Petar II Petrović Njegoš

PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ (1813–1851) je bio pesnik, mislilac, vladar i vladika. Za samo 38 godina života ostavio je neizbrisiv trag i u književnosti i kao državni i crkveni poglavar.

„Svijet je ovaj tiran tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!”
(„Gorski vijenac”)

Petar II Petrović Njegoš – GORSKI VIJENAC

Petar II Petrović Njegoš – NOĆ SKUPLJA VIJEKA

Rođen je u Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Radivoje, a posle smrti svoga strica vladike Petra I, zamonašio se i iz poštovanja prema njemu uzeo ime Petar. Do 1825, kada ga je stric doveo u Cetinjski manastir sa namerom da ga vaspita i pripremi za svog naslednika, živeo je kao bilo koje drugo dete u Crnoj Gori tog vremena, čuvao je ovce, slušao narodne pesme i priče od odraslih. Imao je neverovatnu energiju i žeđ za znanjem, pa je vlastitim trudom i radom usvojio najveći deo svog obrazovanja.

Nakon Cetinjskog manastira obrazovanje je sticao u Topli kod Herceg Novog, da bi se ponovo vratio na Cetinje gde ga je u svet znanja i poezije uveo pesnik Sima Milutinović Sarajlija. Znao je italijanski, ruski, francuski i nemački jezik, a pred kraj svog života pokazao je interesovanje za grčki, turski i latinski. U prisustvu cara Nikolaja I 1833. u Petrogradu je ustoličen za vladiku.

Jovan Skerlić je rekao: „Njegoš je umro mlad, kada mu nije bilo ni četrdeset godina, u naponu snage i zrelosti svoga talenta, onda kada je počeo da stvara savršena dela. No i po onome što je uradio, naročito po ’Gorskom vijencu’, on je zauzeo jedno od prvih mesta u srpskoj književnosti.”

„On je, mi to znamo, vodio časnu i tešku borbu pravog pisca sa svojom misli i sa njenim izrazom, i u svojim najboljim časovima nalazio onaj oblik koji je jedini pravi, u kom je zaista ‘rečima tesno a mislima prostrano‘ i koji se samo upornom borbom i predanim radom nalazi i osvaja.“ (Ivo Andrić)

„Kao pesnik, Njegoš je, dakako, mnogo više nego samo mističar. Sama mistika nije još nikog načinila pesnikom; za to su potrebni mnogi nemistički kvaliteti mašte i izraza, mahom baš oni koji potiču iz temperamentalnog i umetničkog materijalizma; tek oni oživljavaju za poeziju tu oblast duha. Tih osobina temperamenta i mašte imao je Njegoš dovoljno za smeli podvig da jezikom poezije izrazi vidljivu, slikovitu stranu svetlosne filozofije, emanacije u vidu svetlosti, lepote materijalnog kosmosa, svoje shvatanje božanskog prostora, i da poveže u celinu jedan bogat splet mističkih motiva.” (Anica Savić-Rebac)