Kutak za Bistrooke

BAJKE – MALA SIRENA (Andersenove bajke)

MALA SIRENA

Daleko, vrlo daleko na pučini okeana, morska voda je plava kao krunica najsvežijih različaka i jasna kao najčistiji kristal. Ali je ona takođe vrlo duboka; nijedno sidro ne može da joj dopre do dna; da bi se došlo na površinu, trebalo bi da se naređaju jedan iznad drugog zvonici mnogih katedrala. Sasvim na dnu živi morski narod.

Nemojte misliti da je tamo jedino sivi pesak; tamo raste bilje, najčudnovatije rastinje s granama i lišćem tako finim da se pri najmanjem talasanju vode pokreće i miče kao da je živo. Ribe, velike i male, promiču ili se odmaraju između podzemnog šiblja, kao ptice na zemlji između drveća.

Na najdubljem mestu nalazi se dvor morskog kralja. Zidovi su od korala, a veliki duguljasti prozori od najprozračnijeg ćilibara. Krov je od najlepših školjki koje se otvaraju i zatvaraju prema struji; u svakoj se nalazi po jedno zrno bisera, a svako vredi koliko ceo nakit neke kraljice.

Od pre više godina kralj mora ostao je udovac. Njegova stara majka upravljala je dvorom. To je bila mudra žena, ali gorda zbog svoga visokog roda; nosila je na repu dvanaest sedefastih školjki; dame najvišeg roda imale su pravo da nose svega šest.

Ali, napominjemo još jednom, izuzev ove neznatne mane, ona je imala fine osobine. Negovala je vrlo brižljivo svojih šest unuka, morskih princeza; sve su one bile vrlo lepa deca, ali je najmlađa bila najzanosnija. Imale su kožu nežnu i providnu kao ružin list, oči plave i duboke kao planinska jezera; ali, kao ceo njihov rod, nisu imale noge; njihova tela završavala su se ribljim repom.

Preko celog dana igrale su se u dvoru, jurile po velikim dvoranama, gde su čudnovate životinje u obliku cveća bile užljebljene po zidovima. Otvarale su velike prozore od ćilibara i tada, kao kod nas leptiri, okupljale bi se ribe, koje su se umiljavale i jele iz ruku malih princeza.

Pred zamkom se nalazio veliki vrt zasađen drvećem koje je imalo crveno i zatvoreno plavo cveće s plodovima koji su se sijali kao zlato; granje, lišće, cveće i plodovi — sve se njihalo u neprestanom pokretu, svetlucajući najdivnijim bojama. Tlo je bilo od izvanredno finog peska, plavog kao sumporni plamen. Uostalom, sve je bilo osvetljeno jedinstvenom plavičastom svetlošću, kao da se nalazite na vrhovima planine, a ne na dnu mora.

Kad površinu okeana ne bi talasao vetar, moglo je da se vidi sunce; ono je ličilo na veliki purpuran cvet velelepnog sjaja.

U ovom vrtu, svaka od malih princeza imala je svoj vrtić koji je mogla da gaji i udešava po svojoj volji. Jedna je tu pravila leje u obliku riba, druga je svom parku davala oblike male sirene; najmlađa je načinila svoj vrtić sasvim okrugao, kako bi ličio na sunce, i u njemu je gajila samo cveće purpurno kao sunce na zapadu.

To je bilo jedno neobično dete, uvek zamišljeno i ćutljivo. Jednoga dana, kada je neka divna lađa potonula na dno okeana, pusti ona svoje sestre da podele sav nakit i druge divne predmete koji su se u njoj nalazili; ona uze za sebe samo jedan buket ruža, koje su je potsećale na sunce, i jednu veoma lepu, divno izvajanu statuu od beloga mermera, koja je predstavljala jedno mlado, ljupko dete. Ona je postavi u svoju bašticu i pored nje posadi jedan ružičast bokor koji je ličio na vrbu, i koji je, šireći se iznad statue, davao njoj sa odbleskom plavičastog peska ljubičastu boju.

Za malu princezu bila je najveća radost kada je slušala o ljudima koji su živeli iznad voda. Ona se svojoj baki toliko umiljavala da joj je ova pričala sve što je znala o ljudima i životinjama, o svemu što se dešavalo na brodovima i u gradovima. Naročito mnogo ju je iznenađivalo što je cveće na zemlji širilo mirise, dok ono u moru uopšte nije mirisalo; što su šume tamo bile zelene i što ribe koje stanuju na drveću pevaju tako divno. Stara baka je govorila “ribe” umesto ptice, jer male priceze, koje nikada nisu videle ptice, nisu mogle ni da ih zamisle.

— Kad napunite petnaestu godinu — govorila je baka — dobićete dozvolu da se popnete na površinu talasa, da se pri mesečini odmarate na stenju i da gledate velike brodove ljudi. Tada ćete videti šume i gradove.

Najstarija princeza punila je petnaestu godinu; kako je između njih bilo po godinu dana razlike, najmlađa je imala da čeka još pet godina da bi izašla na površinu mora i gledala šta rade ljudi. Ali druge joj obećaše da će joj pričati o onome što najlepše budu videle prvoga dana svoga izlaska. Uostalom sve su one bile radoznale da upoznaju način života ljudskih bića; činilo im se da im baka o tome nije dovoljno pričala. Ali najviše je želela da sve to sazna ona najmlađa, ona koja je najmanje govorila i koja je tako često bila zauzeta svojim mislima. Vrlo često provodila je ona noći kraj otvorenog prozora, trudeći se da pogledom prodre kroz vodene mase u kojima su se igrale ribe. Nazirala je mesec i zvezde, koje su joj izgledale prilično blede, ali veće nego što ih mi vidimo. S vremena na vreme promicalo je nešto slično crnim oblacima; ona je znala da je to bio ili kakav kit ili neki veliki brod pun ljudi, koji svakako nisu ni slutili da postoji ova zlatna sirena koja je pred njima pružala svoje bele ručice i koja je tako žarko želela da je oni odvedu.

Dođe dan kada je najstarija sestra napunila petnaest godina. Ona se vinu na površinu mora. Kada se vratila, imala je mnogo da im priča. Najviše joj se dopadalo da se odmara na jednom peščanom sprudu na mesečini i pri mirnom moru, da posmatra bleštave svetlosti jedne velike varoši i da sluša brujanje grada, večernje pesme, muziku balova i najzad zvona koja u ponoć odjekuju sa mnogobrojnih tornjeva. Kako je ona želela da se približi i da sve to sluša izbliza.

Najmlađa princeza je samo mislila na te zvuke o kojima je govorila njena sestra, a uveče je prisluškivala kraj otvorenog prozora, pa joj se činilo da katkad čuje odjek udaljenih zvona velikoga grada.

