Lav Nikolajevič Tolstoj – OD INATA NEMA GOREG ZANATA

Lav Nikolajevič Tolstoj – OD INATA NEMA GOREG ZANATA / Odabrane pripovetke

Živeo u jednom selu domaćin Ivan Ščerbakov. Živeo je lepo. Čovek bio u punoj snazi, prvi radnik u selu, i imao tri odrasla sina. Jedan bio oženjen, drugi taman stasao za ženidbu, a treći, šiparac, terao konje noću na pašu i kočijašio, a počeo pomalo već i da ore. Žena Ivanova beše razumna i dobra domaćica, a snaha im se desila neka mirna i vredna mlada. Svega je u kući bilo zadosta — moglo se živeti vrlo lepo. Jedino čeljade u kući koje je bilo na hrani, a nije radilo, bio je starac, Ivanov otac, koji je bolovao od sipnje, te već sedmu godinu na peći ležao. Svakog dobra je Ivan imao zadosta — tri konja i jedno ždrebe, kravu sa junetom, petnaest ovaca. Žene su obuvale i odevale ljude, i u polju pomagale; a ljudi radili svoje težačke poslove. Hleb im je uvek trajao i preko nove hrane. Novcem što bi ga dobili za ovas plaćali su porez i podmirivali domaće potrebe. Kod takvog dobra i imanja, dalo se srećno i zadovoljno živeti. Ali su imali jednog suseda, Gavrila Ćopu, sina Gordija Ivanova. A desilo se da nisu u ljubavi živeli.
Dok je stari Gordije, otac susedov, bio živ, i dok je Ivanov otac starešovao, živeli su lepo, susedski. Zatreba li ženama sito ili kofa, ili ljudima zatreba ponjava ili točak da zamene na vreme, oni samo pošlju iz jedne kuće u drugu, i odmah kao dobri susedi pomognu jedno drugom. Otumaralo june na susedsko gumno, oni ga oteraju, pa će samo reći: „Pripazite,“ veli, „na stoku, još nismo sa gumna vršaj digli.“ A da kriju, ili da zatvaraju na gumnu ili u šupi, ili da ogovaraju jedno drugo, — o tome ni pomena nije bilo.
Tako se živelo dok su im stari upravljali. Ali kad staše gazdovati mlađi, nasta drugi običaj.
A sve je došlo zbog sitnica.

