Ознака: Tolstoj

Lav Nikolajevič Tolstoj – OD INATA NEMA GOREG ZANATA

Lav Nikolajevič Tolstoj – OD INATA NEMA GOREG ZANATA / Odabrane pripovetke

Živeo u jednom selu domaćin Ivan Ščerbakov. Živeo je lepo. Čovek bio u punoj snazi, prvi radnik u selu, i imao tri odrasla sina. Jedan bio oženjen, drugi taman stasao za ženidbu, a treći, šiparac, terao konje noću na pašu i kočijašio, a počeo pomalo već i da ore. Žena Ivanova beše razumna i dobra domaćica, a snaha im se desila neka mirna i vredna mlada. Svega je u kući bilo zadosta — moglo se živeti vrlo lepo. Jedino čeljade u kući koje je bilo na hrani, a nije radilo, bio je starac, Ivanov otac, koji je bolovao od sipnje, te već sedmu godinu na peći ležao. Svakog dobra je Ivan imao zadosta — tri konja i jedno ždrebe, kravu sa junetom, petnaest ovaca. Žene su obuvale i odevale ljude, i u polju pomagale; a ljudi radili svoje težačke poslove. Hleb im je uvek trajao i preko nove hrane. Novcem što bi ga dobili za ovas plaćali su porez i podmirivali domaće potrebe. Kod takvog dobra i imanja, dalo se srećno i zadovoljno živeti. Ali su imali jednog suseda, Gavrila Ćopu, sina Gordija Ivanova. A desilo se da nisu u ljubavi živeli.
Dok je stari Gordije, otac susedov, bio živ, i dok je Ivanov otac starešovao, živeli su lepo, susedski. Zatreba li ženama sito ili kofa, ili ljudima zatreba ponjava ili točak da zamene na vreme, oni samo pošlju iz jedne kuće u drugu, i odmah kao dobri susedi pomognu jedno drugom. Otumaralo june na susedsko gumno, oni ga oteraju, pa će samo reći: „Pripazite,“ veli, „na stoku, još nismo sa gumna vršaj digli.“ A da kriju, ili da zatvaraju na gumnu ili u šupi, ili da ogovaraju jedno drugo, — o tome ni pomena nije bilo.
Tako se živelo dok su im stari upravljali. Ali kad staše gazdovati mlađi, nasta drugi običaj.
A sve je došlo zbog sitnica.

Pronela Ivanovoj snasi jedna kokoš rano. Poče mlada da kupi jaja za Vaskrs. Svakog dana ide po jaja pod šupu u kolski sanduk. Ali mora da su deca kako kokoš poplašila, pa preletela preko plota kod suseda te tamo i snela. Čuje mlada, kakoće njena koka, ali pomisli: „Sad nemam kad, treba da spremim za praznik; otići ću posle, pa ću ga uzeti.“
Pođe pred veče u šupu ka kolskom sanduku — nema jajeta! Stade mlada da pita svekrvu, devera, da nisu oni uzeli.
— Ne, — vele joj — nismo uzimali.
A Taraska, mlađi dever, reći će joj:
— Tvoja kaporka je u dvorištu kod suseda snela, tamo je kakotala, otud je i doletela.
Pogleda mlada u svoju kaporku: sedi do petla na motki, već joj se krpe oči, spremila se da spava. Čisto bi i nju zapitala gde je snela, ali joj neće odgovoriti. Pođe mlada susedima. U susret joj iziđe baba.
— Šta tebi, mlada, treba?
— Ama eto, — veli — strina, šta je: moja koka danas kod vas preletela, pa, rekoh, da ne bude tu negde kod vas i snela.
— Nismo je ni videli. I naše su, dao Bog, još otkad pronele. Mi smo svoje pokupili, a tuđe nam ne treba. Mi, lepa moja, po tuđim dvorištima jaja ne kupimo!
Mlada se nađe uvređena. Ne ostade dužna, odgovori susetki, susetka opet njoj, te se izrodi svađa. Naiđe Ivanova žena s vodom, pa se i ona umeša. Tada iskoči Gavrilova žena, stade susetki za nešto prebacivati, pomenu što je bilo, pa nadoveza, bogme, i što nije bilo. Nasta lom! Sve se ori ono dvorište! Sve najedared viču, htele bi po dve reči najedared da izgovore. A i reči su im — sve jedna gora od druge. Te ti si taka, te ona je onaka, a ti si lopuža, a ti loća; ti ćeš i starca svekra u grob oterati, dovela si se iz gladi…
— A ti si slepica i prosjakinja — sito si mi pocepala. A i ta obramnica je naša, daj ovamo tu obramnicu.
Uhvatiše se za obramnicu, vodu prosuše, marame jedna drugoj s glave svukoše, staše se tući. Dođe iz polja Gavrilo, umeša se i on da odbrani svoju ženu. Iskoči Ivan sa sinom, načini se čudo i pokor. Ivan, kako je bio jak čovek, rastera ih sve. Gavrilu čuperak brade iščupa. Dotrča svet iz susedstva — jedva ih rastaviše.
I od to doba nasta sve zlo među njima.
Zamota Gavrilo svoj čuperak brade u neku cedulju, pa pođe u srez da tuži.
— Ja — veli — nisam zato moju bradu negovao da je roavi Vanjka čupa.
A žena mu se odmah poče pred susedima hvaliti kako je Ivan obrao bostan: kapetan će ga u Sibir proterati. I tako poče zloba i neprijateljstvo.
Opominjaše ih i savetovaše s peći bolesni starac još od prvog dana, ali ga deca ne poslušaše. Govoraše im:
— Ne valja vam, deco, što radite. Za pra Boga ste čitavo čudo načinili. Ta pomislite samo, čitava se ta musuveda izrodila zbog jednog tričavog jajeta. Digla deca jaje, Bog s njim. Kakva ti korist od jednog jajeta? Imate, ’vala Bogu, živine, biće jaja do jeseni koliko ti srce ište. Pa lepo, rđavu ti reč rekla, a ti je popravi, nauči je kako će lepše da kaže. Najposle, potukli ste se — čudna mi čuda. Biva i to kod ljudi. A vi otidite jedna drugoj pa oprostite, pa svršena posla. A ako okrenete s onog drugog, goreg kraja, ljuto ćete se kajati.
Ali mlađi starca ne poslušaše. Mišljahu: starac kao starac; dugo mu vreme pa gunđa onako naprazno.
Ne pokori se Ivan susedu.
— Ja mu — veli — nisam bradu iščupao, on ju je sam sebi iščupao, a njegov sin je meni sve kopče na kaputu potrgao, i svu mi košulju pocepao. Evo vam, pa vidite!
I pođe Ivan na sud. Sudili se najpre kod svog seoskog sudije, pa posle i kod sreskog. Dok su se tako parničili, nestade Gavrilu jedna čivija s kola. Obedila Gavrilova ženskadija zbog te čivije Ivanovog sina.
— Mi smo — vele — videle kako je noću pored prozora kolima prolazio, a kuma je pričala da je svraćao u me’anu i nudio me’andžiji čiviju da mu proda.

Opet se počeše parničiti. A kod kuće iz dana u dan svađa, pa bogme i tuča. I deca im se vešto svađaju — naučili od starijih; a ako se žene na reci nađu, više im čuješ kako palacaju jezicima, no što lupaju pratljačama, i sve na zlo.
Spočetka su ljudi samo bedili jedan na drugog, a posle baš zbilja. Čim ko što zaboravi ili izgubi, to odmah neko diže i kući vuče. Pa su tako i žene decu naučile. I život im postajaše sve grđi i nesnosniji. A parničili su se Ivan Ščerbakov i Gavrilo Ćopa i po seoskim zborovima, i u sreskom i opštinskom sudu, tako da su već svima sudijama bili dosadili.
Čas osude Ivana na globu ili u zatvor, čas opet Gavrila. I što su više jedan drugom pakostili, sve su i sami bivali ljući i pakosniji. Isto kao i psi kad se dohvate: što se više grizu i kolju, sve se više ostrvljuju. Pseto odzada biju, a ono misli da ga to ovo drugo pseto ujeda, pa još gore nasrće. Tako i ova dva seljaka. Pođu na sud, tamo ih kazne, jednog ili drugog, globom ili zatvorom, no posle toga su još sve pakosniji jedan na drugoga. „A, čekaj malo, majčin sine: presešće to tebi! ’Oćeš se češati gde te i ne svrbi.“ I tako im to trajaše čitavih šest godina. A starac im je otud s peći sve jedno te jedno govorio. Tek počne da ih umiruje i savetuje:
— Ama šta vi to, deco, činite? Ostavite te trice i začkoljice, gledajte svoje poslove, ne žestite se i ne zlobite na ljude, bolje će vam biti. Jer što više pakosti činite, vama samima je sve gore.
Ali niko na starca ni glave ne obrće.
Sedme godine stvar dođe dotle da je na jednoj svadbi snaha Ivanova počela Gavrila pred narodom sramotiti; stade pričati da je uhvaćen u krađi konja. Gavrilo bio pijan, ne mogade savladati srce, udari mladu i tako je poremetio da je nedelju dana ležala. Obradova se Ivan, pođe s tužbom istražnom sudiji. „Sad ću se,“ veli, „.razračunati sa susedom. Sad mu Sibir ne gine.“ Ali opet Ivana ne posluži sreća. Istražni ne primi tužbu. Pregledaše mladu. Mlada ustala, nikakva traga od udarca. Pođe Ivan seoskom, a ovaj ga posla u sreski. Stade se Ivan zauzimati u srezu, počasti pisara i starešinu sa dve oke zaslađene rakije, i izradi te osudiše da Gavrila po leđima išibaju. Pročitaše Gavrilu presudu.

Čita pisar: „Sud je rešio da kazni zemljodelca Gavrila Gordijeva sa dvadeset šiba pri sreskoj kancelariji.“ Sluša Ivan rešenje pa gleda u Gavrila. „Šta li će, veli, sad?“ Saslušavši, Gavrilo pobele kao taj zid, okrenu se, iziđe u trem. Iziđe za njim i Ivan, pođe svome konju, ali ču gde Gavrilo reče:
— Ako, ako… on će moja leđa išibati, i leđa će se moja zapaliti od bola, ali neka se čuva da se njemu i nešto grđe ne zapali.
Kad ču Ivan te reči, on se odmah vrati sudijama.
— Gospodo sudije! On mi preti da će me zapaliti. Saslušajte ga; pred svedocima je rekao.
Pozvaše Gavrila.
— Je li istina da si rekao?
— Ništa ja nisam govorio. Šibajte, kad imate vlast. Vidi se da ja prav zdrav moram da stradam, a on može da čini šta hoće.
Htede Gavrilo još nešto da rekne, ali mu zadrhtaše usne i obrazi. I okrenu se zidu. Uplašiše se čak i sudije kad ga pogledaše. „Da ne učini on,“ pomisliše oni, „zbilja nešto i od sebe i od suseda?“ –
Tada će im reći jedan stari sudija:
— A znate šta, momci, bolje će vam biti da se sad lepo tu izmirite. Ti, brat Gavrilo, zar je to lepo bilo od tebe što si mladu udario? Dobro te je na tom ostalo, Bog vam se smilovao, a šta misliš kakva je grehota mogla da se desi? Pa zar bi to lepo bilo? Priznaj da si pogrešio, pa ga moli za oproštenje. A on će ti oprostiti. A ovu presudu ćemo mi nanovo drukčije napisati.
Ču to sudski pisar, pa će reći:
— To ne može biti, jer na osnovu sto sedamnaestog paragrafa izmirenja na sudu nije bilo, nego je bilo sudsko rešenje, i to rešenje ima da postane punovažno.
Ali sudija ne posluša pisara.
— ’Ajd’, nemoj zvrndati u vetar. Prvi ti je, brate, paragraf: Boga se sećati, a Bog ’oće da se ljudi mire.
I stade sudija opet savetovati seljake, ali ih ne usavetova. Ne hte Gavrilo da ga posluša.
— Meni je — reče — bez jedne godine pedeset. Ja imam oženjena sina, i niko me, otkad sam se rodio, nije bio, a sad me rapavi Vanjka pod šibe doveo! Pa zar ja njemu da se poklonim?! Ne, ne… neka… a zapamtiće mene Vanjka!
Zadrhta opet Gavrilov glas. Ne mogade dalje govoriti. Okrenu se pa iziđe.
Od sreske kancelarije do njegove kuće moglo je biti kakvih deset vrsta, i vrati se Ivan kući dockan. Već žene izišle da sačekaju stoku iz polja. On ispregnu konja, skloni kola i hamove pa uđe u kuću. U kući ne beše nikoga. Deca se s polja još ne behu vratila, a žene su susretale i terale kući svaka svoju stoku.
Uđe Ivan, sede na klupu pa se zamisli. Seti se kako su Gavrilu odluku pročitali, i kako je prebledeo kao krpa pa se k zidu okrenuo. Kad se toga seti, steže mu se tuga na srce. Pomisli kako bi njemu, Ivanu, bilo kad bi on bio tako osuđen. I žao mu bi Gavrila. I čuje: zakašljao se starac na peći, poče da se meškolji i da silazi s peći. Siđe starac, dobahulja nekako do klupe pa sede. Umorio se dok je do klupe domilio.
— Šta je? Osudiše l’ ga?
Ivan reče:
— Presudiše mu dvadeset šiba.
Poče starac da maše glavom.
— Ne valja ti to, Ivane, što činiš. Nikako ne valja! Ne njemu, nego sebi zlo činiš. Pa lepo, kad njemu išibaju leđa, ’oće l’ tada tebi nešto lakše biti?
— Vala, neće mu više padati na pamet! — reče Ivan.
— Šta neće? Po čemu je on gori od tebe?
Planu Ivan.
— Kako, šta mi je učinio?! — reče on. — Pa zar mi nije ženu pretukao? A eto sad preti i da će me zapaliti! Pa šta, ’oću li u ruku za to da ga ljubim?
Uzdahnu starac pa reče:
— Ti, Ivane, po svem širokom svetu hodiš i putuješ, a ja eto već tolike godine na peći ležim; i ti misliš da ti sve vidiš, a da ja ništa ne vidim. Ne, sinko, ništa ti ne vidiš. Tebi je pakost oči zaslepila. Tuđi ti je greh na očima, a svoj za leđima. Šta ti to reče, on zlo čini! . .. Ama, da samo on jedan zlo čini, zla ne bi ni bilo. Zar zlo među ljudima samo od jednoga potiče? Zlo nastaje tek kad su dvojica. Njegovo zlo vidiš, a svoje ne vidiš. Kad bi samo on jedan bio rđav, a ti da si dobar, zla ne bi bilo. A bradu ko mu je iščupao? Ko mu je onu krstinu raži sa njive digao? A po sudovima ko ga je vukao? A ovamo sve na njega bacaš. Ti sam rđavo živiš, otud i jeste zlo. Nisam ja tako, moj sinko, živeo, niti sam vas tome učio. Ja i pokojni njegov otac nismo tako živeli. Nego kako smo mi živeli? Susedski. Njemu nestalo brašna, eto njegove snaje kod nas: „Čiča Frole, nestalo nam brašna!“ „Idi, mlada, u koš pa za’vati koliko ti treba.“ Kod njega nema ko da konje istera na pašu; „’Ajde, Vanjka, odvedi mu konje.“ Ili meni što ponestane, a ja odmah k njemu: „Čika Gordije, to mi i to treba.“ „Uzmi, brate Frole.“ Eto, tako ti je to kod nas išlo. Pa ste i vi lepše živeli. A sad, šta je ovo? Eto, onomad nam vojnik pričaše o bitki kod Plevne. Pa kod vas je, brate, sad vojna gora no kod te Plevne. Zar je to život? A i grehota je! Ti si muž, ti si gazda u kući. Ti ćeš odgovarati. Jer čemu ti tvoju žensku čeljad i decu učiš? Da budu gori od pasa! Eto onomad tvoj Taraska, pa i on, balavac jedan, tetku Jerinu po materi ruži, a mati mu se smeje. Pa zar je to dobro, naopako?! Ta ti ćeš za to Bogu odgovarati! Pomisli o duši svojoj. Zar tako treba? Ti meni reč, a ja tebi dve, ti meni šamar, a ja tebi dva! Ne, sinko, kad je Hristos po zemlji hodio, On nas, budale, nije tomu učio. On tebi reč, a ti oćuti, pa će ga njegova rođena savest ukoriti. Eto kako nas je On, baćuška, učio. Ošamari l’ te ko, a ti mu okreni i drugi obraz: eto, reci, udri, ako sam zaslužio. A njega će savest ukoriti, pa će se smiriti i poslušaće te. Tako je On nama zapovedao, a ne da se bodemo rogovima kao stoka. Što ćutiš? Je l’ tako kako kažem?

Ćuti Ivan, sluša.
Zakašlja se starac, jedva ispljunu, pa opet poče da govori:
— Ti misliš Hristos nas je zlu učio. Ta sva je njegova nauka bila za naše dobro. Najposle, pomisli baš i o svom zemaljskom životu: šta, je l’ ti prijatniji život u kući otkako si u tu Plevnu zagazio? Izračunaj koliko si novca straćio na te sudove, koje na put, koje na druge troškove.
… Kakvi su ti krasni sinovi porasli — sami sokolovi, — da živiš i uživaš za tri sveta, da napreduješ, — a tvoje imanje je sve tanje i oskudnije. A od čega to? Sve od toga. Od gordosti i od besa tvoga.

Red je danas da si pošao s decom u polje pa da sam poseješ, al’ tebe đavo tera sudiji, jal’ kakvom tamo budžakliji-piskaralu. Te zbog toga ne uzoreš na vreme, u nevreme poseješ, a zemlja ti, majčica, i ne rodi. Zašto ti letos ovas nije rodio? Kad si ga posejao?… Eto, sad si došao iz varoši. Pa šta si isposlovao? Sebi na vrat. Ej, moj sinko! Bolje bi ti bilo da se svijaš oko svoga posla, da si s tvojom dečicom na njivi, na livadi, pa u kući; a ako te je ko uvredio, ma’ni ga s milim Bogom. Oprosti mu, pa će ti i lakše i naprednije biti; a i oko srca ćeš se svagda bolje osećati.
Ćuti Ivan, ništa ne besedi.
— Nego znaš šta, Vanja! Poslušaj ti mene, starca. Pođi ti sad, iz ovih stopa, upregni onog tvog čilaša, pa odmah pravo u policiju. Zagladi i zataškaj celu tu musuvedu pa pođi sutra Gavrilu; oprostite jedan drugom kako Bog zapoveda, pa ga pozovi k sebi za sutra na čaj i kolače (to beše uoči Male Gospojine). Ugrejte samovarčić, donesi, najzad, i nešto pića, pa raskrsti sa njim sve grehove i pogreške, te da ih ni odjako više ne bude; pa tako i ženama i deci zapovedi.
Uzdahnu Ivan pa pomisli: „Pravo kaže čiča,“ i u času ga pređe srce. Samo ne zna kako to sve da uradi, kako da se pomiri sad.
Ali starac mu priteče u pomoć, baš kao da je pogodio šta ovaj misli:
— Pođi, Vanja, ne odlaži. Gasi požar na početku, a kad se posle razgori, ništa mu nećeš moći.
Htede otac još nešto da mu rekne, ali ne doreče. Naiđoše žene u sobu, zatorokaše kao čegrtaljke. Do njih već svi glasovi dođoše, i kako je Gavrilo osuđen da bude šiban, i kako je pretio da će kuću zapaliti. Sve doznadoše pa još i svoje dopletoše, i već u zao čas stigoše da se sa Gavrilovom ženskadijom na ispustu posvade.
Staše pričati kako im je Gavrilova snaha pretila izvršiocem, egzekutorom. Jer izvršilac je, vele, Gavrilov dobar prijatelj. On će sad celu tu stvar okrenuti drukčije, a učitelj je, kažu, već napisao žalbu protivu Ivana — baš samom caru. I u toj žalbi je sve napisano: i za ukradenu čiviju, i za baštu, te će sad polak Ivanovog imanja njima pripasti. Posluša Ivan šta one govore, pa mu se opet srce uzjoguni, i predomisli se — ne pođe da se miri sa Gavrilom.

Domaćin na dvorištu uvek ima mnogo poslova. Ne htede Ivan da gubi vreme u praznom razgovoru sa ženama, nego ustade, iziđe iz kuće pa pođe na gumno i staju. Dok je tamo površio posla, već i sunce beše zašlo; dođoše i deca sa njive koju su orali. Predusrete ih Ivan, raspita ih šta su i koliko su uradili, pomože im da ostave i uspreme što treba, metnu na stranu stari ham da ga okrpi, htede još neke motke da skloni pod naslon, ali se beše već sasvim smrklo. Ostavi motke do sutra, položi stoci hrane, otvori vrata, propusti Tarasku s konjima na ulicu da pođe prekonoć na pašu, pa opet zatvori vrata.
„A sad da večeram pa da spavam,“ pomisli Ivan; uze sobom iskidani ham pa pođe u kuću. I zaboravi u taj mah i Gavrila, i ono što mu je otac govorio. Ali baš pojmi za kvaku da uđe u trem, kad ču kako iza plota sused nekoga grdi promuklim glasom. „More ugasiću ja njemu sveću,“ viče na nekoga Gavrilo. „Ubiti njega treba!“
Kad ču Ivan te reči, a u njemu ožive i planu sva stara pakost protiv suseda.
Zastade, slušaše dok je Gavrilo grdio, odmahnu glavom pa pođe u kuću.
Uđe u kuću. U kući behu užegli lampu; snaha u uglu sedi sa preslicom, starka sprema večeru, stariji sin plete uzicu za opanke, drugi sedi za stolom pa čita, a Taraska se sprema da vodi konje prekonoć u polje.
U kući je sve dobro i veselo, samo da nije te neprilike, rđava suseda.
Uđe Ivan ljutit, gurnu mačku s klupe, a žene izgrdi što im umivaonik nije na mestu. Neki mu se teret stište na srce. Sede, namršti se pa poče ham da krpi, ali mu nikako ne idu iz glave Gavrilove reči kako je na sudu pretio, a kako je maločas viknuo promuklim glasom na nekoga: „Ubiti njega treba!“
Spremi stara Taraski da večera, on pojede, obuče kožni pršnjak, pa kaftan, opasa se, uze hleba pa pođe na ulicu konjima. Htede stariji brat da ga isprati, ali Ivan i sam ustade pa iziđe na trem.

Napolju se beše već sasvim smrklo, nebo se beše oblacima podmladilo i poče da pirka neki vetar. Siđe Ivan sa ulaznih stepena, pope sinčića na konja, otera za njim ždrebe i zastade pred kućom, pogleda, posluša kako Taraska odjuri dole niza selo, kako se sastade sa drugim dečacima i kako svi odjuriše, te se zamalo već i ne čujaše bat od konja. Zastade, zastade Ivan kod vrata, a nikako mu ne idu iz glave Gavrilove reči „da se tebi još i nešto grđe ne zapali?“
„Kakav je, on ne mari, makar i on sam izgoreo. Jer kakva je ovo suša, a uz to i vetar. Prikrašće se i zaći gde odzadi, turiti ugarak, pa se izgubiti; zapaliće me, nesrećnik, i ostaće prav. Da mi je da ga zatečem, vala, ne bi mi utekao.“
I ta misao se tako uvreži u glavu Ivanovu, da ne pođe natrag na ulazne stepene, nego se pravo spusti na ulicu pa savi za vrata, za ugao. „Ded, baš da obiđem kuću. Ko ga zna šta taj misli!“ I pođe Ivan polako i nečujno pored kapije, a njemu se učini kao da na onom roglju nešto vrdnu, baš kao da neko izviri pa se opet povuče za rogalj.
Stade Ivan pa se pritaji. Osluškuje i gleda; sve je mirno, samo što vetar lišće na vreži pokreće i šušti po slami. Maločas beše mrak da prst pred sobom ne vidiš, a sad se oči navikoše u mraku: i vidi Ivan sav ugao, i stub, i strehu. Zastade malo, pogleda, nema nikoga.

„Mora da mi se samo učinilo,“ pomisli Ivan, ,,al’ ipak idem da obiđem,“ pa pođe, prikradajući se pored staje. Korača Ivan polako, u likovim opancima, tako da ni sam svoje korake ne čuje. Dođe do ugla, kad da vidiš čuda! Na onom kraju baš kao da nešto sevnu kod soha pa opet iščeze. Ivana kao da nož po srcu reznu, i stade čovek. Ali tek što stade, a tamo sevnu još jače, i jasno se vidi, čučnuo nekakav čovek u kapi, leđima ovamo okrenut — Ivanu, pa raspiruje oganj u zgutoljku slame. Poče da lupa srce Ivanu u grudima kao ptici, sav se nakostreši pa stade koračati krupnim koracima. Čisto ni sam ne oseća noge pod sobom. „E,“ veli, „sad si moj! Uhvatiću te na samom delu!“
Ali još Ivan ni dva koraka ne učini, kad najedared nešto silovito planu, i sve se obasja kao u pola dana, ali već ne na onom mestu, niti mala vatrica, nego najedared buknu slama ispod strehe, a grdan veliki plamen poče da liže po krovu. Tu je i Gavrilo, sav se vidi.