Iduće godine dođe red na mlađu da ide u svet; ona izroni na površinu baš u času kad je sunce zalazilo, i taj je, prizor rekla je kada se vratila, bio najlepši od svega što je videla. Celo nebo je bilo kao neko zlatno kube sa purpurnim i ljubičastim zavesama (to su bili oblaci); sa strane jedna duga bela koprena i jedno jato roda koje su letele iznad talasa. Sunce je stalno silazilo i izgledalo je da se spustilo na površinu mora; mlada princeza poče da pliva, nadajući se da će dopreti do toga izvora svetlosti; ali ona vide kako i sunce tone ispod talasa i kako se malo pomalo gase ružičasti odsjaji koji su iza njega ostali u vazduhu nad vodom.

Još jedna godina proteče, pa i treća sestra napusti dvor. Ona je od svih bila najsmelija i usudila se da uđe u jednu široku reku koja se ulivala u more. Videla je divne zelene brežuljke okružene izvanrednim šumama i zamkovima s kulama i osmatračnicama; svuda se razlegala prijatna jatna pesma ptica. Bilo je usred leta. U jednom malom zatonu grupa dece kupala se u vodi šaleći se i zadirkujući se. Ona se približi i htede da uzme učešća u njihovoj igri; ali deca se prepadoše i pobegoše, a neka mala crna životinja se pojavi i poče besno da laje: to je bio pas, Ona nikada ranije vije videla sličnu životinju, pa uplašena njenim lajanjem, vrati se u more. Ali nikada nije zaboravila izgled zelenih brežuljaka, divnih šuma i ljupkih malih bića koje je videla kako plivaju, iako nisu imala riblje repove.

Četvrta sestra nije bila tako smela; ona ostade na površini mora:

— Odavde se, uostalom — reče ona — vide najlepši prizori. Ispred mene ogromno prostranstvo, milioni penušavih talasa, gore nebo kao kakvo beskrajno stakleno zvono; u daljini brodovi koji se ljuljuškaju na talasima kao kakvi veliki galebovi, lepi delfini što se veselo zabavljaju, a snažni kitovi bacaju čitave vodoskoke koji padaju kao divni vodopadi.

Dođe red na petu sestru. Dan njenoga rođenja padao je u zimu; ona izlazeći iz talasa ugleda prizor koji druge nisu videle kada su prvi put izišle iz vode. More je bilo sve zeleno; na sve strane su plovile planine od leda koje su bile veće od tornjeva; čas su imale sjaj sedefa, i bisera, a čas su opet blistale kao dijamanti; oblici su im bili vrlo čudni. Princeza sede na vrh jednog ogromnog komada leda; njene duge kose su se lepršale na vetru dok je posmatrala okean svojim krupnim začuđenim očima. Prođe nekoliko brodova; mornari opaziše ovo čudno stvorenje, ali, preplašivši se, uzeše drugi pravac i udaljiše se pod punim jedrima.

Predveče se nebo prevuče gustim oblacima; sevale su munje i grmelo je. More je izgledalo crno kao da je od mastila; talasi su besno bacali jedan na drugi ledene bregove, koji su, obasjani svetlošću munja, bleštali kao alem-kamen. Mornari na brodovima pripisivali su ovu buru pojavi mlade devojke; bili su potišteni i preplašeni, Međutim, princeza se mirno odmarala na svom ledenom sedištu i divila se plavičastim vijugama groma koji je s treskom padao u uzburkane talase.

To ju je, reče ona sestrama, najviše iznenadilo. Za izvesno vreme mislila je samo na taj veličanstveni prizor; ali kako je ona sada, isto kao i prve četiri sestre, imala dopuštenje da izlazi iz vode kadgod hoće, postade, baš kao i druge, ravnodušna prema izgledu prirode, pa i prema onome što je u njoj bilo najlepše; posle višenedeljnog lutanja iz jednog predela u drugi, one bi osetile tugu i vraćale bi se u kraljevski dvor svoga oca govoreći da je on lepši od svega onoga što su videle gore.

Ponekad bi se pet sestara, uhvativši se za ruke, zajedno popele na površinu talasa, pa bi se ljupko ljuljuškale na njima. Kad bi se približila bura ili kad su predviđale da će se koja lađa utopiti, one su plivale prema jedrima koja su primećivale, pa su svojim tako divnim, tako slatkim i tako umilnim glasom da im nijedan ljudski nije ravan, pevale i pričale kako je lepo na dnu mora i kako mornari ne treba da se boje da tamo siđu. Ali, usred rike vetrova pomorci nisu čuli te pesme, a takođe nisu videli ni čudesa sirenskog dvora; jer kada bi ih talasi progutali, oni bi bez života stigli na dno mora.

Kad god bi tako pet princeza zajedno odlazilo iz dvora, najmlađa, koja je ostajala sasvim sama, pratila bi ih pogledom sve dok je mogla da ih nazre. Kako je želela da i ona dobije dozvolu da ih prati! Ona je zbog toga bila vrlo tužna; ali kako sirene ne mogu da ublaže tugu suzama, ona je zbog toga još više patila:

— O, kada bih već imala petnaest godina! — govorila je. — Unapred osećam da ću mnogo voleti gornji svet i bića koja u njemu žive.

Najzad ona napuni petnaest godina.

— Došao je trenutak — reče joj baka. — Ti si punoletna. Hodi da te udesim, kao i tvoje sestre! I ona stavi na njene duge kose krunu od belih perunika, čiji je svaki listić bio veliki biser. Na riblji rep, kojim se završavalo telo, baka stavi nisku od osam ćilibarskih školjki, da bi naznačila visoko poreklo princeze.

— Ali to mi smeta i zadaje mi bol — reče mala sirena.

— Ako hoćemo da budemo cenjeni — odgovori baka — treba da umemo i da trpimo.

Oh, kako bi mala sirena volela da se oslobodi svih ovih ukrasa i daleko baci svoju tešku krunu, da bi je zamenila crvenim cvećem iz svoga vrta! Ali ona nije bila neposlušna devojčica.

— Doviđenja! — reče ona; pa vinuvši se kroz talase, pope se dražesno i lako i ispliva na površinu među talasiće kao kakav vazdušni mehur.

Sunce je zalazilo kad je izronila glavu iz vode; ali oblaci su još svetleli kao teške zavese od crvene kadife izvezene zlatom; cela atmosfera je bila purpurna, zvezda večernjača je svetlucala u daljini, vazduh je bio svež i prijatan, a more potpuno mirno.