Pronela Ivanovoj snasi jedna kokoš rano. Poče mlada da kupi jaja za Vaskrs. Svakog dana ide po jaja pod šupu u kolski sanduk. Ali mora da su deca kako kokoš poplašila, pa preletela preko plota kod suseda te tamo i snela. Čuje mlada, kakoće njena koka, ali pomisli: „Sad nemam kad, treba da spremim za praznik; otići ću posle, pa ću ga uzeti.“
Pođe pred veče u šupu ka kolskom sanduku — nema jajeta! Stade mlada da pita svekrvu, devera, da nisu oni uzeli.
— Ne, — vele joj — nismo uzimali.
A Taraska, mlađi dever, reći će joj:
— Tvoja kaporka je u dvorištu kod suseda snela, tamo je kakotala, otud je i doletela.
Pogleda mlada u svoju kaporku: sedi do petla na motki, već joj se krpe oči, spremila se da spava. Čisto bi i nju zapitala gde je snela, ali joj neće odgovoriti. Pođe mlada susedima. U susret joj iziđe baba.
— Šta tebi, mlada, treba?
— Ama eto, — veli — strina, šta je: moja koka danas kod vas preletela, pa, rekoh, da ne bude tu negde kod vas i snela.
— Nismo je ni videli. I naše su, dao Bog, još otkad pronele. Mi smo svoje pokupili, a tuđe nam ne treba. Mi, lepa moja, po tuđim dvorištima jaja ne kupimo!
Mlada se nađe uvređena. Ne ostade dužna, odgovori susetki, susetka opet njoj, te se izrodi svađa. Naiđe Ivanova žena s vodom, pa se i ona umeša. Tada iskoči Gavrilova žena, stade susetki za nešto prebacivati, pomenu što je bilo, pa nadoveza, bogme, i što nije bilo. Nasta lom! Sve se ori ono dvorište! Sve najedared viču, htele bi po dve reči najedared da izgovore. A i reči su im — sve jedna gora od druge. Te ti si taka, te ona je onaka, a ti si lopuža, a ti loća; ti ćeš i starca svekra u grob oterati, dovela si se iz gladi…
— A ti si slepica i prosjakinja — sito si mi pocepala. A i ta obramnica je naša, daj ovamo tu obramnicu.
Uhvatiše se za obramnicu, vodu prosuše, marame jedna drugoj s glave svukoše, staše se tući. Dođe iz polja Gavrilo, umeša se i on da odbrani svoju ženu. Iskoči Ivan sa sinom, načini se čudo i pokor. Ivan, kako je bio jak čovek, rastera ih sve. Gavrilu čuperak brade iščupa. Dotrča svet iz susedstva — jedva ih rastaviše.
I od to doba nasta sve zlo među njima.
Zamota Gavrilo svoj čuperak brade u neku cedulju, pa pođe u srez da tuži.
— Ja — veli — nisam zato moju bradu negovao da je roavi Vanjka čupa.
A žena mu se odmah poče pred susedima hvaliti kako je Ivan obrao bostan: kapetan će ga u Sibir proterati. I tako poče zloba i neprijateljstvo.
Opominjaše ih i savetovaše s peći bolesni starac još od prvog dana, ali ga deca ne poslušaše. Govoraše im:
— Ne valja vam, deco, što radite. Za pra Boga ste čitavo čudo načinili. Ta pomislite samo, čitava se ta musuveda izrodila zbog jednog tričavog jajeta. Digla deca jaje, Bog s njim. Kakva ti korist od jednog jajeta? Imate, ’vala Bogu, živine, biće jaja do jeseni koliko ti srce ište. Pa lepo, rđavu ti reč rekla, a ti je popravi, nauči je kako će lepše da kaže. Najposle, potukli ste se — čudna mi čuda. Biva i to kod ljudi. A vi otidite jedna drugoj pa oprostite, pa svršena posla. A ako okrenete s onog drugog, goreg kraja, ljuto ćete se kajati.
