Ознака: Ivo Andrić

Frančesko Petrarka – KANCONIJER

Frančesko Petrarka – KANCONIJER / „Kanconijer“ je zbirka od 366 pesama bez naslova, obeleženih brojevima (317 pesama, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala). Zbirka je posvećena Lauri, koju je prvi put video u Avinjonu 6. aprila ujutro 1327. godine (Sonet 3) i ljubav prema njoj ga nije napustila ni nakon njene smrti.

SONET 1 (Vi što slušate rasut u stihove…)

SONET 3 (Tog dana zraci sunca bledi…)

SONET 12 (Ako mi život…)

SONET 18 (Kada sam okrenut prema toj…)

SONET 22 (Sva ova bića što žive na zemlji…)

SONET 61 (Neka je blažen dan, mesec i doba…)

SONET 90 (Rasuta po vetru zlatna kosa beše…)

SONET 100 (Taj prozor na kom se sunce jedno vidi…)

SONET 134 (Mira mi nema, a nema ni rata…)

SONET 292 (Oči o kojim tako toplo zborih…)

SONET 302 (Misli me dižu u predeo gde je…)

SONET 365 (Ja sad oplakujem dane što prođoše…)

„Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik. Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina kancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih rasprava. Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost. Jednom mladom prijatelju, književnom početniku, dao je ovaj savet: Cura ut fias non ventosus disputator, sed realis artifex. (Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac, nego istinski umetnik.) (Ivo Andrić, esej „Legenda o Lauri i Petrarki“)

Frančesko Petrarka

Veliki italijanski pesnik epohe humanizma i renesanse Frančesko Petrarka (20. juli 1304 – 18. juli 1374) rodio se u toskanskom gradu Arecu. Dobitnik je najvećeg književnog priznanja tog doba, na rimskom Kapitolu 1341. godine krunisan je pesničkim lovorovim vencem i mlad postao poeta laureatus.

Frančesko Petrarka – KANCONIJER

Pisao je na latinskom i na narodnom, italijanskom jeziku. U poeziji je težio idealu savršene forme koju će dovesti do vrhunca u „Kanconijeru“ posvećenom Lauri. Lauru je prvi put video u Avinjonu 6. aprila ujutro 1327. godine i ljubav prema njoj ga nije napustila ni nakon njene smrti. „Kanconijer“ je zbirka od 366 pesama bez naslova, obeleženih brojevima (317 pesama, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala).

„Zaboravljao se u radu. Bio je velik i savestan radnik. Njegova ljubavna lirika, tri stotine soneta i nekoliko desetina kancona, neznatna je opsegom prema ogromnim tomovima njegovih italijanskih i latinskih poema i naučnih rasprava. Voleo je duboko i shvatao ozbiljno umetnost. Jednom mladom prijatelju, književnom početniku, dao je ovaj savet: Cura ut fias non ventosus disputator, sed realis artifex. (Nastoj da postaneš ne praznorečiv brbljivac, nego istinski umetnik.) (Ivo Andrić, esej „Legenda o Lauri i Petrarki“)

Osim stihova pisao je i istorijske, filozofske i polemičke spise, pisma i poslanice.

Huan Ramon Himenes – Reka protiče ispod moje duše (Prevod: Ivo Andrić)

Huan Ramon Himenes – Reka protiče ispod moje duše… / Prevod: Ivo Andrić / Pesnički prevodi

* * *

Reka protiče ispod moje duše,
potkopava me.
Jedva se držim u sebi.
Ne podržava me nebo. Varaju me
zvezde. Ne, nisu one
na visini nego dole u mojim dubinama.
Postojim li? Biću!
Postojaću, pretvoren u talas
na reci uspomena.
Niz tebe, vodo brzico!

Huan Ramon Himenes

Prevod: Ivo Andrić

Huan Ramon Himenes – NE (Prevod: Ivo Andrić)

Huan Ramon Himenes – NE / Prevod: Ivo Andrić / Pesnički prevodi

Dok ja prolazim, more mi,
za trenutak, reče: da.

A zatim, odjednom,
po stotinu, po hiljadu puta: Ne!
Ponavljajući ga do u stravičnu beskonačnost.
Ne, ne! Ne!! Ne!!!, sve više,
sve jače sa noći. —

Njegova poricanja
slivaju se u jedno ko talasi.

— Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne!

I celo more, tamo ka Istoku, samo je
Jedno beskrajno, crno, kruto i hladno
Ne!