Nedaleko od nje plovio je jedan veliki brod sa tri jarbola; samo je jedno jedro bilo razapeto i brod se ljuljuškao na talasima krećući se lagano; nije duvao ni najmanji povetarac. Svuda oko brodskih konopaca i jedara užurbano su prolazili mornari. Vešali su stotine svetiljki u boji, koje su se uveče palile; jarboli su bili okićeni zastavama svih naroda. Čula se muzika, prećena veselim pesmama.

Mala sirena otpliva prema brodu i svaki put kad bi je talas uzdigao, ona bi kroz prozorčić videla jedan skup ljudi, odevenih u zlato i svilu. Najlepši od svih bio je jedan mlad princ sa krupnim crnim očima; bilo mu je šesnaest godina: proslavljao se njegov rođendan; otud cela ova svečanost. Na palubi, mornari počeše da igraju, a kada se i princ popeo, ispaljeno je u vazduh stotinu metaka, sa toliko praska i treska da mala sirena uplašena zaroni ispod vode. Ali ona uskoro ponovo ispruži glavu i učini joj se da vidi kako sve zvezde s neba polako kao neka kiša padaju na more. Uskoro odjeknu novi tresak: to je bio vatromet. Videla su se velika sunca kako daleko bacaju mlazeve svetlosti, zatim vatrene ribe koje se izvijaju u vazduhu. Sve te blistave svetlosti ogledale su se u moru koje je bilo mirno i ravno kao ogledalo; brod je bio tako osvetljen da se na njemu raspoznavao svaki konop, a naročito, svaka osoba. Oh, kako je mladi princ bio lep! Kako se zahvaljivao za svečanost koja je priređena u njegovu čast! Kako je njegov osmeh bio sladak i zavodljiv dok je slušao lepu muziku koja se razlegala usred ove veličanstvene noći!

Prolazili su časovi; mala sirena nije mogla da odvoji oči ni od lađe ni od princa. Sa dna mora dopre neki mukli i nejasni šum; talasi počeše da se komešaju, što je bilo veliko zadovoljstvo za jednu morsku princezu koja je pustila da je oni nose, i ona je ponovo mogla da baci pogled u kabinu u kojoj se odmarao princ.

Lađa se krenu; jedra su se nadimala jedna za drugim, talasi su postajali sve veći. Veliki oblaci u daljini sakupljali su se, a s vremena na vreme sevnula je i pokoja munja. Približavala se strašna bura.

Mornari se požuriše da skupe jedra; ali lađa, gonjena vetrom, ipak je išla vratolomnom brzinom kroz razbesnele valove. Talasi su se uzdizali kao crne planine, viši od jarbola, preteći da svakoga časa progutaju lađu; ona se izdizala kao labud i propinjala se na vrhu talasa visokog kao kakva kula.

Mala sirena, koja nije znala u kakvoj se opasnosti lađa nalazila, bila je sva srećna što može ovako da se ljulja; ali su mornari bili tužni i mračni. Debele daske broda počeše da pucaju i da se krive pod udarcima ogromnih valova; veliki jarbol se slomio kao obična trska; brod se iskrivio u stranu; lavina vode navali i razbi sve na šta naiđe.

Sada mala princeza uvide nesreću koja je očekivala sirote mornare; i ona sama morala je da obrati pažnju na daske i olupine koje su plovile oko nje. U jednom trenutku se tako zamračilo da ona više ništa oko sebe nije razlikovala; ali jedna munja sevnu i osvetli pučinu. Ona upre pogled na lađu da bi videla šta se dešava s mladim princom. Baš ga je odvlačio jedan talas; a brod, prepukao po sredini, tonuo je.

Mala sirena jako se obradovala tome, misleći da će princ sada sići na dno mora i da će tako od sada uvek biti s njom; ali se odjednom seti da ljudi ne mogu da žive pod vodom, i da su oni koji su stizali do dvora njenoga oca uvek bili mrtvi.

— Ne, on neće umreti! — reče ona za sebe — Ja ću ga spasti. Pa bacivši se među ostatke potonulog broda, ne pomišljajući da bi mogla da povredi svoje tako nežno telo, ona zapliva i zaroni dok nije došla do princa, koji se borio s talasima, ali je već bio na ivici snage. Pravio je još samo nemoćne pokrete: njegove lepe oči već su se zatvarale; bez pomoći male sirene on bi potonuo.

On se onesvestio; ali mu je ona držala glavu iznad vode i pustila je da je nose talasi koje je vetar terao prema obali.

Ujutru bura prestade; sunce se diže sa puno sjaja iz vode koju oboji najlepšim ružičastim bojama. Svetlost kao da je oživela obraze mladoga princa; ali njegovi kapci su još ostali zatvoreni. Sirena rasu svoje duge okvašene vlasi koje mu pokriše lice. Činilo joj se da mnogo liči na mramornu statuu iz njene bašte. Žarko je želela da se on povrati u život. ko

Primetila je tada da je kopno blizu; u daljini su se uzdizale visoke planine, čiji su se vrhovi, pokriveni snegom izdvajali iznad azurnoga horizonta. Divne šume su se spuštale do same obale. Tu se videla i neka velika građevina, a pored nje jedna kapela. Unaokolo je bio veliki vrt zasađen pomorandžama, limunima i palmama. More je tu bilo načinilo dubok, potpuno miran zaliv.

Mala princeza se uputi tamo i blago spusti princa na fini beli pesak, stavljajući mu ispod glave busen morske trave.

Utom odjeknuše zvona sa kapele. Jedna grupa mladih devojaka iziđe iz zamka i pođe veselo skačući kroz baštu. Mala princeza brzo pobeže i sakri se iza stenja, pokrivajući se morskom penom i biljkama, da bi se sklonila od pogleda; ostala je da vidi šta će se desiti sa sirotim princom.

Jedna devojka dođe na obalu i primeti ga, onako opruženog na pesku, još uvek nepokretnog. Ona uzviknu preplašeno, ali trenutak docnije poče da doziva u pomoć, te dotrčaše sluge. Okupiše se oko princa, koji najzad otvori oči; on dođe k sebi, pa pogleda sve smešeći se ljubazno. Samo malu sirenu ne pozdravi osmehom; ali on je nije video, a osim toga da li je i znao da ga je ona spasla? To je ona sebi rekla; ali ipak nije zbog toga bila manje žalosna, i kada princa odvedoše prema velikom dvorcu, ona se zagnjuri u vodu i sva žalosna vrati se u dvor svoga oca.

Ona je i inače bila nevesela i zamišljena; sada postade još više. Sestre su je uzalud ispitivale o onome što je videla gore; ona nije odgovarala.