Ali mlađi starca ne poslušaše. Mišljahu: starac kao starac; dugo mu vreme pa gunđa onako naprazno.
Ne pokori se Ivan susedu.
— Ja mu — veli — nisam bradu iščupao, on ju je sam sebi iščupao, a njegov sin je meni sve kopče na kaputu potrgao, i svu mi košulju pocepao. Evo vam, pa vidite!
I pođe Ivan na sud. Sudili se najpre kod svog seoskog sudije, pa posle i kod sreskog. Dok su se tako parničili, nestade Gavrilu jedna čivija s kola. Obedila Gavrilova ženskadija zbog te čivije Ivanovog sina.
— Mi smo — vele — videle kako je noću pored prozora kolima prolazio, a kuma je pričala da je svraćao u me’anu i nudio me’andžiji čiviju da mu proda.

Opet se počeše parničiti. A kod kuće iz dana u dan svađa, pa bogme i tuča. I deca im se vešto svađaju — naučili od starijih; a ako se žene na reci nađu, više im čuješ kako palacaju jezicima, no što lupaju pratljačama, i sve na zlo.
Spočetka su ljudi samo bedili jedan na drugog, a posle baš zbilja. Čim ko što zaboravi ili izgubi, to odmah neko diže i kući vuče. Pa su tako i žene decu naučile. I život im postajaše sve grđi i nesnosniji. A parničili su se Ivan Ščerbakov i Gavrilo Ćopa i po seoskim zborovima, i u sreskom i opštinskom sudu, tako da su već svima sudijama bili dosadili.
Čas osude Ivana na globu ili u zatvor, čas opet Gavrila. I što su više jedan drugom pakostili, sve su i sami bivali ljući i pakosniji. Isto kao i psi kad se dohvate: što se više grizu i kolju, sve se više ostrvljuju. Pseto odzada biju, a ono misli da ga to ovo drugo pseto ujeda, pa još gore nasrće. Tako i ova dva seljaka. Pođu na sud, tamo ih kazne, jednog ili drugog, globom ili zatvorom, no posle toga su još sve pakosniji jedan na drugoga. „A, čekaj malo, majčin sine: presešće to tebi! ’Oćeš se češati gde te i ne svrbi.“ I tako im to trajaše čitavih šest godina. A starac im je otud s peći sve jedno te jedno govorio. Tek počne da ih umiruje i savetuje:
— Ama šta vi to, deco, činite? Ostavite te trice i začkoljice, gledajte svoje poslove, ne žestite se i ne zlobite na ljude, bolje će vam biti. Jer što više pakosti činite, vama samima je sve gore.
Ali niko na starca ni glave ne obrće.
Sedme godine stvar dođe dotle da je na jednoj svadbi snaha Ivanova počela Gavrila pred narodom sramotiti; stade pričati da je uhvaćen u krađi konja. Gavrilo bio pijan, ne mogade savladati srce, udari mladu i tako je poremetio da je nedelju dana ležala. Obradova se Ivan, pođe s tužbom istražnom sudiji. „Sad ću se,“ veli, „.razračunati sa susedom. Sad mu Sibir ne gine.“ Ali opet Ivana ne posluži sreća. Istražni ne primi tužbu. Pregledaše mladu. Mlada ustala, nikakva traga od udarca. Pođe Ivan seoskom, a ovaj ga posla u sreski. Stade se Ivan zauzimati u srezu, počasti pisara i starešinu sa dve oke zaslađene rakije, i izradi te osudiše da Gavrila po leđima išibaju. Pročitaše Gavrilu presudu.