Kao jastreb na ševu, jurnu Ivan na Ćopu. — „Vezaću ga,“ pomisli on, „sad mi već ne uteče!“ Ali Ćopa mora da je čuo korake. Osvrnu se, pa — otkud mu samo ona brzina? — kao zec otperjaši pored staje.
— Nećeš bre! — viknu Ivan, pa se stušti na nj.
Ali taman on htede da ga uhvati za vrat, a Gavrilo mu se izvi iz ruku. Ivan ga dohvati za skut od kaftana. Kaftan se otpara i otkide, a Ivan pade. Skoči Ivan, viknu: „U pomoć! drž’te ga, ljudi!“ pa potrča opet.
Dok se on digao, Gavrilo beše već kod svoje kuće, ali ga Ivan i tu stiže. I taman da ga dočepa, kad ga najedared nešto lupi po glavi tako da se čisto obneznani, — baš kao da ga velika kamenica udari po temenu. To Gavrilo pred kućom beše podigao hrastov kolac, pa kad je Ivan jurnuo na nj, on izmahnu iz sve snage i udari ga po glavi.
Obneznani se Ivan, staše mu svetlaci iz očiju leteti, zatim mu se pomrači pred očima, te poče da se zanosi i povodi. Kad dođe k sebi, Gavrila nema; beše svetlo kao u po dana, a otud, od njegove kuće, kao neka mašina, nešto je huktalo i praštalo. Ivan se okrenu onamo i vide da mu je stražnja staja bila sva u plamenu, a i staja sa strane bila je zahvaćena; i oganj, i dim, i izgoretine od slame pomešane sa dimom leteli su prema kući.
„Ama šta ovo bi najedared!“ viknu Ivan, podiže ruke i udari se po kukovima. „Ta samo da sam iščupao ugarak iz strehe, pa da sam ga izgazio, ništa ne bi bilo. Šta ovo bi, po Bogu ljudi!“ — ponovi on.
Htede da vikne u pomoć, ali mu se oduzeo glas, ne mogade reči izgovoriti. Htede da potrči — noge ni da se maknu, čisto jedna za drugu zapinje. Pođe korakom, odmače korak, dva, poče da se povodi, opet ne može da diše. Stade; izduva se, opet pođe. Dok je obišao staju i došao do požara, staja sa strane već je sva bila u plamenu. Plamen zahvati već jedan rogalj od kuće i vrata, a iz kuće sukljaše plamen. U dvorište se već ne mogaše ni ući.
Dotrča silan svet na vatru, ali se ništa ne mogaše učiniti. Susedi iznošahu stvari iz kuća i terahu iz svojih dvorišta stoku.

Posle Ivanove kuće, zapali se i Gavrilova, dunu vetar pa se požar prenese, bogme, i na drugu stranu ulice. Zbrisa požar polovinu sela, baš kao da ga britvom obrija.
Kod Ivana samo što iznesoše starca, a sami oni, čeljad, iskočiše u čem se zatekoše, inače im sve ostade.. Osim konja što behu noćas isterani u polje na pašu, sva im stoka izgore, kokoši pogoreše na sedalima; kola, plugovi, brane, ženski sanduci, žito u koševima — sve izgore.
Kod Gavrila stoku isteraše pa ponešto i iznesoše.
Gorelo je dugo — svu dragu noć. Ivan stajaše kod svoje kuće, gledaše i samo neprestano hukaše: „Ama šta ovo bi, po Bogu ljudi! Ta samo da sam iščupao pa izgazio.“ Ali kad se stropoštaše tavanice u kući, on jurnu u najgoru vatru, zgrabi ogorelu gredu pa je poče vući iz vatre. Spaziše ga žene pa ga staše zvati natrag, ali on izvuče gredu pa uđe i po drugu, ali se zabatrga i pade u plamen. Utrča za njim sin te ga nekako izvuče. Oprlji sebi Ivan i bradu, i kosu, progore mu odelo i izranjavi ruke, i ništa ne osećaše. „To je on od jada čisto pomerio pameću,“ govoraše narod. Poče vatra već da se stišava, a Ivan neprestano stajaše i kukaše: „Braćo, ta šta je ovo? Ta samo da sam odmah iščupao!…“
Pred zoru posla kmet svog sina po Ivana.
— Čiča-Ivane, otac ti je na samrti, reče mi da te zovem da se oprostite.
Zaboravio bio Ivan i na oca, pa čisto i ne razume šta mu se govori.

— Kazao da te zovemo da se oprosti s tobom, eno ga kod nas u kući — umire. ‘Ajdemo, čiča-Ivane.
Jedva nekako razumede Ivan, pa pođe za kmetovim sinom.
Kad su starca iznosili, dohvatila ga zapaljena slama pa ga strašno ispekla. Odneli ga kod kmeta na kraj sela. Taj kraj ne beše izgoreo.
Kad Ivan dođe kod oca, u kući beše samo jedna kmetova baba i deca na peći. Svi behu na požaru. Starac ležaše na klupi, sa svećom u ruci, i gledaše postrance u vatru. Kad mu sin uđe, on se promeškolji. Starica mu priđe i reče mu da je došao sin. On reče da ga zovu bliže. Ivan priđe, i tada starac poče govoriti:
— Šta je, Vanjka, — reče on — šta sam ja ono tebi govorio? Ko li to upali selo?
— On, oče, on, — reče Ivan — on, zatekao sam ga na delu. Preda mnom je i ugarak u krov turio. Samo da sam istrgao šaku slame sa ognjem, pa da sam izgazio — ničega ne bi bilo.
— Ivane, — reče starac — moj kraj je došao, al’ i ti ćeš jednom umreti. Čija je krivica?
Ivan se zagleda u oca i ćutaše. Ni reči ne mogade prosloviti.
— Pred Bogom govori: čiji je greh? Šta sam ja tebi govorio?
Tek sad Ivan dođe k sebi i sve razumede. I zašišta nosom i pade na kolena pred ocem, gorko se zaplaka i reče:
„Ja sam kriv, baćuška. Oprosti mi, tako ti Hrista, kriv sam pred tobom i pred Bogom!“
Starac se nešto uzmuči sa rukama, premesti svećicu u levu ruku pa ponese desnu ka čelu, htede da se prekrsti, ali ne mogaše, te zastade.
— ‘Vala ti, Bože! ‘Vala ti, Bože! — reče on, pa opet prenese pogled na sina.
— Vanjka! O Vanjka!
— Šta je, oče?
— Pa šta sad treba činiti?
Ivan je jednako plakao.
— Ne znam, tata, — reče on — ni kako ćemo živeti ovako.

Zažmuri starac, stade vavoljiti usnama, kao da bi pribrao snagu, pa opet otvori oči i reče:
— Proživećete. Ako s Bogom budete živeli, ni brige vas nije, proživećete.
Poćuta još starac, osmehnu se pa reče:
— Pazi, Vanja, nemoj da govoriš ko je zapalio. Jer ko jedan tuđ greh prikrije, tome Bog dva oprosti.
I uze starac sveću u obe ruke, skrsti ih pod srcem, uzdahnu, isteže se i umre…
Ivan ne htede da tuži Gavrila. Čudio se Gavrilo Ivanu kako to da on nikome ne govori kako je bilo. Spočetka ga se Gavrilo bojao, a posle se naviknu. Prvo prestaše njih dvojica da se svađaju, pa posle prestade i njihova čeljad. Dok su gradili nove kuće, obe su porodice živele u jednoj kući, a kad se selo nanovo pogradilo, i kuće se malo bolje razmakoše jedna od druge, Ivan i Gavrilo ostaše opet susedi na starom gnezdu.
I otada življahu Ivan i Gavrilo lepo, susedski, kao što su im i stari živeli. I seća se Ivan Ščerbakov što mu je stari roditelj napričao, i što mu je Bog ukazao: da požar treba gasiti na početku — dok se ne rasplamti.
Pa ako mu ko što rđavo učini, on gleda ne da mu se osveti, nego gleda kako bi stvar popravio. A ako mu neko ružnu reč rekne, on gleda ne da mu još gore i ružnije vrati, nego misli kako bi poučio onoga da ne govori ružne reči, pa tako i svoju žensku čeljad i decu uči.
I učoveča se Ivan Ščerbakov pa stade živeti bolje i zadovoljnije nego pre.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Jovan Maksimović

Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE

Lav Nikolajevič Tolstoj – KAVKASKI ROB

Lav Nikolajevič Tolstoj – KAVKASKI ROB (KAVKASKI SUŽANJ) / Odabrane pripovetke

I

Služio na Kavkazu kao oficir jedan mlad ruski vlastelin. Zvao se Žilin.
Dođe mu jednom pismo od kuće. Piše mu starica-majka: „Ostarela sam ti, sinko, pa bih još, dok ne umrem, da vidim milog sina. Dođi da se oprostiš s majkom; sahrani me pa posle opet, u ime Božije, pođi kud te služba zove. A ja sam ti i devojku našla: i pametna, i dobra, a nije ni sirotna; pa, ako ti se dopadne, mogao bi se i oženiti pa konačno i ostati na imanju kod kuće.“
Zamisli se mladi Žilin. Pravo kaže stara. Sasvim je onemoćala, pa možda je, ako sad ne ode, ne bi ni video više. Da pođe, pa ako je devojka dobra i lepa, mogao bi i da se oženi.
Ode svom pukovniku, izmoli odsustvo, oprosti se sa drugovima, počasti svoje vojnike burencetom rakije pa se opremi na put.
Na Kavkazu je tada vojna bila. Drumovima ni danju ni noću nije bilo slobodnog prolaza. Tek što se koji Rus odmakne — bilo na konju, bilo peške — od tvrđave, Tatari ili će ga ubiti ili kao roba odvući u svoja brda. Zato se bilo ustanovilo da su vojnici išli dvaput nedeljno iz tvrđave u tvrđavu, uz putnike, kao zaštita. Napred i odzadi idu vojnici, a između njih, u sredini, putnici.
Bilo je leto. Skupila se u svanuće iza tvrđave kola s putnicima, izađoše pratioci vojnici, pa se krenuše putom. Žilin je jahao, a kola s njegovim prtljagom išla su sa ostalim kolima.

Imalo je da se pređe dvadeset pet vrsti. Karavan je išao polako: čas se vojnici nešto zadrže, čas šina na nekim kolima pukne, ili se konj uarumi, te svi stanu — čekaju.
Sunce već pošlo na zaranke, a karavan tek pola puta prevalio. Prašina, omorina, sunce peče, a nigde nekog zaklona. Gola stepa: ni drvceta, ni nekog žbunića kraj puta.
Izmakao Žilin ispred naroda, zastao pa čeka dok ga stignu. Čuje: trubom znak zatrubili — opet nešto zastali. Žilin pomisli: „A kako bi bilo da pođem sam, bez vojnika? Konj mi je dobar. Ako baš i nagazim na kakve Tatare, umaći ću im… Ili da pričekam?“
Zastade, zamisli se. Dok mu priđe na konju drugar oficir, Kostilin, s puškom, pa reče:
— Da pođemo, Žiline, sami. Klonuo sam koliko sam ogladneo, a i vrućina. Košulja mi sva u vodi, mogao bih vodu iz nje cediti.
A taj Kostilin, čovek zadružan, gojazan, sav pocrveneo, a znoj sve curi s njega.
Zamisli se Žilin pa kaže:
— A puška, je l’ ti napunjena?
— Napunjena.
— Pa dobro, da pođemo. Samo reč da damo: ako do šta dođe, da se ne rastajemo.
Tako pođoše. Jašu stepom, razgovaraju, osvrću se čas tamo, čas amo. Unaokolo se daleko vidi.
Tek što se završi stepa, put upade između dva brda u klisuru, a Žilin kaže:
— Da se ispnemo gore na brdo da razgledamo, jer tu, šta znaš, tek ti najednom ispadne neki kao ispod zemlje.
A Kostilin mu kaže:
— A šta imaš da gledaš? Hajdemo napred!
No Žilin ga ne posluša.
— Ne, — veli — ti očekni tu dole, a ja odoh da pogledam.
Pa pusti konja levo na brdo. Konj je pod Žilinom bio džambaski, ljubiteljski: (on ga je u ergeli za sto rubalja, još kao ždrebe, kupio, i sam ga obučio); pa ga kao na krilima iznese na brdo. Tek što dolete, kad pogleda, a tu pred njim, na povećoj poljani, zastali Tatari na konjima, njih jedno trideset. Čim ih Žilin ugleda, poče da okreće nazad. Ali i Tatari njega primetiše, poleteše prema njemu, onako na letu vade puške iz futrola. Polete Žilin niz brdo koliko je god konj mogao, viče Kostilinu:
— Vadi pušku! — a sam misli na svoga konja: „Iznesi me, golube, pazi da gde ne zapneš nogom; jer ako se spotakneš, sa mnom je svršeno. Ako stigneš do puške, neću im se lako dati.“
A Kostilin, mesto da pričeka, čim je ugledao Tatare, zalete se iz sve snage nazad prema tvrđavi. Šiba konja gde dohvati. U vihoru od prašine samo se vidi kako konj repom vitla.
Vidi Žilin — rđava posla! Puška ostala kod Kostilina, a sa samom sabljom se ništa ne da učiniti. Potera konja nazad, mislio da umakne do vojnika. Ali se šestorica nagnali da mu put preseku. Pod njim je konj dobar, al’ pod onima tamo još žešći, a jure na presek. Poče da okreće, htede nazad da se vrati, ali se konj već zahukao, ne zadrži ga, pravo na njih leti. Vidi — približuje mu se već jedan riđobrad Tatarin na zelenku. Sve sikće, zube isklibio, puška mu zapeta.
„Eh,“ pomisli Žilin, „znam ja vas nesrećnike: ako me živa uhvate, baciće me u jamu, kamdžijom će me šibati. Živ vam se ne dam!“
Žilin je bio omanjeg rasta, ali je bio junačan. Isuka sablju, nagna konja pravo na riđeg Tatarina. Misli: „Ili ću ga konjem izgaziti, ili mu sabljom šiju prerezati.“
No taman da juriša na Tatarina, kad oni drugi pripucaše iz pušaka pa mu konja pogodiše. Konj se kao pokošen stropošta na zemlju, pa se prevali na Žilinovu nogu.
On htede da se digne, ali na njemu već dva smrdljiva Tatarina sede, vezuju mu ruke iza leđa. On svu snagu napregnu pa zbaci Tatare sa sebe, ali sad još trojica s konja skočiše, stadoše ga kundacima udarati po glavi. Pomuti mu se pred očima, povede se da padne. Zgrabiše ga Tatari, skidoše sa sedala zališne kolane, iskrenuše mu ruke na leđa, svezaše ih tatarskim čvorom, odvukoše ga do sedla. Kapu oficirsku s njega strgoše, čizme mu svukoše, svega ga pretresoše, pare, sat izvadiše, odelo mu sve pocepaše.

Osvrte se Žilin na svoga konja. On, jadnik, kako je pao na bok, tako i leži, samo se baca nogama, — zemlju ne dohvata; na glavi mu zjapi rupa, a iz rupe lopi crna krv, — na čitav aršin oko sebe prašinu natopila.
Jedan Tatarin priđe konju, poče sedlo da skida, — a konj se neprestano rita. On isuka jatagan, preseče mu grlo. Zašišta grlo, konj uzdrhta, strese se i — uginu.
Skidoše Tatari sedlo, ham. Pojaha onaj riđi konja, onaj drugi namesti Žilina uz njega na sedlo, a da ne bi pao, stegoše ga kaišem Tatarinu oko pojasa, pa pojuriše sa njim u svoja brda.
Sedi Žilin onako iza Tatarina, ljulja se iznemogao, dodiruje licem smrdljiva tatarska leđa. Pred sobom vidi samo široka tatarska leđa i žilav vrat, — a izbrijan potiljak mu se modri ispod šubare. Glava je Žilinova razbijena, krv mu se nad očima zapekla. I nemogućno mu je ni da se koliko-toliko na konju namesti, ni krv da obriše. Ruke su mu tako iskrenute i stegnute, da mu sve seva u ključnim kostima.
Jahali su tako dugo s brda na brdo, pregaziše na brodu jednu reku pa pođoše preko jedne dumače.
Htede Žilin da razgleda i zapamti put kojim ga nose, ali su mu oči ogrezle u krvi, a ne bi ni mogao da se nazad okrene.
Poče da se smrkava; pregaziše još jednu rečicu, staše se peti uz neki kamenjar, zamirisa dim, začu se lavež pasa. Stigoše u aul22. Poskidaše se s konja Tatari, skupiše se deca tatarska, opkoliše Žilina, ciče, raduju se, staše ga kamenicama gađati.
Tatarin otera decu, skide Žilina s konja pa viknu slugu. Dođe Nogajac sa ispalim jagodicama, samo u košulji. Košulja na njemu sva iscepana, sve mu grudi gole. Naredi mu nešto Tatarin. Donese sluga lisice: dva hrastova trupca na gvozdene alke pričvršćena, a u jednoj alci kukica i brava.
Odvezaše Žilinu ruke, navukoše mu lisice pa ga povukoše do jedne pojate, gurnuše ga u nju i zaključaše. Žilin pade na neko đubre. Poleža malo, napipa u pomrčini gde je mekše pa leže.

II

Skoro svu noć nije oka sklopio. Noći su bile kratke. Kroz pukotine vidi da sviće. Ustade Žilin, razmaknu nešto pukotinu, poče da gleda.
Vidi se kroz pukotinu put — ide niz brdo; desno tatarska saklja (koliba), dva drveta pred njom. Crno pseto leži na pragu, prolazi koza sa jarićima — repićima mlataju. Vidi — ispod brda dolazi mlada Tatarka, u šarenoj košulji, raspojasa, u benevrecima (čakširama) i čizmama. Glava joj zubunom pokrivena, a na glavi metalni ćup s vodom. Ide, leđima kreće i podrhtuje, a za ruku vodi Tatarče, samo u košuljici.
Prođe Tatarka u saklju s vodom, izađe sinoćni riđi Tatarin u svilenom bešmetu (dolamici), za pojasom mu srebrom okovan jatagan; u cipelama je na bosu nogu. Na glavi mu visoka šubara, od jagnjeće kože, crna, na potiljak zabačena. Izašao, tegli se, riđu bradu gladi. Stade na časak, zapovedi nešto sluzi pa ode nekud.
Projahaše zatim na konjima dva dečka na vodopoj. Konjske sapi mokre. Istrčaše još neki dečaci obrijanih glava, u samim košuljama, bez gaća. Skupiše se na gomilu, nađoše podebeo prut pa turaju u pukotinu na pojati. A Žilin tek dreknu na njih: stade cika dece — zaleteše se kud koje, — samo im se kolena gola sijaju.
A Žilin ožedneo, grlo mu se zapeklo. Misli: valjda će neko doći da me obiđe. U jedan mah čuje: otključavaju pojatu. Došao onaj riđi, a s njim još jedan, rastom manji, crnomanjast. Oči mu crne, sjajne; rumen, bradica manja, podšišana, lice veselo, neprestano se smeje. Taj crni je još bolje odeven: bešmet svilen, plav, širitom opšiven. Jatagan mu za pojasom velik, srebrom okovan. Cipele crvene, safijanske, i one srebrom opšivene. A povrh tankih cipela druge, debele. Šubara mu visoka, od bele jagnjeće kožice.
Riđi Tatarin uđe, progovori nešto, baš kao da se svađa, pa stade; nalakti se na ragastov, jataganom maše. Kao vuk se ispod očiju u Žilina zagleda. A crnomanjasti — hitar, živolazan, kao da sav na vitoperima hodi — priđe pravo ka Žilinu, čučnu pred njim, iskezio zube, potapša ga po ramenu, poče nešto brzo, brzo na svom jeziku
da brblja, očima namiguje, jezikom mljeska, pa sve ubacuje: „Korošo Urus, korošo Urus!“ („Dobar Rus, dobar Rus!“)
Ništa ga Žilin ne razumede pa kaže: „Žedan sam, vode mi dajte!“
Onaj crni se smeje: „Korošo Urus“, pa neprestano svojim jezikom nešto brbolji.
Žilin mu usnama i rukama pokaza da mu dadu vode.
Crni razumede, nasmeja se, osvrnu se prema vratima, viknu nekoga: „Dina!“
Dotrča jedna devojčica — tanana, mršava, od kakvih trinaestak godina, licem na onog crnog nalik. Vidi se kći. I u nje su oči crne, sjajne, i lepa u licu, na njoj je košulja duga, plava, sa širokim rukavima i bez pojasa. Odozdo, na grudima, i na rukavima opšiveno crvenim. Na nogama čakšire i cipelice, a na cipelicama druge, veće, sa visokim potpeticama. Oko vrata đerdan, sav od ruskih polurubalja. Gologlava je, kosa joj kao ugalj crna, a na traci obešeni tantuzi i srebrna rublja.
Naredi joj nešto otac. Ona otrča pa se opet vrati, donese metalni krčažić. Dodade Žilinu vode, pa i ona čučnu, sva se presamiti tako da joj ramena ispod kolena dospeše. Sedi, oči joj se raširile, zagledala se u Žilina, dok on pije, kao u neku zverku.
Žilin joj pruži natrag krčažić. Ona kao divokoza odskoči. Čak joj se i otac zasmeja. Posla je još nekud. Ona uze krčažić, otrča, donese pogaču na okrugloj daščici pa opet čučnu, naže se prema Žilinu, očiju s njega ne skida.
Odoše Tatari, zaključaše opet pojatu.
Ne potraja dugo, dolazi Žilinu jedan Nogajac pa kaže:
— Ajda, gazda, ajda!
I taj ne zna ruski. No razumede Žilin da mu se naređuje da pođe nekud.
Pođe Žilin u lisicama, hramlje, koračati je nemogućno — odbacuje mu se noga u stranu. Izađe Žilin za Nogajcem. Gleda — selo tatarsko, svega desetak kuća, i džamija sa minaretom. Pred jednom kućom stoje tri konja osedlana. Dečaci ih drže za uzde. Iskoči iz te kuće onaj crnomanjasti Tatarin, mahnu rukom na Žilina da mu priđe. A smeje se, govori nešto na svom jeziku pa se vrati u kuću.
Uđe i Žilin u kuću. Soba lepa, zidovi glinom glatko očatlaisani. Duž prednjeg zida naslagane šarene perine, a niz druge zidove vise skupoceni ćilimi; po ćilimima puške, pištolji, jatagani — sve srebrom okovano.
Pod zemljani, čist kao gumno, i sav prednji ugao zastrt ćebadima; na njima su ćilimovi, a na ćilimovima perjani dušeci. I na ćilimovima sede Tatari: onaj crni, riđi i tri gosta. Za leđima im svima perjani jastuci, a pred njima na okrugloj daščici uštipci od prosenog brašna i rastopljeno maslo u čančiću, i piće tatarsko, buza, u bokalićima. Jedu prstima, ruke im sve maslene.
Skoči onaj crni, naredi da Žilina posade u stranu, ne na ćilim, nego na go pod. Sam se vrati opet na ćilim, nudi goste kolačima i buzom. Odvede sluga Žilina kud mu je rečeno, sam skide gornje cipele, stavi ih pred vrata gde su i druge cipele bile, pa sede na ćebe bliže gospodi; gleda kako se oni časte, a voda mu na usta curi.
Počastiše se Tatari masnim uštipcima. Dođe Tatarka u košulji istoj kao i devojče, u čakširama, šamijom povezana. Odnese maslo, uštipke, dade im neki lep legen i testiju sa uzanim grlićem. Staše Tatari da peru ruke, klekoše na kolena, dunuše na sve strane i molitve očitaše. Razgovaraše se svojim jezikom. Zatim se jedan između tih Tatara okrenu Žilinu i poče da mu ruski govori.
— Tebe je — veli — zarobio Kazi-Muhamed, — a pokazuje riđeg Tatarina — pa te je dao Abdul-Muratu — pokazuje crnomanjastog. — Sad ti je Abdul-Murat gospodar.
Žilin ćuti. Progovori i Abdul-Murat i neprestano pokazuje na Žilina, i smeje se, i govori:
— Soldat Urus, korošo Urus.
Tumač kaže:
— To ti on kaže da kući pismo pišeš, otkup za tebe da pošlju. Čim oni pošlju pare, on će te pustiti na slobodu.
Žilin se zamisli na časak pa kaže:
— A koliko on traži otkupa?
— Tri hiljade moneta.

— Ne, — kaže Žilin — ja toliko neću moći platiti.
Skoči Abdul, zamlata rukama, govori nešto Žilinu. Misli da će ga ovaj razumeti. Prevede tumač, kaže:
— A koliko bi ti dao?
Žilin se zamisli pa kaže:
— Pet stotina rubalja.
Sad nasta žagor među Tatarima — svi u jedan mah govore. Poče Abdul da viče na riđeg, tako zabaljezga, da svega isprska onoga s kime govori.
A riđi samo žmirka i jezikom cokće.
Najzad se utišaše, tumač govori:
— Gospodinu su pet stotina nedovoljan otkup za tebe. On je sam za tebe dvesta platio. Kazi-Muhamed mu je toliko bio dužan, pa te je on sad za dug uzeo. Nego tri hiljade nek ti pošlju, za manje te neće pustiti. A ako ne pišeš, u lagum će te baciti i kamdžijom šibati.
„Eh,“ pomisli Žilin, „ovde sad.. . ako ćeš s njima lepo, sve je gore po tebe.“
Skoči na noge pa kaže:
— A ti tamo njemu, psetu, reci, ako hoće da me zastrašuje, ja mu ni pare ne dam, niti ću pisati. Nisam se bojao, niti ću se vas, pasa, bojati!
Reče to onome tumač; opet svi zagrajaše.
Dugo su žagorili, skoči crni i priđe Žilinu:
— Urus — kaže — Džigit23 — Džigit Urus! — I smeje se; reče nešto tumaču, a ovaj kaže:
— Hiljadu rubalja daj!
Žilin ostade pri svojem:
— Više od pet stotina ne dam, ako me ubijete, nećete ništa dobiti.
Tatari opet zagrajaše, poslaše nekud slugu, pa čas na Žilina, čas prema vratima gledaju. Vrati se sluga, a za njim ide nekakav debeo čovek, bos i pocepan; na nogama takođe lisice.

