasnije Gorki nije primljen. U znak protesta Čehov je napustio Akademiju. Imao je samo 44 godine kada je umro.

Kada su pitali Čehova kako bi trebalo pisati za decu, odgovorio je: „Isto kao za odrasle, samo bolje“.

Tolstoj je rekao da je veličina Čehovljevog stvaralaštva „u tome što je ono ne samo jasno i srodno svakom Rusu, već i svakom čoveku uopšte…“