Ознака: biografija

Frančesko Petrarka

Veliki italijanski pesnik epohe humanizma i renesanse Frančesko Petrarka (20. juli 1304 – 18. juli 1374) rodio se u toskanskom gradu Arecu. Dobitnik je najvećeg književnog priznanja tog doba, na rimskom Kapitolu 1341. godine krunisan je pesničkim lovorovim vencem i mlad postao poeta laureatus.

Frančesko Petrarka – KANCONIJER

Pisao je na latinskom i na narodnom, italijanskom jeziku. U poeziji je težio idealu savršene forme koju će dovesti do vrhunca u „Kanconijeru“ posvećenom Lauri. Lauru je prvi put video u Avinjonu 6. aprila ujutro 1327. godine i ljubav prema njoj ga nije napustila ni nakon njene smrti. „Kanconijer“ je zbirka od 366 pesama bez naslova, obeleženih brojevima (317 pesama, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala).

„Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik. Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina kancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih rasprava. Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost. Jednom mladom prijatelju, književnom početniku, dao je ovaj savet: Cura ut fias non ventosus disputator, sed realis artifex. (Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac, nego istinski umetnik.) (Ivo Andrić, esej „Legenda o Lauri i Petrarki“)

Osim stihova pisao je i istorijske, filozofske i polemičke spise, pisma i poslanice.

Jovan Sterija Popović

Jovan Sterija Popović se smatra rodonačelnikom savremene srpske drame i ocem komediografije.

Rodio se u Vršcu 1806. godine. Završio je prava u Kežmarku 1830. godine, a pet godina kasnije u Požunu je položio advokatski ispit. Jedna od prvih njegovih komedija ima temu iz advokature i zvala se „Pomirenije“.

Pored književnog dela koje čine drame (tragedije i komedije, „žalostna pozorja“ i „vesela pozorja“) , poezija i proza (njegov “Roman bez romana” smatra se pretečom moderne srpske proze), značajno je i njegovo kulturno-prosvetno delo. Gotovo da nema nijedne oblasti kulturno-prosvetnog života u kojoj nije dao svoj doprinos. Bio je prosvetitelj i kulturni reformator.

DRAME:

POKONDIRENA TIKVA

TVRDICA / KIR JANJA

ZLA ŽENA

„Lice lepo i čisto svakome je drago,
Srce lepo i čisto najveće je blago.“ (Jovan Sterija Popović)

PESME:

NADGROBIJE SAMOM SEBI

Od 1842. godine kao načelnik Popečiteljstva prosveštenija rukovodi prosvetom u Srbiji i ostavlja neizbrisivi trag u organizovanju srpskog školstva. Dao je inicijativu za osnivanje Društva srbske slovesnosti (preteče Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodne biblioteke i Narodnog muzeja, a učestvovao je i u osnivanju prvog beogradskog pozorišta (Teatar na Đumruku).

“Kad jednim pogledom obuhvatimo sve ono što je Sterija napisao, kad vidimo koliki je obim, i kolika je raznovrsnost njegovih tvorevina, od pesama, epigrama, “natpisa”, romana, komedija i tragedija, i kad vidimo da tu raznovrsnost formi prati i raznovrsnost motiva i sadržaja, mogli bismo doći do zaključka da se ovaj neverovatni Vrščanin prihvatio džinovskog poduhvata: da sam napiše celu jednu književnost! Što je najlepše, ta njegova književnost je svojim najpretežnijim delom živa i danas.” – Ljubomir Simović

U Novom Sadu dela Jovana Sterije Popovića prva je izvela pozorišna družina Nićifora Atanackovića 1825. godine. U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan pozorišni festival „Sterijino pozorje“.

U igri se ruka pruža, tu se sloga traži.
Tako svako lepo delo slogom se tek snaži.
(Jovan Sterija Popović)

„Jovan Sterija Popović je ne samo osnivač komedije srpske, no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najsmislenijih srpskih pesnika uopšte. (…) Ovaj pisac ‘veselih pozorja’ i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je ‘glavna čerta moga temperamenta melanholija’.

