Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) je bio pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva.
PESME:
I opet mi duša sve o tebi sanja
“Nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno delo koliko Aleksa Šantić. Ovaj pesnik je bio najveće dete u našoj književnosti. On je sva svoja svedočenja crpio iz svog čistog detinjeg srca.” – Jovan Dučić
“Ja nikada nisam bez suze u grlu pročitao, i čini mi se da nikad drukčije neću moći pročitati nego tako, kroz tužni i srećni prelom suze očinje, Šantićevo „Pretprazničko veče”.” – Skender Kulenović
“Divlje snage i pitome dobrote, Aleksa Šantić je posve zdrav i iskren. Uz to tako jednostavan, nesložen i tako primitivno jasan, da je nama, djeci druge, daleko složenije generacije, poraženoj od tolikoga zdravlja, radi toga pomalo nejasan iako vrlo simpatičan. Osnovni utisak njegovoh djela jest osećanje nečega toploga, nečega što hoće da živi u punoći, da se kreće u slobodi, da se bori.” – Tin Ujević
Prilikom otkrivanja spomenika Aleksi Šantiću, 19. oktobra 1968. godine, Skender Kulenović rekao je: “Na lijepu glavu, čiji će lik, u viđenju vajara Aleksandra Zarina, za koji trenutak ostati da ćuti svojom bronzom pod ovim, kalemegdanskim krošnjama, sručile su se one najgore nevolje ovoga svijeta. Opake bolesti, gubitak najdražih bića, samovanje, patrijarhalni tabu, teška sudbina našega tla – kud ćemo više… Bio je skrojen od dostojanstva, sa svojim jadom nosio se u sebi, malo kome se tužio…”
