Kutak za Bistrooke

BAJKE – Nemušti jezik (Srpska narodna bajka)

NEMUŠTI JEZIK

U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom, idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti.
Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa svih strana bilo zapožarilo, i požar se jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: Čobane, zaboga, izbavi me iz ove vatre!

Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih, a sebe pogubih.

Zmija mu odgovori: Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car. Onda joj se čoban stane moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: Ne brini se nimalo za ovce; ovcama neće biti ništa; samo hajde što brže.

Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: Kad dođemo u dvor mome ocu, on će tebi davati šta god zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati.

Uto dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: „Zaboga, sinko, gde si!?“ A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio? Čoban odgovori: „Ništa drugo neću, nego da mi daš nemušti jezik.“

A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam,pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo šta god hoćeš, daću ti.“ Na to mu čoban odgovori: „Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti zbogom ostaj! Meni drugo ne treba ništa.“ Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: „Stani! Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini!“

Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta.“ Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.

I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: „Sad imaš nemušti jezik. Idi zbogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer, ako kažeš komegod, odmah ćeš umreti.“

Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.“

Čoban, kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s tim blagom.“

Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, i malo pomalo iziđe on najbogatiji čovek ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo.

Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi: Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele. Žena ga posluša i uredi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda uveče kaže svima pastirima: Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć. I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju; kurjaci govore svojim jezikom: Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama? A psi odgovaraju svojim jezikom: Dođite, da bismo se i mi najeli! Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru. A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku, samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: Zaboga, gospodaru, šteta je! A gazda im odgovori: Što rekoh, to da učinite. Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjima: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako, čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže. Konj veli kobili: Hajde brže, što si ostala! A kobila odgovara:E, lasno je tebi, ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe. Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka pa ga zapita zašto se nasmejao. On joj odgovori: Nizašto, samo onako. Al’ ženi ne bude to dosta, nego saleti muža da joj kaže zašto se nasmejao. On se stane braniti: Prođi me se, ženo, bog s tobom, što ti je? Ne znam ni sam.

Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše na nj da joj kaže zašto se nasmejao. Najposle joj čovek reče: Ako ti kažem, ja ću odmah umreti. Ona opet, ni za to ne mareći, jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. Uto dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću, pa kaže ženi: Evo, sad ću leći u sanduk, pa da ti kažem zašto sam se nasmejao; ali kako ti kažem odmah ću umreti. I tako legne u sanduk, pa još jedanput obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu u čelo glave pa plače. Čovek, opazivši to, reče ženi: Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu. Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas neće ni da gleda, a petao dođe i stane kljuvati u komad. Onda pas reče petlu: Nesrećo nesita, tebi je do jela,a vidiš gde gazda hoće da umre!

A petao mu odgovori: Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri. Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu. Hodi, ženo, da ti kažem. Pa sve batinom po njoj. Eto to je, ženo! Eto, to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao.

Srpska narodna bajka

Izvor: Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

back to top