U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio pomodan romantičarski ‘svetski bol’, jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola.“ – Jovan Skerlić

Radomir Mihailović TOČAK – BIOGRAFIJA

Radomir Mihailović TOČAK / R. M. Točak – BIOGRAFIJA

Radomir Mihailović Točak, rođen 1950. u Čačku, od pete godine svira razne žičane instrumente, a od devete se usredsređuje na gitaru. U leto 1959. godine nastradao je na đačkom izletu i iščašio nogu u kuku. Pet godina je proveo po bolnicama, vezan za krevet, ali je sve vreme vežbao gitaru. Po izlasku iz bolnice, završio je osnovnu školu i sasvim se posvetio muzici.

Jedno vreme je bio član grupe Dečaci sa Morave, a 1970. godine je svirao po klubovima u Belgiji. Krajem 1971. godine vraća se u Čačak i svira po parkovima i kafanama. Tada se upoznaje sa basistom Zoranom Milanovićem (rođen 1951.) iz Kragujevca i bubnjarom Slobodanom Stojanovićem Kepom (rođen 1951.) iz Kraljeva. Oni su u to vreme svirali u grupi Džentri.

Decembra 1971. godine na relaciji Čačak- Kraljevo – Kragujevac oni formiraju grupu Smak. Sa njima su nastupali pevač Slobodan Kominac i orguljaš Miša Nikolić. U to vreme u Kragujevcu je bio postavljen dramski kolaž pod nazivom “Smak”, posvećen streljanju đaka u Drugom svetskom ratu, pa su odabrali to ime. Doduše, za naziv su govorili i da je skraćenica za “Samostalni muzički ansambl Kragujevac”. Kroz prvu fazu razvoja grupe, u njihovim redovima često su se smenjivali pevači. Najčešće su nastupali po Šumadiji, svirajući svetske rock hitove na igrankama, ali su često rasterivali publiku svojim dugim improvizacijama.

Period od nastanka do 1973. godine proveli su u aktivnom komponovanju. Tada Točak pravi serijal od dvadeset dva instrumentala, od “Biska 2” do “Biska 23”, a pesme su posvećene njegovom prijatelju iz Čačka, Biski. U tim pesmama postavljaju osnovu svog zvuka, sviraju progresivni rock sa jazz elementima, ali često zalaze u blues.

Leto 1972 godine Smak provodi na svirkama u Herceg Novom, a po povratku nastavljaju da nastupaju po Srbiji. Aprila 1973 godine na Gitarijadi u Požarevcu dele prvo mesto sa lokalnom grupom Dijamanti, koja je ujedno ı organizovala to takmičenje.

U leto iste godine pobeđuju na Festivalu pop muzike u banatskom selu Sanad. Nastupaju u Domu sindikata sa Bijelim dugmetom, Pop mašinom i drugim grupama. Nekoliko dana kasnije trijumfuju na samostalnom koncertu na Filološkom fakultetu. Tada prvi put sa njima kao gost nastupa orguljaš Lazar Ristovski iz Kraljeva, a redovan član postaje januara 1975. godine.

Krajem januara 1975. godine Smak svira sa mađarskom grupom Omega u Domu sindikata. Februara nastupaju na rock večeri Opatijskog festivala, pa u Zagrebu na smotri najboljih gitarista Kongres rock majstora, ali Prvi jugoslovenski gitaroški junak Točak uprkos čuđenju mnogih ne biva izabran među četvoricu najboljih, samo zbog toga što nije bio ekskluzivac Jugotona.

Polovinom marta sviraju kao predgrupa na koncertu sastava Deep Purple u Beogradu.

Aprila 1975. godine dogodilo se nešto nesvakidašnje na diskografskom tržištu. U isto vreme su izašla dva ista singla, ali objavljena u različitim kućama. Suzy ı RTV Ljubljana su imali ugovore sa Smakom, pa su požurili da objave singl sa tadašnjim apsolutnim hitom, instrumentalom “Ulazak u harem”, a samo su B-strane bile različite. Skandal se brzo smirio, a Smak je maja meseca krenuo sa Bijelim dugmetom i istočnonemačkom grupom Phadys na svirke po Hrvatskoj i Bosni. Imali su i kraće turneje sa mađarskim sastavom Sirius i austrijskom grupom Gipsy Love. Krajem maja nastupaju na festivalu BOOM u Zagrebu.

