Kosmološki identitarijum Fjodora Mihailoviča – Bojan Bošković

Kosmološki identitarijum Fjodora Mihailoviča – Bojan Bošković / Priče, Proza, Tekst

ŠEŠIR PROFESORA LOMPARA

Profesor je razgledao tek kupljeni šešir, otrovno sive boje, koji se otimao srebrnoj melanholiji germanske upornosti, pod isto tako srebrnim nebom. Bilo je hladno i ledena kiša se pripremala da izvede svoju martovsku majstoriju. Dakle, jedan od onih bezizlaza uklesanih u kamen. Zeleni Venac, nalik na izvitopereni, privatni koloseum kakvog đavoljeg ađutanta, najednom je potamneo, mnoštvom senki dočekavši majstora poetsko reflektivnih poteza, taj beogradski oštri dažd. Sa šeširom pod miškom, profesor pohita prema kolonadi autobusa, visok, još uvek snažan, sekući uznemireno mnoštvo trudbenika, kako su ih nekad nazivali i postrojavali.

Odmerio je, ušavši u autobus, mesto iza šofera i zauzeo ga. No, tanatološki kapric ga je i tu sustigao. Neposredno iza njega je seo neko ogrnut ponjavama, šatorskim krilom kurdskog maskirunga i smradom svih mogućih organskih izlučevina. Profesor htede da ustane, ali je već bio zarobljen telima trudbenika koji su, nadolezeći, sasvim blokirali unutrašnjost vozila, a posebno njega. Besan, stavi šešir na glavu, a luksuznu torbicu u krilo. Zagledan u mutno staklo, pokušao je da odredi svoju poziciju.

Tada je začuo nekakvo tegobno, isprva skoro nečujno, a zatim jasnije ređanje reči i rečenica. Bezuba usta iza njegovih leđa zahvatala su prostor i vreme, verovatno odvajkada, oblikujući ga za sve i nikoga. Najzad je mogao da razazna to kazivanje bez pravca, te ne mogavši da se pomeri, zarobljen, morao je da sluša.

Solomon, Solomon, Solomon, nikom ništa, mrtva usta, pusi rajot, kraljevstvo, knjiga knjigu, komanduj pokret. Vertikala u elipsi. Spinoza, Espinoza, Lukijane ne tako. Anegdotalni Jerusalim i onaj stvarni. Pa i treći. Na prvom je, posle razaranja, podignut Zadar. O tome u almanasima ezotrista. Drugi je sagrađen i srušen u Izraelu. Treći grade ispod Kijeva. Helena, Jelena, sinu sagradi prvi. Edipov kopleks najširih razmera. Poremećeno derište. Sagradila mu je i drugi, a ja neću reći zašto. Jerusaleme, Jerusaleme, tamo gde šeširdžije brane srpstvo. Država iznad svega, a iznad nje državna delegacija, komunisti i nacisti. Neka bude. Pod šeširom Mosad vreba, a i novac, koliko god. Kusturica je samo neproverena glasina.

Ovaj sve o meni – profesor se zagrcnuo. Pokuša da se pomeri, no zalud. To je iz mog uma. Jeste, jeste. Ali, iz dubine su stizale sve nove i nove odgonetke. To je to, tu je razlika između istine i fikcije, fikcija uvek mora biti smislena. Vredi živeti za dan sopstvene smrti. Mada ni smrt nije ono što je nekad bila. Kao kada ti Đokonda dosadi i ti joj nacrtaš brkove.

Kada i kuda sveci marširaju? Zašto Šestov, zašto Berđajev, Solovjev? Umiriti masu. Stišati mudre. Građanska neposlušnost kao zastor posrtanja. Nenasilni otpor. Transistorija. Problem renegata. Nikom ništa. Čajanka kod ludog Šeširdžije. Beli zec, beli mag. Sastanak sa samim sobom, naslepo. Moje karte su na stolu, moje figure su postavljene. Sameravanje realnosti, a realnosti niotkuda. Berlin je preko mosta. Profesore, samo preko mosta, i to je dosta.