Vrlo često jutrom i večerom penjala se da poseti mesto gde je bila ostavila princa. Videla je kako zri voće u vrtu i kako ga beru. Videla je kako sneg prekriva brda, ali princa nije ponovo ugledala. Svaki put se vraćala žalosnija u dvor svoga oca. Jedina njena uteha bila je da sedi u svojoj baštici ispred lepe mramorne statue koja je ličila na princa; po čitave dane ostajala je posmatrajući je. O cveću koje ju je nekada radovalo nije više vodila nikakvog računa; ono je raslo samo od sebe i gusto je natkrivalo koralno drveće, tako da je izgledalo kao da se čovek nalazi u mračnoj pećini.

Najzad, više nije mogla da izdrži, pa poveri sav svoj bol jednoj sestri; ubrzo su sve o tome bile obaveštene, pa čak i neke druge sirene, njihove prijateljice, doznadoše za tajnu. Jedna od njih znala je ko je bio princ. Ona je takođe bila videla svečanost na brodu i pokazala je gde se nalazilo kraljevstvo mladog brodolomnika.

— Hodi, sestrice — rekoše princeze, pa se zagrljene uspeše do mesta gde je trebalo da se nalazi dvor mladog princa.

I zaista, one ubrzo primetiše dvor; bio je sagrađen od alabastera; velike ulazne mramorne stepenice vodile su do obale. Veličanstvena zlatna kubeta dizala su se više krova. Svuda oko zgrade bila je galerija sa stubovima među kojima su bili
velelepni kipovi koji su izgledali kao živa bića. Kroz okna visokih prozora mogle su da se vide divne odaje, ukrašene svilenim tapetama i skupocenim tepisima; po zidovima, obloženim mozaikom, visile su prekrasne slike. Čovek ne bi mogao dovoljno da se nadivi ovolikom sjaju. U sredini najveće dvorane izbijao je vodoskok i dostizao do tavanice, koja je bila u obliku staklenog kubeta; sunce je prolazilo skroz i njegova svetlost je davala kapljicama iz vodoskoka dugine boje i one su se slagale s bojama lepoga cveća koje je raslo u velikom basenu.

Sada je mala sirena znala gde je živeo princ. Ona je više puta dolazila, naročito uveče, približujući se neprimetno kanalom koji je dovodio morsku vodu do samoga dvorskog balkona. Princ se često pojavljivao na balkonu da posmatra okean
pri mesečevoj svetlosti.

Ona je ostajala čitave časove posmatrajući princa; kada bi se on ponekad šetao morem na nekome od svojih pozlaćenih brodova, ona bi ga pratila i oduševljeno slušala muziku koja je svirala da bi ga razonodila.

Drugi put bi ona noću promakla iza barki koje su išle u ribolov s buktinjama i slušala bi mornare kako najbolje govore o mladome princu. Ona se utoliko više radovala što mu je spasla život. Ali je s bolom pomišljala da on o tome ništa ne zna i da čak nije ni u snu mogao da misli o njoj.

Ukoliko se više približavala ljudima, utoliko je više osećala naklonost prema njima; želela je da može da razgovara i s njima i da živi njihovim životom. Njihov svet joj je izgledao prostraniji nego njen; zar oni nemaju preko mora, koje su prelazili u svima pravcima, planine veće od oblaka, šume i polja koja se prostiru u nedogled? Ona je želela da dobro upozna njihov život i prirodu ljudi; sestre koje je pitala nisu o tome mnogo znale. Stoga se ona obrati svojoj staroj baki koja je dobro poznavala „gornji svet“, kako je ona nazivala zemlju u kojoj stanuju ljudi.

— Ako se ne udave — upita jednoga dana mala sirena — da li žive večno ili umiru kao mi ovde dole u moru?

— Da — odgovori stara — svi oni umiru i čak je njihov život kraći nego naš. Mi možemo da doživimo i tristotu godinu; ali kada prestanemo da živimo, naše telo se pretvara u mpenu i razliva se okeanom; naši ne čuvaju ništa od nas. Mi nemamo besmrtnu dušu; mi smo kao trska: kad nas jednom poseku, više nikad ne ozelenimo. Naprotiv, ljudi imaju dušu koja živi večito, čak i onda kada se njihovo telo pretvori u prašinu; ona se tada podiže kroz vazduh prema sjajnim zvezdama. Kao što mi, izlazeći iz vode, ugledamo zemlju sa svim njenim čudesima, njihove duše se penju prema prostorima nepoznatog sjaja, koje mi nikada nećemo videti.

— Zašto mi nemamo besmrtnu dušu? — upita sva tužna mala sirena. — Ja bih dala dve stotine i više godina, koliko imam da živim, da bih jedan dan živela kao ljudi i da bih mogla da se nadam da ću prodreti u nebeski svet.

— Ne sanjaj o tome, dete — reče baka. — Uostalom, znaj da smo mi srećniji i bolji nego ljudi.

— Dakle, ja ću prestati da postojim; sve moje biće će se pretvoriti u penu koja će se lelujati tamo-amo po vodama. Neću slušati slatki žubor talasa; više neću gledati u svoje lepo cveće i divno crveno sunce! Bako, zar baš ništa ne mogu da učinim da bih dobila besmrtnu dušu?

— To je nemogućno — odgovori stara — ili skoro nemogućno. Trebalo bi da te jedan čovek voli više nego svog oca i svoju majku; da ti bude odan svim svojim bićem i svim svojim mislima; trebalo bi da on svoju desnu ruku stavi u tvoju, zaklinjući se da će ti biti veran večito; tada bi jedan deo njegove duše prešao u tvoje telo i ti bi učestvovala u ljudskom životu. Ali tako nešto se nije nikada dogodilo i neće se ni dogoditi.

Otkuda može da se zamisli da bi jedan čovek mogao da te voli? Oni nalaze da je strašan naš riblji rep, kojim mi vijugamo kroz vodu; oni više vole svoje teške i bezoblične udove koje nazivaju nogama.

Mala sirena uzdahnu i pogleda sažaljivo svoj riblji rep.

— Odagnaj, dakle, te lude misli — reče baba — i raduj se s nama; znaš da je večeras bal u dvoru. Mi plovimo i ronimo trista godina i to je svakako dosta. Posle toga vremena i sama bi tražila da počivaš… Ne zaboravi da dođeš na svečanost.

Nadajući se da će se razonoditi, mala sirena zaista dođe u veliku balsku dvoranu koja je bila raskošno ukrašena, mnogo lepša nego sve što se na zemlji može videti. I zidovi i tavanica bili su od teškog prozračnog kristala. Nekoliko stotina ogromnih ružičastih i zelenih školjki visilo je na sve strane i iz njih su izbijali plavi plamenovi koji su osvetljavali i salu i morsku vodu koja je udarala o zidove i u kojoj su se videle hiljade velikih i malih riba; krljušt jednih presijavala se crvenkastom svetlošću, dok su druge blistale kao srebro i zlato.