Ubrzo su pristupili snimanju debi albuma “Smak” na kome se našlo pet kompozicija. Album je još više uzdigao kult status grupe i gitariste Točka, što potvrđuje njihova uspešna turneja i tronedeljni nastupi po Istočnoj Nemačkoj.

Aprila 1976. godine objavljuju maksi singl sa udarnim hitom “Satelit”. Omot ploče je bio na otvaranje, a ız unutrašnjosti omota je iskakao mali satelit, tako da je bila jasna intencija izdavačke kuće da napravi što komercijalniji proizvod. Juna meseca odlično prolaze na BOOM festivalu u Beogradu. Promociju maksi singla “Satelit” organizuju na visokom nivou. RTV Ljubljana je jula 1976. godine pozvala dvadesetak novinara na let od Beograda do Njujorka, pa je ploča improvizovanom svirkom predstavljena u avionu. Smak se u Njujorku zadržao nedelju dana, snimili su spot i nastupali u klubu iseljenika iz Banata.

Po povratku iz Amerike, Točak snima ınstrumentalni solo album. Oktobra, objavljuju singl sa pesmama “Ljudi nije fer” i “El dumo” povodom koga se na televiziji emituje jednočasovni dokumentarni film snimljen u Njujorku. U to vreme Laza Ristovski vrši senzacionalni transfer prelaskom u Bijelo dugme, a novembra 1976. godine novi član Smaka postaje klavijaturista Miki Petkovski iz Skoplja (rodjen 1951.), bivši član grupe Breg.

U proleće 1977. godine u Londonu snimaju ambiciozan album “Crna dama’. Ploča je dobila pozitivne kritike, jedino su primedbe upućivane
tankim i banalnim tekstovima. Zatim polaze na veliku turneju, sviraju u prepunom Pioniru, nastupaju na novosadskom BOOM festivalu, a album dostiže zlatan tiraž. Na osnovu te ploče, potpisali su ugovor sa nemačkom izdavačkom kućom Bellaphon, koja je za evropsko tržište objavila album “Black Lady” sa tekstovima na engleskom. U engleskom časopisu “Melody Maker’ izlazi kritika u kojoj tvde da su Smak loša kopija grupa Taste i Deep Purple, dok američki list “Giutar Player” pozitivno piše o ploči. U godišnjoj anketi “Džuboksa” dobijaju priznanja kao grupa godine, za najbolji album, singl, omot ploče, a i muzičari su pojedinačno na prvim mestima.

Januara 1978. godine na festivalu MIDEM u Kanu, album “Crna dama” otkupljuju američka firma Fantasy ı španski ogranak kuće RCA. Ipak, serija koncerata koje otaljavaju utiče da im popularnost opadne u Srbiji, pa u proleće 1978. godine drže koncert pred polupraznim Pionirom. U maju gostuju na Internacionalnom festivalu rock muzike u poljskom gradu Poznanju.

Novi klavijaturista Smaka postaje Tibor Levai koji je pre toga svirao u Orkestru RTV Novi Sad. U to vreme, problem postaju Točkovi tekstovi kojima ostatak članova nije zadovoljan. U lošoj atmosferi u jesen 1978. godine snimaju LP “Stranice našeg vremena” koji podseća na progresivnu fazu Korni grupe. Album je sniman u selu u blizini Oksforda, englesku verziju “Pages Of Our Time – Dub In The Middle” objavljuje Bellaphon, a PGP RTB domaću verziju izdaje licencno.

Sa Dadom Topićem Smak 1979. qodine snima maksi singl sa pesmama “Na Balkanu” i “Gore dole”, na tekstove Marine Tucaković. U to vreme, sporazumno prekidaju ugovor sa firmom Bellaphon.

Početkom 1980. godine grupa priprema ploču “Rock cirkus”, na kojoj je trebalo da se ostvari kompromisno viđenje muzike svih članova. U produkciji Dade Topića napravili su hard rock orijentisano delo, sa očiglednim komercijalnim pretenzijama koje je najviše bilo kritikovano zbog tekstova Marine Tucaković i Mirka Glišića, naročito u njegovoj prilično besmislenoj pesmi “La kukarača”.