I zaista, gospodin profesor se namah obreo na pločniku sred naselja Šest kaplara. Dosta, dosta, ponavljao je. Kiša je uporno sprečavala svaki njegov pokušaj da se sabere. Video je pređeni most. Video je i autobus kako napušta stanicu i odlazi u zemlju čuda. Čovek, koji mu je prišao i pružio pozamašnu kovertu, beše nepoznat. Hvala lepo. Gore, na ko zna kom spratu jedne od tih šest kula, sedeo je neko, u polumraku. Na stolu, blistava snajperska puška, metak i prigušivač. Zatim se sve odvijalo kroz akceleraciju zaboravljanja. Metak je nečujno skliznuo u cev i zatvarač ga je obuhvatio.

Zamah kuršuma je oborio profesora, odnosno naterao ga je da sedne na pločnik. Nije bio povređen, ali nije mogao da ustane. Na nekoliko metara iza njega, okrenuvši glavu ugleda, na mrkoj travi, spokojni sivi šešir. Mala rupa na ispupčenom klobuku ciljala ga je. Negde iznad leve obrve.

( ende )

KAKO JE JOZEF K. POSTAO CEPANICA

Život je kratak dok se ne okonča, ali dok traje opasno je dug. Profesor Dimitrijević je uhapšen u ponoć, na sred pijace, što je krajnje neobično. Dva udarca i celuloidne lisice, sve će to biti samereno kasnije. Plastična kesa mu je navučena na glavu, a vunene pantalonu su mu isprskali jeftinom šljivovicom. U vozilu je zaudaralo na trule banane, još jedan asocijativni registrat da upotpuni kolaž. Inače, specijalitet čačanske policije su noćna hapšenja. Lov na vampire, kako su ovu delatnost nazivali. Majstor je, dodajmo, kompetentan da ostavi pustoš za sobom.

Svaki sledeći potez je morao biti dijahron. To se odnosilo i na linearne i ne razgranate programe delirijuma. Posebno na akonceptualno polje, koje je imalo odigrati, unazad, nezahvalnu rolu profesorovog uma. Ova kvazišampionska katedra noćne igre, prodavnica svih formi glogovih kolaca, odredila je čist iznos zvukova, osvetljenja i mirisa, a profesor je nesumnjivo morao da plati.Ono što je u njemu još bilo živo, ako uopšte jeste, registrovalo je da se vozilo kreće veoma brzo, te se divlje zanosi kada zaokrećući menja rutu.

Sećaš li se Žitomira Vasilije, sećaš li se Tetreva Vasilije, i one noći kada se subota, mlada subota, prikradala duž sunčevog zalaska, gazeći zvezde crvenom potpeticom? To je ono što je profesor čuo, kada mu se jedno uvo, nezavisno od ugašenog tela, sasvim prenulo. Zatim – težak je ovaj kosmati kepec. Jeste, i rugoban striko, pravi sin kakve streje. Sačekaj, nemoj mu baš čizmom na grudi, ispoganiće nam se ovde, zaudaraće do Beograda. On je, ono beše, jezuita? Ne, taj je engleski špijun. Biće novca, biće. Hoćemo li i njega. Jok, njega će njegovi. Proveri ga, ponovo. Pope, jesi li živ? Dobar je, dobar, svež.

Smrt ne poseduje egzistenciju po sebi. Ona je drugostepena i suštinski parazitska pojava. Nije život fenomen smrti, nego je smrt privremeni fenomen života. Velik je Pavle Evdokimov.
Profesora su nešto kasnije uneli u avion. Mali skriveni vojni aerodrom. Avionom do Podgorice. Brodom do neke grčke luke. Na posletku, ko zna kako, do Paname. Bilans – četiri dana. Ni svetla, ni ića, ni pića. Samo hladnoća ili vrelina. Kraće ne može. Sredstva su postala nezavisna od cilja, uloga cilja biva uzurpirana, a cilj ostaje u imaginaciji. Subonosna obala Karipskog mora se nikako ne pominje.

NEKA ISTUPI AKADEMIK MATIJA

Prisetimo se Puškinove maksime kako poezija mora da bude pomalo glupa. Na primer, policija nije uspela da uhapsi pesnika, jer ga je neko obavestio te se pravovremeno pritajio, ali je zato uhapšen sanduk pripremljen za počivanje posle preminuća. Pesnik je bio, dakle, pedantan. Luksuzan sanduk načinjen od višnjevog drveta, bele boje sa srebrnim obrubom, a na poklopcu motivi iz Gorskog Vjenca. Iznutra svileni jastuci četinarsko zelene nijanse, što je gospodu iz specijalne jedinice, ko zna zašto, posebno razljutilo.