U sredini dvorane bio je prostran basen; tu su igrali tritoni i sirene uz zvuke svojih melodičnih pesama. Ali najlepši glas je imala mala sirena; ceo dvor joj se divio pljeskajući rukama i udarajući repovima po vodi. Za trenutak zadovoljan osmeh ožive njeno tužno lice pri pomisli da je imala jedinstven glas, takav da dražesnijeg nije bilo na zemaljskoj kugli. Ali tuga je opet obuze; ona se seti princa i nije mogla da izdrži žalost pri pomisli da ona nema besmrtnu dušu kao on.

Sasvim neopaženo izvuče se izvan palate, pa sva utučena pođe u svoj vrtić. Učini joj se da čuje fanfare, pa reče samoj sebi:

— Možda se to on šeta po moru, on na koga mislim bez prestanka, on u čije bih ruke tako rado htela da stavim sreću svoga života. Učinila bih sve da dobijem besmrtnu dušu. Dok su moje sestre ovde na igranci, idem da nađem morsku vešticu, od koje sam se uvek tako bojala; možda će ona znati da me posavetuje i da mi pomogne.

Ona iziđe iz baštice i uputi se prema hučnim vrtlozima pored kojih je stanovala veštica. U tom kraju nije princeza nikada bila. Tamo nije raslo ni cveće ni trava; nije bilo ničeg osim sivog peska koji se prostirao unedogled sve do vrtloga bučnih kao ogromni vodenični točkovi, vrtloga koji odvlače za sobom sve štogod mogu da zgrabe. Mala sirena se spusti u tu strašnu vrtaču koja je ključala; ali, sišavši skoro do dna, ona se hitrim naporom oslobodi. Na nekom velikom prostoru naiđe na neki topao i odvratan glib, koji je morala da pređe da bi došla do čudne šume usred koje se nalazio veštičin stan.

Drveće i žbunje, to su ustvari bili polipi, delom životinje a delom biljke; rekao bi čovek zmije sa sto glava pričvršćene za zemlju. Grane su bile duge, lepljive i završavale su se koncima koji su ličili na crve; sve se to pokretalo bez prestanka, a ono što bi ti crvi uspeli da zgrabe, stezali su i nikada više nisu puštali.

Mala sirena se zaustavi sleđena od straha; zatim njeno srce poče snažno da kuca; ona je bila gotova da se smesta vrati. Pomisao na princa dade joj hrabrosti. Ona se pobrinu da dobro veže i prikupi oko vrata svoje duge kose, tako da nijedna vlas ne leprša, da ne bi mogli da je zgrabe polipi. Prekrsti ruke preko grudi, pa se tako, snažnim zamahom baci preko polipa koji raširiše svoje užasne ruke prema njoj. Ne mogavši ništa da zgrabe sem njene kože koja je bila glatka, njihova vlakna samo skliznuše po njoj; ona produži da pliva istom brzinom i izmače im.

Ali kako je drhtala posmatrajući strašan prizor! Bilo je, između pipaka ovih proždrljivih bića, obešenih kostura ljudi i životinja koji su se utopili u moru, olupina brodova, kovčega, čitave gomile bezobličnih predmeta i najzad ostataka jedne sirene, koja je ovamo bila zalutala, a nije bila dovoljno oprezna.

Pošto je prošla ovo strašno mesto, mala sirena dođe do jedne velike baruštine, gde su se dugačke i debele zmije isprepletale, pokazujući svoje žućkaste trbuhe. Malo dalje je bio stan veštice, koji je sav bio sagrađen od kostiju utoptljenih ljudi.

Čudotvorka je sedela ispred svojih vrata dajući jednoj kornjači da jede iz njenih usta, onako kao što mlade devojke puštaju svoje kanarinke da kljucaju šećer između njihovih usana. Na njenim grudima milele su male zmije, jegulje i druge otrovne i odvratne životinje, koje je ona nazivala najslađim imenima.

— Ja već znam šta ti želiš — reče veštica kad vide malu sirenu. — S tvoje strane to je glupost, ali biće učinjeno po tvojoj želji; ti ćeš biti nesrećna: a to je baš ono što ja celom svetu želim. Bićeš oslobođena svoga ribljeg repa i dobićeš kao ljudi dva ružna stuba za hodanje!

Ti se nadaš da će te tada mladi princ voleti i da će ti dati besmrtnu dušu…

Na ove reči ružna veštica poče tako glasno da se smeje da celo njeno telo poče užasno da se grči tako da se kornjače i zmije skotrljaše sve isprepletane.

— Došla si u pravi čas — nastavi veštica. — Sutra u izlazak sunca spremaću svoje čini i talismane i više meseci neću se ničim drugim baviti. Ali ostaje mi čitav dan da ti pripremim napitak koji ćeš piti pre izlaska sunca, kad, napuštajući ovo mesto, budeš doprla do zemlje levo odavde i kad budeš na obali. Tada će tvog repa nestati i umesto njega dobićeš ono što ljudi nazivaju lepe noge. Ali to će te mnogo boleti; osećaćeš kao da ti oštar mač cepa telo.

U naknadu za to, svi koji te budu videli proglasiće te najlepšom među najlepšima. Ti ćeš sačuvati svoj lelujavi i laki hod; nijedna igračica neće ti biti ravna po ljupkosti i držanju; ali pri svakom koraku koji učiniš biće ti kao da si stala na vrh noža. Hoćeš li da trpiš te muke? A sada ću ti dati ono što ti treba…

— Da, ja to hoću — reče mala sirena drhtavim glasom.

— Promisli dobro o tome — nastavi veštica. — Kad se već jednom tako izjednačiš sa ljudskim stvorenjima, nikada više nećeš postati ponovo sirena. Nikad više nećeš moći da opet zaroniš pod vodu, da dođeš u dvor svoga oca, ni da se vratiš svojim sestrama. A ako ne zadobiješ ljubav princa i ako on ne bude svim svojim srcem tebi naklonjen, ti nećeš steći besmrtnu dušu. Sutradan, posle njegovog venčanja s nekom drugom, srce će ti se slomiti i ti ćeš postati pena koja pliva po talasima.

— Ja to ipak hoću — reče mala sirena, bleda kao smrt.

— Ali treba da platiš za moj trud — reče veštica — a nije mala stvar sno što ja zahtevam. Ti imaš najlepši glas na svetu; bez sumnje, ti se nadaš da ćeš njime osvojiti svoga princa. Taj glas meni treba. Kao nagradu za moj napitak zahtevam ono što je najlepše na tebi; to nije mnogo, pošto je potrebno da u taj napitak stavim svoju sopstvenu krv.