Sećanje na raniju fazu demonstriraju u “Instrumental Baby”, “Hirošima” ı “Ogledalo”. Ploča izlazi u vreme smrti druga J.B. Tita,
tako da koncertne promocije gotovo i da nema. Doduše, u to vreme punka i novog talasa Smak je ipak delovao sasvim anahrono i oni juna 1981. godine odlučuju da prestanu sa radom.

Na Kalemegdanu u Rockoteci drže oproštajni koncert

Grupa prestaje sa radom septembra 1981. godine, a članovi se posvećuju solo projektima. Točak osniva školu za gitariste i 1982. godine objavljuje singl sa temama ‘Mantilila”, “Specijalka”.

Njegova sledeća ploča, mini LP nudi instrumentalnu obradu pesme “Marš na Drinu”, koju se snimio sa basistom Lolom Andrejevićem i Dejvidom Mosom, jer je sa njima često nastupao u to vreme.

Polovinom oktobra 1986. godine Smak ponovo radi u staroj postavi ı sa novim klavijaturistom Milanom Đurđevićem. Zatim snimaju loše ocenjen LP “Smak 86.” i posle kraće turneje, opet prestaju sa radom, mada povremeno održavaju tradiciju da maja meseca zasviraju na ponoćnom koncertu u Kragujevcu.

U okviru zajedničkog koncerta Legende YU rocka, održanog u Zagrebu 25. maja 1987. godine nastupaju Točak, Lola Andrejević i Dejvid Mos, pod imenom R.M. Točak Band. Na duplom koncertnom albumu “Le- gende YU rocka” (Jugoton 1987 ) zabeležena je njihova kompozicija “Because”.

Smak se treći put okuplja maja 1992. godine posle kragujevačkog ponoćnog koncerta. Klavijature opet svira Laza Ristovski. Bez preteranih
ambicija sviraju tri koncerta u Beogradu i nekoliko po Srbiji. U to vreme ızlazi im kompilacija “Retrospektiva”, kasetno izdanje plo-
če na engleskom ‘The Pages Of Our Time” i koncertna kaseta “odLIVEno”, sa junskih nastupa u Sava centru. Na njoj su, pored njihovih pesama, obrade “Crossroads”, “Tobacco Road” i narodna “Ukor”. Posle toga, grupa opet prestaje sa radom.

Godine 1993. Točak snima muziku za film “Vizantijsko plavo”, reditelja Dragana Marinkovića. Materijal je uradio sa svojom grupom TEK, koju čine Kepa Stojanović, njegov sin bubnjar Dejan i basista Milan Milosavljević. Kao gosti nastupili su Marija Mihajlović, Laza Ristovski, Zoran Milanović, klavijaturista Miroslav Savić i saksofonista Nenad Petrović. Uz svoje kompozicije, Točak je snimio i nekoliko narodnih motiva (među kojima i “Zajdi, zajdi”), kao i teme Miroslava Savića ı Dragana Stefanovića.

Godine 1994. Točak i Kepa opet obnavljaju grupu sa mladim snagama: drugi komplet bubnjeva svira Dejan Stojanović, pevač je Dejan Najdanović Najda (ex Kramer), basista Vlada Samardžić (svirao jazz sa Vasilom Hadžimanovim) ı gitarista Milan Milosavljević (ex Alhambra). Ova postava
snima CD “Bioskop Fox” koji je producirao Točak. On je autor muzike za svih četrnaest pesama, a napisao je deo tekstova. Ostale
tekstove su napisali Zoran Amar, Predrag Drčelić, Jovan Nikolić i Nikola Mihailović. Po objavljivanju ploče grupa svira seriju kon-
cerata, ali bez očekivanog uspeha.

Točak je još radio muziku za TV film “Božićna pesma” u režiji Nikole Lorencina. Godine 1996. RTV Slovenija objavljuje kompilacijski CD “The Best Of Smak”.