Zaprepasti se Žilin — to beše Kostilin. I njega su uhvatili. Posadiše ih jednog do drugog. Oni pričaju jedan drugom, a Tatari ćute, gledaju ih. Ispriča Žilin kako je sa njim bilo; Kostilin mu ispriča da se konj pod njim ušćudio a puška slagala, te ga je taj isti Abdul stigao i zarobio.
Skoči Abdul, pokazuje Kostilina, nešto govori. Prevede tumač. Oni sad imaju jednog gospodara, i ko pre da pare, pre će biti pušten na slobodu.
— Eto, — kaže on Žilinu — ti se sve ljutiš i praskaš, a tvoj drugar je miran. Pisao je pismo kući, pet hiljada moneta će da mu pošlju. I njega ćemo sad lepo hraniti, i niko ga neće dirati.
A Žilin će njemu:
— Drugar nek radi kako zna. On je, možda, i imućan, a ja nisam imućan. Ja — veli — kako sam rekao, na tom ću i ostati, a za više od pet stotina neću pisati.
Zaćutaše. Kad tek najednom đipi Abdul, nađe neko sanduče, izvadi pero, parče hartije i mastilo, turi u šaku Žilinu, potapša ga po ramenu, pokazuje mu:
— Piši!
Pristao je na pet stotina.
— Pričekaj malo — kaže Žilin tumaču. — Reci ti njemu da nas hrani dobro, da nas kao ljude odene i obuje, i da nas drži zajedno, lakše će nam biti, i da nam ove okove skine. — A gleda u domaćina i smeje se. Smeje se i domaćin. Ovaj sasluša tumača pa kaže:
— Odmah ću najbolje da mu dam: i čerkesku, i čizme. Hraniću ih kao kneževe. A kad hoće da su zajedno, eto im pojate. A okove im ne možemo skinuti, pobeći će. Samo ću im lisice preko noći skidati. — Skoči do njega, potapša ga po ramenu: —Tvoja horoš, moja horoš!
Napisa Žilin pismo, ali na pismu napisa netačno, — tako da i ne dospe do njegove kuće. Naumio je bio da beži.
Odvedoše Žilina i Kostilina u pojatu. Donesoše im kukuruzne šaše, vode u testiji, hleba, dva pohabana koporana i iznošene vojničke cokule. Vidi se — svukli ih negde sa ubijenih vojnika. Pred noć im skidoše lisice pa ih zaključaše u pojatu.

III

I tako je Žilin sa drugarom čitav mesec dana živeo. Domaćin se neprestano smeška: „Tvoja, Ivan, dobar; moja, Abdul, dobar.“ A hranio ih je — nikako: svega što im je davao hleba od prosena brašna, pečenog u pogačicama, a često i nedopečenog.
Kostilin je još jednom pisao kući, jednako je čekao da mu dođe novac, i teško se osećao. Po čitave dane sedi u pojati pa broji dane kad će mu novac doći, ili spava. A Žilin je znao da mu pismo neće doći — a drugo nije pisao.
„Gde će,“ misli on, „majka tolike pare da nađe da za mene plati? I tako je, jadnica, većinom od onoga živela što sam joj ja slao. Ako će sad tih pet stotina da skupi, ima konačno da propadne. Nego, daće Bog pa ću se ja nekako i bez toga odavde iskobeljati.“
I neprestano motri, ispituje kako da beži.
Ide po selu, zviždi, ili sedi pa nešto radi — ili od ilovače lutke pravi, ili od pruća kotarice plete. Jer Žilin je bio od svake ruke majstor.
Načini tako jednom lutku, s kosom, s rukama, s nogama i u tatarskoj košulji, pa je metnu na krov. Dođoše Tatarke po vodu. Domaćinova kći Dina opazi lutku, zovne Tatarke. Ostaviše na gomilu testije, gledaju, smeju se. Žilin skide lutku, daje im. One se smeju, ali nijedna ne sme da je uzme. On ostavi lutku, uđe u po-Jatu pa gleda šta će da bude.
Potrča Dina, osvrnu se oko sebe, zgrabi lutku pa pobeže.
Kad sutradan, Žilin gleda — Dina pre zore izašla na prag sa lutkom. A lutku već šarenim krpicama obukla pa je ljulja u naručju kao dete, i tatarski je uspavljuje. Izađe joj mati, izgrdi je, istrže joj lutku iz ruku, razbi je, otera Dinu nekud na posao.
Žilin načini drugu, još lepšu lutku, dade je Dini. Donese jednom Dina testijicu, spusti je, sede pa se zagleda u njega, a smeje se i pokazuje mu rukom krčažić.
„Što se ona to nešto raduje?“ pomisli Žilin. Uze testijicu, poče da pije. Mislio je da je voda, a ono mleko. Popi ga svega.

— Bog da prosti! — reče on.
Kako se obradovala Dina!
— Harašo, Ivan, harašo! — pa skoči, zapljeska rukama, trže mu testiju iz ruku pa pobeže.
I od tog doba poče devojče svaki dan da mu kradom mleka donosi. Tatari prave od kozjeg sira pogačice i suše ih na krovovima, pa mu je sad i te pogačice kradom donosila. A jednom, kad joj je otac klao jagnje, ona mu donese i parče pečene jagnjetine pod pazuhom. Baci mu, pa pobegne.
Jednog dana beše strašna bura pa je kiša lila čitav sat kao iz kabla. Sve rečice nabujaše i uzmutiše se. Gde je pre bio brod pa se lako prelazilo, sad je tri aršina duboka voda jurila, grdno kamenje valjala. Sa svih strana potoci jure, u planini lom i urnebes. Kad prohuja pljusak, svud po selu potoci jure. Žilin izmoli od domaćina nožić, sadelja jedan valjčić, daščice, načini točak sa krilima, a za točak sa svake strane pritvrdi lutkice. Donesoše mu devojčice krpica; on obuče lutke: jedna je seljak, druga — žena mu. Pričvrsti ih, namesti točak na potok. Točak se obrće, a lutke igraju.
Skupilo se sve selo: dečaci, devojčice, žene; dođoše čak i Tatari, jezikom cokću:
„Aj, Urus! aj Ivan!“
Imao taj Abdula ruski časovnik, slomljen. Dozva sad Žilina, pokazuje mu časovnik, jezikom mljeska. Žilin mu kaže: „Daj ga ovamo, da ti ga opravim.“
Uze časovnik, pregleda ga nožićem, rastavi ga; posle ga opet sklopi, dade mu. Časovnik radi.
Obradova se domaćin, donese mu svoj stari bešmet, sav pocepan; pokloni mu ga. Šta je znao Žilin — uze ga: ako ništa, imaće bar čim da se noću pokrije.
Od to doba poče o Žilinu da se priča — razglasiše ga da je „majstor od zanata“. Staše mu čak iz dalekih sela dolaziti — neko mu donese da opravi obarač na pušci ili pištolju, neko časovnik. Donese mu domaćin alate: i klešta, i burgijice, i turpijicu.
Razbole se jednom jedan Tatarin, dođoše kod Žilina: „Dođi da mu pomogneš.“ Žilin nikad nikog nije lečio niti se što u tome razumevao. Ali ode, pogleda onoga, pomisli: „A možda će i sam, i onako ozdraviti?“ Ode u pojatu, uze malo vode, peska, pomeša. Tamo pred Tatarima promrmlja bajagi neku bajalicu nad vodom, dade je onom da je popije. Na njegovu sreću, Tatarin ozdravi. Poče Žilin malo po malo da natuca tatarski. Pa neki se Tatari navikli na njega. Kad im što treba, oni tek viknu: Ivane, Ivane; a neki ga, kao nekog zvera, mrko pogledaju.
Riđi Tatarin nije trpeo Žilina. Čim ga gde ugleda, namršti se i okrene se od njega, ili mu i neku ružnu reč dobaci. Imali su tamo još jednog starca koji je živeo ne u aulu, nego je dolazio iz planine. Žilin bi ga viđao samo kad bi u džamiju dolazio da se Bogu pomoli. Bio je omanjeg rasta, na kapi mu belo platno omotano. Brada i brkovi podšišani, beli kao paperje; lice mu zbrčkano, smežurano i kao kuvan rak crveno. Nos mu kukast kao u jastreba, a oči zelene, pakosne, i zuba nema — samo dva očnjaka. Ide, tako, u svojoj čalmi, na štaku se oslanja; kao kurjak na sve strane pogledom strelja. Čim gde smotri Žilina, odmah zagunđa i okrene se.
Pođe jednom Žilin ispod brda da vidi gde živi starac. Siđe putanjom, vidi — baštica, ograda zidana; iza ograde trešnje, kajsije, a koliba sa pljosnatim krovom. Priđe bliže, gleda — košnice ispletene od bele loze, a pčele lete, zuje. A starac klekao kod jedne, nešto se zaradio oko trmke. Diže se Žilin još više da bolje vidi pa lupnu lisicama. Starac se osvrnu — pa kad ciknu! Trže iz pojasa pištolj, ispali ga u Žilina. Jedva se ovaj nekako iza drveta sklonio i spasao.
Dođe posle taj starac Žilinovom domaćinu na žalbu. Dozva domaćin Žilina, smeje se čovek, pa ga pita:
— Što si išao do ovog starca?
— Pa ja mu — veli — nikakva zla nisam učinio. Hteo sam samo da vidim kako živi čovek.
Saopšti to domaćin onom.
A starac ljut, sve sikće, nešto gunđa, iskezio one svoje očnjake, maše rukama na Žilina.
Žilin ne razumede sve, ali vide da starac kaže domaćinu kako treba da pobije Ruse, a ne da ih uzalud drži u aulu.
Ode starac. Žilin poče da se raspituje kod domaćina kakav je to starac. A Tatarin mu kaže:

— To je veliki čovek. Prvi je nekad borac bio, mnogo Rusa pobio, bogat je bio. Imao je nekada tri žene, i osam sinova. Svi su živeli u jednom selu. Ali dođoše Rusi, razoriše selo i sedam mu sinova pobiše. Samo mu jedan živ ostade, predade se Rusima. Starac ode do Rusa, pa im se i sam predade. Tri meseca je boravio kod njih, našao tamo svoga sina, sam ga ubio pa utekao. Od to doba je prestao da vojuje protiv Rusa zavojevača. Otišao u Meku, Bogu da se moli, otud mu čalma na glavi. Ko je bio u Meki, toga zovu hadži i nosi čalmu. Nikako vas, Ruse, ne može da podnese. Stalno mi govori da te ubijem; no kako da te ubijem: ja sam pare za tebe dao. A posle, ja sam te, Ivane, zavoleo; ne samo da si od mene siguran, nego te ne bih pustio ni da odeš od mene, da ti nisam reč dao.
Smeje se, pa dodaje bajagi ruski:
— Tvoja, Ivan, haroš; moja, Abdul, haroš!

IV

Proveo tako Ivan mesec dana u tatarskom aulu. Danju ide po selu, radi gde nađe kakav posao, a kad padne noć pa se sve u selu smiri, on kod sebe u pojati — kopa. Teško je bilo kopati zbog kamenja, ali on turpijom kamenje struže, te tako potkopa pod zidom otvor taman da se može provući napolje. „Samo da mi je,“ misli on, „da se sa položajem dobro upoznam: da znam na kojoj je strani naša ruska tvrđava. Ali niko od Tatara reči o tom neće da mi kaže.“
A jednom izabra vreme kad je domaćin bio otputovao. Izađe posle ručka iza aula, na brdo, — hteo da otud položaj mesta razgleda. A kad je domaćin polazio, nakričio je sinčiću da bude ceo dan oko Žilina, da motri na njega, da ga ne gubi iz očiju.
Trči mali za Žilinom, viče:
— Kuda ćeš! Otac mi je naredio da motrim na tebe. Odmah ću ljude zvati!
Stade Žilin da ga umiruje.
— Ja — veli — neću daleko. Samo na onaj breg da se ispnem. Treba jednu travku da nađem: vaš narod da lečim. Hajde i ti sa mnom. A s ovim lisicama na nogama kud mogu da bežim? Pa ću ti sutra lep luk i strele načiniti.
Nagovori on dečka, pođoše. Kad čovek pogleda na breg, nije daleko, ali sa lisicama je teško. Išao, jadnik, išao, jedva se nekako dovukao. Sede Žilin, poče položaj da razgleda. S južne strane je dumača, razmilela se ergela po njoj, a još dalje neko drugo selo se vidi. Iza toga sela drugo brdo — još strmenitije; a iza tog brda — još jedno. Između brda šuma se modri, a zatim opet planina — jedna od druge viša. A iznad svega toga — belasa se i sija planina pod snegom. A jedno takvo snežno brdo stoji iznad drugih kao neka ogromna šubara. Sa istočne i zapadne strane — sve takva ista brda; ovde onde dime se sela po klisurama.
„No,“ pomisli Žilin, „to je sve njihova zemlja.“
Poče da razgleda rusku stranu: dole ispod njega rečica; njegov, Žilinov, aul, vrtovi na sve stane. Na rečici — kao male lutke, vidi se — sagle se žene, peru rubine. Niže iza aula brdo, iza njih šume. A između ovih brda plavi se ravnica, a na ravnici daleko, daleko kao da se dim koluta. Poče sad Žilin da se seća kad je on u tvrđavi i svom stanu živeo — otkud se sunce rađalo, a gde je zalazilo. Vidi — tačno onde, u toj dolini, mora da je i ruska tvrđava. I onamo, između ona dva brda, treba da beži.
Poče sunce da se smiruje. Snežna brda — dotle bela, sad dođoše rujna. Na crnim brdima se stamnilo; iz crnih dubodolina se digla para, pa i sama ona dolina, gde je ruska tvrđava, planula kao u ognju od sunčevog smiraja. Poče Žilin da se bolje zagleda — nešto kao da se kreće i njiha u dolini, baš kao dim iz dimnjaka. I baš mu se čini da je to tamo ruska tvrđava.
Poče da se smrkava. Čuje se — hodža otpevao svoju molitvu. Vraća se stoka s paše. Krave muču. Dečko ga neprestano zove: „Hajdemo“ — a Žilinu se, veselniku, nikako ne ide.
Vratiše se kući.
„No,“ misli Žilin, „sad znam gde sam, treba da se beži.“
Hteo je još te noći da beži. Noći behu mračne, mladina. Na vraga, pred veče se Tatari vratiše. Dešavalo se, vraćaju se — gone pred sobom upljačkanu stoku pa veselo žagore.

Ali te večeri ništa nisu doterali, nego još ubijenog svog Tatarina na sedlu doneli — brata onog riđeg.. Vratiše se ljuti, kao otrovani; skupiše se da ga sahrane. Zaviše mrtvaca u platno, bez kovčega, iznesoše ga pod platane iza sela. Spustiše ga na travu. Dođe mula, skupiše se starci, ubrusima kape povezaše, poizuvaše se, čučnuše jedan do drugog oko mrtvaca.
Napred mula, iza njega tri starca, a pozadi drugi Tatari. Sedoše, oboriše glave, ćute. Dugo su tako ćutali. Diže mula glavu pa kaže:
„Al-la!“ (znači Bog).
Reče tu jednu reč pa se opet. kao ukočeni zagledaše u zemlju, i dugo su tako ćutali; sede — ne miču se.
Opet diže glavu mula:
„Al-la!“ a za njim svi: „Al-la!“ pa opet zaćutaše.
Mrtvac leži na travi — ne miče se, i oni sede kao mrtvi. Ne miče se nijedan. Samo se čuje — gore na platanu lišće prema vetru treperi. Zatim očita mula molitvu, svi poustajaše, digoše mrtvaca na ruke, ponesoše ga. Donesoše ga do jedne rupe. Rupa iskopana neobična, nego pod zemlju potkopana, kao lagum. Uzeše mrtvaca pod miške i ispod butina, presamitiše ga,-spustiše ga lagano, turiše ga onako kao da sedi pod zemlju, namestiše mu ruke na trbuh.
Navuče Nogajac sluga zelene trske, nabacaše trske ;u rupu, brzo nabacaše odozgo zemlju, poravniše je, a čelo glave mrtvačeve namestiše uspravno jedan kamen. Utapkaše zemlju, pa opet posedaše oko groba. Dugo su ćutali.
„Al-la, Al-la, Al-la!“ uzdahnuše pa ustadoše.
Razdeli riđi starcima pare, zatim ustade, uze bič, ošinu sebe tri put po čelu pa pođe kući.
Sutradan vidi Žilin — vodi riđi kobilu iza sela, a za njim tri Tatarina idu. Izađoše iza sela, skide riđi bešmet, zasuka rukave, — zdrave, snažne ručerde, — isuka jatagan, naoštri ga na brusu. Zavratiše Tatari kobili glavu naviše, priđe joj riđi, preseče joj grlo, obori kobilu pa poče da je dere — pesnicama joj kožu zagreva. Dođoše i žene, devojke, staše ispirati creva i sitniž. Zatim izudiše kobilu, odnesoše je u kuću. I sve selo skupi se kod riđeg da čine pomen pokojniku.

Tri dana su jeli tu kobilu, buzu pili — pokojniku pomen činili. Svi su Tatari tu kod kuće bili. Četvrti dan, vidi Žilin, na ručak se nekud spremaju. Dovedoše konje, opremiše se, pa pođoše njih jedno desetorica. I riđi s njima pođe; samo Abdul kod kuće ostade. Mesec tek što beše izgrejao, noći su još tamne bile.
„No,“ pomisli Žilin, „sad treba da se beži,“ pa kaže i Kostilinu. A Kostilin ne sme da se usudi.
— Ama kako da bežimo? Ta mi ni puta ne znamo.
— Znam ja put.
— Ali ne možemo do zore stići.
— Ako ne stignemo — u šumu ćemo se preko dana skloniti, pa druge noći dovršiti. Ja sam evo poneo i pogačica. Šta ti vredi tu da čamiš? Dobro, ako ti pošlju pare, ali mogu i da ne skupe koliko ovi traže. A Tatari su sad ozlojeđeni što su im naši Rusi tog čoveka ubili. Već govorkaju — hoće da nas ubiju.
Zamisli se, zamisli se Kostilin.
— Pravo kažeš, da pođemo!

V

Siđe Žilin u prokopan prolaz, raskopa ga još šire da može i Kostilin da se provuče; i sede — čekaju da se svet u aulu smiri.
Tek što se narod u aulu smiri, Žilin pođe pod zid, izvuče se. Šapuće Kostilinu: „Provlači se!“ Poče i Kostilin da se provlači, ali zakači kamen nogom, kamen pade i lupnu. A domaćinu je kuću čuvalo neko šareno pseto, kao zmija ljuto. Zvali ga Uljašin. Žilin ga je odavno navikavao na mamac: češće mu dobacivao bolje zalogaje. Čuje Uljašin topot od odvaljenog kamena — zalaja pa polete na glas, a za njim zalajaše i drugi psi. Žilin jedva čujno zviznu, dobaci psu parče pogače. Uljašin ga poznade, zadovoljno zamaha repom pa prestade da laje.
Gazdu probudi pseći lavež, odazva se psu: „Puj, puj, ne daj ga, Uljašine!“
A Žilin već zagrlio Uljašina, češka ga iza uveta. Ućuta pas, češe mu se o noge, repom podmahuje. Posedoše malo iza ugla. Utišalo se sve, samo se čuje, ovca se u toru nakašlje i dole voda preko kamenja žubori. Mrak je, zvezde su visoko na nebu; nad brdom se mlad mesec zacrveneo, rogovima se naviše penje. Po dumačama se magla kao mleko beli.
Diže se Žilin, kaže drugaru: „Dede, pobratime, da požurimo!“
Krenuše se. Tek što malo odmakoše, čuju — raspeva se mula na krovu: „Al-la Besmila! Ilrahman!“ Znači — sav će svet u džamiju da pođe. Sedoše opet, zgurili se u pomrčini. Dugo su tako sedeli, čekali, dok svet prođe. Opet se sve umiri.
„A sad, u ime Božje!“
Prekrstiše se, pa pođoše. Prođoše preko dvorišta, pa ispod strme obale na rečicu, pregaziše i rečicu, pođoše nekom dubodolinom. Magla gusta pa po zemlji polegla, a iznad glave se lepo vide zvezdice. Žilin se po zvezdama ravna na koju stranu treba ići. U magli svežina, lako se ide, samo su cokule nezgodne — iznošene, spadaju s nogu. Žilin skide svoje, baci ih, pođe bosonog. Skakuće s kamena na kamen, a sve na zvezde pogleda, po njima se upravlja. Poče Kostilin da zastaje.
— Lakše — veli — idi. Ove čizme proklete sve mi noge oguliše!
— A ti ih skini. Lakše će ti biti.
Pođe i Kostilin bos, ali sad je još gore: onako bos sve noge isekao, pa neprestano zaostaje. A Žilin mu kaže:
— Ako noge izranjaviš, one će ti i zarasti, no ako te stignu — ubiće te.
Kostilin, šta zna? Ćuti, jadnik, ide i kuka. Išli su dolinom podugo. Čuju — s desne strane psi zalajaše. Žilin stade, pogleda oko sebe, pope se na brdo, rukama ga je napipao.
— Ih, brate — kaže — pogrešili smo! — Desno smo uzeli. Tu je tuđ aul, s brda sam ga video. Moramo nazad, pa levo, u planinu. Tu negde mora i šuma biti.
A Kostilin kaže:
— Pa pričekaj, brate, makar malo, da malo odahnem: noge su mi sve u krvi.
— Ako! Sve će to zarasti. Probaj lakše da skačeš. Šta znaš drugo.
I potrča Žilin nazad, levo, u planinu, u šumu.

Kostilin neprestano zaostaje i žali se. Žilin tek samo vikne na njega, a sam ne zaostaje.
Ispeše se na brdo. Pravo je rekao Žilin — šuma. Uđoše u šumu. Tu o bodljikavo žbunje i ono malo poslednjeg odela pocepaše. Naiđoše na putanju u šumi. Idu.
— Čekaj! — Začu se bat kopita na putu. Zastaše, osluškuju. Zatapkalo kao konj pa stalo. Oni pođoše — ono opet zatapka. Oni stanu — i ono stane. Privuče se Žilin, gleda na svetlost po putu. Stoji nešto: konj je i nije konj, a na konju nešto neobično, na čoveka ne liči! Čuje čak i kako zarza. „Koji vrag?!“ Zviznu Žilin polako, — kad li ono poskoči s puta u šumu; poče šuma da se lomi i krši, kao da se bura po njoj razletela.
Kostilin — ni živ, ni mrtav koliko se prepao. A Žilin se smeje, kaže:
— To je jelen. Čuješ ga kako rogovima granje lomi-Mi se od njega uplašili, a on — od nas!
Pođoše dalje. Poče već da se razdanjava, tu je i jutro. A idu li kud su naumili, ili ne — to ne znaju. Žilinu se sve čini da su ga baš tim putem nosili Tatari kad ga zarobiše, te da će biti još svojih deset kilometara; ali pouzdanog znaka još nema, a i ko će noću da se razazna. Iziđoše na jednu poljanicu. Kostilin se skljoka na zemlju pa kaže:
— Radi, brate, kako te Bog uči, a ja ne mogu. Noge neće više da idu.
Stade ga Žilin hrabriti.
— Ne, ne — veli onaj — neću stići, prosto ne mogu. Razljuti se Žilin, otpljunu, izgrdi ga.
— Pa dobro kad nećeš. Ja odoh sam. Zbogom ostaj! Kostilin skoči pa pođe. Prođoše možda još četiri vrste. Magla se u šumi još jača spustila; ništa se pred sobom ne vidi, jedva se i zvezde naziru.
Najednom čuju — ispred njih trupka konj. Lepo se čuje — potkovica o kamen lupa. Leže Žilin potrbuške, po zemlji sluša.
— Dabogme, ovamo na nas jaše konjanik.
Pobegoše s puta, skloniše se u žbunje, pa čekaju.

Žilin dopuzi do puta, gleda konjanika: jedan Tatarin jaše, tera kradenu kravu, i nešto kao da pevuši. Prođe Tatarin. Žilin se vrati Kostilinu.
— No, pronese ga Bog; ustaj, pa da idemo.
Poče Kostilin da se diže, ali pade.
— Ne mogu, tako mi Boga; snage nemam.
Gojazan, teretan čovek, sav u znoju, pa kad ga uhvati u šumi ona studena magla, a noge izranjavljene, ništa od njega! Pokuša Žilin da ga digne. Kad zajauka Kostilin :
— Ostavi me, brate, tako ti Boga!
Žilin premre od straha.
— Što vičeš, čoveče Božji! Tu je blizu maločašnji Tatarin, čuće nas. — A u sebi misli: „Ta zbilja je sasvim iznemogao. Šta ću sad s čovekom? Sramota je da ga tu ostavljam.“
— No — veli — ustaj, namesti mi se na leđa. Ja ću te odneti kad ne možeš sam.
Namesti ga sebi na leđa, prihvati ga rukama ispod butina, izađe na put, ponese ga.
— Samo — veli -— ne gnjavi me, tako ti Boga, rukama za gušu. Za ramena se pridržavaj!
Teško je Žilinu; i njemu su noge raskrvavljene, a i on se umorio. Saže se, namesti Kostilina bolje, podbaci ga, da više na njemu sedi, nosi ga tako putem…
Ali mora da je onaj Tatarin čuo kad je Kostilin maločas jauknuo. Čuje Žilin — jaše neko odzadi, viče nešto tatarski. Žilin jurnu u žbunje. Tatarin dohvati pušku, ispali je, ne pogodi, viknu tatarski pa kao strela odlete putem.
— No, — kaže Žilin, — propali smo, brate! Taj će pas sad odmah da skupi Tatare u poteru za nama. Ako ne odmaknemo bar ove tri vrste, odzvonilo nam je!
— A u sebi misli o Kostilinu: — „I koji me đavo terao da ovog groba sobom vučem. Da sam sam, odavna bih na mestu bio.“
Kostilin mu reče:
— Idi, brate, sam. Što da zbog mene glavu izgubiš?