Čita pisar: „Sud je rešio da kazni zemljodelca Gavrila Gordijeva sa dvadeset šiba pri sreskoj kancelariji.“ Sluša Ivan rešenje pa gleda u Gavrila. „Šta li će, veli, sad?“ Saslušavši, Gavrilo pobele kao taj zid, okrenu se, iziđe u trem. Iziđe za njim i Ivan, pođe svome konju, ali ču gde Gavrilo reče:
— Ako, ako… on će moja leđa išibati, i leđa će se moja zapaliti od bola, ali neka se čuva da se njemu i nešto grđe ne zapali.
Kad ču Ivan te reči, on se odmah vrati sudijama.
— Gospodo sudije! On mi preti da će me zapaliti. Saslušajte ga; pred svedocima je rekao.
Pozvaše Gavrila.
— Je li istina da si rekao?
— Ništa ja nisam govorio. Šibajte, kad imate vlast. Vidi se da ja prav zdrav moram da stradam, a on može da čini šta hoće.
Htede Gavrilo još nešto da rekne, ali mu zadrhtaše usne i obrazi. I okrenu se zidu. Uplašiše se čak i sudije kad ga pogledaše. „Da ne učini on,“ pomisliše oni, „zbilja nešto i od sebe i od suseda?“ –
Tada će im reći jedan stari sudija:
— A znate šta, momci, bolje će vam biti da se sad lepo tu izmirite. Ti, brat Gavrilo, zar je to lepo bilo od tebe što si mladu udario? Dobro te je na tom ostalo, Bog vam se smilovao, a šta misliš kakva je grehota mogla da se desi? Pa zar bi to lepo bilo? Priznaj da si pogrešio, pa ga moli za oproštenje. A on će ti oprostiti. A ovu presudu ćemo mi nanovo drukčije napisati.
Ču to sudski pisar, pa će reći:
— To ne može biti, jer na osnovu sto sedamnaestog paragrafa izmirenja na sudu nije bilo, nego je bilo sudsko rešenje, i to rešenje ima da postane punovažno.
Ali sudija ne posluša pisara.
— ’Ajd’, nemoj zvrndati u vetar. Prvi ti je, brate, paragraf: Boga se sećati, a Bog ’oće da se ljudi mire.
I stade sudija opet savetovati seljake, ali ih ne usavetova. Ne hte Gavrilo da ga posluša.
— Meni je — reče — bez jedne godine pedeset. Ja imam oženjena sina, i niko me, otkad sam se rodio, nije bio, a sad me rapavi Vanjka pod šibe doveo! Pa zar ja njemu da se poklonim?! Ne, ne… neka… a zapamtiće mene Vanjka!
Zadrhta opet Gavrilov glas. Ne mogade dalje govoriti. Okrenu se pa iziđe.
Od sreske kancelarije do njegove kuće moglo je biti kakvih deset vrsta, i vrati se Ivan kući dockan. Već žene izišle da sačekaju stoku iz polja. On ispregnu konja, skloni kola i hamove pa uđe u kuću. U kući ne beše nikoga. Deca se s polja još ne behu vratila, a žene su susretale i terale kući svaka svoju stoku.
Uđe Ivan, sede na klupu pa se zamisli. Seti se kako su Gavrilu odluku pročitali, i kako je prebledeo kao krpa pa se k zidu okrenuo. Kad se toga seti, steže mu se tuga na srce. Pomisli kako bi njemu, Ivanu, bilo kad bi on bio tako osuđen. I žao mu bi Gavrila. I čuje: zakašljao se starac na peći, poče da se meškolji i da silazi s peći. Siđe starac, dobahulja nekako do klupe pa sede. Umorio se dok je do klupe domilio.
— Šta je? Osudiše l’ ga?
Ivan reče:
— Presudiše mu dvadeset šiba.
Poče starac da maše glavom.
— Ne valja ti to, Ivane, što činiš. Nikako ne valja! Ne njemu, nego sebi zlo činiš. Pa lepo, kad njemu išibaju leđa, ’oće l’ tada tebi nešto lakše biti?
— Vala, neće mu više padati na pamet! — reče Ivan.
— Šta neće? Po čemu je on gori od tebe?
Planu Ivan.
— Kako, šta mi je učinio?! — reče on. — Pa zar mi nije ženu pretukao? A eto sad preti i da će me zapaliti! Pa šta, ’oću li u ruku za to da ga ljubim?
Uzdahnu starac pa reče:
— Ti, Ivane, po svem širokom svetu hodiš i putuješ, a ja eto već tolike godine na peći ležim; i ti misliš da ti sve vidiš, a da ja ništa ne vidim. Ne, sinko, ništa ti ne vidiš. Tebi je pakost oči zaslepila. Tuđi ti je greh na očima, a svoj za leđima. Šta ti to reče, on zlo čini! . .. Ama, da samo on jedan zlo čini, zla ne bi ni bilo. Zar zlo među ljudima samo od jednoga potiče? Zlo nastaje tek kad su dvojica. Njegovo zlo vidiš, a svoje ne vidiš. Kad bi samo on jedan bio rđav, a ti da si dobar, zla ne bi bilo. A bradu ko mu je iščupao? Ko mu je onu krstinu raži sa njive digao? A po sudovima ko ga je vukao? A ovamo sve na njega bacaš. Ti sam rđavo živiš, otud i jeste zlo. Nisam ja tako, moj sinko, živeo, niti sam vas tome učio. Ja i pokojni njegov otac nismo tako živeli. Nego kako smo mi živeli? Susedski. Njemu nestalo brašna, eto njegove snaje kod nas: „Čiča Frole, nestalo nam brašna!“ „Idi, mlada, u koš pa za’vati koliko ti treba.“ Kod njega nema ko da konje istera na pašu; „’Ajde, Vanjka, odvedi mu konje.“ Ili meni što ponestane, a ja odmah k njemu: „Čika Gordije, to mi i to treba.“ „Uzmi, brate Frole.“ Eto, tako ti je to kod nas išlo. Pa ste i vi lepše živeli. A sad, šta je ovo? Eto, onomad nam vojnik pričaše o bitki kod Plevne. Pa kod vas je, brate, sad vojna gora no kod te Plevne. Zar je to život? A i grehota je! Ti si muž, ti si gazda u kući. Ti ćeš odgovarati. Jer čemu ti tvoju žensku čeljad i decu učiš? Da budu gori od pasa! Eto onomad tvoj Taraska, pa i on, balavac jedan, tetku Jerinu po materi ruži, a mati mu se smeje. Pa zar je to dobro, naopako?! Ta ti ćeš za to Bogu odgovarati! Pomisli o duši svojoj. Zar tako treba? Ti meni reč, a ja tebi dve, ti meni šamar, a ja tebi dva! Ne, sinko, kad je Hristos po zemlji hodio, On nas, budale, nije tomu učio. On tebi reč, a ti oćuti, pa će ga njegova rođena savest ukoriti. Eto kako nas je On, baćuška, učio. Ošamari l’ te ko, a ti mu okreni i drugi obraz: eto, reci, udri, ako sam zaslužio. A njega će savest ukoriti, pa će se smiriti i poslušaće te. Tako je On nama zapovedao, a ne da se bodemo rogovima kao stoka. Što ćutiš? Je l’ tako kako kažem?