Iz knjige: Petar Janjatović – Ilustrovana YU ROCK ENCIKLOPEDIJA

Radomir Mihailović TOČAK

Radomir Mihailović TOČAK / R. M. Točak je gitarski mag koji je uvek priznavao da „stalno vežba, vreme ne meri” i koji je uvek svirao bez pomagala a sve čudesne zvuke proizvodio samo zahvaljujući izvanrednom poznavanju gitare i velikom radu. Njegove su kompozicije danas obavezna lektira, kako za prosečnog slušaoca, tako i za učenike gitare.

Poznatiji je po nadimku nego po imenu i prezimenu. I nikada nije imao ništa protiv toga što ga zovu Točak. Naprotiv, verovao je, a i danas je tako, da nadimak postaje čovekovo magično ime. Znajući kakav je simbol točak i šta predstavlja u civilizacijskom smislu, taj nadimak s ponosom nosi.

BIOGRAFIJA

“Ono što je Džimi Hendriks bio za planetarno sviranje gitare – to je za nekadašnje jugoslovenske, u užem smislu srpske rok okolnosti bio i ostao on – R. M. Točak” – Mihajlo Pantić

Zajdi, zajdi, jasno sonce

YU GRUPA, R. M. Točak, Koja, Čutura, Cane… – KONCERT (2015)

CRNA DAMA

Važan momenat u karijeri grupe Smak dolazi pojavom albuma “Crna dama”. Šta vam donosi taj album i ta pesma čiji stihovi – sa onim viskijem i bundama i “afera spletom” – deluju kao da su pisani za ovo vreme?

– U ono vreme tekst nije bio preterano bitan, ali bez tog teksta sumnjam da bismo postigli neki komercijalni uspeh. Pre toga smo napravili “Satelit”, “Šumadijski bluz”, “Ljudi, nije fer”, i onda je došla “Crna dama” kao kruna našeg dotadašnjeg rada i naš najkomercijalniji poduhvat. Kasnije smo pokušavali isto, ali nismo uspevali da se podignemo na taj nivo. Posle nekoliko godina smo se i razišli… Mi smo tada muzički pokušavali da pratimo ono što se zaista dešava. I to smo svirali. Mnogi su nam zamerali što naši tekstovi nisu ljubavni, što pevamo o nekim drugim stvarima. Sad, četiri decenije kasnije, te “druge stvari” postoje u životu, pa je otuda i aktuelno. (sputniknews.com)

Mihail Bulgakov

Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio pisac, dramaturg, pozorišni reditelj, novinar i lekar.

Rukopisi ne gore! – M. A. Bulgakov

MAJSTOR I MARGARITA (citati)

Još u gimnaziji otkriva svoje brojne talente: piše pesme, crta karikature, svira klavir, peva, sastavlja usmene priče i govori ih drugima… Studirao je medicinu na Carskom univerzitetu u Kijevu.

Od 1916. do 1918. godine bio je lekar na prvoj liniji fronta, a 1920. napušta medicinu i posvećuje se pisanju. Napisao je nekoliko pozorišnih komada koji su igrani u Moskovskom hudožestvenom teatru, ali vlasti nisu odobravale njegove kritike sovjetske stvarnosti, pa su mu dela redom zabranjivana.

U svojim delima kritikovao je vlast kroz komično-groteskne situacije i zaplete pune fantastike. Posle pisma u kojem od sovjetske vlade traži dozvolu da emigrira pošto je zbog zabrane svojih dela ostao bez prihoda, javlja mu se lično Staljin i dobija posao u MHAT-u, ali su mu dela i dalje zabranjena. Prvo sovjetsko izdanje “Majstora i Margarite” objavljeno je tek posle njegove smrti, u delovima, 1966. i 1967. godine u časopisu “Moskva”. “Majstor i Margarita” ima svoj ne samo literarni, već i pozorišni i filmski život širom sveta i dan-danas.