— Ne, neću da idem. Sramota je druga tako ostaviti.
Uze ga opet na leđa, pa pođe kako je mogao, napred.
Prođe tako možda jednu vrstu. Neprestano šuma, kraj joj se ne vidi. A magla već počela da se razilazi, pa kao da se neki oblaci navlače. Ne vide se već zvezde. Izmučio se jadni Žilin.
Dođe do jednog ozidanog izvora kraj puta. Stade, spusti Kostilina s leđa.
— Ded — veli — da se odmoriš, a i ožedneo sam.
Ali tek što se spusti na izvor, čuje konjski topot odzadi. Opet jurnuše desno u žbunje pod strminu, pa legoše.
Čuju — glasovi tatarski. Zastadoše Tatari na samom onom mestu gde su oni pre s puta bili skrenuli. Razgovaraše se jedan časak, zatim — čuje se — pujdaju pse. Čuju — krška nešto kroz žbunje, pravo na njih nečiji tuđ pas. Stade pa poče da laje.
Eto i Tatara, opet tuđi; zgrabiše ih, svezaše, metnuše ih na konje.
Pređoše tako dve-tri vrste. Susreće ih Abdul sa još dva Tatarina, Razgovori se nešto sa Tatarima, prenesoše ih na svoje konje, ponesoše nazad u aul.
Abdul se sad već ne smeje, ni reči ne govori s njima..
Donesoše ih pred zoru u aul, ostaviše ih na ulici. Strčaše se deca. Kamenjem ih i bičevima biju, ciče.
Skupiše se Tatari na dogovor, dođe i onaj starac ispod brda. Poče razgovor. Razumede Žilin da se dogovaraju šta da urade sa njima. Jedni vele treba ih još, dublje u planinu premestiti, a starac kaže: „Ubiti treba pse!“ Abdul ne pristaje, kaže: „Ja sam za njih pare dao; dobiću otkup za njih.“ A starac kaže: „Ništa ti oni neće platiti, samo ćeš i dalje petljati s njima. Šteta je i gre’ota Ruse hraniti. Ubiti — i svršeno!“
Raziđoše se. Priđe domaćin Žilinu:
— Ako mi — veli — ne pošlju za vas otkup, ja ću vas od danas dve nedelje — zaklati. A ako pokušaš opet da bežiš — kao psa ću te ubiti. Piši pismo, dobro napiši!
Donesoše im hartije, napisaše pisma. Nabiše na njih opet lisice, odvezoše ih iza džamije. Tamo je bila jama od kakvih pet aršina. Strpaše ih u tu jamu.

VI

Život im sad nasta — da gori biti ne može. Lisice im nisu skidali, niti ih kad na slobodu puštali. Bacali su im u jamu, kao psima, nepečeno testo, i u testiji vodu spuštali. Smrad u jami, zadah, vlaga. Kostilin se mnogo izgubio, sav podnaduo. Kostobolja mu sve telo ukočila — samo ječi ili spava. I Žilin je onemoćao. Vidi — nema spasa ni izlaza. I ne zna kako da se iskobelja.
Počeo bio opet da potkopava, ali zemlju nema kud da baca; primetio gazda, pa opet pripretio da će ga ubiti. Čučnuo tako jednom u jami, seća se svog života u slobodi, pa mu teško — preteško. Kad najednom… pade mu u krilo sirnjača pogača, zatim i druga, i neke trešnje ga svega zasuše. Pogleda gore, a tamo Dina..
Pogleda ga, osmehnu se pa pobeže. Žilin pomisli: „A, možda bi nam i Dina mogla kako pomoći?“
Raščisti u jami jedno mestance, nagreba noktima gline, poče opet da pravi lutke. Napravio ljude, konje, pse. Misli: „Kad naiđe Dina, dobaciće joj.“
Ali sutradan — nema Dine. A čuje Žilin — trupkaju konji, dovezli se neki, zagrajali, Ruse pominju. I čuje starčev glas. Dobro nije mogao da razabere, ali nagađa šta je: ruska vojska im došla bliže, pa se boje Tatari da im i u aul njihov ne uđu, pa sad ne znaju šta će sa zarobljenicima.
Dogovaraše se, vikahu pa odoše. Najednom čuje — zašumi mu nešto nad glavom. Vidi: Dina čučnula, kolena joj više glave vire. Sagla se i nad jamin otvor nagla, đerdan joj visi, nija se nad jamom, oči joj se kao zvezdice sjaje. Izvadila iz rukava dve pogačice sirnjače, bacila mu. Žilin ih prihvati pa joj kaže:
— Što te nema tako dugo? Da vidiš kakve sam ti igračke napravio. Na, ‘vataj!
Stade joj bacati jednu po jednu.

A ona glavom odmahuje, i ne gleda.
— Što će mi! — kaže. — Ućuta, zadrža se još malo pa reče: — Ivane! ’oće da te ubiju. — I pokazuje rukom na vrat.
— Ko hoće da me ubije?
— Otac. Starci mu zapovedili. A meni te je mnogo žao.
A Žilin joj kaže:
— Pa kad ti je žao, a ti mi donesi neku podužu motku:
Ona glavom odmahuje. Ne sme. On sklopi ruke, moli joj se.
— Dina, ako Boga znaš! Donesi, Dinuška!
— Ne smem, —kaže — videće me: svi su kod kuće.— Pa ode.
Sedi s večera Žilin pa se teško zamislio šta će biti. Neprestano pogleda iznad sebe. Zvezde se vide, a mesec još nije izgrejao. Mula otpeva svoje; sve se utiša. Poče već i Žilin da drema, sve misli: „Neće mala smeti.“
Najednom se odozgo glina odroni pa mu se na glavu prosu; pogleda gore — dugačka motka se kroz onaj kraj jame spušta na niže. Pomolila se, počela da se spušta, klizi u jamu. Obradova se Žilin, prihvati je rukom, spusti je. Motka jaka, zamašna. On je već ranije tu motku na gazdinom krovu bio uočio.
Pogleda gore: zvezde se na nebu blistaju; a nad samom jamom Dinine se oči, kao u mačke, u pomrčini sijaju. Nagla se nad okrajkom jame pa šapuće;
— Ivane, Ivane! — A ovamo rukama kod lica sve maše, hoće da mu kaže: „Lakše, lakše!“
— Šta veliš? — kaže Žilin.
— Odvezli se svi, samo smo dvoje kod kuće.
A Žilin kaže:
— No, Kostiline, hajdemo! Sad il’ nikad! Ja ću te opet poneti.
No Kostilin ni da čuje!
— Ne, — kaže — ja već odavde neću izaći. — A i kako da pođem kad evo nemam snage ni da se, ovako ležeći, na drugu stranu prevrnem.
— A ti onda zbogom ostaj! Oprosti ako sam ti kad što nažao učinio. — Pa se poljubi sa Kostilinom.

Uhvati se za motku, reče Dini da je drži pa poče da se diže. Dvaput je padao, lisice mu smetale. Pridrža ga Kostilin, — ispe se nekako gore. Dina ga iz sve snage vuče ručicama za košulju, a smeje se.
Uze Žilin onu motku pa kaže:
— Odnesi je gde je bila, Dina, jer kad je vide ovde, mogu da se sete, pa teško tebi! — Odvuče ona motku, a Žilin pođe pod brdo. Spusti se pod strminu, uze jedan šiljast kamen, poče katanac sa lisica da obija. Ali katanac jak, nikako da ga obije, a i nezgodno mu je onako sputanom. Čuje — trči neko s brda; lako poskakuje. Misli: „Jamačno, opet Dina.“ Dotrča Dina, uze mu kamen iz ruke pa kaže:
— Daj, ja ću ti to.
Kleče pred njim pa poče da obija. Ali ručice tanke kao prutići, nimalo snage nemaju. Baci kamen, pa se zaplaka jadnica. Lati se Žilin opet katanca, a Dina kraj njega čučnula, za ramena ga drži. Pogleda Žilin oko sebe, vidi — levo iza brda nebo počelo da se rumeni — mesec izgreva.
„No,“ pomisli on, „pre mesečine dumaču treba da pređem, do šume da stignem.“ Diže se, baci kamen. Makar i u lisicama, mora se ići.
— Zbogom mi ostaj, Dinuška! Dok sam živ, sećaću te se.
No Dina se uhvati za njega, pipa po njemu rukama; gleda gde bi mogla pogačice da mu metne. On uze pogačice.
— Hvala ti, — kaže — pametnice! Ko će ti, kad ja odem, lutkice praviti? — Pa je pogladi po glavi.
A Dina se gorko zaplaka, pokri se rukama, potrča uz brdo, kao koza skakuće. Samo se u pomrčini čuje kako joj nanizan novac iz kose po leđima zvecka.
Prekrsti se Žilin, prihvati rukom katanac na lisicama da ne zvecka, pođe putem. Nogu vuče a neprestano na rumen nebesku pogleda gde se mesec rađa. Poznao je put. Pravo, bez skretanja, jedno osam vrsta treba da pređe. Samo da do šume stigne pre no što mesec sasvim izgreje. Pređe preko rečice, — počela već da se belasa mesečina. Pođe dumačom, ide, neprestano motri. Mesec se još ne ukazuje. Ona maločašnja rumen je već jasnija, te je s jedne strane dubodoline sve vidnije i vidnije. Senka klizi pod brdo, sve više mu se približuje.
Ide tako Žilin, drži se neprestano senke. On hita, a mesec još brže izgreva; već se i desno vrhunci zasijali. Poče da se približuje šumi, ispade i mesec iza brda — belo, svetlo, sasvim kao danju. Na drveću se svaki listak vidi. Tiho je, svetlo po brdima; kao da je sve izumrlo. Samo se čuje kako dole rečica žubori.
Dođe i do šume, — ni na koga ne naiđe. Izabra Žilin u šumi mračnije mestance, sede da se odmori.
Odmorio se, pogačicu poručao. Nađe zgodan kamen pa poče opet katanac da obija. Sve ruke je iskrvavio, a katanac nije mogao da obije. Diže se, pođe putem. Pređe možda jednu vrstu. Klonu, seva mu u kostima. Načini nekako desetak koraka pa stane. „Šta znam sad,“ pomisli, „vući ću se ovako dok traje još neka snaga u meni.
A da sednem… posle se već neću dići. Do tvrđave neću stići, a kad se razdani, leći ću negde u šumi, predaniću, a noću ću opet poći.“
Svu noć je išao. Naiđoše mu u susret dva Tatarina na konjima, ali Žilin ih je izdaleka osetio, sakrio se za drvo.
Počeo mesec već da bledi, pala rosa, tu je i svanuće, a Žilin do kraja šume nije došao. „No,“ misli, „još ću trideset koraka da pređem, svratiću u šumu i sešću.“ Prođe tridesetak koraka. Vidi — šuma se završava. Izađe na okrajak — sasvim se rasvanulo. Pred njim su kao na dlanu stepa i njihova tvrđava, a levo, sasvim ispod brda, vatre gore, gase se, dim se širi a ljudi kraj vatara.
Zagleda se, vidi: — puške se blistaju — Kozaci, vojnici!
Obradova se Žilin, upe se iz petnih žila, pođe pod brdo. A u sebi misli:
„Sačuvaj, Bože, ako me tu, na ovoj čistini, smotri kakav Tatarin, jer ako sam već i blizu, ipak mu ne bih umakao.“
Tek što pomisli — kad tamo a levo na anti24 stoje tri Tatarina — na kakve dve duži njiva. Primetiše ga, pojuriše prema njemu. Samrtni strah ga obuze. Zamaha rukama pa viknu koliko ga je grlo nosilo:

— U pomoć, braćo!… U pomoć!…
Čuše ga naši! Iskočiše Kozaci na konjima, poleteše prema njemu, na presret Tatarima.
No Kozacima je daleko, a Tatarima blizu. Ali sad i Žilin napreže poslednju snagu, prihvati rukom lisice, juri Kozacima, kao van sebe, krsti se, jadnik, i viče:
— Braćo! braćo! braćo!..
Kozaka je bilo oko petnaest momaka.
Uplašiše se Tatari, — pre cilja počeše da zastaju. I dotrča Žilin do svojih drugova.
Skupiše se oko njega Kozaci, pitaju ga ko je, šta je, otkuda je. A Žilin kao van sebe, plače i neprestano:
— Braćo, braćo!…
Istrčaše vojnici, skupiše se oko Žilina — neko mu pruža hleba, neko kaše, neko rakije; neko ga šinjelom ogrće, neko mu lisice obija.
Prepoznaše ga oficiri, odvezoše ga u stanicu. Obradovaše mu se vojnici, drugovi se skupiše kod svog Žilina.
Ispriča im Žilin kako je sve sa njim bilo pa kaže:
— Eto ti moje posete ostareloj majci i moje — ženidbe! Ne, brate, vidi se da mi to nije bilo suđeno.
I ostade da i dalje služi na Kavkazu. Kostilina tek posle mesec dana otkupiše za pet hiljada. — Jedva ga živog donesoše.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Jovan Maksimović

Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE

Lav Nikolajevič Tolstoj – TRI PITANJA

Lav Nikolajevič Tolstoj – TRI PITANJA / Odabrane pripovetke

Pomisli jednom jedan car da, kad bi on svagda znao kada da počinje svaku stvar, pa kad bi još znao s kojim ljudima treba a s kojima ne treba da ima posla, i što je najglavnije, kad bi uvek znao kakva je stvar od svih najvažnija, tada nikad ne bi imao neuspeha i štete. Pa pomislivši tako, car razglasi po svem carstvu da će veliku nagradu dati onome ko ga nauči kako da zna pravo vreme za svaki posao, kako da zna koji su mu ljudi najpotrebniji i kako da se ne vara u tom koja je stvar najpotrebnija i najvažnija.

Staše dolaziti caru učeni ljudi pa odgovarahu — ovaj ovako, onaj onako — na njegova pitanja.
Na prvo pitanje jedni rekoše: za to da zna pravo vreme za svaku stvar, posao, trebalo bi da unapred sastavi raspored za dan, mesec i godinu, pa da se strogo pridržava onoga što je naznačeno. Tek tada će se, rekoše mu oni, svaka stvar raditi u pravo svoje vreme. Drugi rekoše da se ne može unapred rešavati kakav će se posao raditi i u koje vreme, te se ne treba kojekakvim praznim zabavama rasejavati, nego vazda biti pažljiv prema onome što se događa, pa tada delati, činiti ono što treba.

Treći rekoše da, ma kako car bio pažljiv prema onome što se događa, ipak sam čovek ne može svagda odlučivati u koje vreme treba nešto raditi. Treba da ima oko sebe savet mudrih ljudi pa prema njihovom savetu rešavati šta i u koje vreme da radi. Četvrti su govorili kako se u životu često dešavaju takve stvari da čovek nema kad da pita savetnike, nego treba odmah, onoga časa rešiti — da li mu je vreme ili nije vreme da se posao počinje. A zato, da bi se to znalo, trebalo bi, opet, znati šta će se dogoditi. Za to pak, da bi to mogao znati, treba opet unapred znati šta će se kad desiti. A to mogu znati samo čarobnici. Te stoga, da bi se znalo pravo vreme za svaku stvar, treba pitati za to čarobnike.

Tako su, svaki na svoj način, odgovarali i na drugo pitanje. Jedni su govorili da su najpotrebniji caru ljudi — da su to njegovi pomoćnici, upravljači državnim poslovima; drugi rekoše da su najpotrebniji caru ljudi — to su sveštenici; treći da su najpotrebniji caru ljudi — lekari; četvrti da su za cara najpotrebniji — vojnici.

Na treće pak pitanje: koja je stvar najvažnija, jedni su govorili da je najvažnija stvar na svetu — nauka; drugi rekoše da je najvažnija stvar — ratna veština; a treći da je od svega toga važnije — bogopoštovanje.

Svi odgovori behu različiti, te se stoga car ne složi ni s jednim između njih, i nikome ne dade nagrade. A da bi što tačnije doznao odgovore na svoja pitanja, on odluči da pita o tome jednog pustinjaka čija se mudrost razglasila bila po svem carstvu.
Taj pustinjak je živeo u šumi, nikud iz nje nije izlazio, a primao je samo proste ljude. I stoga se car presvuče u prosto odelo pa, ne dovezavši se sa svojim oružnicima do pustinjakove ćelije, sjaha s konja pa, samosam, pođe k njemu.

Kad mu car priđe, pustinjak je pred svojom kolibom kopao i pravio leje. Ugledavši cara, on se pozdravi sa njim pa odmah nastavi kopanje. Taj pustinjak bio je mršav i slab. Turajući ašov u zemlju i prevrćući omanje grudve zemlje, teško je disao.
Car mu priđe i reče:
— Došao sam ti, mudri pustinjače, da te molim da mi daš odgovor na ova tri pitanja: koje vreme treba čovek da shvati i uoči pa da ne propusti kako da se posle ne bi kajao; koji su ljudi najpotrebniji, te s kojim, dakle, ljudima treba više a s kojima manje opštiti, i kakva su dela najvažnija, te koje stoga delo između svih treba činiti pre drugih?

Pustinjak sasluša cara, ali mu ništa ne odgovori,. nego opljunu šake pa prionu da dalje rilja zemlju.
— Ti si se umorio, — reče mu car — ded mi taj ašov, da te odmenim.
— Hvala ti! — reče pustinjak, dade mu ašov pa sede na zemlju da se odmori.
Prekopavši i udesivši ove leje, car zastade, pa ponovi svoje pitanje. Pustinjak mu opet ništa ne odgovori, nego ustade i pruži ruku prema ašovu.
— Sad se ti odmori; daj mi da ja… —reče on.
No car mu ne dade ašova nego produži dalje da kopa. Prođe jedan čas, drugi, sunce poče da zalazi za drveće, a car zabode ašov u zemlju pa reče:
— Došao sam ti, mudri čoveče, da mi daš odgovorena moja pitanja. Ako ne možeš da mi odgovoriš, ti reci, pa da se vratim otkud sam i došao.
— A gle, ko ono trči ovamo? — reče pustinjak-
— Da vidimo ko je.

Car se okrenu pa vide da iz šume zbilja trči nekakav bradat čovek. Taj se čovek držao rukama za trbuh ispod ruku mu je curila krv. Pritrčavši k caru, bradonja pade na zemlju pa, urazročenih očiju, nije se kretao, no samo slabo jaukao.

Car zajedno sa pustinjakom otkopča i odgrnu odelo tog čoveka. Na trbuhu mu je zjapila velika rana. Car, kako je znao, opra i ubrisa svojim rupcem, a pustinjakovim ubrusom je previ. No krv ne prestajaše. Car nekoliko puta skidaše u toploj krvi ogrezao zavoj, pa nanovo ispiraše i zavijaše ranu.

Kad krv prestade da lopi, ranjenik se povrati pa. zaiska vode. Car mu donese sveže vode i napoji ga.
Sunce, međutim, beše sasvim zašlo, vazduh se osveži. Car pomoću pustinjaka prenese ranjenog čoveka u ćeliju pa ga položi na postelju. Ležeći na postelji ranjenik zažmuri i utiša se. Car se beše tako umorio od hoda i rada da je i on, zguren na pragu, zaspao takvim krepkim snom da je prespavao, onako zguren na pragu svu letnju, kratku noć, a kad se probudio, dugo nije mogao da shvati gde je i ko je onaj strašni bradati čovek što leži na krevetu, pa se eto uporno oštro zagledao u njega svojim zažarenim očima.
— Oprosti mi — reče mu bradati čovek slabim glasom kad vide da se car probudio pa ga gleda.
— Ja tebe ne poznajem, i ne znam šta da ti praštam, — reče mu car.
— Ti ne znaš mene, ali ja znam tebe. Ja sam onaj neprijatelj tvoj koji sam se zakleo da ću ti se osvetiti što si mi brata pogubio i oduzeo mu imanje. Ja sam znao da si ti pošao sam ka pustinjaku, pa sam se rešio da te ubijem kad se budeš vraćao. Ali prođe ceo dan a ti se nikako ne vraćaš. Tada ja izađoh iz zasede da vidim gde si, pa naiđoh na tvoje oružnike. Oni me poznadoše i raniše. Ja pobegoh od njih, no kako mi je krv nezadržano lopila iz rane, ja bih jamačno umro da mi ti nisi ranu previo. A sad, ako ostanem živ, i ti na to pristaneš, ja ću te kao najverniji rob služiti, i to isto ću i sinovima svojim narediti. Oprosti mi.

Caru bi vrlo milo što mu je tako lako pošlo za rukom da se pomiri sa svojim neprijateljem; pa ne samo da mu je oprostio nego mu obeća da će mu sve njegovo imanje vratiti i, osim toga, da će mu odmah poslati svoje sluge i lekare da mu budu na pomoći.
Oprostivši se sa ranjenikom, car izađe na kućni prag; tražeći očima pustinjaka i sad, pre no što pođe od njega, on poslednji put zažele da ga zamoli da mu odgovori na data mu pitanja. Pustinjak beše na dvorištu, pa puzeći na kolenima pored juče uskopanih leja, nešto je tamo sejao i presađivao.
Car mu priđe i reče:
— Poslednji te put, mudri čoveče, molim da mi odgovoriš na ona pitanja.
— Pa već ti je odgovoreno — reče mu pustinjak, sedajući na svoje mršave nožne listove i odozdo naviše gledajući u cara koji je pred njim stojao.
— Kako odgovoreno?! — zapita ga car.

— Pa evo kako, — reče pustinjak. — Da se ti juče nisi sažalio na moju slabost, da nisi uskopao ove leje, nego da si pošao sam nazad, ovaj bi te bratac presreo i napao, i ti bi se ljuto kajao što nisi ostao sa mnom. Znači: najbolje i najpodesnije vreme bilo ti je ono kad si kopao leje, a ja sam ti, opet, tada bio najvažniji čovek, a najvažnije delo je bilo: meni dobro učiniti.

… A posle, kad je onaj dotrčao, najbolji, najpodesniji čas je bio kad si ga dvorio i negovao. A da mu ti tada ne previ ranu, on bi umro, ne pomirivši se s tobom. Znači: i najpotrebniji i najvažniji čovek bio je on, a ono što si mu ti učinio, to je i bilo najvažnije delo. Zato i zapamti da je najvažnije vreme jedno: sad, sad odmah; a najvažnije je ono stoga što mi samo u njemu jedinom gospodarimo nad sobom. A najpotrebniji je čovek onaj s kojim si se sad sastao i našao, jer niko ne može znati hoće li on imati da radi još sa nekim drugim čovekom; a najvažnije, najznačajnije je delo učiniti mu dobro — najvažnije stoga što je samo za to i na to i poslan čovek na ovaj svet.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Jovan Maksimović

Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE

Lav Nikolajevič Tolstoj – LAŽNI KUPON

Lav Nikolajevič Tolstoj – LAŽNI KUPON / Odabrane pripovetke

PRVI DEO

Fjodor Mihailovič Smokovnikov, predsednik gubernijske finansijske direkcije, bio je čovek nepotkupljiv, čim se ponosio, preterano liberalan i ne samo slobodouman već je mrzeo svako ispoljavanje religioznosti, koju je smatrao kao ostatak praznoverstva. Iz kancelarije se vratio vrlo rđavo raspoložen. Gubernator mu je napisao sasvim glup akt po kome bi se moglo smatrati da je Fjodor Mihailovič uradio nešto nepošteno. Fjodor Mihailovič se jako naljuti, pa odmah napisa žustar i zajedljiv odgovor.
Kod kuće se Fjodoru Mihailoviču činilo da mu se sve radi usprkos.
Bilo je pet minuta do pet sati. On je mislio da će se odmah ručati, ali ručak nije bio gotov. Fjodor Mihailovič zalupi vratima, pa ode u svoju sobu. Neko zakuca na vrata. „Koji li je to vrag?“ pomisli on, pa viknu:
— Ko je to?
U sobu uđe gimnazist petog razreda, sin Fjodora Mihailoviča, dečak od svojih petnaest godina.
— Šta hoćeš?
— Danas je prvi.
— Šta? Novaca?
— Bilo je uobičajeno da svakoga prvog u mesecu otac daje sinu novac za zabavu, tri rublje. Fjodor Mihailovič se namršti, izvadi notes, potraži i izvadi kupon od dve rublje i pedeset kopejki, zatim izvadi novčanik sa srebrom i izbroji još pedeset kopejki. Sin: je ćutao i nije uzimao.
— Tata, molim te, daj mi unapred.
— Šta?
— Ne bih iskao, ali sam uzajmio na poštenu reč, obećao sam. Ja kao pošten čovek ne mogu… treba mi još tri rublje… ja, bogami, neću tražiti… ne da neću iskati, već prosto… molim te, tata.
— Kazano ti je.
— Ali, tata, to je izuzetno.
— Ti dobijaš mesečno tri rublje, i opet ti je malo.
Ja u tvojim godinama nisam dobijao ni pedeset kopejki..
— Sad svi moji drugovi više dobijaju. Petrov, Ivanicki dobijaju po pedeset rubalja.
— A ja ti kažem da ćeš biti varalica, ako se tako budeš ponašao. Ja rekoh.
— Ta šta rekoste! Vi nikad nećete moći razumeti moj položaj. Moraću biti podlac. Vama je dobro.
— Odlazi napolje, bitango. Napolje!
Fjodor Mihailovič skoči i polete na sina.
— Napolje! Vas takve treba šibati.
Sin se uplaši i naljuti, ali se više naljuti nego što se uplaši, pa, oborivši glavu, brzim korakom pođe k vratima. Fjodor Mihailovič nije hteo da ga bije, ali mu je bilo milo što se naljutio i dugo je još vikao i grdio sina, idući za njim.
Kad dođe sobarica i reče da je gotov ručak, Fjodor Mihailovič ustade.
— Jedva jednom, — reče on — meni se više i. ne jede.
Pa namrgodivši se pođe na ručak.
Za stolom mu žena poče nešto govoriti, ali on tako ljutito promrmlja kratak odgovor da ona ućuta. I sin nije dizao očiju s tanjira i ćutao je. Ručaše ćuteći, pa ćuteći i ustadoše i raziđoše se.
Posle ručka gimnazist se vrati u svoju sobu, izvadi iz džepa kupon i sitninu, pa baci na sto, a zatim skide mundir8, pa obuče bluzu. Gimnazist najpre uze raskupusanu latinsku gramatiku, zatim zaključa vrata, zgrte rukom novac sa stola u fioku, uze iz fioke čaure za pravljenje cigareta, napuni jednu duvanom, zapuši vatom pa stade pušiti.
Nad gramatikom i pribeleškama sedeo je oko dva sata, ne razumevajući ništa, zatim ustade i poče hodati po sobi, trupkajući petom, i opominjati se svega što je bilo s ocem. Seti se svake reči od očeve grdnje, naročito njegovog ljutitog lica, baš kao da ih sad sluša i njega vidi. „Bitango, treba šibati.“ I što se više opominjao, sve se više ljutio na oca. Seti se kako mu je otac rekao: „Vidim da će od tebe postati varalica. To znaj.“ — „I postaću varalica, kad je tako. Njemu je dobro. Zaboravio je da je i on bio mlad. Pa dobro, kakav sam zločin učinio? Prosto otišao u pozorište, nisam imao novaca, uzajmio od Peće Grušeckog. Šta ima tu rđavo? Drugi bi se sažalio, raspitao, a ovaj samo grdi i o sebi misli. Kad mu nečega nema — viče po celoj kući, a ja varalica. Ne, makar da mi je i otac, ne volim ga. Ne znam da li su svi takvi, ali ja ga ne volim.“ Na vrata zakuca sobarica. Ona donese pisamce. „Rekli su da odmah odgovorite.“
U pisamcetu je stojalo: „Evo već treći put te molim da mi vratiš šest rubalja što si ih uzajmio od mene, a ti sve izbegavaš. Tako ne rade pošteni ljudi. Molim te da mi odmah pošlješ po donosiocu ovog pisma. Preko mi je potrebno. Kako to da ne možeš da nabaviš.
Prema tome da li ćeš vratiti ili nećeš, prezire te ili poštuje tvoj drug Grušecki.“
„Pomisli samo! Što je svinja! Ne može da pričeka. Pokušaću još.“
Mića pođe k materi. To je bila poslednja nada. Njegova mati je bila dobra i nije mogla ništa odbiti, i ona bi mu, možda, i pomogla, ali je danas bila uznemirena bolešću mlađeg sina, dvogodišnjeg Peće. Ona se naljuti na Miću što je došao i zagalamio, pa ga smesta odbi.
On nešto progunđa sebi pod nos, pa pođe na vrata. Njoj bi žao sina, i ona ga vrati.
— Čekaj, Mića — reče ona. Sad nemam, ali ću sutra nabaviti.
Ali je u Mići još neprestano besnela ljutnja na oca.
— Šta će mi sutra, kad mi je potrebno danas. Onda znajte da ću otići drugu.
On izađe zalupivši vratima.
„Ništa mi drugo ne ostaje; on će mi pokazati gde da založim sat,“ pomisli, pipajući sat u džepu.
Mića uze iz stola kupon i sitninu, obuče gornji kaput, pa pođe Mahinu.

