Ivo Andrić – PRIČA IZ DETINJSTVA

Ivo Andrić – PRIČA IZ DETINJSTVA / Iz knjige: ZNAKOVI PORED PUTA / Video: priču govori glumac Miodrag Mića Milovanov / Tekst, Citati

PRIČA IZ DETINJSTVA

Među onih nekoliko teških i bolnih doživljaja – košmara koji prate (i opterećuju) moj život od detinjstva, postoji i jedan ovakav. Bilo mi je valjda jedanaest ili dvanaest godina. Nas petnaestak dobrih drugova iz istog razreda sarajevske gimnazije dogovorili smo se da jedne nedelje, u proleće, odemo na izlet u okolinu grada. Putovaćemo vozom. Spremili smo i potrebni novac za podvoz i trošak. Polazak voza – u sedam sati izjutra. Sastanak na železničkoj stanici pola sata ranije.

Mnogo sam se unapred radovao tome izletu. Sve je bilo spremno. Te noći dugo nisam mogao da zaspim od uzbuđenja i od slika koje su u meni iskrsavale u vezi sa sutrašnjim danom. Nešto zbog toga, a nešto i zbog glupog nesporazuma sa mojim ukućanima, ja sam sutradan prespavao vreme polaska. Kad sam se probudio, bilo je sedam sati prošlo. U to vreme naš voz je već kretao, i moji drugovi s njim, i nije bilo nikakva izgleda da ih stignem.

U prvom trenutku nisam hteo da poverujem u stvarnost onoga što mi se desilo. Zatim su stala da se redom dižu u meni osećanja čuđenja, razočaranja, ogorčenja, gneva na sebe, na ukućane, na svet u kome je takav nered mogućan. I iznad svega osećanje velikog žaljenja zbog onoga što je ludo i nepovratno izgubljeno, a što je trebalo da bude moje uživanje i moja radost. Sedeo sam neodeven na ivici postelje, kao ošamućen, a u meni su se živo ređale slike radosne vožnje, šetnja i pesama u zelenilu.

Uporedo s njima rasli su u meni tuga i kajanje; dolazilo mi je da zaplačem, da vičem, da se bijem šakama u glavu, a uistini sam sedeo suva oka, nem i nepomičan, ali ojađen i nesrećan koliko čovek u tim godinama može biti. Pust i siv praznični dan prostirao se preda mnom, a ja nisam znao šta da počnem sa tim dugim, unapred upropašćenim, osramoćenim vremenom.

Valjda sam već tada počeo da se navikavam na ono što me je čekalo u docnijem životu, na te prazne i duge pustinje kad čovek koji je izneverio sebe i druge, prevaren i nadigran od vremena i događaja, sedi tako, ne preduzima ništa, ne kreće se, ne misli ni na što do na svoj promašaj, sposoban jedino da se kaje i da pati, ne pokazujući to ničim i ne kazujući nikom ništa.

Ivo Andrić, ZNAKOVI PORED PUTA

CITATI

„Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva. Kad mi je bilo devet godina, čitao sam priču o dečaku koji je morao da završava zadatak dok su ga spolja dozivali i mamili sunce, ptice i sad se više ne sećam kakve sve slasti i lepote zemaljske. Sećam se da je to za mene bila bolna i svirepa priča.

Bolno mi je bilo odreći se radosti koje dozivaju spolja, ali bolno i ne završiti zadatak, a način na koji se to dvoje miri i dovodi u skladnu celinu ja nisam mogao da sagledam i shvatim. Sad mi je šezdeseta godina. Napolju je sunce, ono najdraže, jesenje, a preda mnom je zadatak. I sve je isto.“

Ivo Andrić

Ivo Andrić CITATI, PRIČE, KNJIGE, PESME, BIOGRAFIJA

Foto kolaž: Bistrooki – balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu  je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)