— Pa lepo, ali ako mi uzmeš glas — reče mala sirena — šta će onda meni ostati?

— Tvoja čarobna pojava, tvoj zanosni hod, tvoje divne oči; to je sasvim dovoljno da se ljudsko srce očara. Gle, ti oklevaš? Hajde, daj mi da odsečem tvoj lepi mali jezik, pa ćeš dobiti moćni napitak.

— Neka bude — reče mala sirena.

Veštica stavi na vatru jedan od svojih najlepših lonaca, pošto ga je prethodno izribala zmijama koje je zamotala u klupče. Zatim zabode u svoje grudi nožić i pusti da u lonac otkaplje potreban broj kapljica njene krvi; najzad tome dodade mnoštvo nekih neobičnih sastojaka. Mešavina se kuvala i izbacivala pramenove pare koji su se, nestajući, pretvarali u fantastične i iscerene oblike tako da bi se od njih uplašili i najodvažniji ljudi. Kad je sve to bilo u najjačem vrenju, izgledalo je kao da se čuje plač krokodila. Najzad je napitak bio gotov; izgledao je kao dijamant od najbistrije vode.

— Eto ti, drži! — reče veštica i u isto vreme ona odseče jezik male sirene koja postade nema, nesposobna i za govor i za pesmu.

– Ako polipi budu hteli da te ščepaju kad se budeš vraćala — dodade veštica, — ti samo prospi jednu kapljicu ovoga eliksira na njih; njihove ruke i pipci će se rasprsnuti u hiljadu komada.

Ali mala sirena nije imala da se boji strašnih životinja, pošto su one i same povlačile svoje ruke, preplašene kad su videle kako svetli kao kao kakva zvezda, bočica bleštavog eliksira koji je mala sirena držala u ruci. Isto tako prođe ona bez prepreka i kroz šumu, močvaru i mulj.

Dođe blizu dvora svoga oca; svetiljke sa zabave bile su pogašene. Izgledalo je kao da je sve živo zaspalo. Ona se ne usudi da uđe sada kad više nije imala glasa, bojeći se da će koga sresti.

U trenutku kada je htela da zauvek napusti svoje sestre, oseti se ophrvana dubokim bolom; ona uze po jedan cvetak iz svih vrtića, pa bacajući rukom hiljadu poljubaca roditeljskom domu ispliva do obale, gde se dizao prinčev dvor. Izlazeći iz plavih talasa pristupi podnožju mramornog stepeništa koje je vodilo pod balkon. Bilo je pred zoru, ali je mesec još svetleo.

Mala sirena naglo proguta napitak, koji ju je, činilo joj se, pekao kao vatra; zatim oseti kao da je njeno nežno telo prosečeno mačem nadvoje. Ona pade onesvešćena na pesak. Kada se pojaviše prvi sunčani zraci, ona se povrati i odmah ponovo oseti isti oštar bol; ali ona ga za trenutak zaboravi, videvši pred sobom lepog mladog princa koji je upirao u nju svoje krupne crne oči. Ona obori pogled i primeti da je njen riblji rep nestao i da je sada imala najlepše noge i najljupkija stopala koja bi jedna mlada devojka mogla samo poželeti. Nije imala odela, ali je sva bila umotana u svoje dugu, svilenu kose.

Princ je upita ko je ona i otkuda je došla. Ona ga pogleda umiljato i bolno svojim velikim ugasito plavim očima; više nije mogla da govori. On je tada uze za ruku i odvede je u dvor. Pri svakom koraku koji je činila, bilo joj je kao da staje na vrhove noževa. Ali šta se nje ticao bol? Ona je koračala pored princa laka kao mehur od sapunice u vazduhu: svi su bili zadivljeni videvši njen tako graciozan i tako lak hod.

Svi se užurbaše oko nje i obukoše je u divne haljine od svile i čipaka. Nijedna od dvorskih dama nije mogla da se po lepoti meri s njom; ali ona nije mogla da izgovori nijednu reč, čak ni najslabiji uzvik. Za vreme dvorskih svečanosti lepe robinje obučene u zlato i drago kamenje, zaustavljale su se pred princom, kao i pred kraljem i kraljicom, njegovim roditeljima; jedna je pevala lepše od druge; princ im je pljeskao i smešio se na njih. Mala sirena je tada osećala najveću tugu. Zar nije ona još nedavno pevala hiljadu puta lepše od njih?

— Kad bi samo on mogao da sazna da sam ja, da bih mogla biti pored njega, zauvek žrtvovala svoj očaravajući glas!

Zatim, na dati znak lepe robinje počeše da izvode najlepše igre uz zvuke vrlo prijatne muzike. Tada mala sirena raširi svoje vitke ruke, uspravi se na svojim malim nogama, pa poče da se leprša, da se izvija, da igra s neuporedivom lakoćom.

Dotle niko nije video tako nešto. Pri svakom njenom pokretu, tako prirodnom, lepota je sve više i više sijala, a njene krupne duboke oči bile su izražajnije i od same pesme pevačica. Ceo skup je bio u zanosu, a naročito princ, koji ju je nazivao svojim malim nahočetom. Videći da je on gleda sa zadovoljstvom, ona nastavi da igra, iako je, svaki put kada bi joj noga dodirivala pod, osećala bol kao da se posekla.

Princ izjavi da želi da je uvek ima pored sebe kao paža, i njoj bi dozvoljeno da se odmara pred njegovim vratima na kadifnom jastučetu. On je nauči običajima ljudi, i ona ga je pratila dok je išao da se na konju šeta kroz zelene šume. Ona ga je pratila kad se peo na visoke planine, koje su ranije kod nje izazivale toliku radoznalost; sada bi ona jedva pogledala velelepnu i zanimljivu sliku u kojoj se moglo uživati, dok oblaci lete kao jato ptica selica; ona je videla samo princa.

Noću, kada bi posle dugog hoda osećala, umor, ona se, dok su svi spavali, izvlačila iz dvora, i silazila velikim mramornim stepenicama, pa stavljala svoje jadne nožice u vodu, da bi ublažila bolove. Tada je sanjala o onima koje je ostavila na morskom dnu. Jedne noći primeti ona svoje sestre, koje su se, umesto da se veselo šale kao nekada, približavale tužno, tražeći i gledajući na sve strane. Ona im dade znak; one je poznadoše, pritrčaše joj i rekoše koliko su bile tužne posle njenoga odlaska. Ona nije mogla ništa da im odgovori; ali od tog doba one su se sastajale skoro svake noći. Jedanput vide ona u daljini svoju staru baku, koja već godinama nije napuštala svoj podmorski dvor, i svoga oca, kralja mora, sa krunom na glavi. Oboje pružiše ruke prema njoj; ali njihovo dostojanstvo im nije dopuštalo da se približe obali.