* * *

Mahin je bio gimnazist s brkovima. Živeo je kod tetke. Mića je znao da je Mahin rđav mladić, ali mu se i nehotice podavao kad bi bio s njim. Mahin je bio kod kuće i spremao se u pozorište. U njegovoj prljavoj sobici osećao se mirišljavi sapun i kolonjska voda.
— To je, brate, najlakša stvar — reći će Mahin, kad mu Mića ispriča svoju nevolju, pokaza kupon i pedeset kopejki i reče da mu treba devet rubalja. — Može se i sat založiti, a može i nešto bolje — reče Mahin, namigujući jednim okom.
— Kako bolje?
— Pa vrlo prosto.
Mahin uze kupon.
— Metnuti jedinicu pred 2,50, pa će biti 12,50.
— A zar ima i takvih?
— Kako da ne! Ja sam jedan takav proturio.
— Ta ne može biti!
— Dakle, kako veliš, da mećem? — reče Mahin, uzevši pero i raširivši kupon prstima leve ruke.
— Ali to je ružno!
— Ih, koješta!
„Pa doista,“ pomisli Mića, i on se opet seti očeve grdnje: varalica. „Pa eto, biću varalica.“ On pogleda u lice Mahinu. Mahin je gledao u njega, smeškajući se mirno.
— Dakle šta, da mećem?
— Meći.
Mahin pažljivo dopisa jedinicu.
— No, eto, sad hajdemo u radnju. Odmah tu na uglu: fotografski pribor. Meni baš treba ram, evo za ovu personu.
On uze kartu s fotografijom devojke krupnih očiju, ogromne kose i divne biste.
— Što je srce! A?
— Da, da. Pa kako ćemo?…
— Vrlo prosto. Hajdemo.
Mahin se obuče, i oni zajedno izađoše.
Na vratima fotografske radnje zazvoni zvonce. Gimnazisti uđoše, razgledajući praznu radnju s rafovima ispunjenim fotografskim priborom i sa staklenim ormanima na tezgi. Na zadnja vrata uđe ružna žena, dobroćudna lica, pa stavši iza tezge, upita šta treba.
— Jedan lep okvir, madam.
— Od koje cene? — upita žena preturajući ramove raznih oblika brzo i vešto rukama u rukavicama s podsečenim prstima, otečenih zglavkova na prstima. — Ovi su po pedeset kopejki, a ovi su skuplji. A evo ovaj je vrlo sladak, nov fason11, rublja i dvadeset kopejki.
— Pa dajte taj. Nego, možete li popustiti? Uzmite rublju.
— Kod nas nema pogađanja — reče žena dostojanstveno.
— Pa dobro, neka bude — reče Mahin, mećući na staklenu tezgu kupon.
— Dajte nam i kusur, ali brže, da ne zadocnimo u pozorište.
— Imate još vremena — reče žena, pa poče kratkovidim očima razgledati kupon.
— Slatko će izgledati u ovom ramu? A? — reče Mahin, obraćajući se Mići.
— Da nemate drugih novaca? — reče prodavačica.
— To i jest muka što nemam. Dao mi otac, pa moram usitniti.
— Pa imate valjda rublju i dvadeset kopejki?
— Imam pedeset kopejki. A šta, vi se bojite da vas ne prevarimo lažnim novcima?
— Ne, ja ništa ne velim.
— Onda dajte, mi ćemo razmeniti.
— Pa koliko imam da vam vratim?
— Dakle, jedanaest i nešto više.
Prodavačica pokuca na računaljci, otvori pisaći pult12, izvadi novčanicu od deset rubalja, pa brknuvši rukom po sitnini, skupi još šest komada od po petnaest kopejki i dva po pet.
— Molim vas, zavijte — reče Mahin, uzevši novac bez žurbe.
— Odmah.
Prodavačica zavi i zaveza kanapom.
Mića slobodno dahnu tek kad zvonce na spoljnjim vratima zazvoni za njim i oni izađoše na ulicu.
— No, evo tebi deset rubalja, a ovo daj meni. Vratiću ti.
I Mahin ode u pozorište, a Mića Grušeckom, te se obračuna s njim.

* * *

Jedan sat posle odlaska gimnazista vlasnik magacina dođe kući i poče brojati pazar.
— Ah, budalo prokleta! Gle ti budale! — izdera se on na svoju ženu, videvši kupon i spazivši odmah da je prevaren. — I zašto primaš kupone?
— Pa i sam si, Ženja, primao preda mnom, i to baš od dvanaest rubalja — reče žena, zbunjena, ogorčena i gotova da se zaplače. — Ja i sama ne znam -kako su me nasamarili — govorila je ona — gimnazisti. Lep mladić, izgledao je tako pristojan.
— Pristojna budalo — nastavi muž grdnju, sračunavajući kasu. — Ja uzimam kupon, jer znam i vidim šta je na njemu napisano. A ti si valjda samo njušku gimnazistima razgledala.
To žena ne izdrža, već se i sama naljuti.
— Kao svi muškarci! Umeš samo druge osuđivati, a ti izgubiš na kartama po pedeset četiri rublje, pa ništa.
— Ja sam nešto drugo.
— Neću da govorim s tobom — reče žena, pa ode u svoju sobu i stade se sećati kako je njena porodica nije htela da uda, smatrajući da je njen muž mnogo niži po položaju, i kako je jedino ona navaljivala da se uda; seti se svog pokojnog deteta, muževljeve ravnodušnosti prema tom gubitku, pa omrznu muža tako da pomisli kako bi bilo lepo kad bi on umro. Ali čim to pomisli, uplaši se od svojih osećanja, pa se požuri da se obuče i ode iz kuće. Kad se njen muž vratio, žene više nije bilo. Ne čekajući ga, ona se obukla i sama odvezla k poznatom profesoru francuskog jezika, koji ih je danas zvao na poselo.
Kod profesora francuskog jezika, ruskog Poljaka, bio je svečan čaj sa slatkim suvim kolačima, a posle posedaše za nekoliko stolova da igraju vinta.
Žena prodavca fotografskog pribora sede s domaćinom, jednim oficirom i starom, gluvom damom s perikom, udovicom vlasnika muzičke radnje, koja je vrlo rado i majstorski igrala karte. Ženu prodavca fotografskog pribora karte su služile. Pored nje je bio tanjirić s grožđem i kruškom, i na duši joj je bilo veselo.
— Što to Jevgenije Mihailovič ne dolazi? — upita domaćica s drugog stola. — Zapisaćemo ga kao petog.
— Svakako se zbunio oko računa, — reče žena Evgenija Mihailoviča — danas vrši obračun za namirnice, za drva.
Pa, setivši se scene s mužem, namršti se, i njene ruke u rukavicama bez prstiju zadrhtaše od ljutine na njega.
— Mi o vuku, a vuk na vrata — reče domaćin obraćajući se Jevgeniju Mihailoviču koji je ulazio. — Što ste zadocnili?
— Pa razni poslovi — odgovori Jevgenije Mihailovič veselim glasom, trljajući ruke. I žena se začudi kad joj on priđe i reče:
— A znaš, ja kupon proturio.
— Ta je li mogućno?!
— Da, seljaku za drva.
I Jevgenije Mihailovič ispriča svima vrlo ljutito, — u njegovo pričanje umetala je pojedinosti njegova žena — kako su prevarili njegovu ženu nesavesni gimnazisti.
— No, a sad na posao — reče on, sedajući za sto, kad dođe na njega red, i poče mešati karte.
Doista, Jevgenije Mihailovič je utrapio kupon seljaku Ivanu Mironovu za drva.
Ivan Mironov je trgovao tim što je kupovao na drvarama po hvat drva, vukao ih po varoši, natovarivši tako da je iz hvata izlazilo po pet kola, koja je prodavao po istu cenu pošto je bio četvrt hvata na drvari. Toga, po Ivana Mironova nesrećnog dana, on je rano izjutra izvukao osminu hvata, pa prodavši je brzo, natovario drugu osminu i nadao se prodati je, vozio je tražeći kupca, ali niko nije kupovao. On je sve nailazio na iskusne varošane, koji su znali obične podvale seljaka što prodaju drva, pa nisu verovali da je on dovukao drva iz sela, kao što je on uveravao. Izgladneo je, ozebao u svom iznošenom kožuščiću i odrpanom kaftanu; mraz je predveče doterao do dvadeset stepeni; kljuse, koje nije štedeo, jer se spremao da ga proda, sasvim je stalo. Tako je Ivan Mironov bio gotov da da drva na svoju štetu, kad ga srete Jevgenije Mihailovič, koji je išao po duvan, pa se vraćao kući.
— Uzmite, gospodine, daću jevtino. Kljuse je sasvim sustalo.
— A odakle si ti?
— Mi smo iz sela. Naša su drva, dobra, suva.
— Znamo mi vas. Pa koliko tražiš?
Ivan Mironov zaceni, stade popuštati, pa najzad dade pošto je i kupio.
— To samo vama, gospodine, zato što je blizu — reče on.
Jevgenije Mihailovič se nije mnogo cenjkao, radujući se što će proturiti kupon. Vukući sam za rukunice, Ivan Mironov nekako utera drva u dvorište i sam ih istovari u šupu. Pokućara nije bilo. Ivan Mironov se spočetka nećkao da primi kupon, ali ga Jevgenije Mihailovič tako uveravao i činio mu se tako važan gospodin da pristade da ga uzme.
Ušavši sporednim stepenicama u devojačku sobu, Ivan Mironov se prekrsti, otkravi ledenice s brade, pa zagrnuvši skut od kaftana, izvadi kožni novčanik i iz njega osam rubalja pedeset kopejki i vrati kusur, a kupon zamota u hartiju pa metnu u novčanik.
Zahvalivši gospodinu, kao što je red, Ivan Mironov potera prazna kola ka krčmi, goneći ne više bičem, već bičaljem injem pokriveno kljuse, na smrt osuđeno, koje je jedva dizalo noge.

U krčmi Ivan Mironov zatraži rakije i čaja za osam kopejki, pa ugrejavši se i čak oznojivši se, vrlo raspoložen razgovaraše s pokućarom koji je sedeo za njegovim stolom. Razgovarajući se s njim, ispriča mu sve svoje prilike. Ispriča da je iz sela Vasiljevskog, dvanaest vrsta daleko od varoši, da je odeljen od oca i braće i da živi sad sa ženom i dvoje dece, od kojih starije tek ide u osnovnu školu, a ništa ne pomaže. Reče kako ovde stanuje „na kvartilju“ i kako će sutra ići na konjski pijac da proda svoje kljuse i vidi, pa ako zatreba, i kupi konjče. Ispriča kako sad ima skupljeno dvadeset i četiri rublje i kako mu je polovina novca u kuponu. On izvadi kupon i pokaza pokućaru. Pokućar je bio nepismen, ali reče da je menjao takve novce stanarima, da su novci dobri, ali ih ima lažnih, pa mu je zato savetovao da ih radi sigurnosti da ovde, na kelneraju. Ivan Mironov dade kupon kelneru i reče da donese kusur, ali kelner ne donese kusur, već dođe blagajnik, ćelav, s licem koje se sjaktilo, držeći kupon u punačkoj ruci.
— Vaši novci ne valjaju — reče on, pokazujući kupon, ali ga ne dajući.
— Novci su dobri, dao mi jedan gospodin.
— Baš nisu dobri, već lažni.
— Ako su lažni, onda ih daj ovamo.
— A ne, brajko, vas treba naučiti pameti. Ti si ih s varalicama prepravljao.
— Daj novce, kakvo ti imaš pravo ?
— Sidore, viknide policajca — obrati se blagajnik kelneru.
Ivan Mironov se bio napio.
A kad se napije, bio je nemiran. On dohvati blagajnika za jaku i viknu:
— Vrati mi, idem gospodinu. Ja znam gde je on.
Blagajnik se otrže od Ivana Mironova, i njegova košulja pršte.
— A, tako li ti! Drži ga!
Kelner uhvati Ivana Mironova, a u tom trenutku se pojavi i varoški policajac. Saslušavši, kao starešina, u čemu je stvar, on odmah presudi.
U kvart.
Kupon policajac metnu u svoj notes, pa zajedno s konjem odvede Ivana Mironova u kvart.

* * *

Ivan Mironov prenoći u kvartu s pijanicama i lopovima. Već oko podne ga pozovu pred starešinu kvarta. Starešina ga sasluša i pošalje s policajcem do prodavca fotografskog pribora. Ivan Mironov je bio zapamtio ulicu i kuću.
Kad policajac izazva gospodina i pokaza mu kupon i Ivana Mironova, koji je tvrdio da mu je taj isti gospodin dao kupon, Jevgenije Mihailovič se načini u licu prvo začuđen, a posle strog.
— Šta je tebi, mora da si poludeo. Prvi put ga vidim.
— Gospodine, grehota je, umiraćemo — reći će Ivan Mironov.
— Šta mu je? Pa ti mora da si bunovan? Ti si to nekom drugom prodao — govorio je Jevgenije Mihailovič. — Uostalom, čekajte, idem da pitam ženu, da nije ona juče uzimala drva.
Jevgenije Mihailovič izađe i odmah dozva pokućara, lepog, neobično snažnog i okretnog kicoša, veseljaka Vasilija i reče mu, ako ga budu pitali gde su uzeta poslednja drva, da kaže da su uzeta na drvari, a da od seljaka nisu drva kupovali. — Jer evo neki seljak kaže da sam mu dao lažan kupon. Seljak je glup, Bog bi ga znao šta govori, a ti si čovek pametan. Tako, dakle, reci da mi drva kupujemo samo na drvari. A ovo sam ti odavno hteo dati da kupiš bluzu — dodade Jevgenije Mihailovič i dade pokućaru pet rubalja.
Vasilije uze novce, svitnu očima na novčanicu, zatim u lice Jevgenija Mihailoviča, zatrese kosom i malko se osmehnu.
— Dabome, glup svet. Neobrazovanost. Ništa se ne bojte, molim vas. Ja već znam kako ću reći.
Ma koliko da je plačući preklinjao Ivan Mironov Jevgenija Mihailoviča da prizna da je njegov kupon a pokućara da potvrdi njegove reči, i Jevgenije Mihailovič i pokućar ostali su pri svome: nikad nisu uzimali drva s kola. I policajac vrati u kvart Ivana Mironova, optuženog za prepravljanje kupona.
Tek pošto je, po savetu pijanog pisara koji je sedeo s njim, dao pet rubalja starešini kvarta, Ivan Mironov se iščupao iz zatvora bez kupona i sa sedam rubalja mesto dvadeset i četiri, koliko je imao juče. Ivan Mironov popi od tih sedam rubalja tri, pa se razbijena lica i pijan kao zemlja vrati ženi.

Žena je bila u drugom stanju pred porođajem i bolesna. Ona počne grditi muža, on je odgurne, ona ga stane tući. Ne odgovarajući joj, on leže potrbuške na krevet i glasno zaplaka.
Tek sutradan žena vide u čemu je stvar, pa je, poverovavši mužu, dugo proklinjala razbojnika gospodina što je prevario njenog Ivana. A Ivan, istreznivši se, seti se šta mu je savetovao majstor s kojim je pio juče, pa se reši da ide „ablakatu“ da se žali.

* * *

Advokat se primi posla, ne toliko zbog novaca koje je mogao dobiti, koliko zato što je poverovao Ivanu i što ga je naljutilo kad je čuo kako su prevarili seljaka.
Na sud su se javile obe strane, a pokućar Vasilije bio je svedok. Na sudu se ponovilo to isto. Ivan Mironov je pominjao Boga, govorio je kako moramo mreti. Jevgenije Mihailovič, iako ga je mučila svest da je to što radi gadno i opasno, više nije mogao promeniti svoj iskaz, pa je dalje po izgledu sve mirno odricao.
Pokućar Vasilije je dobio još deset rubalja, pa je, smešeći se, mirno tvrdio da nikad nije video Ivana Mironova. I kad su ga izveli da se zakune, iako je u sebi strepeo, po izgledu je mirno ponovio zakletvu za starčićem sveštenikom, na krstu i svetom Jevanđelju se kleo da će govoriti samo istinu.
Stvar se svršila time što je sudija odbio tužbu Ivana Mironova i doneo odluku da plati pet rubalja sudskih troškova, koje mu je Jevgenije Mihailovič velikodušno oprostio. Otpuštajući Ivana Mironova, sudija mu očita lekciju da ubuduće bude pažljiviji pa da ne optužuje poštene ljude i da bude zahvalan što su mu oprošteni sudski troškovi i što neće biti tužen za klevetu, za koju bi odsedeo jedno tri meseca u zatvoru.
— Ponizno zahvaljujem — reče Ivan Mironov, pa izađe iz sudnice, odmahujući glavom i uzdišući.
Činilo se da se sve to lepo svršilo za Jevgenija Mihailoviča i pokućara Vasilija. Ali to se samo tako činilo. Desilo se ono što niko nije video, ali što je bilo važnije od svega onoga što su ljudi videli.

Vasilije je već treću godinu živeo u varoši, posle odlaska iz sela. Kako koja godina, sve manje je davao ocu novaca i nije zvao k sebi ženu. Iz godine u godinu Vasilije je sve više i više zaboravljao seoski zakon i navikavao se na varoški red. Onamo je sve bilo grubo, sivo, bedno, neuredno; ovde je sve bilo fino, lepo, čisto, bogato, sve kako valja. I on se sve više i više uveravao da seljaci žive bez smisla, kao šumsko zverinje, a ovde su pravi ljudi. Čitao je knjige dobrih pisaca, romane, išao na predstave u narodni dom. U selu ni u snu toga ne vidiš. U selu starci vele: živi po zakonu sa ženom, radi, ne jedi suviše, ne kicoši se; a ovde su ljudi pametni, školovani; znači, znaju prave zakone, žive radi svoga zadovoljstva… I sve je dobro. Do slučaja s kuponom Vasilije nikako nije verovao da gospoda nemaju nikakvih zakona po kojima treba da žive. Njemu se sve činilo da on ne poznaje njihove zakone, ali da ima zakona. Ali posle slučaja s kuponom i, što je najglavnije, posle njegova krivokletstva, zbog koga mu se, i pored njegova straha, nije ništa rđavo desilo, već je, naprotiv, dobio još deset rubalja, on se sasvim uverio da nema nikakvih zakona, već da treba živeti radi svoga zadovoljstva. Tako je živeo, tako je nastavio da živi. Spočetka je potkradao stanare pri kupovinama, ali to nije bilo dovoljno za sve njegove rashode, i on je gde je mogao stao krasti novac i skupocene stvari iz stanova u kući, pa je ukrao i novčanik Jevgeniju Mihailoviču. Jevgenije Mihailovič ga je uhvatio u krađi, ali ga nije hteo predavati sudu, već ga je isplatio i otpustio.
Vasiliju se nije išlo kući, i on je ostao da živi u Moskvi, tražeći mesto. Mesto se našlo jevtino, kod sitničara za pokućara. Vasilije stupi u službu. Ali već drugog meseca uhvate ga u krađi džakova. Gazda ga nije hteo žaliti, već je istukao Vasilija, pa ga oterao. Posle toga događaja nije više mogao naći mesto, novac se potrošio, zatim je počeo prodavati haljine, i svršilo se time što su mu ostali samo jedan iscepan kratak kaput, pantalone i iznošene cipele. Ali Vasilije nije izgubio svoje žustro, veselo raspoloženje, te se, dočekavši proleće, krete peške kući.

* * *

Petar Nikolajevič Sventicki, mali, kruteljast čovečić s crnim naočarima (bolele su ga oči, pretila mu je opasnost da potpuno oslepi), ustao je, po običaju, pre svanuća, pa je popivši čaj, obukao postavljenu bundicu, opšivenu jagnjetinom, i pošao po imanju.
Petar Nikolajević bio je carinski činovnik, pa je u toj službi stekao osamnaest hiljada rubalja. Pre dvanaest godina je podneo ostavku na službu, ne baš po svojoj volji, i kupio imanjce jednog mladića spahije, koji je bio propao zbog raspusničkog života. Petar Nikolajevič se oženio još dok je bio u službi. Njegova žena je bila siroče bez igde ičega, od starog plemićkog roda, krupna, puna, lepa žena, koja mu nije rodila nijedno dete. Petar Nikolajevič je u svakom poslu radio temeljno i istrajno. Iako se nije ništa razumevao u ekonomiji (on je bio sin poljskog šljahtića15), ipak se tako dobro bavio tim poslom da je zapušteno imanje od tri stotine desetina posle deset godina postalo ugledno. Sve njegove zgrade, od kuće do ambara i nadstrešnice nad požarnom pumpom, bile su čvrste, temeljne, pokrivene limenim krovom i na vreme ofarbane. U šupi za poljoprivredne sprave bili su lepo poređani: kola, ralice, plugovi, brane; hamovi su bili namazani. Konji nisu bili krupni, skoro svi odgajeni tu na imanju, alataste boje, dobro uhranjeni, snažni, svi kao jedan. Vršalica je radila u pokrivenoj sušari; stočna hrana se ostavljala u naročitu šupu; osoka iz đubreta je oticala u jamu, podzidanu debelim daskama. Krave su takođe odgajene na imanju, ne krupne, ali mlečne; svinje su bile engleske pasmine. Imao je živinarnik sa naročitom vrstom kokošaka dobrih nosilja. Voćnjak je bio okrečen i popunjen sadnicama. Svuda je bilo sve domaćinski, valjano, čisto, u redu. Petar Ivanovič je uživao u svojoj ekonomiji i ponosio se time što sve to nije postizao gnjavljenjem seljaka, već, naprotiv, strogom pravičnošću prema stanovnicima. On se čak među plemstvom držao srednjeg, više liberalnog nego konzervativnog16 gledišta, i uvek je branio narod od onih koji su bili za potčinjenost seljaka spahijama. Kad je čovek s njima dobar, i oni su dobri. Istina, on nije opraštao nedostatke i pogreške radnika, pokatkad ih je i sam podsticao, tražio da rade, ali zato su im stan i hrana bili najbolji, plata im je uvek izdavana na vreme, a o praznicima ih je častio rakijom.
Koračajući pažljivo po jugovu snegu, to je bilo u februaru, Petar Nikolajevič se uputi pored konjušnice za radne konje ka kućici gde su stanovali radnici. Bilo je još tamno. Zbog magle je bio još veći mrak, ali se kroz prozor radničke sobe videla svetlost. Radnici su ustajali. On se spremao da ih požuri: prema naredbi, imali su na šest saonica da idu u zabran po ostatak drva.
„Šta li je to?“ pomisli on, spazivši otvorena vrata na konjušnici.
— Ej, ko je tamo?
Niko se ne odazva. Petar Nikolajevič uđe u konjušnicu.
— Ej, ko je tamo?
Niko se ne odazva. Bila je pomrčina, pod nogama meko, i mirisalo je na đubre. Desno od vrata, za pregradom, stajala su dva mlada alata. Petar Nikolajevič pruži ruku — prazno. On dodirnu nogom. Da nisu legli? Noga ni na što ne naiđe. „Kud li su ih izveli?!“ pomisli on. „Da su ih upregli — nisu, saonice su sve još napolju.“ Petar Nikolajevič izađe na vrata pa viknu glasno:
— Ej, Stepane!
Stepan je bio starešina radnika. On je upravo izlazio iz radničke kućice.
— Oj! — odazva se Stepan. — Jeste li to vi, Petre Nikolajeviču? Sad će ljudi doći.
— A što vam je konjušnica otvorena?
— Konjušnica? Ne znam, bogami. Ej, Proška, daj fenjer.
Proška dotrča s fenjerom, pa uđoše u konjušnicu. Stepan odmah razumede šta je.
— To su lopovi bili, Petre Nikolajeviču. Katanac je obijen.
— Šta pričaš koješta!
— Odveli su ih, razbojnici jedni. Maške nema. Jastreba nema. Evo Jastreba! Nema Šarca. Lepotana nema.
Tri konja nije bilo. Petar Nikolajevič ništa ne reče, namršti se i poče teško disati.