Ćuti Ivan, sluša.
Zakašlja se starac, jedva ispljunu, pa opet poče da govori:
— Ti misliš Hristos nas je zlu učio. Ta sva je njegova nauka bila za naše dobro. Najposle, pomisli baš i o svom zemaljskom životu: šta, je l’ ti prijatniji život u kući otkako si u tu Plevnu zagazio? Izračunaj koliko si novca straćio na te sudove, koje na put, koje na druge troškove.
… Kakvi su ti krasni sinovi porasli — sami sokolovi, — da živiš i uživaš za tri sveta, da napreduješ, — a tvoje imanje je sve tanje i oskudnije. A od čega to? Sve od toga. Od gordosti i od besa tvoga.

Red je danas da si pošao s decom u polje pa da sam poseješ, al’ tebe đavo tera sudiji, jal’ kakvom tamo budžakliji-piskaralu. Te zbog toga ne uzoreš na vreme, u nevreme poseješ, a zemlja ti, majčica, i ne rodi. Zašto ti letos ovas nije rodio? Kad si ga posejao?… Eto, sad si došao iz varoši. Pa šta si isposlovao? Sebi na vrat. Ej, moj sinko! Bolje bi ti bilo da se svijaš oko svoga posla, da si s tvojom dečicom na njivi, na livadi, pa u kući; a ako te je ko uvredio, ma’ni ga s milim Bogom. Oprosti mu, pa će ti i lakše i naprednije biti; a i oko srca ćeš se svagda bolje osećati.
Ćuti Ivan, ništa ne besedi.
— Nego znaš šta, Vanja! Poslušaj ti mene, starca. Pođi ti sad, iz ovih stopa, upregni onog tvog čilaša, pa odmah pravo u policiju. Zagladi i zataškaj celu tu musuvedu pa pođi sutra Gavrilu; oprostite jedan drugom kako Bog zapoveda, pa ga pozovi k sebi za sutra na čaj i kolače (to beše uoči Male Gospojine). Ugrejte samovarčić, donesi, najzad, i nešto pića, pa raskrsti sa njim sve grehove i pogreške, te da ih ni odjako više ne bude; pa tako i ženama i deci zapovedi.
Uzdahnu Ivan pa pomisli: „Pravo kaže čiča,“ i u času ga pređe srce. Samo ne zna kako to sve da uradi, kako da se pomiri sad.
Ali starac mu priteče u pomoć, baš kao da je pogodio šta ovaj misli:
— Pođi, Vanja, ne odlaži. Gasi požar na početku, a kad se posle razgori, ništa mu nećeš moći.
Htede otac još nešto da mu rekne, ali ne doreče. Naiđoše žene u sobu, zatorokaše kao čegrtaljke. Do njih već svi glasovi dođoše, i kako je Gavrilo osuđen da bude šiban, i kako je pretio da će kuću zapaliti. Sve doznadoše pa još i svoje dopletoše, i već u zao čas stigoše da se sa Gavrilovom ženskadijom na ispustu posvade.
Staše pričati kako im je Gavrilova snaha pretila izvršiocem, egzekutorom. Jer izvršilac je, vele, Gavrilov dobar prijatelj. On će sad celu tu stvar okrenuti drukčije, a učitelj je, kažu, već napisao žalbu protivu Ivana — baš samom caru. I u toj žalbi je sve napisano: i za ukradenu čiviju, i za baštu, te će sad polak Ivanovog imanja njima pripasti. Posluša Ivan šta one govore, pa mu se opet srce uzjoguni, i predomisli se — ne pođe da se miri sa Gavrilom.