Princ ju je iz dana u dan voleo sve više i više, kao što se voli zlatno dete, ili dobar drug; ali on nijednog trenutka nije pomišljao da se njome oženi; međutim trebalo je da se ona uda za njega: bez toga neće steći besmrtnost duše, a ako bi se on oženio kojom drugom, sutradan posle svadbe ona će se pretvoriti u pramen pene;

— Zar ti ne voliš mene više nego ostali svet? Izgleda da su to pitale oči sirote male, kada ju je princ ljubio u čelo.

— Da, ja tebe volim najviše — govorio je princ razumevajući njene nežne poglede. — Ti imaš najbolje srce od svih, ti si mi najodanija. A zatim, ti mnogo ličiš na jednu devojčicu koju sam jednom video, ali je neću više nikad naći. Bio sam na jednom brodu koji je potonuo. Talasi su me bacili na obalu blizu jednog hrama u kome je bilo više sveštenika; jedna od njih primetila me je i spasla mi život. Video sam je samo za nekoliko trenutaka. Ona bi bila jedina koju bih na ovome svetu mogao da volim svom svojom dušom. Ali ona je posvećena bogu. Ti neverovatno ličiš na nju: zbog tebe njena slika gotovo bledi u mome srcu; moja sreća te je dovela ovamo. Mi nećemo jedno drugo nikada napustiti.

— Avaj — reče mala sirena — da je on znao da sam ga ja otela od smrti, ja, koja sam ga nosila kroz buru, možda bi voleo mene kao onu lepu devojčicu čiju je uspomenu sačuvao.
I ona duboko uzdahnu; nije imala moći da plače i da se uteši suzama.

— Ali — mislila je ona dalje — ona je posvećena bogu. Ona neće nikada izaći iz hrama. Oni se nikada više neće susresti, A ja, ja sam blizu njega, viđam ga svakog dana; bdeću nad njim, voleću ga, posvetiću mu život. Neću imati besmrtnu dušu, ali neću zažaliti što se nisam pokolebala kada mi je veštica sve rekla.

Utom se pronese glas da princ treba uskoro da se oženi, da uzima jednu lepu princezu, kćer kralja jedne susedne zemlje. Spremljen je jedan veličanstven, sav pozlaćen brod, na kome princ treba da ode u tu zemlju, pod izgovorom da obiđe njena znamenita mesta, a u stvari da vidi onu koja mu je određena. Pratiće ga ogromna svita.

Mala sirena saže glavu nepoverljivo i nasmeja se na ove priče: ona je poznavala bolje nego svi drugi misli i srce princa.

— Treba da odem — rekao joj je on — da poslušam naređenje kralja, moga oca, i da posetim susednog kralja, čiju kćer oni žele da uzmem za ženu; ali oni me na to ne mogu naterati. Ja ne mogu da je volim; ona ne može ličiti na devojčicu iz hrama na koju me tvoje crte potsećaju. Ako treba da se oženim, pre ću da izaberem tebe. Ti si nema, ali tvoje oči govore tako slatkim jezikom.

Ona ode s njim na lepi brod.

— Ti se ne bojiš mora — zapita je on — zar ne?

On joj je govorio o burama, o lepim vremenima, o čudnovatim ribama i drugim bićima koja žive u okeanu; ona se nasmeja na ove reči. Zar nije ona bolje nego iko poznavala ono što se nalazi na dnu mora?

Te noći za vreme divne mesečine, dok su svi osim zapovednika broda spavali, ona se nasloni na ogradu broda i pokuša da prodre očima u plavu i prozračnu vodu. Mislila je da vidi dvor: svoga oca i na terasi svoju staru baku sa srebrnom krunom, koja je baš uprla pogled prema brodu. U tom trenutku njene sestre iziđoše iz talasa i pogledaše je tužno, kršeći ruke od očajanja. Ona im dade znak i nasmeja se, hoteći da im pokaže koliko je bila srećna. One su htele da se približe, ali naiđe jedan mornar, pa zato pobegoše zaronivši u more, tako da je čovek mislio da je video samo pramenove bele pene.

Ujutru, brod stiže u pristanište veličanstvene prestonice susednoga kralja. Zazvoniše sva zvona; sa vrhova kule odjeknuše fanfare, a pred gradskom kapijom bili su postrojeni vojnici pod zastavama, da bi odali poštu gostu svoga gospodara. Svake večeri ređale su se svečanosti, balovi, vatrometi i pretstave; ali princeza nije u njima učestvovala. Ona se nalazila, kako je doznao princ, daleko od ovog mesta u hramu gde su je strogo vaspitavali, da bi stekla sve kraljevske osobine.

Najzad, ona stiže. Mala sirena je bila vrlo radoznala da oceni njenu lepotu. Morala je da prizna da nikad nije videla tako ljupku pojavu, tako fino i tako prijatno lice, sa prozračnom kožom i pod dugim crnim trepavicama zatvoreno plave oči, koje su se smešile sa mnogo dobrote i ljubaznosti.

Princ, kad je ugleda, uzviknu:

— Ti si ona koja me je spasla kada sam kao mrtav ležao na obali!

Mlada priceza, sva rumena, odmah mu priznade.

Sve je, dakle, išlo najbolje, i prema želji dva kralja, bila je objavljena veridba s velikim svečanostima.

— Zaista, ja sam vrlo srećan — reče princ svojoj maloj prijateljici. — Nisam se ni usuđivao da tako nešto zamislim, jer mi se činilo nemogućim, ali se ipak dogodilo. Ti učestvuješ u mojoj sreći, ja znam, jer mi niko nije odan kao ti.

Mala sirena mu poljubi ruku u znak odobravanja, ali je njeno srce bilo slomljeno. Sve je bilo pripremljeno; sutradan po njihovoj svadbi ona će propasti i od nje će ostati samo malo pene.

Zvona su zvonila u punom jeku; glasnici su trčali kroz varoš objavljujući veridbu. U svim crkvama na oltarima bile su zapaljene srebrne svetiljke u kojima je gorelo mirisno ulje; u velikom hramu, okruženi najotmenijim zvanicama, princ i priceza sastaviše ruke i sveštenik blagoslovi njihovu veridbu. Deca obučena u belo mahala su zlatnim kadionicama; zvuci božanstvene muzike odjekivahu pod svodovima, ali mala sirena koja je, obučena u svilu i zlato, stajala blizu princeze na prvom počasnom mestu nije ništa videla i ništa čula od cele ove svečanosti. Mislila je da će odmah umreti i da je izgubila sve na ovom svetu.