Na širokom polju ruske književnosti u SSSR-u bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Ružan savet. Bio vuk ofarban, ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. – M. A. Bulgakov

Borba protiv cenzure, ma kakva ona bila i uz kakvu god vlast stajala, moj je književnički dug, kao što su i pozivi za slobodu štampe. Ja sam vatreni pobornik ove slobode i smatram da ukoliko bi pisac naumio da dokazuje kako mu ona nije potrebna, bio bi poput ribe koja javno svedoči da joj voda nije potrebna. – M. A. Bulgakov

Anton Pavlovič Čehov – BIOGRAFIJA

Anton Pavlovič Čehov – veliki ruski pisac, klasik svetske književnosti. Od oko 900 napisanih dela, značajan broj je ušao u riznicu ne samo ruske književnosti; predstave zasnovane na njegovim dramama još uvek ne napuštaju pozorišne pozornice u različitim delovima sveta.

Anton Pavlovič Čehov (29. januara 1860. – 15. jula 1904.) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Čehov je u početku pisao priča samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetiničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče.

Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu.

U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu “Bez oca”, koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez… i t.d.

Godine 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923., skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti.

Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde se seli sa porodicom.

Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892.-1893., A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej.

Godine 1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah.

Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze.

Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.

Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik.

Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi.

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja.

DELA

Drame:

Galeb (rus. Чайка) (1896)
Ujka Vanja (rus. Дядя Ваня) (1897)
Tri sestre (rus. Три сёстры) (1900)
Višnjik (rus. Вишнёвый сад) (1903)

Zbirke priča:

Melpomenine bajke (1884)
Šarene priče (1886)
U pomračini (1887) itd.

Izvor: Wikipedia

Enes Halilović

ENES HALILOVIĆ – Biografija, pesme, priče, knjige, citati…

ČUDNA KNJIGA

PESME:

(-15) PROZOR NA ZIDU

AGAMEMNON

ANATEMA

NASLAGE

PISAK

VATRE

Enes Halilović, pripovedač, romansijer, pesnik, dramski pisac, rođen je 5. marta 1977. u Novom Pazaru.

Objavio je zbirke poezije: Srednje slovo (1995, 2016), Bludni parip (2000), Listovi na vodi (2007, 2008, 2008), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011) i Zidovi (2014, 2015), zbirke priča Potomci odbijenih prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2009,2010) i romane Ep o vodi (2012) i Ako dugo gledas u ponor (2016,2017). Zabeležio je 172 zagonetke koje je objavio u uporednoj analizi Zagonetke (2015) koautorski sa Elmom Halilović.

Osnovao je književni časopis Sent i književni web časopis Eckermann.
Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom, makedonskom, turskom, albanskom i bugarskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, ruski, arapski, turski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki, bugarski i katalonski jezik.

Halilovićevu dramu Komad o novorođenčadima koja govore premijerno su izveli glumci berlinskog teatra Schaubiihne 10. marta 2011. godine.

Halilović je zastupljen u brojnim pesničkim i proznim antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Zlatne značke za doprinos kulturi kao i književnih nagrada „Meša Selimovic’, „Branko Miljković”, „Đura Jakšić” i „Ahmed Vali”, a za urednički rad u Sentu dobio je nagradu „Sergije Lajković”.

(Izvor: Enes Halilović – ČUDNA KNJIGA, O piscu. Izdavač: Albatros plus, 2017.)

Anton Pavlovič Čehov

Veliki ruski književnik Anton Pavlovič Čehov je rođen 1860. u Taganrogu, na Azovskom moru. Bio je majstor kratke priče, smatrao je da „pisati treba tako da rečima bude tesno, a mislima široko.“

BIOGRAFIJA

Od srca Vam preporučujem da Čehovljeve knige uzimate što češće i da kroz njih sanjate, onako kako su nastale, kroz snove. U vreme Golijata, koji pucaju od zdravlja, korisno je čitati o slabim Davidima. (Vladimir Nabokov)

Anton Pavlovič Čehov – ČINOVNIKOVA SMRT

Anton Pavlovič Čehov – GALEB

Anton Pavlovič Čehov – KNJIGA ŽALBI

Anton Pavlovič Čehov – OSTRIGE

Anton Pavlovič Čehov je završio medicinski fakultet, ali je ljubav prema pozorištu bila prisutna u njegovom životu gotovo uvek. Imao je običaj da kaže da mu je medicina zakonita žena, a književnost ljubavnica.

Još kao dečak imitirao je i priređivao skečeve svojim prijateljima i porodici. Jednom se preobukao u prosjaka, napisao molbu za pomoć i odneo je stricu, koji mu je, ne poznavši ga, dao tri kopejke.