Domaćin na dvorištu uvek ima mnogo poslova. Ne htede Ivan da gubi vreme u praznom razgovoru sa ženama, nego ustade, iziđe iz kuće pa pođe na gumno i staju. Dok je tamo površio posla, već i sunce beše zašlo; dođoše i deca sa njive koju su orali. Predusrete ih Ivan, raspita ih šta su i koliko su uradili, pomože im da ostave i uspreme što treba, metnu na stranu stari ham da ga okrpi, htede još neke motke da skloni pod naslon, ali se beše već sasvim smrklo. Ostavi motke do sutra, položi stoci hrane, otvori vrata, propusti Tarasku s konjima na ulicu da pođe prekonoć na pašu, pa opet zatvori vrata.
„A sad da večeram pa da spavam,“ pomisli Ivan; uze sobom iskidani ham pa pođe u kuću. I zaboravi u taj mah i Gavrila, i ono što mu je otac govorio. Ali baš pojmi za kvaku da uđe u trem, kad ču kako iza plota sused nekoga grdi promuklim glasom. „More ugasiću ja njemu sveću,“ viče na nekoga Gavrilo. „Ubiti njega treba!“
Kad ču Ivan te reči, a u njemu ožive i planu sva stara pakost protiv suseda.
Zastade, slušaše dok je Gavrilo grdio, odmahnu glavom pa pođe u kuću.
Uđe u kuću. U kući behu užegli lampu; snaha u uglu sedi sa preslicom, starka sprema večeru, stariji sin plete uzicu za opanke, drugi sedi za stolom pa čita, a Taraska se sprema da vodi konje prekonoć u polje.
U kući je sve dobro i veselo, samo da nije te neprilike, rđava suseda.
Uđe Ivan ljutit, gurnu mačku s klupe, a žene izgrdi što im umivaonik nije na mestu. Neki mu se teret stište na srce. Sede, namršti se pa poče ham da krpi, ali mu nikako ne idu iz glave Gavrilove reči kako je na sudu pretio, a kako je maločas viknuo promuklim glasom na nekoga: „Ubiti njega treba!“
Spremi stara Taraski da večera, on pojede, obuče kožni pršnjak, pa kaftan, opasa se, uze hleba pa pođe na ulicu konjima. Htede stariji brat da ga isprati, ali Ivan i sam ustade pa iziđe na trem.

Napolju se beše već sasvim smrklo, nebo se beše oblacima podmladilo i poče da pirka neki vetar. Siđe Ivan sa ulaznih stepena, pope sinčića na konja, otera za njim ždrebe i zastade pred kućom, pogleda, posluša kako Taraska odjuri dole niza selo, kako se sastade sa drugim dečacima i kako svi odjuriše, te se zamalo već i ne čujaše bat od konja. Zastade, zastade Ivan kod vrata, a nikako mu ne idu iz glave Gavrilove reči „da se tebi još i nešto grđe ne zapali?“
„Kakav je, on ne mari, makar i on sam izgoreo. Jer kakva je ovo suša, a uz to i vetar. Prikrašće se i zaći gde odzadi, turiti ugarak, pa se izgubiti; zapaliće me, nesrećnik, i ostaće prav. Da mi je da ga zatečem, vala, ne bi mi utekao.“
I ta misao se tako uvreži u glavu Ivanovu, da ne pođe natrag na ulazne stepene, nego se pravo spusti na ulicu pa savi za vrata, za ugao. „Ded, baš da obiđem kuću. Ko ga zna šta taj misli!“ I pođe Ivan polako i nečujno pored kapije, a njemu se učini kao da na onom roglju nešto vrdnu, baš kao da neko izviri pa se opet povuče za rogalj.
Stade Ivan pa se pritaji. Osluškuje i gleda; sve je mirno, samo što vetar lišće na vreži pokreće i šušti po slami. Maločas beše mrak da prst pred sobom ne vidiš, a sad se oči navikoše u mraku: i vidi Ivan sav ugao, i stub, i strehu. Zastade malo, pogleda, nema nikoga.

„Mora da mi se samo učinilo,“ pomisli Ivan, ,,al’ ipak idem da obiđem,“ pa pođe, prikradajući se pored staje. Korača Ivan polako, u likovim opancima, tako da ni sam svoje korake ne čuje. Dođe do ugla, kad da vidiš čuda! Na onom kraju baš kao da nešto sevnu kod soha pa opet iščeze. Ivana kao da nož po srcu reznu, i stade čovek. Ali tek što stade, a tamo sevnu još jače, i jasno se vidi, čučnuo nekakav čovek u kapi, leđima ovamo okrenut — Ivanu, pa raspiruje oganj u zgutoljku slame. Poče da lupa srce Ivanu u grudima kao ptici, sav se nakostreši pa stade koračati krupnim koracima. Čisto ni sam ne oseća noge pod sobom. „E,“ veli, „sad si moj! Uhvatiću te na samom delu!“
Ali još Ivan ni dva koraka ne učini, kad najedared nešto silovito planu, i sve se obasja kao u pola dana, ali već ne na onom mestu, niti mala vatrica, nego najedared buknu slama ispod strehe, a grdan veliki plamen poče da liže po krovu. Tu je i Gavrilo, sav se vidi.