Iste večeri princ i princeza odoše na brod. Topovska pucnjava je odjekivala, na sve strane videle su se samo zastave i svečani barjaci. Na kapetanovom mostu nalazio se jedan šator sav od zlata i purpura. Trebalo je da princ i princeza i sva njihova pratnja provedu noć na svežem vazduhu. Vetar je nadimao jedra i brod je plovio polako po prozračnom moru. Mala sirena seti se trenutka kada je prvi put izišla sa dna okeana: tada je videla istu veličansvenost, istu veselost. I ona tada zaigra, zaleluja kao lastavica kada je gone; nikada nije igrala tako božanstveno. Svi su se divili njenim vilinskim pokretima. Njene nožice su trpele užasne muke, ali ona to nije primećivala, jer je samo osećala bol koji joj je parao srce.

Znala je da je došao poslednji čas kada može da vidi onoga zbog koga je ostavila svoga oca, svoje sestre, svoju otadžbinu, žrtvovala svoj čudesni glas i svakoga dana preživljavala nečuvene muke, mada on to nije naslućivao nijednoga trenutka. Duboko more, zvezdano nebo, sve je pred njom nestajalo i ona je imala da utone u večnu noć bez misli, čak i bez sna; jer ona nije imala besmrtnu dušu; ona je nikad neće imati.

Bučna svečanost je i dalje tekla. Izgledalo je da i ona u njoj učestvuje. Igrala je, smejala se i pored očajanja koje joj je stezalo srce. Nije htela nikoga da ožalosti izrazom svoga bola.

Najzad, muzika prestade i malo pomalo sve se utiša. Ostao je samo krmar koji je bdeo i mala sirena koja je, naslonjena na ogradu broda, gledala prema istoku, očekujući zoru; znala je da pri pojavi prvog sunčanog zraka treba da umre. Odjednom, na površini talasa iskrsnuše njene sestre. Bile su blede kao ona; njihove lepe i duge kose nisu se više lepršale na vetru; nosile su kratku kosu.

— Prodale smo ih čarobnici — rekoše one — da bi ti došle u pomoć i da bi sprečile tvoju naglu smrt. Evo noža koji nam je dala. Pogledaj kako je oštar. Pre nego što grane sunce, treba njime da probodeš prinčevo srce, pa kada vrele kapi njegove krvi padnu na tvoje noge, one će se pretvoriti u riblji rep. Ti ćeš sići među nas, postaćeš ponovo sirena i živećeš trista godina. Ali, žuri se! Ti ili on, jedno od vas mora da strada pre izlaska sunca. Naša stara baka je očajna zbog tebe, tako da joj je opala seda kosa. Ubij princa koji je uzrok sveg našeg bola i vrati nam se, Žuri se! Zar ne vidiš na horizontu crveni sjaj? Za nekoliko trenutaka izići će sunce i biće dockan.

I s dubokim uzdahom u kome se izražavala sva njihova ljubav prema miloj sestri, iščezoše one pod talasima.

Mala sirena podiže purpurnu zavesu šatora. Polako se približi i poljubi u čelo princa; pogleda u nebo koje se sve više bojilo crvenilom zore; pogleda svoj nož, zatim ponovo upre pogled na princa koji spavajući poče u snu da izgovara ime svoje verenice. On ju je, dakle, mnogo voleo. Jedino je ona vladala njegovim mislima. U jednom trenutku ruka male sirene zadrhta grčevito; ona naglo baci nož u more. Nož zapara jednu crvenu brazdu; kapljice vode, koje prsnuše uvis, bile su kao krv. Poslednji put baci ona svoj pogled na princa, pa se zagnjuri u talase.

Ona oseti da joj se telo rastvara. Sunce se dizalo iznad talasa; njegovi zraci su ulivali blagu toplotu u hladnu penu i mala sirena nije osećala samrtničke muke. Videla je kako u vazduhu leti stotinu prozračnih, čudesnih bića kroz koja je nazirala bela jedra broda koji je odmicao i purpurne oblake na nebu. Ova bića su govorila jezikom koji je odjekivao kao najlepša muzika. Ali ni jedno ljudsko uvo nije moglo to da čuje, kao što nijedno ljudsko oko nije moglo da vidi njihova vazdušasta tela. Oni su se bez krila održavali u vazduhu jedino svojom lakoćom.

Mala princeza oseti da se odvaja od pene sa takvim telom.

— Kuda idem? — upita se ona glasom nežnim kao što je glas onih koje je slušala i čije je i samo lako ptičje treperenje skoro nemogućno
zamisliti.

— Ti dolaziš među nas, kćeri vazduha — glasio je odgovor — Sirena nema besmrtnu dušu i može da je dobije samo ako je zavoli neko ljudsko čedo. Njen večni život zavisi od jednog drugog bića. Kći vazduha takođe nema besmrtnu dušu, ali ona može da je zadobije u naknadu za svoja dobra dela. Tome mi težimo. U ovom trenutku mi letimo prema obalama krajnjega juga, gde vrućina ubija čoveka; mi mu donosimo svežinu i širimo mirise cveća; mi čistimo vazduh i gonimo bolesti. Kada za trista godina učinimo koliko više možemo korisnih usluga ljudima, dobijamo besmrtnu dušu. Ti, jadno dete, mora da si svim srcem težila ka istome cilju kao što je naš; ti si strašno patila. U naknadu za to stavljena si u isti red s nama i možeš dobrim delima posle tri stotine godina da dobiješ besmrtnu dušu.

Mala sirena u oduševljenju dižući pogled u nebo oseti prvi put kako se njene oči pune suzama, koje umiruju.

Na brodu ponovo zavlada raspoloženje. Svuda su tražili malu sirenu. Princ i njegova verenica, nagnuti na ogradu, gledali su očajnički u talase, misleći da je ona u njih utonula. Ona im nevidljiva priđe, poljubi u čelo njegovu verenicu i dunu iznad njih osvežavajući i blagotvorni vetrić. Zatim sa drugim kćerima vazduha sede na jedan ružičasti oblak koji je vetar nosio prema jugu.

— Za trista godina mi ćemo putovati takođe u carstvo božje — reče jedna od njenih novih drugarica.

— Mi čak možemo i ranije da tamo stignemo — dodade jedna druga. — Kada nevidljivo ulazimo u stanove ljudi i tamo naiđemo na neko dete, koje je obuzeto rđavim mislima, ako našim dahom možemo da ih otklonimo, pa se dete umesto da bude rđavo, popravi i postane radost svojih roditelja, tada se naše vreme kušanja skraćuje za godinu dana, ali se povećava za jedan dan, ako naš napor nije dovoljan da otkloni rđave misli iz dečje duše.

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: Andersen – Danske priče, Izdavač: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A. D., Beograd, 1939.

Izvor i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top