Beli dvor je ubrzo opkoljen, mada su se kauboji iz antiterorističke grupe ponašali sasvim komotno. Skinuli su pancire, odložili oružije i poslali dva saobraćajca po burek s mesom. Juriš na pesnikovo moguće skrovište bi ionako bila koještarija. Za to vreme, progonjeni stari čovek je pisao – Trpeo si nepismene poput mene, gorušičina zrna kako niču, i našao reč tvrđu od stene, ta eto Fjodore Mihailoviču. Novac si prozreo, rulju bednu, kako ga gube i kako ga stiču, jednu stranicu, pa još jednu, ta eto Fjodore Mihailoviču. Crveni plakati uoči rata, da ne bi razumeli ono što sriču, ostani na straži još pola sata, ta eto Fjodore Mihailoviču. Najzad i ovi koji bi da sude, neki se ispreče, a neki se miču – tektvoji šegrti čudom se čude, ta eto Fjodore Mihailoviču.

Kada sam to podetinjio, upitao se.

Mada, podetinjiće tek kada uniformisana lica budu likvidirala malog Branu iz Čačka na samim Terazijama. Rafal za rafalom i jezero krvi. Podetinjiće tek kada kapetan Mitar bude zaurlao da policijska stanica nije pogrebno preduzeće i da neko ukloni beli sanduk naslonjen na zid pored ulaza u toalet, što će odmah biti izvršeno. Sanduk će tako otići iz sećanja nadležnih, pa tako i iz ovog triptiha.

Ludom mani, on se smani.

RASPRAVA O PRAVILNOJ UPOTREBI OVOG SVETA


Da sam elokventan poput Demostena, ne bih morao ništa više da učinim sem da tri puta izgovorim jednu jedinu reč – logos. Odnosno, razum je jezik.

VELIKE SILE I SRBI & POLU-SLAVJANKA / BOTVINIKOVA VARIJANTA

Kaprici teorije se ne mogu uvek primeniti. Na najvišem nivou ne bavimo se sitnicama. Tako Mihail Miša Talj. Profesor Ković je posmatrao neuporedivu šahovsku garnituru u izlogu prodavnice jedinog niškog drvoresca – Čileta. Apokaliptično stanje sveta je bilo zabeleženo na šahovskoj tabli. Figure razmeštene prema šemi Najdorfove Sicilijanke. Interesantno je bilo odsustvo belog topa na daminoj strani. Tako se nastupa protiv autsajdera. Eksplozija, koja je progutala prodavnicu i otvorila vatreni krater, bila je u istom smislu neravnopravno dejstvujuća. Profesorovo telo je odbačeno na suprotnu stranu trga.

Trg je namah bio ispunjen dimom, ognjem i krhotinama, blistava nevidnina. Ne može se odrediti koliko je sve to trajalo, uključujući i potpunu tišinu izazvanu detonacijom. No, najzad je neko prišao profesoru. Da li je to bio mali Lompar, Rastko, ili Kijuk, nikada nećemo saznati. Naši uzvraćaju, naši, naši – tako se odmotavao pravac, koji prethodi glasu. Profesor nije mogao čuti tutnjavu haubica, britko šištanje raketa, tešku i zaostalu grmljavinu već proletelih aviona. Rat je poodavno stajao na liniji Gradište, Batušinac, Perutina, Donje Vlase, Vukmanovo, Lazarevo Selo, Niška Banja.

Probudio se tri dana kasnije u šatoru neke poljske bolnice. Ljudi, historik je došao sebi, pozovite onog drugog. Ubrzo uđe Milo, neobrijan, sa suzama na obrazima. Živ si, živ si, mi te već ožalismo. Slušaj, general Tošić je uzeo Kosovo Polje, Rusi ulaze u Prištinu. Nećemo se zaustaviti sve do Makedonskog basena. Ković htede da kaže, ko zna zašto, da je Talj jedini koji nije kalkulisao, nije proračunavao varijante – on ih je video. Kasparov posvedočio, zapisao. No, urlici su bili preglasni, nekakav špiritus ga je gušio, zvuk motora mnogih vozila nasrnu na njega.