Huan Ramon Himenes

Prevod: Ivo Andrić

Volt Vitman – JA DOLAZIM SA SNAŽNOM MUZIKOM (Prevod: Ivo Andrić)

Volt Vitman – JA DOLAZIM SA SNAŽNOM MUZIKOM / Prevod: Ivo Andrić / Pesnički prevodi

Sa trubama i bubnjevima, evo ja dolazim sa
snažnom muzikom;
ja ne udaram marševe samo priznatim pobediocima,
ja ih udaram i pobeđenim i pobijenim.

Jesi li čuo da je dobro pobedu izvojevati?
Ja kažem: bitke se gube sa smislom, kao što se
i dobijaju.

Ja bubnjam i bubnjam za mrtve;
ja prinosim ustima i duvam im najglasniji i
najveseliji ton!

Neka je slava onima što ne uspeše!
I onima čije lađe u moru potonuše!
I onima koji se i sami u moru potopiše!

I svima generalima koji izgubiše bitke,
i svima plemenitim i pobeđenim junacima!
I bezbrojnim neznanim junacima kao i najvećim
poznatim generalima!

Volt Vitman

Prevod: Ivo Andrić

Volt Vitman – Iz „PESME O SEBI“ (Prevod: Ivo Andrić)

Volt Vitman – Iz „PESME O SEBI“ / Prevod: Ivo Andrić / Pesnički prevodi

Ja sam pesnik tela, i ja sam pesnik duše;
Blaženstva neba su kod mene i kod mene su muke paklene.
Prve oplemenjujem i uveličavam u sebi, druge
prevodim u nove jezike.

Ja sam pesnik ženska isto kao i muška
I kažem: Jednako je uzvišeno biti žensko kao i muško.
I kažem da nema ništa uzvišenije od majke čovekove.

Ja pevam pesmu nadutosti i oholosti;
Dosta smo se pritešnjavali i izvinjavali.
Ja uveravam da je veličina samo stadij u razvoju.
Jesi li prestigao druge: Jesi li postao predsednik?

I to je neznatno: svi će oni dotle doterati,
i još dalje.
Ja sam onaj koji putuje s milosnom noći,
kad se diže;

Ja dovikujem zemlji i u noć zavijenom moru:
Stisni se čvrsto golim prsima uza me, o noći, —
stisni se čvrsto magnetična hraniteljice noći!

Noći južnih vetrova! — Noći retkih krupnih zvezda!
Tiha, lelujava noći! — Divlja, gola letnja noći!

Nasmej se, o lepa, hladom zahuknuta zemljo!
Zemljo usnulih, rasplinutih stabala!

Zemljo iza sunčeva zalaska! Zemljo maglom
obavitih planina!
Zemljo sa staklenastim sjajem punog meseca,
pokrivena blagim plavim svetlom!

Zemljo svetla i tame, što šaraju površinu reke.
Zemljo jasnih sivih oblaka, koji su širi i
jasniji rad mene.

Sveobimna zemljo! Bogata, jabukovim cvetom
okićena zemljo!
Osmehni se, jer ti se primiče ljubavnik!

Darežljiva — ti si mi dala ljubav — pa i ja
tebi dajem ljubav!
O neizrecivu, strasnu ljubav!

Volt Vitman

Prevod: Ivo Andrić

PESNIČKI PREVODI

PESNIČKI PREVODI / Najlepše pesme svetske književnosti u prevodu naših eminentnih pesnika i književnika

ALEKSA ŠANTIĆ

LAZA KOSTIĆ

BRANKO MILJKOVIĆ

IVO ANDRIĆ

DANILO KIŠ

STEVAN RAIČKOVIĆ

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ

JOVAN DUČIĆ

 

NE RUŠI SVE MOSTOVE – Pesmu NIJE napisao Ivo Andrić, autor je VLADIMIR ČERKEZ

Pesmu NE RUŠI SVE MOSTOVE već godinama mnogi lažno pripisuju našem velikom piscu i nobelovcu Ivi Andriću. Autor pesme je Vladimir Čerkez (Sarajevo, 26. novembar 1923 — 9. novembar 1990) – pesnik, romanopisac, dramski pisac, pisac za decu… Pesma je objavljena u njegovoj knjizi STIHOVI iz 1969., na 85. stranici. Izdavač knjige: Veselin Masleša, Sarajevo.

NE RUŠI SVE MOSTOVE (originalni stihovi)

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti
Ostavi jedan most između srca i mene
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti
Mogle bi te nazad nagnati uspomene

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti
Nisi ptica, ni leptir što obalama leti
Kad mostova nema uzalud je shvatiti
Uzalud je čeznuti, uzalud je htjeti

1969.