— Ah, da mi padne šaka. Ko je stražario?
— Pećka. Pećka se uspavao.
Petar Nikolajevič javi policiji, šefu ispostave, zemskom načelniku17, posla svoje ljude u poteru. Konja nema pa nema.
— Pogan svet, — govorio je Petar Nikolajevič — šta uradiše! Zar im nisam dobro činio? Pričekajte samo. Razbojnici, sve sami razbojnici. Sad ja više s vama neću tako raditi.

* * *

A konji, tri alata, bili su već protureni. Jedan, Maška, prodat je Ciganima za osamnaest rubalja, drugi, Šarac, promenjen je s jednim seljakom na četrdeset vrsta daleko, Lepotan je upropašćen preteranim gonjenjem, pa je zaklan i koža mu prodana za tri rublje. Kolovođa u tom celom poslu bio je Ivan Mironov. On je služio kod Petra Nikolajeviča, pa je znao njegov domaći poredak i rešio se da povrati svoje novce. Pa je udesio stvar.
Posle svoje nezgode s lažnim kuponom, Ivan Mironov je dugo pio i popio bi sve, da žena nije sakrila od njega ham, haljine i sve što se moglo popiti. Dok je pijančio, Ivan Mironov je neprestano mislio ne samo o onom gospodinu što je njemu učinio nepravdu već o svoj gospodi i gospodičićima, koji samo zato žive da narod pljačkaju. Jedared Ivan Mironov pio sa seljacima kod Podoljska. I seljaci mu, pijani, putem ispričali kako su ukrali konje od nekog seljaka. Ivan Mironov stane grditi konjokradice zato što su oštetili seljaka. — „Grehota je to, — govorio je on — seljaku je konj što i rođeni brat, a ti ga unesrećiš. Ako je da se odvede, onda treba od gospode. Oni to zaslužuju.“ — Što dalje, sve su više pričali, i podoljski seljaci rekoše da treba biti vešt pa ukrasti konje od gospode. Treba poznavati prolaze, a bez svoga čoveka to se ne može učiniti. Tada se Ivan Mironov seti Sventickog, kod koga je stanovao kao radnik, seti se da mu je Sventicki pri obračunu odbio rublju i po za slomljeni zavrtanj na prednjoj osovini, seti se i konja alata na kojima je radio.

Ivan Mironov je otišao do Sventickog tobož da se pogodi da radi, a u stvari samo zato da razgleda i sazna sve što treba. I saznavši sve: da stražara nema, da su konji svezani u konjušnici, — doveo lopove i svršio posao.
Podelivši s podoljskim seljacima dobit, Ivan Mironov dođe kući s pet rubalja. Kod kuće nije imao posla, konja nije imao, i otada se Ivan Mironov poče družiti s konjokradicama i Ciganima.
A Petar Nikolajevič je saznao o konjima samo to da je nađena koža nekog alata, u kojoj je Petar Nikolajevič poznao kožu svoga Lepotana, pa ga je to što su kradljivci ostali nekažnjeni još više razdražilo. On sad nije mogao bez mržnje videti seljake i govorio je protiv njih i, gde je god mogao, gledao je da ih prignjavi.
* * *
Iako je Jevgenije Mihailovič, proturivši kupon, prestao misliti o njemu, njegova žena Marija Vasiljevna nije mogla oprostiti ni sebi što se dala prevariti, ni mužu zbog njegovih surovih reči koje joj je rekao, niti, što je glavno, onoj dvojici nevaljalih mladića što su je onako vešto prevarili.
Od onog dana kad su je prevarili, ona je zagledala u sve gimnaziste. Jedared je srela Mahina, ali ga nije poznala, zato što je on, videvši je, napravio takvu grimasu koja mu je sasvim izmenila lice. Ali je Miću Smokovnikova, sudarivši se skoro s njim na trotoaru, dve nedelje posle događaja, odmah poznala. Ona ga propusti, pa vrativši se, pođe u stopu za njim. Došavši do njegovog stana i saznavši čiji je on sin, ona sutradan ode u gimnaziju i u predsoblju srete veroučitelja Mihaila Vedenskog. On je upita šta želi. Ona mu reče da želi da razgovara s direktorom.
— Direktor nije ovde, bolestan je; možda ja mogu ispuniti vašu želju ili javiti njemu.
Marija Vasiljevna odluči da sve ispriča veroučitelju.
Veroučitelj Vedenski je bio udovac, svršeni učenik duhovne akademije i vrlo samoljubiv čovek. Još prošle godine se našao u društvu s ocem Smokovnikova, pa, pošto se sukobio s njim u razgovoru o veri, u kom ga je Smokovnikov potukao u svima
tačkama i izložio smehu, odluči da obrati naročitu pažnju na njegova sina, pa našavši da je i on isto tako ravnodušan prema Zakonu Božijem kao i otac mu koji ni u šta ne veruje,. počne ga progoniti, pa ga čak i obori na ispitu.
Saznavši od Marije Vasiljevne šta je uradio mladi Smokovnikov, Vedenski je morao osetiti zadovoljstvo,. našavši u tom slučaju potvrdu svojih pretpostavki da su ljudi koji su bez rukovodstva nemoralni, i reši se da se koristi tim slučajem, kao što se trudio da sebe uveri, da bi ukazao na opasnost koja preti svima onim što su otpali od crkve, — a u dubini duše zato da se osveti oholom i uobraženom ateisti.
— Da, vrlo žalosno, vrlo žalosno — reći će otac Mihail Vedenski, gladeći rukom glatke ivice naprsnog krsta. — Vrlo mi je milo što ste stvar predali meni; kao služitelj crkve, ja ću se potruditi da ne ostavim mladića bez pouke, ali ću se potruditi da što više ublažim pouku.
„Da, učiniću onako kako priliči mome zvanju,“ govorio je u sebi otac Mihail, misleći da ima na umu samo dobro i spas mladića, zaboravivši sasvim neraspoloženje njegova oca prema sebi.
Sutradan, na času Zakona Božijeg, otac Mihail ispriča učenicima ceo događaj s lažnim kuponom i reče da je to uradio jedan gimnazist.
— Postupak je ružan, sraman, — reče on — ali je skrivanje još gore. Ako je to učinio neko od vas, u što ja ne verujem, bolje je da se pokaje nego da krije.
Govoreći to, otac Mihail je netremice gledao u Miću Smokovnikova. Prateći njegov pogled, gimnazisti su takođe gledali u Smokovnikova. Mića je crveneo, znojio se, najzad je udario u plač i istrčao iz razreda..
Mićina mati, čuvši za to, poče ispitivati sina i sazna sve kako je bilo, pa otrči u radnju s fotografskim priborom. Ona plati dvanaest rubalja i pedeset kopejki trgovčevoj ženi i nagovori je da nikom ne kazuje ime gimnazistovo. A sinu naredi da sve odriče i nipošto da ne prizna ocu.

I doista, kad je Fjodor Mihailovič čuo šta je bilo u gimnaziji i kad je pozvao sina preda se i on sve odrekao, ode k direktoru, pa, ispričavši celu stvar, reče da je veroučiteljev postupak u najvećoj meri za osudu, i da on to tako neće ostaviti. Direktor pozove sveštenika i između njega i Fjodora Mihailoviča nastane vatreno objašnjavanje.
— Glupa žena zakačila se za moga sina, posle se sama odrekla svoga iskaza, a vi niste našli ništa bolje nego da klevetate poštenog, nedužnog mladića.
— Ja nisam klevetao i ne dopuštam vam da govorite tako sa mnom. Vi zaboravljate moj čin.
— Vaši prevratnički pojmovi — reče veroučitelj drhteći, tako da mu se retka brada tresla — poznati su celoj varoši.
— Gospodo! baćuška! — trudio se direktor da umiri zavađene, ali se oni nisu mogli umiriti.
— Po svome činu ja sam dužan brinuti se o religiozno-moralnom vaspitanju.
— Šta mi se tu pravite, kao da ja ne znam da vi ni u šta ne verujete.
— Ja smatram ispod svoga dostojanstva da govorim s takvim gospodinom kao što ste vi — reći će otac Mihail, uvređen poslednjim rečima Smokovnikova, naročito zbog toga što je znao da su one tačne. On odavno nije verovao u ono što je ispovedao i propovedao, već je verovao samo u to da svi ljudi treba da se usiljavaju da veruju u ono u što je on sebe prisiljavao da veruje.
Smokovnikova nije toliko jedio postupak veroučiteljev koliko je nalazio da je to lepa ilustracija onog klerikalnog uticaja koji se počinje pokazivati kod nas, pa je svima pričao o tome slučaju.
A otac Vedenski, videći da su se nihilizam21 i ateizam ukorenili ne samo kod mladog već i kod starog pokolenja, sve više se uveravao da je preko potrebno boriti se s njima. Što je više osuđivao bezverje Smokovnikova i njemu sličnih, tim više se uveravao da je njegova vera čvrsta i nepokolebljiva i tim manje je osećao potrebu da je proverava i dovede u sklad sa svojim životom. Njegova vera, koju ispoveda ceo svet oko njega, bila mu je glavno oružje za borbu protiv onih što je poriču.
Te misli što ih je kod njega izazvao sukob sa Smokovnikovim, zajedno s neprijatnostima u gimnaziji koje je imao zbog tog sukoba, — to jest, ukor, zamerka koju mu je učinio starešina, — naterale su ga da se prikloni odluci koja ga je već davno mamila, još od ženine smrti: da se zakaluđeri i izabere isti put u životu kojim su pošli neki od njegovih drugova iz akademije, od kojih je jedan već bio arhijerej, a drugi arhimandrit, kandidat za episkopa.
Na kraju školske godine Vedenski ostavi gimnaziju i postriže se u manastiru pod imenom Misaila.

* * *

Međutim, Vasilije pokućar išao je drumom na jug.
Danju je išao, a noću ga je kmet vodio na prenoćište u kuću koja je bila na redu da primi na prenoćište. Hleb su mu svuda davali, a ponekad i metali za sto da večera. U jednom selu Orlovske gubernije, gde je noćio, kažu mu da trgovac koji je uzeo pod najam voćnjak od spahije traži mlade čuvare. Vasiliju je bilo dosadilo sirotovati, a kući mu se nije išlo, te ode tom trgovcu i pogodi se za čuvara za pet rubalja mesečno.
Život u kolibi bio je Vasiliju vrlo prijatan, naročito otkad su počele stizati jabuke i kad su sa gazdinog gumna čuvari doneli grdno velika bremena sveže slame, pravo ispod vršalice. Leži ceo dan na svežoj, mirišljavoj slami, pored još mirišljavijih nego slama gomila otpalih letnjih i zimskih jabuka, pa gleda da se nisu negde zavukla deca, zvižduće i peva pesme. A Vasilije je majstorski pevao pesme. I glas mu je bio lep. Dođu iz sela žene, devojke po jabuke. Vasilije se pošali s njima, da više ili manje jabuka, prema tome kako mu koja zapadne za oko, za jaja ili kopejke — pa opet leži, samo otide da doručkuje, ruča, večera.
Vasilije je imao samo jednu košulju, cicanu, ružičaste boje, pa i ona je bila sva u rupama; na nogama nije imao ništa, ali mu je telo bilo snažno, zdravo i, kad bi kotao s kašom skidali s vatre, Vasilije bi pojeo za trojicu, tako da mu se starac čuvar nije mogao načuditi. Noću Vasilije nije spavao, već je ili zviždao ili podvikivao i kao mačka video daleko u mraku. Jedared se skupila velika deca da tresu jabuke. Vasilije se prikrade i pojuri na njih; oni htedoše da se brane, ali ih on sve razjuri, a jednoga dovede u kolibu i predade gazdi.
Prva koliba Vasilijeva bila je u udaljenom voćnjaku, a druga koliba, kad su jabuke prošle, bila je na četrdeset koraka od gazdine kuće. I u toj kolibi Vasilije je još veselije provodio život. Po ceo dan Vasilije je gledao kako se gospoda i gospođice igraju, vozaju se, šetaju, a večerom i noću sviraju na klaviru, na violini, pevaju, igraju. Video je kako su sluge trčale s jelom i pićem, i kako su kuvari, pralje, nastojnici, baštovani, kočijaši — svi radili samo zato da hrane, poje, vesele gospodu. Ponekad su mlada gospoda zalazila i kod njega u kolibu, i on im je brao i davao najbolje, sočne i rumene jabuke, i gospođice su ih odmah tu, rušteći zubima, jele i hvalile i nešto govorile francuski — Vasilije je razumevao da je to o njemu — i terale ga da peva.
I Vasilije je bio zadovoljan tim životom, sećajući se svog moskovskog života, i sve mu je više dolazilo u glavu da je sva stvar u novcu.
I Vasilije poče sve više i više misliti kako da učini da dođe do što više novca. Stane se prisećati kako se ranije koristio, pa nađe da ne valja tako činiti, da ne treba kao pre raditi nadohvat, već treba unapred promisliti, raspitati se i uraditi čisto, da ne ostane nikakvih tragova. Pred Malu Gospođu obraše poslednje antonovke. Gazda se dobro naplati i sve čuvare, pa i Vasilija, isplati i zahvali im.
Vasilije se odene — mladi gospodin mu pokloni bluzu i šešir — pa ne ode kući, — bilo mu je vrlo neprijatno pomisliti na seljački, grub život, — nego se vrati u varoš s pijanim vojnicima koji su zajedno s njim čuvali voćnjak. U varoši se reši da noću obije i pokrade radnju onog gazde kod koga je bio i koji ga je istukao i oterao ne isplativši ga. On je znao kako se ulazi i gde je novac. Vojnika namesti da čuva stražu, a on razbije prozor iz dvorišta, provuče se i pokupi sav novac. Posao je izvršen vešto, te nisu nađeni nikakvi tragovi. Uzeli su tri stotine sedamdeset rubalja. Sto rubalja Vasilije da drugu, a sa ostatkom ode u drugu varoš, pa je tamo pijančio s drugovima i drugaricama.

* * *

Međutim, Ivan Mironov je postao okretan, smeo i srećan konjokradica. Njegova žena Afimija, koja ga je ranije grdila zbog njegovog rđavog rada, kao što je ona govorila, sad je bila zadovoljna i ponosila se mužem zato što ima postavljen kožuh, a ona šal i novu bundu.
U selu i okrugu svi su znali da nijedna krađa konja ne biva bez njega, ali su se bojali da njega sumnjiče, a i kad bi pala na njega sumnja, on je ispadao čist i prav. Poslednja mu je krađa bila s noćne paše u Kolotovki. Kad je mogao, Ivan Mironov se raspitivao od koga da krade i više je voleo krasti od spahija i trgovaca. Ali krasti od spahija i trgovaca bilo je i teže. I stoga, kad mu nije polazilo za rukom da ukrade spahijske i trgovačke, on je krao i od seljaka. Tako se dokopao konja u Klotovki na noćnoj paši koji su mu došli pod ruku. On sam to nije učinio, već okretni Gerasim, koga je on podgovorio. Seljaci su opazili da im nema konja tek u zoru, pa polete da ih traže po putevima. A konji su stajali u šipragu, u državnoj šumi. Ivan Mironov je nameravao da ih tu drži do druge noći, a noću da ih otera za četrdeset vrsta daleko, do jednog poznatog mehandžije. Ivan Mironov obiđe Gerasima u šumi, donese mu bureka i rakije, pa pođe kući šumskom putanjom, gde se nadao da neće nikog sresti. Na svoju nesreću naiđe na vojnika čuvara.
— Valjda si išao u pečurke? — reći će vojnik.
— Ta nema sad ništa — odgovori Ivan Mironov, pokazujući korpu od brezove kore, koju je poneo za svaki slučaj.
— Da, ovog leta nema gljiva, — reče vojnik — ako uz post ne poteraju — pa prođe pored njega.

Vojnik je video da tu nešto nije u redu. Šta je imao Ivan Mironov da ide tako rano izjutra po državnoj šumi! Vojnik se vrati i počne tragati po šumi. Blizu šipraga čuje konjsko frkanje, pa pođe polako onamo otkud se čulo. U šipragu je bilo ugaženo i videla se konjska balega. Malo dalje je sedeo Gerasim i jeo nešto, a dva konja su stajala privezani za drveta.
Vojnik otrči u selo, pozove seoskog starešinu, pandura i dva prisutna. Oni s tri strane priđu onom mestu gde je bio Gerasim, pa ga uhvate. Geraska ne hte ništa kriti, već odmah, onako napit, sve priznade. Ispriča kako ga je napio i podgovorio Ivan Mironov, i kako je obećao doći danas u šumu po konje. Seljaci ostave konje i Gerasima u šumi, pa se nameste u zasedu, iščekujući Ivana Mironova. Kad se smrklo, ču se zviždanje. Gerasim se odazva. Tek što Ivan Mironov poče silaziti niz brdo, navale na njega i odvedu u selo. Ujutru se pred kućom seoskog starešine skupi gomila.
Ivana Mironova izvedu i stanu ispitivati. Stepan Pelagejuškin, visok, pogrbljen seljak, dugih ruku, orlovskog nosa i mračnog izraza lica, prvi poče ispitivati. Stepan je bio inokosan seljak, koji je odslužio vojni rok. Tek što je bio otišao od oca i počeo stajati na noge, kad mu ukradoše konja. Pošto je radio godinu dana u rudniku, Stepan opet nabavi dva konja. Obadva mu ukradu.
— Govori gde su moji konji! — poče Stepan, pobledevši od ljutnje, gledajući mračno, čas u zemlju, čas u Ivanovo lice.
Ivan Mironov ne hte ništa priznati. Tada ga Stepan udari po licu i razbi mu nos, te mu poteče krv.
— Govori, ubiću te!
Ivan Mironov je ćutao, savijajući glavu. Stepan udari svojom dugom rukom jedared, dvared. Ivan je jednako ćutao, samo je zabacivao glavu čas na jednu čas na drugu stranu.
— Udrite svi! — povika seoski starešina.
I svi počeše biti. Ivan Mironov ćuteći pade i povika:
— Divljaci, đavoli, ubijte me! Ne bojim vas se.
Tada Stepan dokopa kamen iz gomile sadevene u hvat, pa razbi glavu Ivanu Mironovu.

* * *

Ubicama Ivana Mironova se sudilo. Među tim ubicama bio je Stepan Pelagejuškin. Njega su optužili jače nego druge zato što su svi svedočili da je on kamenom razbio glavu Ivanu Mironovu. Stepan na sudu nije ništa tajio, objasnio je da je, kad su mu odveli poslednji par konja, javio u srez, i mogli su se naći tragovi koji su pokazivali da su ih Cigani ukrali, ali starešina policije nije hteo ni da ga vidi i nikako nije tragao.
— Šta da radimo s takvim? Upropastio nas je.
— A zašto drugi nisu tukli, već vi? — kaže tužilac.
— Nije istina, svi su bili, seosko veće je rešilo da se ubije. A ja sam samo dotukao. Zašto da se uzalud muči?
Sudije su se zaprepastile kad su videle kako Stepan potpuno mirno priča o svom postupku: i kako su tukli Ivana Mironova, i kako ga je on dotukao.
Stepan doista nije video ništa strašno u tom ubistvu. On je za vreme službe u vojsci morao jedared streljati vojnika, pa kako tada, tako i pri ubistvu Ivana Mironova, nije video ništa strašno. Ubili, ubili. Danas njega, sutra će mene.
Stepana su osudili. Seljačko odelo skidoše s njega, metnuše pod broj u magacin za odelo, a njemu obukoše robijaški halat i cokule…
Na robiji ga je posećivala žena. Bez njega joj je i inače bilo teško, a sad je još i pogorela i sasvim propala, pa se stala s decom potucati i prosjačiti.
Ženina beda još više je ozlojedila Stepana. On je i na robiji bio zao prema svima i jedared umalo nije odrubio glavu kuvaru, zbog čega je zaradio još godinu dana. Te godine je doznao da mu je žena umrla, i da njegove kuće nema više…
Kad je Stepanu istekao rok, pozovu ga u stovarište za odelo, uzmu s police njegovo odelo u kojem je došao i dadu mu.
— Pa kuda ću sad? — reče on nadzorniku, oblačeći se.
— Zna se kuda, kući.

— Ja nemam kuće. Vidim da ću morati ići na drum. Da pljačkam ljude.
— A ako budeš pljačkao, opet ćeš k nama doći.
— E, to kako bude.
I Stepan ode. Ipak se uputi kući. Na drugu stranu nije imao kud ići.
Pre nego što je stigao kući, svrati da prenoći u poznatu mehanu. Mehanu je držao debeo vladimirski meštanin. On je poznavao Stepana i znao je da je nesrećnim slučajem dopao robije. I zadrži Stepana kod sebe na prenoćištu.
Taj bogati varošanin je preoteo od obližnjeg seljaka ženu.
Stepan je znao za celu tu stvar: kako je nažao učinio varošanin seljaku, kako je ta nevaljala ženturina otišla od muža, pa se sad raspilavila i znojava sedi za čajem i iz milosti časti čajem i Stepana. Nikakvih putnika nije bilo. Stepana ostave da noći u kujni. Matrjona podigne sudove i ode u sobu. Stepan legne na pripećak, ali nije mogao spavati i neprestano se meškoljio na lučevini koja se sušila na peći. Nikako mu nije izlazio iz pameti debeli trbuh mehandžijin, koji se isticao ispod cicane košulje, izbledele od dugotrajnog pranja. Neprestano mu je dolazilo u glavu da nožem udari u taj trbuh. I ženturinu takođe. Čas je sam sebi govorio: „Ta nek idu do đavola, sutra ću otići“; čas se sećao Ivana Mironova i opet mislio o mehandžijinom trbuhu i o beloj, znojavoj guši Matrjoninoj. Ako će ubijati, onda obadvoje. Zapevaše drugi petli. Ako će što raditi, onda treba sad, inače će skoro svanuće. Nož i sekiru je spazio svečera. On siđe s pripećka, uze sekiru i nož, pa iziđe iz kujne. Baš kad je izašao, škljocnu kvaka na vratima. Mehandžija je izašao na vrata. On ne učini onako kako je hteo. Nožem nije mogao, već razmahne sekirom i rascopa glavu. Mehandžija se svali uz dovratak, pa na zemlju.
Stepan uđe u sobu. Matrjona skoči pa stade samo u košulji pored kreveta. Stepan istom sekirom ubi i nju.
Zatim upali sveću, izvadi novac iz pisaćeg stola, pa ode.

* * *

U sreskoj varoši, daleko od drugih zgrada, živeo je u svojoj kući jedan starac, bivši činovnik, pijanica, s dvema kćerima i zetom. Udata kći je takođe pila i živela nevaljalim životom; starija pak, udovica Marija Semjonovna, naborana, mršava žena od svojih pedeset godina, sama je izdržavala sve: imala je penziju od dve stotine pedeset rubalja. Tim novcem se hranila cela porodica. A u kući je radila jedino Marija Semjonovna. Ona je negovala slabog, pijanog, starog oca i sestrino dete, i gotovila, i prala. I, kao što to uvek biva, na nju su svaljivali sve poslove, kakvih je god bilo, i nju su sve troje i grdili, pa čak ju je zet i tukao kad bi bio pijan. Ona je sve podnosila ćuteći i smireno, i, opet kao što to uvek biva, što je ona imala više posla, tim više je uspevala da uradi. Ona je i siromahe pomagala, odvajajući od svojih usta, dajući svoje haljine, i pomagala je u negovanju bolesnika.
Jedared je radio kod Marije Semjonovne hrom, beznog seoski krojač. Prevrtao je jedan grudnjak starcu, prevlačio suknom bundicu Mariji Semjonovnoj — da bi mogla zimi ići na pijac.
Hromi krojač bio je pametan čovek i dobar posmatrač, koji je po svom zanatu video mnogo raznih ljudi, a zbog svoje hromosti uvek je sedeo, pa je zbog toga bio sklon razmišljanju. Probavivši kod Marije Semjonovne nedelju, nije se mogao načuditi njenom životu. Jedared ona došla kod njega u kujnu, gde je on šio, da prostre ubruse, pa poče govoriti s njim o njegovom životu, kako je brat rđavo postupao prema njemu, i kako se odelio od njega.
— Mislio sam — biće bolje, a ono sve isto, nevolja.
— Bolje je ne menjati, već kako živiš, živi — reći će Marija Semjonovna.
— A ja ti se i to čudim, Marija Semjonovna, kako to ti sve sama, te sama o svemu se staraš o ljudima. A vidim da je od njih malo dobra.
Marija Semjonovna ništa ne reče.
— Mora da si po knjigama došla do toga da će ti nagrada za to biti na onom svetu.
— To nam nije poznato, — reći će Marija Semjonovna — tek bolje je tako živeti.
— A ima li to u knjigama?

