Rekli su… o Aleksi Šantiću


Rekli su… o Aleksi Šantiću

“U životu ne videh čoveka tako stidljive čistote i žudi. Ja nikad nisam video tišeg čoveka od Šantića.” – Miloš Crnjanski

“Nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno delo koliko Aleksa Šantić. Ovaj pesnik je bio najveće dete u našoj književnosti. On je sva svoja svedočenja crpio iz svog čistog detinjeg srca.” – Jovan Dučić

“Pročitajmo naglas ime našeg pesnika: Aleksa Šantić. Taj tečni i umekšani spreg slova (koji je reka vremena još više zbila i uglačala poput belutka), kao da u našem jeziku ima svoju posebnu kadencu, neku naročitu boju, svoj ton i jačinu, liniju koja se ne može ponoviti, koja je svoj izvor i uvir, unikat – koji pripada svima. Jedno ime iza koga prepoznajemo samo jedan stav, kao što iza jednog šuma prepoznajemo kišu koju i ne vidimo, a iza drugog, samo lišće u vetru. Fotografije i njegovi savremenici pričaju da je bio čovek neobične lepote. Mi koji ga nismo videli i oni koji tek dolaze, a neće čuti ni živu reč svedoka njegova vremena, koju smo mi čuli, osetiće dah ove lepote u poeziji koju je za sobom ostavio. Sve nam se više čini da Šantić nije sam potražio azil u lepoti poezije. Pre bi se moglo reći da je sama poezija našla svoj azil u lepoti ovog čoveka.” – Stevan Raičković

“Divlje snage i pitome dobrote, Aleksa Šantić je posve zdrav i iskren. Uz to tako jednostavan, nesložen i tako primitivno jasan, da je nama, djeci druge, daleko složenije generacije, poraženoj od tolikoga zdravlja, radi toga pomalo nejasan iako vrlo simpatičan. Osnovni utisak njegovoh djela jest osećanje nečega toploga, nečega što hoće da živi u punoći, da se kreće u slobodi, da se bori.” – Tin Ujević

“U svojoj blagoj ekstazi, koja je bila jedna njegova lična odlika, Šantić je pevao svoju zemlju prirodno i predano kao što bi joj pevao kakav težak koji je zaliva znojem. I pevao je narodno ime kao kakav vojnik koji ga je iskupio krvlju. I pevao je ženu većma kao njen brat, nego kao ljubavnik. I pevao svoj Mostar, naročito u svojoj bojadisanoj pesmi „Zimsko jutro“, koju ja lično puno volim zbog njene izvanredne lokalne boje, a pevao ga je kao da je Mostar središte sveta. I najzad, pevao je svoje roditelje i pomrlu braću Jeftana i Jakova i blaženstvo domaćeg života.” – Jovan Dučić

“Ja nikada nisam bez suze u grlu pročitao, i čini mi se da nikad drukčije neću moći pročitati nego tako, kroz tužni i srećni prelom suze očinje, Šantićevo „Pretprazničko veče”.” – Skender Kulenović

Prilikom otkrivanja spomenika Aleksi Šantiću, 19. oktobra 1968. godine, Skender Kulenović rekao je: “Na lijepu glavu, čiji će lik, u viđenju vajara Aleksandra Zarina, za koji trenutak ostati da ćuti svojom bronzom pod ovim, kalemegdanskim krošnjama, sručile su se one najgore nevolje ovoga svijeta. Opake bolesti, gubitak najdražih bića, samovanje, patrijarhalni tabu, teška sudbina našega tla – kud ćemo više… Bio je skrojen od dostojanstva, sa svojim jadom nosio se u sebi, malo kome se tužio…”

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)