Kao lekar često je lečio bez naknade siromašne književnike, studente i seljake. Pisao je još od gimnazijskih dana i te prve priče i drame potpisivao je pseudonimima: Antoša Čehonte, Antonson…

Svakome ko ga je poznavao u oči je upadala njegova oslobođenost od opštepriznatih dogmi. Gorki mu je jednom rekao: „Čini mi se da ste vi prvi slobodan čovek koga sam video da se ni pred kim ne klanja.“

Prvi veliki komad koji je sa uspehom prikazan u Moskvi bio je „Ivanov“ 1887. godine, pa je 1889. primljen u Društvo dramskih pisaca. Na sceni čuvenog Moskovskog hudožestvenog teatra 17. decembra prikazan je njegov „Galeb“.

Nakon potpunog neuspeha istog komada u Sankt Peterburgu, gde je „Galeb“ premijerno izveden, uspeh u Moskvi je bio trijumfalan i MHAT više nije mogao da se zamisli bez Čehova.

Za člana Akademije nauka Čehov je izabran 1900, ali dve godine kasnije Gorki nije primljen. U znak protesta Čehov je napustio Akademiju. Imao je samo 44 godine kada je umro.

Kada su pitali Čehova kako bi trebalo pisati za decu, odgovorio je: „Isto kao za odrasle, samo bolje”.

Tolstoj je rekao da je veličina Čehovljevog stvaralaštva „u tome što je ono ne samo jasno i srodno svakom Rusu, već i svakom čoveku uopšte…“

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

Sveti Sava (svetovno ime Rastko, monaško ime Sava; rođen oko 1175. godine u Rasu, umro 14. (27.) januara 1236. u Trnovu, Bugarsko carstvo) je bio najmlađi sin srpskog velikog župana Stefana Nemanje, svetogorski monah, jeromonah i arhimandrit Studenice, prvi arhiepiskop autokefalne Srpske arhiepiskopije, diplomata, zakonodavac, književnik i hodočasnik.

Široko se smatra jednom od najznačajnijih ličnosti srpske istorije, a Srpska pravoslavna crkva ga slavi kao sveca. Njegova ličnost je ostvarila veliki uticaj na srednjovekovno srpsko književno stvaralaštvo, a njegov kult se vekovima neguje u srpskom narodu.

HIMNA SVETOM SAVI – SVETOSAVSKA HIMNA

Sveti Sava – ŽITIJE SVETOG SIMEONA

Desanka Maksimović – SAVIN MONOLOG

PRIČE I NARODNA PREDANJA O SVETOM SAVI

Miloš Crnjanski – SMRT SVETOG SAVE

NARODNE LEGENDE O SVETOM SAVI

Milan Rakić

Milan Rakić – Biografija, Citati, Pesme, Zanimljivosti…

BIOGRAFIJA

Jovan Dučić o Milanu Rakiću

PESME

ČEŽNJA

ISKRENA PESMA

JASIKA

KINESKI MADRIGAL

LEPOTA

LJUBAVNA PESMA

NA JEDNOM PRIMERKU (CYRANO DE BERGERAC)

OČAJNA PESMA

OPROŠTAJNA PESMA

ORHIDEJA

PESNIKU

PONOSNA PESMA

SERENADA

SETNA PESMA

SIMONIDA (Freska u Gračanici)

TRI PISMA

VARIJACIJE

ŽELJA

“Veliki pesnik svim svojim bićem, osetljiv i budan za sve vrste lepote i uzvišenosti, Rakić je proživeo mnogovrsne senzacije i emocije, koje njegovo stvaranje čini raznotonim i sadržinom bogatim. Ideološka podloga svega njegovog poetskog doživljavanja, međutim, svodi se na jedno zgusnuto pesimističko gledište, koje je kod ovoga potomka starih mučenika što ‘umirahu ćutke na strašnome kolju’ bilo spojeno sa prekaljenom, svesnom i nenametljivom odlukom da što je moguće dostojnije i dostojanstvenije prođe svoju trnovitu i haotičnu životnu putanju.“ – Ksenija Atanasijević