— Ima i u knjigama — reče ona i pročita mu besedu na gori iz Jevanđelja. Krojač se zamisli. I kad se obračunao i otišao kući, neprestano je mislio o onome što je video kod Marije Semjonovne i šta mu je ona rekla i pročitala.
* * *
Petar Nikolajevič se promenio prema narodu, i narod se promenio prema njemu. Nije prošlo ni godinu dana, a oni posekoše dvadeset sedam hrastova a zapališe neosiguranu sušaru i gumno. Petar Nikolajevič uvide da se s ovim svetom ne može živeti.
Baš u to vreme su Livencovi tražili upravnika za svoje imanje, i predvodnik plemstva preporuči Petra Nikolajeviča, kao najboljeg ekonoma u srezu. Ogromno imanje Livencovih nije davalo nikakvog prihoda, i seljaci su se ovim koristili. Petar Nikolajevič se prihvati da sve dovede u red, pa davši svoje imanje pod zakup, preseli se sa ženom u udaljenu Povolšku guberniju.
Petar Nikolajevič je i ranije uvek voleo red i zakonitost, a sad tim pre nije mogao dopustiti da taj divlji, prostački narod protivno zakonu zauzima ono što nije njegovo. On se radovao kad mu se dala prilika da ih pouči, pa se ozbiljno prihvati posla. Jednoga seljaka je za krađu drva osudio na robiju, drugoga je svojeručna istukao zato što nije skrenuo s puta i skinuo kapu. O livadama, koje su bile sporne i koje su seljaci smatrali za svoje, Petar Nikolajevič je saopštio seljacima da, ako puste na njih stoku, on će je zatvoriti.
Došlo proleće, i seljaci, kao što su činili i ranijih godina, puste stoku na spahijske livade. Petar Nikolajevič skupi sve radnike i naredi im da doteraju stoku u spahijsko dvorište. Seljaci su bili na oranju, te radnici doteraju stoku, iako su žene vikale. Vrativši se s rada, seljaci se skupe, dođu u spahijsko dvorište da ištu stoku. Petar Nikolajevič izađe pred njih s puškom o ramenu (tek što se bio vratio s obilaženja imanja), pa im reče da će stoku dati tek pošto plate po pedeset kopejki od govečeta i po deset od ovce. Seljaci počnu vikati da su livade njihove, da su ih i njihovi očevi i dedovi držali, i da nema niko prava da uzima tuđu stoku.

— Daj stoku, inače ćeš zlo proći — reče jedan starac, nasrćući na Petra Nikolajeviča.
— Šta ću zlo proći? — povika Petar Nikolajevič, prilazeći seljaku, sav bled u licu.
— Daj, nesrećo, protuvo!
— Šta? — viknu Petar Nikolajevič, pa udari po; licu starca.
— Ne smeš se tući. Ljudi, terajte silom stoku!
Gomila nagrnu. Petar Nikolajevič htede da se ukloni, ali ga ne pustiše. On se poče probijati. Puška se okide i ubi jednog seljaka. Načini se gužva. Petra Nikolajeviča ugnjaviše. I posle pet minuta njegovo unakaženo telo svukoše u jarugu.
Ubicama je sudio vojni sud, i dvojicu osudiše na vešanje.

* * *

Jedared Marija Semjonovna dobije u državnoj blagajni svoju penziju, pa se na povratku kući sretne s jednim poznanikom učiteljem.
— Šta, Marija Semjonovna, primili ste pare? — viknu joj on s druge strane ulice.
— Primila sam, — odgovori Marija Semjonovna — tek da zapušim rupe.
— Ta imate dosta novaca, i rupe da zapušite, i da vam ostane — reče učitelj, pa reče zbogom i ode.
— Zbogom — reče Marija Semjonovna, pa gledajući za učiteljem, umalo se ne sudari s nekim visokim čovekom vrlo dugačkih ruku i surova lica.
Ali, prilazeći kući, začudi se kad opet vide toga istog dugorukog čoveka. Videvši kako ona uđe u kuću, on malo postoja, okrete se pa ode.
Mariju Semjonovnu spočetka bi strah, a posle joj dođe tužno. Ali kad uđe u kuću i razdade poklone i starcu i malom sestriću Feđi i pomilova Trezorku, koji je cičao od radosti, njoj opet bi prijatno i ona se, predavši novac ocu, prihvati posla, koga je uvek imala na pretek.

Čovek s kojim se sudarila bio je Stepan.
Iz drumske mehane, gde je ubio mehandžiju, Stepan nije otišao u varoš. I, čudna stvar, sećanje na ubistvo mehandžije ne samo što mu nije bilo neprijatno već ga -se po nekoliko puta dnevno sećao. Bilo mu je prijatno kad pomisli da to može učiniti tako čisto i vešto, da niko ne dozna i ne smeta mu da to čini i dalje i nad drugim. Sedeći u krčmi za čajem i rakijom, on je posmatrao ljude sve s iste strane: kako se mogu ubiti. Svrati da prenoći kod svoga zemljaka, taljigaša. Taljigaš nije bio kod kuće. On reče da će ga čekati, pa je sedeo i razgovarao s njegovom ženom. Posle, kad se ona okrete peći, njemu padne na pamet da je ubije. On se začudi, klimnu sam sebi glavom, zatim izvuče iz čizme nož pa je obori i zakla. Deca počeše vriskati, on pobi i njih, pa ode iz varoši, ne prenoćivši. Izvan varoši, u selu, uđe u krčmu i tamo se ispava.
Sutradan on opet dođe u sresku varoš, pa na ulici čuje razgovor Marije Semjonovne s učiteljem. Šen izgled ga uplaši, ali se ipak odluči da se zavuče u njenu kuću, i uzme one novce što ih je ona primila. Noću obije bravu i uđe u sobu. Prva ga čuje mlađa, udata kći. Ona poče vikati. Stepan je smesta zakolje. Zet se probudi i dokopa se s njim. On uhvati Stepana za gušu i dugo se rvao s njim, ali Stepan je bio jači. I pošto svrši sa zetom, Stepan uzrujan, zagrejan borbom, ode za pregradu. Za pregradom je ležala u postelji Marija Semjonovna, pa je, podigavši se, gledala u Stepana uplašenim, krotkim očima i krstila se. Njen pogled opet uplaši Stepana. On obori oči.
— Gde su novci? — reče on, ne podižući pogled. Ona je ćutala.
— Gde su novci? — reče Stepan, pokazujući nož.
— Šta to hoćeš, kako možeš? — reče ona.
— Naravno mogu.
Stepan joj priđe, spremajući se da je uhvati za ruke, da mu ne bi smetala, ali ona ne podižu ruke, nije se protivila, već ih samo pritište na grudi, teško uzdahnu i ponovi:
— Oh, grehota velika! — Šta ti je, sažali se na samog sebe. Uzimaš tuđe duše, a gore svoju ubijaš. O-oh! — uzviknu ona.
Stepan nije mogao više da podnosi njen glas i pogled, pa je maznu nožem po guši. —“Šta imam da razgovaram s vama?!“ — Ona
se skljoka na postelju i zakrklja, zalivajući jastuk krvlju. On se okrete od nje i pođe po sobama, skupljajući stvari. Opljačkavši što mu je trebalo, Stepan zapali cigaretu, posede malo, očisti svoje odelo pa izađe. On je mislio da će mu i to ubistvo ostati nekažnjeno, kao ona ranija, ali još pre nego što dođe do prenoćišta, odjednom oseti takav umor da nije mogao krenuti ni jednim udom. On leže u kanal i proleža u njemu ostatak noći, ceo dan i iduću noć.

DRUGI DEO

Ležeći u kanalu, Stepan je neprestano video pred sobom krotko, mršavo, uplašeno lice Marije Semjonovne i čuo njen glas. „Kako možeš?!“ govorio je njen glas, nekako naročit, šušketav. I Stepan je opet preživljavao sve ono što je uradio s njom. I dođe mu strašno, pa je zatvarao oči i odmahivao svojom kosmatom glavom, da bi istresao iz nje te misli i uspomene. I za trenutak bi se oslobodio uspomena, ali bi mu se mesto njih pojavio spočetka jedan, pa drugi crni, a za drugim su išli još drugi crni s crvenim očima i plazili mu se, i svi govorili isto: s njom si svršio — i sa sobom svrši, inače ti nećemo dati mira. On je otvarao oči i opet ju je video i čuo njen glas, i on poče nju žaliti, a sebe se gaditi i plašiti. I opet je zatvarao oči, i opet je video crne.
Pred veče drugog dana ustade i pođe u krčmu. Jedva se dovuče do krčme i poče piti. Ali ma koliko da je pio, pijanstvo ga nije hvatalo. On je ćuteći sedeo za stolom i pio čašu za čašom. U krčmu uđe policijski podoficir.
— Koji ti beše? — upita ga podoficir.
— Onaj isti što je juče kod Dobrotvorova sve poklao.
Svežu ga, pa pošto ga zadrže jedan dan u srezu, pošlju u gubernijsku varoš. Poznavši u njemu svoga ranijeg zatvorenika buntovnika, a sad velikog zlikovca, nadzornik tamnice ga strogo primi.
— Pazi, sa mnom se nije šaliti — reče promuklo nadzornik, namrštivši obrve i isturivši donju vilicu.
— Primetim li samo što, išibaću te. Od mene nećeš pobeći.
— Šta imam da bežim — odgovori Stepan, oborivši pogled — ja sam se sam predao.

— De, ne razgovaraj sa mnom. A kad vlast govori gledaj u oči — viknu nadzornik tamnice i udari ga pesnicom ispod vilice.
Stepanu u tom trenutku ona opet izađe pred oči i ču joj glas. Nije čuo šta mu je govorio nadzornik.
— Kako? — upita on, prenuvši se, kad oseti udarac po licu.
— De, de, marš, nemoj da mi se praviš.
Nadzornik je očekivao da će se on buniti, dogovarati s drugim zatvorenicima, pokušavati da pobegne. Ali svega toga nije bilo. Kad god je čuvar ili sam nadzornik zavirio kroz rupicu njegovih vrata, Stepan je sedeo na džaku nabijenom slamom, poduprevši glavu rukama, i sve je nešto šaptao samom sebi. Kad ga je islednik saslušavao, on opet nije ličio na druge zatvorenike: bio je rasejan, nije slušao pitanja, a kad bi ih razumeo, odgovarao je tako istinito da se islednik, koji se bio navikao da se veštinom i lukavstvom bori s optuženim, ovde osećao onako kako se čovek oseća kad podiže nogu na stepenicu koje nema. Stepan je, namrštivši obrve i uprevši pogled u jednu tačku, pričao o svojim ubistvima najprostijim, poslovnim načinom, trudeći se da se seti svih pojedinosti: „Izašao on, — pričao je Stepan o prvom ubistvu, — bos, stao na vrata, i ja ti ga, dakle, mlatnem jedared, i on zakrklja, a ja se onda odmah prihvatim babe“, itd. Kad je državni tužilac obilazio sobe u tamnici i upitao Stepana da li nema na što da se žali, i da li mu što ne treba, on je odgovorio da mu ništa ne treba i da mu ne čine nažao. Prošavši nekoliko koraka po smrdljivom hodniku, državni tužilac se zaustavi i upita nadzornika, koji je išao za njim, kako se ponaša taj zatvorenik.
— Ne mogu da mu se načudim, — odgovori nadzornik, zadovoljan tim što je Stepan pohvalio ponašanje s njim. — Drugi mesec je kod nas i primernog je ponašanja. Samo se bojim da nešto ne smišlja. To je odvažan i neizmerno snažan čovek.

* * *

Prvog meseca zatvora Stepana je neprestano mučilo jedno isto: on je video sivi zid svoje samice, čuo tamničke zvuke, žagor ispod sebe u zajedničkom odeljenju, korake stražara u hodniku, kucanje sata, a u isto vreme je video nju s njenim krotkim pogledom, koji ga je pobedio još kad se sreo s njom na ulici, i sa mršavim, smežuranim vratom, koji je on presekao, i čuo je njen umiljati, žalostivi, šušketavi glas: „Tuđe duše i svoju ubijaš. Kako možeš?“ Zatim bi glas umuknuo, i pojavili bi se crni. I pojavljivali su se, bilo da su mu oči zatvorene ili otvorene. Pri zatvorenim očima razgovetnije su se videli. Kad bi Stepan otvorio oči, oni bi se zbrkali s vratima, zidovima, pa bi ih malo po malo nestajalo, ali bi se posle opet pojavili i išli s tri strane, plazeći se i govoreći: „Svrši, svrši. Možeš omču načiniti, možeš zapaliti.“ I tu Stepana obuze drhtavica, i on poče čitati molitve koje je znao: Bogorodice, očenaš, i spočetka kao da mu je pomagalo.
Čitajući molitve, on se počeo sećati svog života: sećao se oca, matere, sela, psa Vučjaka, deda na zapećku, klupice na kojoj je jahao s decom; zatim se sećao devojaka s njihovim pesmama; zatim konja, kako su ih ukrali i kako su uhvatili konjokradicu, kako ga je on dotukao kamenom. I padao mu je na pamet prvi zatvor, i kako je izišao iz njega, i sećao se debelog mehandžije, taljigaševe žene, dece, pa se posle sećao opet nje. I obuzeo bi ga strah, pa bi zbacio s leđa halat, skakao na ležište i počinjao, kao zver u kavezu, brzim koracima hodati tamo amo po tesnoj samici, okrećući se brzo nazad kad bi došao do oznojenih, vlažnih zidova.
Jednog dugog jesenjeg večera, kad je u dimnjacima zviždao i fijukao vetar, pošto se natrčao po sobi, on sede na krevet i oseti da se više ne može boriti, da su ga crni nadvladali, i on im se pokori. On je već odavno zagledao u regulator toplote na peći. Ako se obuhvati tankim kanapom ili tankim platnenim trakama, onda se neće omaći. Ali to je trebalo pametno udesiti. I on se prihvati posla i dva dana je spremao platnene trake od džaka na kojem je spavao (kad bi naišao čuvar, on je pokrivao krevet halatom). Trake je vezivao u čvorove i udvostručavao ih, da se ne prekinu, a da održe telo. Dok je sve to pripremao, nije se mučio. Kad je sve bilo gotovo, on načini mrtvi ugao, namakne ga na vrat, popne se na krevet i obesi se. Ali tek što mu se poče jezik pomaljati, trake se prekidoše i on pade. Na lupu uđe čuvar. Zovnu lekarskog pomoćnika i odnesu ga u bolnicu. Sutradan se sasvim oporavi, te ga izvade iz bolnice i smeste ne više u samicu, već u zajedničku sobu.

U zajedničkoj sobi živeo je između dvadeset ljudi, ali kao da je bio sam, ni s kim nije govorio i još uvek se mučio. Naročito mu je bilo teško kad su svi spavali, a on nije spavao, pa je opet nju video, čuo njen glas, zatim su se opet javljali crni sa svojim strašnim očima i dražili ga.
Opet je, kao pre, čitao molitve i, kao i pre, one mu nisu pomogle.
Jedanput, kad mu se posle molitve ona opet javila, on joj se počne moliti, njenoj dušici, da ga oslobodi, da mu oprosti. A kad se pred svanuće svali na zgnječeni džak, tvrdo zaspa, i ona mu u snu dođe, sa svojim mršavim, presečenim grlom.
— Šta, hoćeš li oprostiti?
Ona pogleda u njega krotkim očima i ništa ne reče.
— Hoćeš li oprostiti?
I tako ju je triput upitao. Ali ona ipak ništa ne reče, i on se probudi. Otada mu laknu,. i on kao da se probudi, pogleda oko sebe i prvi put se poče zbližavati sa svojim sobnim drugovima i govoriti, s njima.

* * *

U istoj sobi sa Stepanom bio je zatvoren Vasilije, koji je opet uhvaćen u krađi pa osuđen na progonstvo, i Ivan Čujev, seljak, takođe osuđen na progonstvo u osuđeničku koloniju. Vasilije je sve vreme ili pevao pesme svojim divnim glasom, ili pričao drugovima o svojim pustolovinama. A Čujev ili je radio, šio štogod od platna ili rublja, ili čitao Jevanđelje i Psaltir.

Na pitanje Stepanovo zašto su ga prognali, Čujev mu objasni.
A kad Stepan upita Čujeva u čemu je jevanđeljski zakon, Čujev mu razjasni kako je on tu pravu veru saznao od beznogog krojača: da „treba činiti kako Bog kaže“ i da je to i Hristov zakon.
— Dobro, a šta bude za rđava dela? — upita Stepan.
— Sve je kazano.
I Čujev mu pročita:
„A kad dođe Sin Čovečji u slavi Svojoj i svi sveti anđeli s Njim, tada će sesti na presto Slave Svoje i iskupiće se pred Njim svi narodi; i odvojiće jedne od drugih, kao što pastir odvaja ovce od koza, i metnuće ovce na desnu stranu Svoju, a koze na levu. Tada će reći Car onima što su na desnoj strani od Njega: „Priđite, blagosloveni Oca Moga, nasledite Carstvo, spremljeno za vas od stvorenja sveta: jer Ja sam bio gladan, i vi ste Me nahranili, bio sam žedan, i vi ste Me napojili; bio sam putnik, i vi ste Me primili; bio sam go, i vi ste Me odeli; bio sam bolestan, i vi ste me pohodili; bio sam u tamnici, i vi ste došli k Meni.“ Tada će Mu pravednici odgovoriti: „Gospode! Kad smo Te videli gladna i nahranili, ili žedna i napojili? Kad smo Te videli kao putnika i primili Te, ili gola i odeli te? Kad smo te videli bolesna ili u tamnici i došli Tebi?“ I Car će im odgovoriti na to: „Zaista vam kažem: pošto ste to učinili jednom od ove mlađe braće Moje, učinili ste Meni.“ Tada će reći i onima što su na levoj strani: „Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, spremljen za đavola i njegove anđele: jer Ja sam bio gladan, a vi Me niste nahranili; bio sam žedan, i niste Me napojili; bio sam putnik, i niste Me primili; bio sam go, i niste Me odeli; bio sam bolestan i u tamnici, niste Me pohodili.“ Tada će mu i oni odgovoriti: „Gospode! Kad smo Te videli gladna, ili žedna, ili kao putnika, ili gola, ili bolesna, ili u tamnici, a nismo Te uslužili?“ Tada im On odgovori: „Zaista vam kažem: pošto to niste učinili jednom od ovih malih, niste učinili Meni.“ I on će otići u večnu muku, a pravednici — u život večni.“

Sednuvši na pod prema Čujevu i slušajući čitanje, Vasilije klimnu, odobravajući, svojom lepom glavom.
— Tačno, — reče on odlučno — idite, veli, prokleti, u muku večnu, nikoga niste hranili, već ste sami žderali. Tako vam i treba. Dajde, ja ću da čitam — dodade on, želeći se pohvaliti svojim čitanjem.
— Pričekaj, ćuti, — reče Čujev Vasiliju, koji je neprestano govorio kako bogataši ni putnike nisu nahranili, ni u tamnici posetili. — Ta pričekaj — ponovi Čujev, prelistavajući Jevanđelje. Našavši što je tražio, Čujev svojom velikom, snažnom, u tamnici pobelelom rukom ispravi listove.
„A povedu s njim, to jest s Hristom, — poče Čujev — na smrt i dva razbojnika. I kad dođu na mesto zvano gubilište, tamo razapnu njega i razbojnike, jednog s desne, a drugog e leve strane.
„A Isus reče: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“… I stajao je narod i gledao. Zajedno s njim podsmevale su se i starešine, govoreći: „Kad je druge spasavao, neka spase Sebe Samoga, ako je on Hristos, izbranik Božji.“ Tako su mu se i vojnici rugali, prilazeći i podnoseći mu sirće i govoreći: „Ako si Ti Car judejski, spasi Sebe Samoga.“ A bio je nad Njim natpis, napisan rečima grčkim, rimskim i jevrejskim: „Ovo je car judejski.“ Jedan od raspetih razbojnika grdio Ga je, govoreći: ,,Ako si Ti Hristos, spasi i Sebe i nas.“ A drugi ga je, naprotiv, uzdržavao, govoreći: „Zar se Ti ne bojiš Boga, kad si i sam osuđen na isto?“ I mi smo osuđeni pravedno, jer smo dobili ono što smo zaslužili svojim delima, a On ništa rđavo nije učinio.“ I reče Isusu: „Seti me se, Gospode, kad dođeš u carstvo Svoje.“ I reče mu Isus: „Zaista ti kažem: još danas ćeš biti sa mnom u raju.“
Stepan ništa ne reče, već je sedeo zamišljen, kao da sluša, ali više ništa nije čuo što je Čujev dalje čitao.
„Dakle, eto u čemu je prava vera,“ mislio je on. „Spašće se samo oni koji su hranili, pojili siromahe, obilazili zatvorene, a u pakao će otići oni koji to nisu činili. A ipak se razbojnik tek na krstu pokajao, pa je i on otišao u raj.“ On u tome nije video nikakvu protivurečnost, već je, naprotiv, jedno potvrđivalo drugo: što će milostivi otići u raj, a nemilostivi u pakao, značilo je da svi treba da su milostivi, a što je razbojniku Hristos oprostio, znači da je i Hristos bio milostiv. Sve je to bilo potpuno novo za Stepana, samo se čudio zašto je to dosad bilo skriveno od njega. I on je sve slobodno vreme provodio s Čujevom, pitajući i slušajući. I slušajući, on je shvatio. Njemu se otkrio opšti smisao svega učenja u tome da su ljudi braća, i da oni treba da vole i žale jedan drugoga, pa će tada svima biti dobro. I kad bi slušao, on bi usvajao, kao nešto zaboravljeno i poznato, sve što je potvrđivalo opšti smisao toga učenja, a propuštao je mimo ušiju ono što ga nije potvrđivalo, pripisujući to svome nerazumevanju.
I otada Stepan postade drugi čovek.

* * *

Stepan Pelagejuškin je i pre bio smiren, ali u poslednje vreme je iznenađivao i nadzornika, i čuvara, i drugove promenom koja se na njemu izvršila. On je bez naređenja, preko reda, svršavao sve najteže poslove, pa i iznošenje čabra s nečistoćom. Ali, pored sve te njegove pokornosti, drugovi su ga cenili i bojali ga se, poznavajući njegovo uporstvo i veliku telesnu snagu, naročito posle događaja s dvojicom skitnica koji su ga napali, ali od kojih se on odbranio slomivši jednom od njih ruku. Te skitnice su bile počele podvaljivati u kartama mladom, bogatom zatvoreniku, pa su mu uzeli sve što je imao. Stepan se zauzme za njega i oduzme od njih novac koji su mu bili uzeli na kartama. Skitnice ga počnu psovati, zatim tući, ali ih on obadvojicu savlada. Ali kad je nadzornik ispitivao zbog čega je svađa, skitnice kažu da ih je Pelagejuškin počeo tući. Stepan se nije pravdao, već pokorno primi kaznu, koja je bila u tome što je osuđen na trodnevnu tamnicu i premešten u samicu.
Samica mu Je padala teže zato što ga je odvajala od Čujeva i Jevanđelja, a sem toga bojao se da se opet ne povrati priviđenje nje i crnih. Ali priviđenja nije imao. Sva mu je duša bila puna nove, radosne sadržine. On bi se radovao što je sam, da je mogao čitati i imati Jevanđelje. Jevanđelje bi mu dali, ali on nije umeo čitati.
Još kao dečko počeo je učiti čitati starinski: az, buki, vjedi, ali zbog teškog shvatanja nije otišao dalje od azbuke i nikako nije mogao shvatiti slogove, pa je tako i ostao nepismen. Ali sad se odluči da nauči čitati, pa zamoli od čuvara Jevanđelje. Čuvar mu ga donese, i on se prihvati posla. Slova je poznavao, ali nikako ih nije umeo povezati. Ma koliko da je lupao glavu, ne bi li razumeo kako se slova slažu u reči, ipak ništa nije izlazilo. Po čitave noći nije spavao, sve je mislio, nije mu se jelo, i od čame ga je tako vaš napala, da je se nije mogao otresti.
— Šta je, još se nisi oporavio? — upita ga jedared čuvar.
— Nisam.
— Pa ti znaš očenaš?
— Znam.
— Pa kad znaš, evo čitaj ga, evo ga! — i čuvar mu pokaza očenaš u Jevanđelju.
Stepan stade čitati očenaš, upoređujući poznata slova s poznatim glasovima. I odjedanput mu se otkri tajna spajanja slova, i on otpoče čitati. To je bila velika radost. I otada on poče čitati, i smisao koji se malo po malo dobijao iz teško vezivanih slova dobijao je još veće značenje.
Usamljenost sad nije teško padala Stepanu, već joj se radovao. On je bio sav zanet svojim poslom i nije se obradovao kad su ga opet preveli u zajedničku sobu, da bi se dobilo slobodnih samica za tek pristigle krivce.