Kao jastreb na ševu, jurnu Ivan na Ćopu. — „Vezaću ga,“ pomisli on, „sad mi već ne uteče!“ Ali Ćopa mora da je čuo korake. Osvrnu se, pa — otkud mu samo ona brzina? — kao zec otperjaši pored staje.
— Nećeš bre! — viknu Ivan, pa se stušti na nj.
Ali taman on htede da ga uhvati za vrat, a Gavrilo mu se izvi iz ruku. Ivan ga dohvati za skut od kaftana. Kaftan se otpara i otkide, a Ivan pade. Skoči Ivan, viknu: „U pomoć! drž’te ga, ljudi!“ pa potrča opet.
Dok se on digao, Gavrilo beše već kod svoje kuće, ali ga Ivan i tu stiže. I taman da ga dočepa, kad ga najedared nešto lupi po glavi tako da se čisto obneznani, — baš kao da ga velika kamenica udari po temenu. To Gavrilo pred kućom beše podigao hrastov kolac, pa kad je Ivan jurnuo na nj, on izmahnu iz sve snage i udari ga po glavi.
Obneznani se Ivan, staše mu svetlaci iz očiju leteti, zatim mu se pomrači pred očima, te poče da se zanosi i povodi. Kad dođe k sebi, Gavrila nema; beše svetlo kao u po dana, a otud, od njegove kuće, kao neka mašina, nešto je huktalo i praštalo. Ivan se okrenu onamo i vide da mu je stražnja staja bila sva u plamenu, a i staja sa strane bila je zahvaćena; i oganj, i dim, i izgoretine od slame pomešane sa dimom leteli su prema kući.
„Ama šta ovo bi najedared!“ viknu Ivan, podiže ruke i udari se po kukovima. „Ta samo da sam iščupao ugarak iz strehe, pa da sam ga izgazio, ništa ne bi bilo. Šta ovo bi, po Bogu ljudi!“ — ponovi on.
Htede da vikne u pomoć, ali mu se oduzeo glas, ne mogade reči izgovoriti. Htede da potrči — noge ni da se maknu, čisto jedna za drugu zapinje. Pođe korakom, odmače korak, dva, poče da se povodi, opet ne može da diše. Stade; izduva se, opet pođe. Dok je obišao staju i došao do požara, staja sa strane već je sva bila u plamenu. Plamen zahvati već jedan rogalj od kuće i vrata, a iz kuće sukljaše plamen. U dvorište se već ne mogaše ni ući.
Dotrča silan svet na vatru, ali se ništa ne mogaše učiniti. Susedi iznošahu stvari iz kuća i terahu iz svojih dvorišta stoku.

Posle Ivanove kuće, zapali se i Gavrilova, dunu vetar pa se požar prenese, bogme, i na drugu stranu ulice. Zbrisa požar polovinu sela, baš kao da ga britvom obrija.
Kod Ivana samo što iznesoše starca, a sami oni, čeljad, iskočiše u čem se zatekoše, inače im sve ostade.. Osim konja što behu noćas isterani u polje na pašu, sva im stoka izgore, kokoši pogoreše na sedalima; kola, plugovi, brane, ženski sanduci, žito u koševima — sve izgore.
Kod Gavrila stoku isteraše pa ponešto i iznesoše.
Gorelo je dugo — svu dragu noć. Ivan stajaše kod svoje kuće, gledaše i samo neprestano hukaše: „Ama šta ovo bi, po Bogu ljudi! Ta samo da sam iščupao pa izgazio.“ Ali kad se stropoštaše tavanice u kući, on jurnu u najgoru vatru, zgrabi ogorelu gredu pa je poče vući iz vatre. Spaziše ga žene pa ga staše zvati natrag, ali on izvuče gredu pa uđe i po drugu, ali se zabatrga i pade u plamen. Utrča za njim sin te ga nekako izvuče. Oprlji sebi Ivan i bradu, i kosu, progore mu odelo i izranjavi ruke, i ništa ne osećaše. „To je on od jada čisto pomerio pameću,“ govoraše narod. Poče vatra već da se stišava, a Ivan neprestano stajaše i kukaše: „Braćo, ta šta je ovo? Ta samo da sam odmah iščupao!…“
Pred zoru posla kmet svog sina po Ivana.
— Čiča-Ivane, otac ti je na samrti, reče mi da te zovem da se oprostite.
Zaboravio bio Ivan i na oca, pa čisto i ne razume šta mu se govori.