Vladimir Čerkez

Petar II Petrović Njegoš

PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ (1813–1851) je bio pesnik, mislilac, vladar i vladika. Za samo 38 godina života ostavio je neizbrisiv trag i u književnosti i kao državni i crkveni poglavar.

„Svijet je ovaj tiran tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!”
(„Gorski vijenac”)

Petar II Petrović Njegoš – GORSKI VIJENAC

Petar II Petrović Njegoš – NOĆ SKUPLJA VIJEKA

Rođen je u Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje, a posle smrti svoga strica vladike Petra I, zamonašio se i iz poštovanja prema njemu uzeo ime Petar. Do 1825, kada ga je stric doveo u Cetinjski manastir sa namerom da ga vaspita i pripremi za svog naslednika, živeo je kao bilo koje drugo dete u Crnoj Gori tog vremena, čuvao je ovce, slušao narodne pesme i priče od odraslih. Imao je neverovatnu energiju i žeđ za znanjem, pa je vlastitim trudom i radom usvojio najveći deo svog obrazovanja.

Nakon Cetinjskog manastira obrazovanje je sticao u Topli kod Herceg Novog, da bi se ponovo vratio na Cetinje gde ga je u svet znanja i poezije uveo pesnik Sima Milutinović Sarajlija. Znao je italijanski, ruski, francuski i nemački jezik, a pred kraj svog života pokazao je interesovanje za grčki, turski i latinski. U prisustvu cara Nikolaja I 1833. u Petrogradu je ustoličen za vladiku.

Jovan Skerlić je rekao: „Njegoš je umro mlad, kada mu nije bilo ni četrdeset godina, u naponu snage i zrelosti svoga talenta, onda kada je počeo da stvara savršena dela. No i po onome što je uradio, naročito po ’Gorskom vijencu’, on je zauzeo jedno od prvih mesta u srpskoj književnosti.”

„On je, mi to znamo, vodio časnu i tešku borbu pravog pisca sa svojom misli i sa njenim izrazom, i u svojim najboljim časovima nalazio onaj oblik koji je jedini pravi, u kom je zaista ‘rečima tesno a mislima prostrano‘ i koji se samo upornom borbom i predanim radom nalazi i osvaja.“ (Ivo Andrić)

„Kao pesnik, Njegoš je, dakako, mnogo više nego samo mističar. Sama mistika nije još nikog načinila pesnikom; za to su potrebni mnogi nemistički kvaliteti mašte i izraza, mahom baš oni koji potiču iz temperamentalnog i umetničkog materijalizma; tek oni oživljavaju za poeziju tu oblast duha. Tih osobina temperamenta i mašte imao je Njegoš dovoljno za smeli podvig da jezikom poezije izrazi vidljivu, slikovitu stranu svetlosne filozofije, emanacije u vidu svetlosti, lepote materijalnog kosmosa, svoje shvatanje božanskog prostora, i da poveže u celinu jedan bogat splet mističkih motiva.” (Anica Savić-Rebac)

Ivo Andrić – LICA

Ivo Andrić – LICA

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek ne može nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a novo.

Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz: od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.

Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetljeni i najprivlačniji delić sveta koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može.

Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odnese moju svest. I dok gradove i predele gledam kroz svoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.

* * *

Seljakovo lice isparaju i rastoče rad i briga oko zemlje, sunce i kiša, vetar i sneg. Stezanje zuba i grč napora koji se stalno ponavljaju, žmirkanje i treptanje kojim se oči i lični mišići brane od nemilosrdne jare, od mraza ili vejavice, izbrazdaju to lice u svim pravcima i daju mu boju mrke ili zarudele zemlje nad koju se tako često naginje.

Bojazan od zamke ili iznenađenja, napor da pogodi tuđe misli i planove a da ne oda pre vremena svoje, sve to udari svoj pečat na to lice. I pre nego što seljak navrši četrdesetu godinu, ono je već modelirano i završeno. Koža tvrda i mrka. Mišići se ocrtavaju vidljivo. Jabučica iskočila, vrat zboran i proširen. Oči ne gledaju, kao u mladosti, sa potpunim paralelizmom, nego svako ide malko svojim putem. Sve je izrađeno i odvojeno jedno od drugog, a iznad svega leži ravnoteža i mir zrelih godina.

* * *

Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemeniti­jem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu. Još jedno lice.

* * *

I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da nešto kažem i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito na­ilaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ula­ze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.

Ivo Andrić

Video: Ivo Andrić govori deo priče LICA  07:49