* * *

Sad više nije Čujev, već Stepan često u sobi čitao Jevanđelje, i jedni zatvorenici su pevali bezobrazne pesme, drugi su slušali njegovo čitanje i njegove razgovore o onome što je pročitao. Tako su ga slušali ćuteći i pažljivo uvek dvojica: robijaš, ubica, dželat Mahorkin i Vasilije, koga su opet uhvatili u krađi, pa je, čekajući da mu se sudi, sedeo u istom zatvoru. Mahorkin je dvaput za vreme dok je bio u tamnici izvršavao svoju dužnost, i oba puta je morao ići van tamnice, jer se nije moglo naći ljudi koji bi izvršavali sudske presude. Seljacima što su ubili Petra Nikolajeviča sudio je vojni sud, i dvojica od njih su bili osuđeni na smrt vešanjem.
Mahorkina su zatražili u Simbirsk da izvrši vešanje. Ranije u takvim slučajevima on bi odmah pisao — bio je dobro pismen — akt
42
gubernatoru, u kom bi objasnio da je osuđen da ide u Simbirsk da izvrši svoju dužnost, pa bi molio starešinu gubernije da mu odredi novčanu hranu koja mu dnevno pripada; a sad, na veliko čudo upravnika zatvora, izjavi da neće da ide i kako više neće vršiti dužnost dželata.
— A zaboravio si na bič? — viknu upravnik zatvora.
— Pa udrite, ako hoćete, ali nema zakona koji me može naterati da drugog ubijam.
— To mora da si od Pelagejuškina primio? Našao se tamnički prorok! Čekaj samo.

* * *

Za to vreme je Mahin, onaj gimnazist koji je pokazao kako se falsifikuje kupon, svršio gimnaziju i pravni fakultet na univerzitetu. Zahvaljujući njegovom bezobzirnom probijanju kroz život, njega su sasvim mlada postavili za sudskog islednika. On je bio nepošten čovek, pun dugova, kartaš, ali je bio okretan, promućuran, bistar čovek i umeo je dobro voditi poslove. Bio je sudski islednik u onom okrugu gde se sudilo Stepanu Pelagejuškinu. Još na prvom saslušanju Stepan ga je začudio svojim prostim, istinitim i mirnim odgovorima. Mahin je nesvesno osećao da je taj čovek što stoji pred njim u okovima i obrijane glave, koga su doveli i čuvaju ga dva vojnika pa će ga odvesti s one strane katanca, — da je taj čovek potpuno slobodan, da moralno stoji nedostižno visoko nad njim. I zato, saslušavajući ga, on je neprestano hrabrio sam sebe, da se ne bi uzbuđivao i zbunjivao. Čudio se kako Stepan govori o svojim delima kao o nečemu što je odavno prošlo, kao da ih nije on izvršio, već neki drugi čovek.
— I nije ti ih bilo žao? — pitao je Mahin.
— Nije, ja tada nisam razumevao.
— A sad?
Stepan se tužno osmehnu.
— Sad, da me na vatri pečeš, ne bih ono učinio.
— A zašto?

— Zato što sam uvideo da su svi ljudi braća.
— Pa šta, i ja sam ti brat?
— Nego kako.
— Kako to, ja sam ti brat, a osuđujem te na robiju?
— Zato što ne razumete.
— A šta ne razumem?
— Ne razumete, iako sudite.
— No, nastavimo. Kuda si posle otišao?…
Najviše je pak Mahina iznenadilo što je doznao od nadzornika zatvora o uticaju Pelagejuškina na dželata Mahorkina, koji je, izlažući se opasnosti, odbio da vrši svoju dželatsku dužnost.

* * *

Sve se utišalo u sobi. Stepan je ležao na svom mestu na zajedničkom krevetu i još nije spavao. Vasilije mu priđe, pa drmnuvši ga za nogu, namignu mu da ustane i dođe njemu. Stepan siđe s kreveta pa priđe Vasiliju.
— E, brate, — reče Vasilije — gledaj da mi pomogneš.
— U čem da ti pomognem?
— Pa, eto, hoću da bežim.
I Vasilije priznade Stepanu da ima gotov plan da beži.
— Sutra ću ih uzbuniti — on pokaza na zatvorenike koji su spavali. — Oni će svaliti krivicu na mene. Prevešće me u gornju sobu, a već tamo ja znam kako ću. Samo mi ti izvadi kvaku na mrtvačnici.
— To mogu. Kuda ćeš ići?
— Kud me oči vode. Zar je malo rđava sveta?
— Tako je, brate, samo mi ne možemo o njima suditi.
— Pa šta, valjda sam ja kakav ubica?! Ja nisam ubio ni jednu dušu, a ako kradem, šta ima u tome rđavog? Zar oni nas ne pljačkaju?
— To je njihova stvar; oni će odgovarati.
— Valjda ću im u zube gledati! Eto, ja sam pokrao crkvu, pa kome je zlo od toga? Ja sad hoću ovako da radim: neću više radnjice, već kasu pa da razdajem novac. Da razdajem dobrim ljudima.
U taj mah se podiže s kreveta jedan zatvorenik i stade slušati. Stepan i Vasilije se rastadoše.
Sutradan Vasilije uradi kako je nameravao. On se poče žaliti na hleb da je nepečen, pobuni zatvorenike da zovu nadzornika, pa da mu se žale. Nadzornik dođe, izgrdi sve, pa doznavši da je to sve izazvao Vasilije, naredi da ga metnu u samicu na gornjem spratu.
Vasiliju je samo to i trebalo.

* * *

Vasilije je poznavao onu sobu na gornjem spratu u koju su ga metnuli. On je znao kakav je pod u njoj, i čim je ušao tamo, počeo je razvaljivati pod. Kad je mogao da se podvuče ispod poda, on razvali daske na tavanici i skoči u donji sprat, u mrtvačnicu. Taj dan je u mrtvačnici ležao jedan mrtvac na stolu. A u toj istoj mrtvačnici bili su smešteni i džakovi što se pune senom. Vasilije je to znao i na tu sobu je računao. Kvaka u toj sobi je bila izvučena. Vasilije izađe na vrata i pođe u nužnik što se tada pravio na kraju hodnika. U tom nužniku je bila rupa između trećeg sprata do donjeg suterena. Napipavši vrata, Vasilije se vrati u mrtvačnicu, skine s ledenog mrtvaca pokrov (on ga se dotače rukom kad je skidao pokrov), zatim uze džakove, veza ih tako da načini od njih konopac, pa odnese taj konopac od džakova u nužnik; tamo sveže konopac za poprečnu gredu, pa se spusti niz njega. Konopac nije domašao do poda. Da li je mnogo ili malo nedostajalo — on nije znao, ali nije imao kud, te se otpusti i skoči. Ugruva noge, ali je mogao ići. U suterenu su bila dva prozora. Kroz njih bi se moglo provući, ali su imali gvozdene rešetke. Trebalo ih je izvaliti. Čim? Vasilije poče pipati po mraku. U suterenu su stajali odresci dasaka. On nađe jedan odrezak s oštrim krajem, pa stade njim izvaljivati cigle u koje su bile uglavljene rešetke.
Dugo je radio. Petlovi su već po drugi put pevali, a rešetka se još držala. Naposletku se jedna strana izvuče. Vasilije poturi odsečak i zape, rešetka se sva izvali, ali pade cigla i zatutnja. Mogli su čuti stražari. Vasilije pretrnu. Sve je mirno. On se provuče kroz prozor. Izađe. Trebalo je da beži preko zida. U jednom uglu dvorišta bila je neka zgrada. Trebalo je da se popne na tu zgradu, pa s nje preko zida. Treba da ponese odsečak daske. Bez njega se ne može popeti. Vasilije se provuče natrag. Opet se provuče kroz prozor pa se pritaji, da bi čuo gde je stražar. Stražar je, kao što je i računao, hodao na drugoj strani četvrtastog dvorišta. Vasilije priđe zgradi, prisloni odsečak, poče se penjati. Odsečak se omače, pade. Vasilije je bio u čarapama, te skide čarape, da bi se mogao zakačivati nogama, namesti opet odsečak, skoči na njega i uhvati se rukama za oluk. — „Bože, samo da se ne odvali; održi!“ — On se uhvati za oluk, i evo mu kolena na krovu. Stražar ide. Vasilije leže i pritaji se. Stražar ne vidi i opet odlazi. Vasilije skače. Limeni krov trešti pod nogama. Još korak, dva, evo zida. Do zida se može lako dohvatiti rukom. Jedna ruka, druga, ispruži se sav, i evo ga na zidu. Samo da se ne ugruva kad skoči. Vasilije se prebaci, otpusti na ruke, istegne se, pušta jednu ruku, drugu. — „Gospode, blagoslovi!“ — Na zemlji je. I zemlja meka. Noge su čitave, i on beži.

* * *

Posle toga je Vasilije učinio sve kako je želeo. S drugovima upadne noću kod bogataša Krasnopuzova. Znao je kakav je tvrdica i razvratnik, pa mu obije pisaći sto i izvadi trideset hiljada. I radio je sve kako je želeo. Čak je i piće ostavio, pa je davao novac sirotim udavačama, udavao ih, oslobađao dugova, i sam se krio. I samo se o tome starao da dobro razda novac. Davao je i policiji, te ga nisu tražili.
Srce mu se radovalo. A kad su ga ipak uhvatili, on se na sudu smejao i hvalio se kako je novac kod trbonje rđavo bio smešten; on mu nije znao ni broja, a ja sam ga pustio u opticaj, pomagao sam njim dobre ljude.
I njegova odbrana je bila tako vesela, dobra, da ga porotnici umalo ne oslobodiše. Osude ga na progonstvo.
On zahvali i unapred kaže da će pobeći.

* * *

Za to vreme su poslovi Jevgenija Mihailoviča išli sve gore i gore. Radnja je bila založena. Trgovina nije išla, u varoši je otvorena druga radnja fotografskim priborom, a tražilo se da se plaćaju kamate. Moralo se opet uzaimati. I svršilo se tim što je radnja sa svom robom određena da se proda. Jevgenije Mihailovič i njegova žena leteli su svuda i nigde nisu mogli nabaviti one četiri stotine rubalja, koliko je trebalo da se spase stvar.
Imali su malu nadu u trgovca Krasnopuzova. A sad se u celoj varoši saznalo da je Krasnopuzovu ukraden grdan novac. Pričalo se da je ukradeno pola miliona.
— I ko da ukrade? — pričala je žena Jevgenija Mihailoviča. — Vasilije, naš bivši pokućar! Pričaju da sad razbacuje taj novac, i da je i policija potkupljena.
— Bio je nevaljalac, — reče Jevgenije Mihailovič. — Kako se tada lako krivo zakleo! Nikad nisam mogao pomisliti!
— Kažu da je dolazio u naše dvorište. Kuvarica pričala da je on. Ona priča da je on četrnaest sirotih udavača poudavao.
— No, oni to izmišljaju.
U taj mah nekakav čudnovat stariji čovek uđe u radnju.
— Šta želiš?
— Pismo za vas.
— Od koga?
— Tu je napisano.
— Šta, ne treba odgovor? Pa pričekaj!
— Ne mogu.
I čudni čovek, predavši kuvert, žurno ode.
— Čudno!
Jevgenije Mihailovič razdera debeo kuvert i nije mogao verovati svojim očima: novčanice od sto rubalja! Četiri. Šta je to?! I uz to nepismeno pismo Jevgeniju Mihailoviču: „Jevanđelje kaže: čini dobro za zlo. Vi ste menikar mnogo zla počinili s kuponom i ja sam onom selji zdravo napakostio, a ja jevo tebe žalim: Na, uzmi 4 katarinke i sećaj se svoga pokućara Vasilija.“
— E, ovo je čudnovato, — reći će Jevgenije Mihailovič i ženi i samom sebi. I kad bi se god setio toga ili govorio ženi o tom, suze bi mu udarile na oči, i u duši mu je bilo veselo.

* * *

Prošlo je deset godina.
Mića Smokovnikov je svršio tehnički institut i postao inženjer s velikom platom. Na zlatnim rudnicima u Sibiru. Trebalo je da obiđe reon. Direktor mu predloži da uzme robijaša Stepana Pelagejuškina.
— Kako, robijaša? Zar nije opasno?
— S njim nije opasno. To je sveti čovek, pitajte koga hoćete.
— Pa zašto je na robiji?!
Direktor se osmehnu.
— Ubio je šest duša, a ipak je sveti čovek. Ja jamčim.
I tako Mića Smokovnikov primi Stepana, ćelavog, mršavog čoveka opaljena lica, pa se krene s njim na put.
Putem se Stepan brinuo o Smokovnikovu kao o svom detetu, kao što se brinuo o svima gde je mogao, i uzgred mu je ispričao svu svoju istoriju i kako, zašto i čim sad živi.
I čudnovata stvar. Mića Smokovnikov, koji je dotle živeo samo u piću, jelu, kartama, vinu, rđavim ženama, zamisli se prvi put o svom životu. I te misli ga ne ostaviše, već obuzimahu njegovu dušu sve više i više. Nađeno mu je mesto gde bi imao veliku korist, ali on odbi i reši se da onim novcem koliko je imao kupi imanje i oženi se i, koliko uzmogne, posluži narodu.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Dr. Miloš S. Moskovljević

Iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

KADOK – KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI, IZDAJE IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RADOMIRA D. ĐUKOVIĆA, BEOGRAD – TERAZIJE

Lav Nikolajevič Tolstoj – DVA DRUGA

DVA DRUGA – Lav Nikolajevič TOLSTOJ / Video: tekst i čitanje kratke priče „Dva druga“

Išla šumom dva druga, a pred njih iskoči medved.

Jedan se dade u bekstvo, uspuza se uz drvo i sakri, a drugi ostade na putu. Ništa mu drugo ne ostade, baci se na zemlju
i pretvaraše se da je mrtav.

Medved mu priđe i poče da ga njuši a ovaj prestade da diše. Medved mu onjuši lice, pomisli da je mrtav pa ode.

Kad se medved udaljio, onaj drug siđe s drveta i stade se smejati:

– Deder, reci mi šta ti je medved šapnuo na uho?

– Rekao mi je da su loši oni ljudi koji u opasnosti napuštaju svoje drugove.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Video: Priču Lava Nikolajeviča Tolstoja DVA DRUGA govori Branko Pleša

Lav Nikolajevič Tolstoj – Biografija i bibliografija

Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba i proglašen za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina.. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King i Gandi.

Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 200 km južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353; preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca. On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“. Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše.

Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane … Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“ Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.

Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igoom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme.

Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“. Tolstojevi obrazovni ekseprimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao diretna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Jasnoj Poljani se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja.

Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija. Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.

Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.

Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“. Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu.

Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu.

Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste.

Dela:

Romani i novele

Detinjstvo (rus. Детство; 1852)
Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854)
Mladost (rus. Юность; 1856)
Porodična sreća (novela, 1859)
Kozaci (rus. Казаки; 1863)
Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869)
Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77)
Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887)
Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889)
Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899)
Hadži – Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912)

Kratke priče

Upad (1852)
Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56)
Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863)
Polikuška (1863)
Kavsaski zatvorenik (rus. Кавказский Пленник; 1872)
Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886)
Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886)
Kozak i radnik (1895)
Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898)

Komadi

Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886)
Voće prosvećenja (komedija, 1889)
Živi leš (rus. Живой труп (1900)

Naučna dela i polemike

Ispoved (Ispovedь; 1882)
U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884)
What Is to Be Done? (1886)
Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894)
Jevanđelje u pismima (1896)
Šta je umetnost? (1897)
Zakoni ljubavi i nasilja; 1940

Izvor: wikipedia

 

Lav Nikolajevič Tolstoj – CITATI

 

Nama je dato jedno, ali zato neotuđivo blago ljubavi. Samo voli, i sve je radost: i nebo, i drveće, i ljudi, pa i ti sam. A mi tražimo sreću u svemu, samo ne u ljubavi. I to traženje sreće u bogatstvu, vlasti, slavi, izuzetnoj ljubavi, sve to ne samo što ne pruža sreću, nego je sigurno oduzima. (L. N. Tolstoj, 21. juna 1909. godine)

Kada 1901. godine nije dobio (tada prvi put dodeljenu) Nobelovu nagradu za književnost  Lav Nikolajevič Tolstoj je rekao: „Primo, to me lišilo velikih neprilika, neprilika da raspolažem tim novcem koji, kao i svaki novac, po mom uverenju, može samo dovesti do zla. Secundo, to je bio povod da mi se iskaže čast i da osetim užitak primajući izraze simpatija od toliko ljudi koje visoko cenim iako ih ne poznajem.“

Tolstoj o Dostojevskom

Ljudi su poput reka: voda je ista kod svih i ista svugde, ali svaka reka ponekad biva uska, zatim brza, ponekad široka, tiha, bistra, ponekad hladna, pa mutna, a zatim topla. Kao i ljudi. Svaka osoba nosi u sebi početke svih svojstava ljudi i ponekad ispoljava jedno, ponekad drugo, a ponekad često uopšte ne liči na sebe, ostajući sve jedno i isto. Za neke ljude ove promene su posebno dramatične. (L. N. Tolstoj, Vasksenje, 1899)

Snaga svake vlade počiva na neznanju ljudi i to znaju i zato će se uvek boriti protiv prosvećivanja. Vreme je da to shvatimo. (L. N. Tolstoj, Ana Karenjina, 1875-77)

Najpouzdanije obeležje istine je jasnost. Laž je uvek složena i mnogorečiva.

Da biste časno živeli,mora se suziti, zbuniti, boriti se, praviti greške, počinjati i odustajati, i počinjati ponovo i bacati se ponovo, i večno se boriti i gubiti. A smirenost je – duševna podlost. (L. N. Tolstoj, Pisma)

Sve srećne porodice su nalik jedna drugoj; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. (L. N. Tolstoj, Ana Karenjina, 1875-77)

I ako si nesrećan, a ja znam da si nesrećan, pomisli da to što ti se ovde predlaže nisam izmislio ja, nego je plod duhovnih napora svih najvećih, najblistavijih umova i srca ljudskih, i da je samo u tome jedino sredstvo da se izbaviš od svoje nesreće i zadobiješ najveće blago dostupno čoveku u ovom životu. Eto to sam hteo, pre nego što umrem, da kažem svojoj braći. (L. N. Tolstoj, Zakon nasilja i zakon ljubavi, 1908)

Bilo je pola deset kada su se u magli mraza od dvadeset stepeni debeli, bradati Černiševljev kočijaš u plavoj kadifnoj kapi sa oštrim ivicama, sedeći na kočijaševom mestu malih saonica, istih onakvih na kojim se vozio Nikolaj Pavlovič, zaustavio na ulasku Zimskog dvora i prijateljski klimnuo glavom svom prijatelju, kočijašu kneza Dolgorukog, koji je, pošto je već davno dovezao svog gospodina, stajao na ulasku u dvor i, podmetnuvši dizgine pod svoj debeli kaftan, trljao ozeble ruke. (L. N. Tolstoj, Hadži-Murat, 1912)

– Kuda sad zapovedate ? – upita kočijaš .
„Kuda?“ – upita se Pjer. „Pa kud mogu sad da idem? U klub, ili u goste?“
– Kući – naredi kočijašu. Mada je bilo oko deset stepeni mraza, raskopča bundu od medveda na svojim širokim prsima koja su radosno disala.
Bio je mraz i vedro. Nad prljavim, polumračnim ulicama, nad crvenim krovovima bilo je tamno, zvezdano nebo. Samo gledajući na nebo Pjer nije opažao uvredljivu niskost svega što je zemaljsko prema onoj visini na kojoj se nalazila njegova duša. Kada je izašao na Arbatski trg, pred njegovim očima se otvorilo ogromno prostranstvo zvezdanog, tamnog neba. Gotovo nasred tog neba, iznad Prečistenskog bulevara, stajala je velika sjajna kometa 1812. godine, okružena i zasuta sa svih strana zvezdama…
Ali ta svetla zvezda sa svojim dugim zračnim repom nije budila u Pjeru nikakva strahovanja. Naprotiv, Pjer je radosno, očima vlažnim od suza gledao u tu zvezdu, koja je neizrecivom brzinom preletela neizmerne prostore po liniji parabole i „zalepila“ se tu za jedno mesto , svetleći među nebrojenim drugim zvezdama.
Pjeru se učinilo da ta zvezda potpuno odgovara onome što se zbivalo u njegovoj razneženoj i procvetaloj duši.
(L. N. Tolstoj, Rat i mir, 1865-1869)

Glavni uzrok porodičnih nesreća je u tome što su ljudi vaspitani u misli da brak pruža sreću. Braku privlači polni nagon koji poprima vid obećanja, nade na sreću, što podržavaju i javno mnenje i literatura, ali brak ne samo da nije sreća, već je uvek patnja kojom se čovek iskupljuje za zadovoljenje polne želje, patnja u vidu nesreće, ropstva, zasićenosti, odvratnosti, svakojakih duhovnoh i fizičkih poroka supružnika koje treba podnositi: zloba, glupost, laganje, sujeta, pijanstvo, lenjost, tvrdičluk, koristoljublje, razvrat – svi poroci koje je naročito teško podnositi ne u sebi već u drugom, a patiti od njih kao od svojih; i isto takvi fizički poroci: ružnoća, nečistoća, zadah, rane, ludilo…, koje je još teže podnositi u drugom.
(L. N. Tolstoj, Dnevnik, 13. oktobar 1899, Jasna Poljana)

Otkinuo sam cvet i bacio. Toliko ih je mnogo da mi nije žao. Mi ne cenimo onu jedinstvenu lepotu živih bića i uništavamo ih, bez žaljenja, ne samo biljke, već i životinje, ljude. Njih je toliko mnogo. Kultura – civilizacija i nije ništa drugo do uništenje tih lepota i njihovo zamenjivanje. A čime? Kafanom , pozorištem… (L. N. Tolstoj, Dnevnik, 28. septembra 1899., Jasna Poljana)

Izvor: Bistrooki

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Tolstoj o Dostojevskom

Lav Nikolajevič Tolstoj o Dostojevskom (iz pisma N. N. Strahovu):

„Kako bih voleo da mogu da iskažem sve ono što osećam o Dostojevskom. Opisujući svoja osećanja, vi ste izrazili delom i moja. Ja nikad nisam video ovog čoveka i nikad nisam došao u neposredan dodir s njim, a kada je, iznenada, umro, shvatio sam da mi je bio najbliži, najdraži, najpotrebniji čovek. I nikada mi nije padalo na pamet da se poredim s njim, nikada. Sve što je on radio (ono pravo, dobro što je radio) bilo je takvo da što više toga uradi, ja se osećam bolje.

Umnost tuđa u meni izaziva zavist, um — takođe, a delo srca — samo radost. Ja sam njega zaista smatrao svojim prijateljem i mislio sam da ćemo se svakako sresti, da do sada nije bilo prilike, ali da je to neminovno. Kad iznenada čitam — umro je. Kao da mi se tlo izmače pod nogama. Uznemirih se, a onda shvatih da mi je bio drag, te zaplakah, i sad još plačem. Nedavno, pre njegove smrti, čitao sam Ponižene i uvređene i bio sam ganut.“

A u drugom, ranijem pismu:

„Ovih dana čitao sam Mrtvi dom. Mnogo toga sam zaboravio, ponovo sam čitao i ja ne znam bolju knjigu u čitavoj novijoj književnosti, uključujući i Puškina. Nije tu stil, već je tačka gledišta čudesna: iskrena, prirodna i hrišćanska. Dobra, poučna knjiga. Uživao sam ceo jučerašnji dan kako odavno uživao nisam. Ako vidite Dostojevskog, recite mu da ga volim.“

Izvor: Facebook, Ruski pisci

PROZA

Prozno stvaralaštvo – citati, biografije, odlomci iz knjiga, priče, poslovice, bajke, basne, mudre misli, knjige, autobiografije…

BIBLIOTEKA MUDROSTI – Citati, izreke, poslovice, mudre misli…

BAJKE

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

 

PLEJADA VELIČANSTVENIH – Najlepši citati, biografije, bibliografije najvećih majstora naše i svetske književnosti, besmrtnih velikana:

Anton Pavlovič Čehov

Borisav Bora Stanković

Branislav Nušić

Branko Ćopić

Danilo Kiš

Džordž Orvel

Edgar Alan Po

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Gabrijel Garsija Markes

Gistav Flober

Horhe Luis Borhes

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivo Andrić

Jovan Sterija Popović

Lav Nikolajevič Tolstoj

Laza К. Lazarević

Meša Selimović

Mihail Afanasijevič Bulgakov

Miloš Crnjanski

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

 

Izabrane knjige, priče, drame, odlomci:

 

Branislav Nušić – ANALFABETA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Jovan Sterija Popović – POKONDIRENA TIKVA

KARMEN (Libreto) govori Miloš Žutić

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Nikola Tesla – Priča o detinjstvu

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Isidora Sekulić – BURE | Tekst, video

Momo Kapor – MALI PRINC

„Knjiga je najtiši i najpouzdaniji prijatelj; najpristupačniji i najmudriji savetnik i najstrpljiviji učitelj.“ Čarls Vilijam Eliot.

MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi

MAJSTOR I MARGARITA – Mihail Afanasijevič Bulgakov

TVRĐAVA – Mehmed Meša Selimović

NA DRINI ĆUPRIJA – Ivo Andrić

BRAĆA KARAMAZOVI – F. M. Dostojevski

„Svet knjiga je najlepši svet koji je čovek stvorio. Sve ostalo je prolazno. Spomenici se ruše, narodi nestaju, civilizacije se razviju pa izumru, i posle perioda potpune tame, sve se iznova gradi. Ali u svetu knjiga se nalaze redovi koji su svemu ovome svedočili, i preživeli, netaknuti i sveži kao onoga dana kada su napisani, i dalje dotiču srca ljudi, pripovedajući o ljudima kojih odavno više nema.“  Klarens Šepard Dej

– Top 100 najboljih knjiga svih vremena

– Top 20 najboljih domaćih pisaca (Ex YU)

– Dobitnici Nobelove nagrade za književnost