GROBNICA ZA PREDRAGA DRAGIĆA KIJUKA

Sred preširokog, jezivog polja interplanetarne svesti, nastale koagulacijom pojedinačnih svesti, integralni individualizam i integralni kolektivizam, fuzionisani, postaju osnova za prevaru, kojom se pokušava izbeći izvesnost smrti.Kijuk je u retrovizoru video vešala. Navukao je fantomku preko lica, okrenuo vozilo i skrenuo sa puta. Pravo kroz šumu. Tako je, elem, servisirao svoj dug.

Situacija u kojoj čovek ne zna šta brani. Sto prekriven italijanskom zastavom. Na stolu sveska, penkalo, čaša mleka i fotografija Isidore Sekulić. Kijuk se, tvrdio je profesor Dimitrijević, zvao Bond, Džejms Bond. 007 je prišao stolu i seo na jedinu, drvenu stolicu. Navukao je kapuljaču i zaplakao. Sve je to bio deo rituala. Dug je dug.

Ne branite mu. Iskupljujte vreme, jer dani su zli.

Do izlečenja dolazi ukoliko se otkrije nov način da se pristupi problemu, a koji se razlikuje od pristupa putem koga je problem stvoren. U takvim okolnostima i fantazam i stvarnost moraju biti tretirani na isti način. Čak i objašnjenje, koje bi bilo čista konstrukcija, imalo bi ovde izvanrednu isceljujuću vrednost. No, Dimitrijević govori i govori. Da poseduje četiri ruke, ni to mu ne bi bilo dovoljno za uraganski divlje gestikuliranje. Katena Mundi, gospodo.

Najglasniji će te izdati, rekoh jednom Kijuku. Koen se smrknuto saglasio. Tako i bi.

TEHNIČAR ZNANJA I TEHNIČAR NEZNANJA


KETERING KUSTURICA

Mile ga je pronašao u holu Palate Srbija. Profesore, kriješ se? Emir se iskreno začudio. Zar tebe nisu ubili? Nisu, ja sam pobio njih. Nego sam ti pripremio novac, Govor mora da bude vrhunski. Nemoj nešto tamo-vamo. Onaj skot mora da nam legne. Razumeš li? Nad samim ponorom usvojio sam Najdorfovo pravilo, ne gledaj dno nego ispij do dna. Kakvo pravilo? Zašto Najdorf? Sačekaj, nije ni Mile mrcina, raumeš. Nemoj da šamaram.

Mile, moram u toalet. Jeste, profesora steglo. Znaš da mogu da ti spalim Mokru Goru, do poslednjeg drvceta. Znam Mile, znam. Ajde, ajde, razumeš, čekaću te posle govora. Emir je trčao uza stepenice. Ali, ali, ako je moglo biti i ovako, kako sledi?

Pored breze, u crvenim čakširima sa srebrnim lampasima, stajao je Buđoni. Tek što je ubijen komandant druge brigade. Na njegovo mesto, komandant armije je odredio Kusturicu. Sat ranije, Kusturica je bio komandant puka. Nedelju dana ranije, komandant eskadrona. Novog komandanta brigade privedoše Buđoniju. Komandant armije ga je posmatrao. Kusturica je došao sa svojim komesarom Pavličenkom, načelnikom specijalnog odeljenja.

Pritegao nas gad, reče komandant armije, smešeći se. Pobedićemo ili pocrkati. Drugoga – nema. Da li si razumeo? Jesam, odgovori Kusturica. A ako ustukneš – streljaću te, nastavi komandant, te opet uz osmeh prenese pogled na načelnika specijalnog odeljenja. Razumem – reče načelnik.

Buđoni se okrete na potpeticama i salutira novom komandantu brigade. Ovaj otpozdravi, obli ga znoj i pohita uzoranom međom. Na sto hvati udaljenosti čekali su konji. Požar sunčevog zalaska razli se nad Kusturicom, malinove boje i fantastičan, poput smrti, koja se približava.

U toaletu, Kusturica je čuo Babelja. Ovaj je zapisivao, šapćući. Srčan čovek, reče komandant armije, naslućujući u daljini tišinu velikog klanja. Traži slavu. Treba verovati – izvući će je.

( ende )

Bojan Bošković

~

Prezahvalni autoru i Ani ♥ na dozvoli da objavimo ovu fantastičnu priču – Bistrooki