— Kazao da te zovemo da se oprosti s tobom, eno ga kod nas u kući — umire. ‘Ajdemo, čiča-Ivane.
Jedva nekako razumede Ivan, pa pođe za kmetovim sinom.
Kad su starca iznosili, dohvatila ga zapaljena slama pa ga strašno ispekla. Odneli ga kod kmeta na kraj sela. Taj kraj ne beše izgoreo.
Kad Ivan dođe kod oca, u kući beše samo jedna kmetova baba i deca na peći. Svi behu na požaru. Starac ležaše na klupi, sa svećom u ruci, i gledaše postrance u vatru. Kad mu sin uđe, on se promeškolji. Starica mu priđe i reče mu da je došao sin. On reče da ga zovu bliže. Ivan priđe, i tada starac poče govoriti:
— Šta je, Vanjka, — reče on — šta sam ja ono tebi govorio? Ko li to upali selo?
— On, oče, on, — reče Ivan — on, zatekao sam ga na delu. Preda mnom je i ugarak u krov turio. Samo da sam istrgao šaku slame sa ognjem, pa da sam izgazio — ničega ne bi bilo.
— Ivane, — reče starac — moj kraj je došao, al’ i ti ćeš jednom umreti. Čija je krivica?
Ivan se zagleda u oca i ćutaše. Ni reči ne mogade prosloviti.
— Pred Bogom govori: čiji je greh? Šta sam ja tebi govorio?
Tek sad Ivan dođe k sebi i sve razumede. I zašišta nosom i pade na kolena pred ocem, gorko se zaplaka i reče:
„Ja sam kriv, baćuška. Oprosti mi, tako ti Hrista, kriv sam pred tobom i pred Bogom!“
Starac se nešto uzmuči sa rukama, premesti svećicu u levu ruku pa ponese desnu ka čelu, htede da se prekrsti, ali ne mogaše, te zastade.
— ‘Vala ti, Bože! ‘Vala ti, Bože! — reče on, pa opet prenese pogled na sina.
— Vanjka! O Vanjka!
— Šta je, oče?
— Pa šta sad treba činiti?
Ivan je jednako plakao.
— Ne znam, tata, — reče on — ni kako ćemo živeti ovako.

Zažmuri starac, stade vavoljiti usnama, kao da bi pribrao snagu, pa opet otvori oči i reče:
— Proživećete. Ako s Bogom budete živeli, ni brige vas nije, proživećete.
Poćuta još starac, osmehnu se pa reče:
— Pazi, Vanja, nemoj da govoriš ko je zapalio. Jer ko jedan tuđ greh prikrije, tome Bog dva oprosti.
I uze starac sveću u obe ruke, skrsti ih pod srcem, uzdahnu, isteže se i umre…
Ivan ne htede da tuži Gavrila. Čudio se Gavrilo Ivanu kako to da on nikome ne govori kako je bilo. Spočetka ga se Gavrilo bojao, a posle se naviknu. Prvo prestaše njih dvojica da se svađaju, pa posle prestade i njihova čeljad. Dok su gradili nove kuće, obe su porodice živele u jednoj kući, a kad se selo nanovo pogradilo, i kuće se malo bolje razmakoše jedna od druge, Ivan i Gavrilo ostaše opet susedi na starom gnezdu.
I otada življahu Ivan i Gavrilo lepo, susedski, kao što su im i stari živeli. I seća se Ivan Ščerbakov što mu je stari roditelj napričao, i što mu je Bog ukazao: da požar treba gasiti na početku — dok se ne rasplamti.
Pa ako mu ko što rđavo učini, on gleda ne da mu se osveti, nego gleda kako bi stvar popravio. A ako mu neko ružnu reč rekne, on gleda ne da mu još gore i ružnije vrati, nego misli kako bi poučio onoga da ne govori ružne reči, pa tako i svoju žensku čeljad i decu uči.
I učoveča se Ivan Ščerbakov pa stade živeti bolje i zadovoljnije nego pre.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Jovan Maksimović

Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE