Ознака: bajke

Desanka Maksimović – SLIKARKA ZIMA (OŽIVELA SLIKA)

SLIKARKA ZIMA /OŽIVELA SLIKA (drugi naslov bajke) – Desanka Maksimović / Bajka, tekst, video

Jedne godine slikarka Zima krete po svetu da raznese darove deci. Nije imala, istina, ništa naročito da im daruje, ali je preko leta u dokolici bila smislila da im naslika noću po prozorima puno srebrnih šuma, zverčica i kuća.

Slikarki Zimi bilo je to lako: mahne jedanput svojom studenom kičicom, a stvori se na prozoru srebrn list paprati, ili sleđena jelova grančica; mahne drugi put, i ukaže se sleđena reka koja kao da teče ispod vrba pod snegom; mahne treći put, i nikne dvorac sav od biljura, u kome umesto svetiljaka sijaju srebrne zvezde. Kako se ovim slikama bila pročula, čim se po selima i gradovima saznalo da opet dolazi, deca su joj izlazila daleko u susret. Ona im je dobroćudno dozvoljavala da se valjaju i skaču po skutovima njene bunde. A i što ne bi! Čim bi ih deca iscepala i isprljala, istog časa su nicali novi, kao da je čarobnica.

Predveče stigne ona u neko selo kada su deca već spavala.

– Kuc! Kuc! – pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa.

Iz sobe se čulo samo dečje duboko disanje.

– Spavaju već – pomisli Zima – sada ću im na prozoru ostaviti sliku pa neka se raduju sutra kada se probude – i poče šarati po oknu šapućući:

Naslikaću borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sleteće na borove
ptica svetlih krila,
ući će u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naložiti peći
jer će slika odmah
s prozora pobeći.

 

Dovršivši rad, pošla je dalje. Usput ču kako je zove neki vrt:

Zimo, dobra Zimo,
hladnoća je ljuta,
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt pa pođe dalje.

Stvori se tad pred drugom kućicom pa opet kuc! kuc! na prozor, a deca i tamo spavaju.

Ukrasivši i tu prozore, pođe dalje.

Ukraj puta su stajali neki četinari i molili:

Zimo, dobra Zimo,
pogledaj na jele,
daj im malo svoje
odećice bele.

Ona im odmah dade na glave bele šubare i na zelene široke šake navuče im bele rukavice pa, zadovoljna što je učinila dobro delo, nastavi put, žureći da našara što više prozora i što više dece da obraduje.

A kada je jutro svanulo i deca se izbudila, našli su po prozorima srebrne slike što ih je noću išarala Zima. Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauživaju, svih njih brzo je nestalo: neke je otopilo sunce, neke vatra u peći, na neke su dečica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.

Desanka Maksimović

Video: SLIKARKA ZIMA – Desanka Maksimović 29:14

Desanka Maksimović – BAJKA O LABUDU

BAJKA O LABUDU – Desanka Maksimović / Bajke, tekst, video

Živela na vrhu planine mala Spežana, kraljica zime. Na nožicama je imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plaštom poprskanim snežnim zvezdama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se prelivala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima, loptala se po ceo dan pahuljicama, vozila se po jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. Kako je Snežana bila vrlo mala, mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje patke i guske, ali one su bile suviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića.

Često je Snežana mislila zašto li je crna ptica tužna, zašto uvek obori glavu i jednom je upita:

– Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan?

– Kako, mala kraljice, znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom; kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom  ̶  odgovori ptica okolišeći.

– Tužan si, tužan, čamčiću, uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. Reci mi šta te to mori, možda ću ti pomoći – reče Snežana.

Ali ptica ne odgovori ništa, samo još više pognu glavu i zaplovi brže. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima, ali čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda, ne bi li videla šta radi kad je sama.

Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i plovi lagano, lagano, rekao bi čovek ne miče se. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero, opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera, pa ga ponovo upita:

– Čamčiću moj crni, reci mi zašto si tužan? Ja sam kraljica sve ove beline, kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde, provozaj me jezerom, pa ćeš mi onda reći svoju tajnu.

Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode, ne dižući na njoj nijednog talasića, pruži svoje krilo, i kad Snežana sede na njega, otisnu se polako prema sredini jezera. Okolo je sve bilo belo; belele su se grane i stabla drveća, beleli se oblaci na nebu, belele se veverice što su katkad skakale s grane na granu, blistala se od beline Snežana, kraljica zime.

– Mala kraljice, odveć sam sad uzbuđena i ne mogu ti reći šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti.

Celog dana je Snežana bila nemirna, i jedva čekala da padne noć. Kad se smrklo, otišla je na obalu jezera, gde je crna ptica već čekala. Skrivena u noći, ispovedala se tiho kraljici zime:

– Sve je oko mene bilo; i drveće, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice; samo sam ja od noći crnja. Zato me mmori tuga.

Čuvši to, Snežana radosno reče:

– Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću, ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj.

Posle ovoga kraljica je otišla do ledene kule među stenje gde je živela Srebrna Zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna Zvezda je bila veoma, veoma stara, pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli:

– Dobra Srebrna Zvezdo, ti što si još mojoj majci odeću tkala, pošlji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno perje. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola.

Tako je molila Snežana, a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera.

Kad bi oko ponoći, san pticu savlada, ona položi glavu na krilo i ostade tako nepomična. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime.

Ujutru Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu.

Drugi su se posle toga rađali i umirali, ali taj prvi još i sad živi i po istom jezeru vozi Snežanu, kraljicu zime.

Desanka Maksimović

Video: BAJKA O LABUDU – Desanka Maksimović 22:46

Desanka Maksimović – PESME I BAJKE ZA DECU

Desanka Maksimović – PESME I BAJKE ZA DECU / Tekstovi, Recitacije, Video, Knjige…

PESME ZA DECU:

BAKA ŠALJIVČINA (pesmu govori Desanka Maksimović)

BLIŽI SE, BLIŽI LETO

HVALISAVA PATKA

HVALISAVI ZEČEVI

JARE I VUCI

MAČE U DŽEPU

NEPOZNATA PTICA

O KOSMAJU

PAUKOVO DELO

POKOŠENA LIVADA

PROLETNJE PESME

PRVAK (Petliću pevaču sutra me probudi…)

PTICE NA ČESMI

SREBRNE PLESAČICE

VOŽNJA

 

BAJKE:

BAJKA O KRATKOVEČNOJ

PRIČA O RAKU KROJAČU

BAJKA O LABUDU

SLIKARKA ZIMA (OŽIVELA SLIKA)

~

Desanka Maksimović – ČAROLIJA (Izabrane pesme i priče) Izbor: Miroslav Mika Antić

Video: Desanka Maksimović – PESME I BAJKE ZA DECU / tekstovi, recitacije, video

Desanka Maksimović – BAJKA O KRATKOVEČNOJ

Desanka Maksimović – BAJKA O KRATKOVEČNOJ

Desanka Maksimović Bajka o Kratkovečnoj

 

KAKO JE NASTALA BAJKA KOJU IMATE U OVOJ KNJIZI

Rodila sam se u selu Rabrovici u Srbiji, zemlji punoj reka i leptira, zemlji koja obiluje livadama i insektima. Detinjstvo sam provela slobodno, u prirodi. I osnovnu školu sam svršila u selu, Brankovini, koja je negde tamo gde počinju pocerska brda. Škola, u kojoj sam i stanovala, nalazila mi se uza sam potok, blizu šume, blizu duga, gromova i vetrova.
Nisam iz prirodopisa učila ni o krtici, ni o veverici i rovcu, ni pčeli i svilenoj bubi. Ta stvorenja su bila moji prvi susedi i moje igračke. Pre nego što sam zavirila ma u koji udžbenik, izbrojala sam gundelju noge, ježu bodlje, zavirila sam u lisičju jamu, sretala zeca i jazavca, hodala po strnjici sa gavranima i vranama, pratila let kopca pod nebom. Pažnju dece u gradu zaustavljaju igračke po izlozima, ta mala čuda tehnike, a ja sam se hodajući poljem zaustavljala kraj prirodnih čuda i lepota. Mene je opčinjavao vilin konjic, njegovi oštri pokreti kao u navijene igračke, mene je radovalo leženje pilića i njihova boja slična boji jagorčevine, čudila sam se visini mravinjaka i sićušnosti njegovih neimara, divila sam se geometrijskoj pravilnosti okaca u saću koja se jedva postigne i na geometrijskim slikama.

Desanka Maksimović

Izvor: Sabrana dela Desanke Maksimović

Stevan Raičković – BAJKA O BELOM KONJU

Stevan Raičković – BAJKA O BELOM KONJU

Imao neki brkati Ciganin konja, koji je nekada bio i mlad i prav i beo. Ali se vremenom, od teretna života, razbole. Postade bangav i šaren. Moglasu mu se izbrojati rebra, a bogami i dani.

Ali jedne noći dunu iznenada vetar i odškrinu vrata na štali. Do mračnoga ugla, u kome je tavorio konj, prostrla se kroz pukotinu traka
mesečine. Ličila je na usku, belu stazu, koja je zasenjivala oči i mamila da se po njoj krene.

I konj se klecavim korakom uputi iz svoga ugla, odgurnu još malo vrata i zauvek napusti mračnu štalu i brkatog Ciganina. Išao je celu noć po stazama i proplancima obasjanim mesečinom. Osećao se neobično: prvi put je mogao da zakorači kud hoće, na ovu ili na onu stranu, ulevo ili udesno. Umesto biča koji je slušao celoga života, sada bi mu tek s vremena na vreme oko ušiju zazviždao vetar.

Tako je sve to izgledalo dok je potrajala noć. Kad granu sunce, konj se baš zateče na stazi koja je vodila kroz neku malu naseobinu.

Prvo se jedna baba hitnu busenom na njega. Učinilo joj se da je konj bolestan i želela je da ga otera od svog plota. I kod sledećih kuća
se ponavljala ista priča. Letelo je preko plotova busenje, poneka krupnija cepka, pa i kamen. Kad prođe poslednji plot, konj zamače u šumu.

Držao se otada preko dana dalje od naseobina, a noću je grabio stazama i proplancima, sve jače obasjanim mesecom, koji je rastao. Kad se jedne noći pojavi na nebu pun mesec i kao usred dana osvetli proplanak, konj oseti u nozdrvama opojan miris nekog nepoznatog bilja rasutog po obroncima. Pasao je celu noć, a pred zoru naiđe i na izvor, sakriven između tri grabova stabla. Napoji se neobične, a pitke vode, pa uđe duboko u obližnju šumu.

I sledećih noći dolazio je na isti proplanak, pasao nepoznate trave i napajao se na izvoru između tri graba. Preko dana, u senovitoj šumi prošaranoj suncem, osećao je kako mu se snaga sve više vraća, kako mu telo postaje oblo, a noge gipkije.

Kad se jedne noći otisnuo do prve reke, u mirnom ogledalu vode, svetlucavom od tanke mesečine, primetio je da mu se dlaka ponovo belasa
kao snegovi. Od te noći nije ga držalo samo jedno mesto. Galopirao je po bregovima i dolinama, provlačio se između visokih stabala u šumi, belasao se u noći po beskrajnim, tamnim ravnicama.

Otkrivao je nepoznate trave i zaturene izvore, na kojima je pasao i pio. Neki ljudi iz naseobina su ga i videli. Ubrzo je krenula priča o belom konju, koji obasjan mesečinom luta po prirodi i otkriva bilje i izvore koji leče.

Dadoše se i ljudi za lekovitom travom i vidom. U neko doba, stiže reč o svemu tome i do uha brkatog Ciganina, te i ovaj krenu u potragu za svojim odbeglim konjem, koga je već bio ožalio. Otisnuo se brkajlija sa ženom na jednu stranu, sinovi i kćeri na drugu, a komšiluk im se rasu kud koji…

Beli konj jezdi još uvek proplancima i rubovima šume. Neki ga i opaze, ali mu niko ne može prići, jer je brz kao munja i neuhvatljiv kao oblak. Ljudi iz naseobina još uvek tragaju za lekovitom travom i vodom.

Ponekad ih i nađu. Ostanu onda na tom mestu samo toliko dok se izleče ili se sasvim nastane uz neki lekoviti izvor i stvore novu naseobinu.
I Cigani odonda lutaju, nikako da se skrase. Još nisu pronašli konja. Zaboravili su već i šta traže.

Stevan Raičković

NEBESKA REKA – Grozdana Olujić

Grozdana Olujić – NEBESKA REKA / Bajku govori Nada Blam / Tekst:

Tekle reke, svaka po svome: neka na istok, neka na zapad, a neka s planine pravo u more. Pa, i kuda bi? Velika rečna majka spokojno je nadgledala rađanje novih reka, unapred im određujući tok. S rekama nema iznenađenja, nema briga. Ne rađaju se često budale kao ona što je htela da teče ispod zemlje.

Majka svih reka osmehnu se tek rođenoj kćeri i podiže palicu ka zapadu, kad mala tvrdoglavica reče:
— Neću na zapad!
— Ti onda teci na jug, a možeš i na sever! — strpljivo reče Velika rečna majka, ali tek rođena kći nije htela ni na sever, ni na jug, niti s planine u more. Sva svetla, sva prozračna odmahivala je glavom, ponavljajući:
— Ne, i ne!

Velika rečna majka uzdahnu.
— Sve reke jedva čekaju da uplove u more! — reče i pomilova po obrazu najmlađu kćer, kad ova odseče:
— Ne ja!
— Pa, kuda ćeš? — zabrinu se Majka svih reka.

Mala svojeglavica je ćutala. Sudbina reke je da teče u dolinu, u more, ali nju privlače snežni planinski vrhunci i ruža sunca u modrinama neba, očaravaju je oblaci i zvezde.
— Kada bih postala nebeska reka! — prošaputa, a Velika rečna majka zadrhta od užasa.
— Tog nije bilo, niti će biti, kćeri! Nijedna se reka još nije popela u nebo. Bolje požuri da stigneš u dolinu, u more, dok nisu počeli zimski mrazevi! — reče Majka svih reka strogo i odluči da pripazi na tek rođenu kćer.

Mala reka se nevoljko poče spuštati ali od toga časa sve reke i rečice, svi izvori i potoci budno su stražarili. Obale i korito čuvali su je da ne pobegne, stene joj prečile put, planina je zaustavljala. Ko da pobegne od takve straže?

Zamrla od tuge, mala reka je ćutala, a dani su se krunili kao zrnevlje kukuruza.

Majka svih reka već poverova da joj je najmlađa kći zaboravila svoju suludu želju, kad se jedne noći prolomi oluja. Kao vatrene zmije skakale su munje po nebu, a gromovi survavali stenje s planine. Šćućurene u svojim koritima, reke su prestravljeno ćutale, ne usuđujući se da se pomaknu.

Ali, kada jutro svanu, Majka svih reka opazi da je korito male reke prazno i zabrinu se: kamo je mogla otići?

— U potragu za njom! — naredi svim vodama u planini, i veliko traganje poče, mada je kiša još rominjala.

Gde je sve nisu tražili, gde sve nisu zavirili: i u šumu, i u kamenjar, i u pećinu, i u gustiš! Ali, maloj reci ni traga! Majka svih reka već htede da naredi novo traganje, kad oseti da kiša lagano prestaje i ču zadivljeni krik neke ptice:
— Pogledajte!

Velika rečna majka s mukom podiže glavu uvis, i reče:
— Ne tražite je više!

Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka. Jedan kraj luka doticao je vrh planine, drugi je nežno zaranjao u more, ali ona sama nije pripadala ni planini ni moru.

Bila je nebeska reka. Nazvali su je duga.

Grozdana Olujić

Video: Bajku NEBESKA REKA Grozdane Olujić govori Nada Blam.

ZVUČNE ČITANKE

Zvučne čitanke – Pesme, priče, bajke, basne, brzalice i zagonetke iz čitanki govore autori i poznati glumci

Ljubivoje Ršumović – Au što je škola zgodna (Pesmu čita Miodrag Petrović Čkalja)

Dušan Duško Radović – PLAVI ZEC (govori Duško Radović)

Dušan Duško Radović – KAD JE BIO MRAK (govori Duško Radović)

Miroslav Mika Antić – LJUBAV (Plavi čuperak) govori Mika Antić

Jovan Jovanović Zmaj – NA LEDU

Ljubivoje Ršumović – DESET LJUTIH GUSARA

Jovan Jovanović Zmaj – ZIMSKA PESMA

Ezop – LAV I MIŠ (Zvučna čitanka)

GOLUB I PČELA – Narodna priča (Zvučna čitanka)

Dositej Obradović – DVA JARCA (Zvučna čitanka)

Dositej Obradović – DVE KOZE (Zvučna čitanka)

Desanka Maksimović – HVALISAVI ZEČEVI (Zvučna čitanka)

Miroslav Mika Antić – GARAVI SOKAK

Dragan Lukić – SVAĐALICA – MIRILICA

Desanka Maksimović – PRIČA O RAKU KROJAČU

Lav Nikolajevič Tolstoj – DVA DRUGA (Zvučna čitanka)

Vladimir Andrić – LAV I LAF

Branko Ćopić – NADRILEKAR JOCA (Zvučna čitanka)

Desanka Maksimović – ŠALJIVČINA

Branko Radičević – ĐAČKI RASTANAK

BAJKA O KRALJU DŽERIJU (koja ima slatki kraj) – Igor Kolarov

Dušan Duško Radović – PRIČAM TI PRIČU

Ljubivoje Ršumović – DETE

Ljubivoje Ršumović – DECA SU UKRAS SVETA

Dušan Duško Radović – ZAŠTO POSTOJE MIŠEVI

Desanka Maksimović – PRIČA O RAKU KROJAČU

PRIČA O RAKU KROJAČU – Desanka Maksimović / Bajka, tekst, video

Živeo pod velikim belutkom u reci Rak Krojač.

On je bio nadaleko čuven po svom zanatu. Sve bube, leptiri i ribice iz okoline šili su kod njega svoja odela. O vrednoći njegovoj svugde se pričalo; govorilo se da nikad iz ruke ne ispušta svoje rumenkaste, oštre makaze. U poslu su mu pomagali mali rakovi, njegovi sinovi. Oni su po dnu rečnom prikupljali materijal, od koga je posle Rak Krojač pravio divna odela.

Jednom u velikom viru, blizu belutka gde je stanovao Rak Krojač, ribice reše da prirede zabavu, te sve potrče njemu, da im sašije novo odelo.

– Noćas će biti zabava u viru na mesečini, pa te molim da mi sašiješ haljinu, lepšu nego ijednu što si do sada šio – reče štuka Raku Krojaču, presecajući hitro vodu.

– Sašiću ti sivozelenu haljinu od šljokica, zakićenu sedefastim lepezama – odgovori Rak Krojač i uze joj meru.

Za štukom dođe kaćiperka pastrmka i stade se umiljavati Raku Krojaču:

– Dragi Račiću, sašij mi haljinu da bude lepša nego u ostalih riba. A Rak Krojač se zamisli i reče:

– Sašiću ti šarenu haljinu, punu žutih, crvenih, belih i plavih tačkica. Bićeš najlepša na celoj zabavi.

Posle nje izroni iz trske grgeč moleći:

– Račiću, molim te da mi sašiješ novo odelo za zabavu, pa ću ti platiti koliko god zatražiš.

– Sašiću ti žućkastozeleno odelo, išarano crnim prugama. Ti jedini bićeš tako odeven.

Kad ribice odoše, navali Rak Krojač na posao.

Posla račiće da nabave materijal potreban za riblje haljine: rečnog bisera, sedefa, šarenog sitnog peska. A čim se oni vratiše, poče da pravi nova odela, nižući biser i sedef na duga vlakna like, koja je potom upredao sa rečnim srebrom.

Za to vreme su ribice spremale vir za zabavu. Prvo su očistile dno od mulja i posule ga rumenkastim belutkom i mahovinom; posle su pokosile visoku obalsku travu, da bi mesec što bolje osvetlio vir. Najzad su otišle do žablje sviračke družine zvane „Kreketuša“ i pogodile se da im svira na zabavi. Tek predveče se upute Raku Krojaču da vide šta je s haljinama.

Kad tamo stignu, a veliki belutak gde je Rak Krojač stanovao leži odvaljen u stranu, a račići po mutnoj vodi lutaju i plaču.

– Šta je to, pobogu?! Gde je Rak Krojač – poviču preneražene ribe, sluteći neku nesreću.

– Odnela ga u torbi neka deca koja su ovuda lovila rakove – odgovore račići kroz plač. – Sad nećemo nikad više videti svog dragog oca, Raka Krojača.

Onda i pastrmka i grgeč i štuka udare u plač. Bilo im je žao što je siroti rak nastradao, a još više što im nije haljinice za zabavu sašio.

Mališani, videvši kako ribe žale njihovog oca, još više se rastuže:

– Taman smo mu doneli bisera, sedefa, rečnog srebra i šarenog peska i on počeo da ih niže na vlakna, a nevaljala deca nam ga zauvek odnesoše.

Čuvši plač račića i riba, dotrče i žabe i rečne zmije i svi drugi stanovnici reke da vide šta je i tako nastane opšta žalost.

Baš je sunce zalazilo za breg kad se to dešavalo. Voda u viru se rumenela kao da je neko u nju sasuo vina. Večernji vetar je lutao kroz trsku. A stanovnici reke i dalje su tužili kraj belutka.

Najednom štuka presta plakati i viknu:

– Evo, dolazi niz reku Rak Krojač, poznajem ga po rumenkastim makazama što ih nosi u ruci.

Svi se obazru na tu stranu i ugledaju ga zbilja kako se oprezno provlači između kamenja, hitajući kući. Stigavši na svoj prag reče:

– Sreća moja što sam poneo makaze, te sam, čim su se deca malo zagovorila, rasekao torbu i pobegao, inače me ne biste nikad više videli.

Kakav drugi lenj rak bi posle ovog doživljaja legao da se odmori, a Rak Krojač prvo uze da dovrši započete riblje haljine. Šio ih je dok se mesec nije javio, a onda su već bile gotove i prelivale su se kao duga u bezbroj boja.

Kad su štuka, pastrmka i grgeč stigli u novim haljinama, zabava u viru je već bila otpočela, žabe su svirale, ribice su igrale okretne igre, a Rak Krojač je ispod belutka za to vreme pričao svojoj deci šta je sve pretrpeo dok nije pobegao iz torbe.

Desanka Maksimović

Video: PRIČA O RAKU KROJAČU – Desanka Maksimović 15:04

BAJKE – Karel Čapek – BAJKA O SREĆNOM SIROMAHU

BAJKA O SREĆNOM SIROMAHU – Karel Čapek

Istini za volju moram, naime, reći da se taj čovek zvao Jure i da je imao kućerak u Maršovu, ali da nije bio nimalo srećan. Naprotiv, mislio je da je najveći mučenik i najveći nesrećnik na svetu. I zaista, taj Jure je bio siromah. Imao je jednu staru kravu, jednu rogatu kozu, jednog krezubog psa i jedno polje. To je bilo sve što je imao. Znate i sami da se od toga ne može živeti na velikoj nozi. No pored toga bio je previše zagrižljiv i nezadovoljan. Stalno se tužio kako nema ništa, a drugi imaju svega napretek, kako se samo muči i trpi i kako mu od svega rada ne ostaje ama baš ništa, i kako bi bilo najbolje sve to pustiti k vragu i uteći nekud ili umreti. A govorio je još i druge bogohulne reči.

Njegova žena, stara Jurina, prigovarala mu je:

– Ne greši, nevaljali čoveče, ne huli. Radije uzmi motiku ili srp pa naseci trave za kozu. Ma ko bi uvek samo kukao i žalio. Više te neću ni slušati, ti meketalo, ti gunđalo, tiroktalo, ti gazdo srditi.

Tako i još drukčije govorila mu je stara Jurina, mudro ga savetovala, ali uzalud.Jure je i dalje psovao i tužio, a pored toga mislio je da ima zlu i jezičavu ženu koja ga samo muči. Zato se osećao još nesrećnijim.

Jednom kad je morao okopati krompir, opet je počeo kukati da je na svetu sve rđavo uređeno, jer se on, Jure, samo muči, a drugi plivaju u slasti i izobilju. A kad mu je žena ponovo prigovorila i počela ga savetovati (a pridikovati je znala tako lepo da je odmah mogla postati dekanom), raspalio se, odbacio je motiku irekao da odlazi i da se više neće vratiti.

Pokupio se i zaista otišao. Došao je do Upica i, razume se, pravo u krčmu kod Faltuma.

Tamo je zaseo, psovao, gledao kao razbojnik i besan pio. A kad mu se bes malo stišao, ražalostio se pa je i dalje pio od tuge. A kad ga je prošla i žalost, javila se u njemu dobra namera i zato je i dalje pio da mu ta dobra namera ne pobegne. I kad se sve to nabroji, popio je toliko da mu je zaista bilo dosta. Krčmar mu je rekao da ode i da se ispava.

No lako je reći: idi i ispavaj se. Ali kad je čovek toliko popio, a uz to je još i noć, bogami, dragi moji, onda se loše ide.

Jure je pokušao svakojako: putem i jarkom, na dve ili na sve četiri, uspravno i teturajući se. Svakojako je pokušavao dok se nije dokoturao do upičkog groblja. Tu je seo kraj puta i počeo da nariče. Nad grobljem je isplovio mesec i prelio čitav kraj tužnim i bledim svetlom. Jure se zagledao u mesec i počeo glasno kukati kako se ovako više ne može izdržati, jer ima nevaljalu kozu i zlu ženu i sav mu je život zao; da mu polja neće roditi, krava dojiti, pas neće lajati i da se krompir neće sam vaditi i otići u podrum. Kukao je da je siromašan, bedan i nesrećan, da je žedan, a krčmar Faltum ga je oterao kući; da je njegov sused Tomaš srećan, a gazda Matejko goji svinjče, a samo on, Jure da je nesrećan i da ga je napustio gospod koji mu je podario pakao na zemlji.

Odjednom se usred noći javi božji glas:

– Ne kukaj, Jure!

Ali Jure se nije dao zbuniti.

– Kako to? Zašto to? – počeo je glasnije. – Ja se mučim kao budala a ničega nemam. Šljiva mi se osušila, kokoši beže Tomaševima, razbilo se sito i žena me grdi. A pogledajtamo u Libnjatovu, bože moj, gledaj učitelja kakav je to gospodin. A u Upicama dekan? Svakome je bolje nego meni. Samo sam ja nesrećan i bedan i jad me svuda prati. Žedan sam, a ni put ne mogu da nađem. Zarje to božja pravda?!

– Ne kukaj, Jure! – ponovo se javio božji glas.

– Jest, da – nastavio je Jure – meni je najgore na čitavom svetu. Ako igram na lutriji ništa ne dobijem, ako se kartam – najobičniji šnaps ili marjaš – opet sve izgubim. Na putu nikad ne nađem dukat, i tako stalno nigde ništa. Meni nikad ništa ne uspeva, nikad mi se ništa ne ispuni, nikad ništa. Kad bi mi se barjedan jedini put u životu nešto ispunilo, bože moj, zavezao bih gubicu i ne bih jadikovao, kao što to sada moram da činim. A to je, kažem, velika nepravda.

– Ne greši, Jure! – javio se božji glas i po treći put. – Ali da vidiš kako je neizmerno velika moja dobrota, ispuniću ti tri želje. Možeš tri puta poželeti što god hoćeš i to će ti se ispuniti, pa ma šta to bilo.

– E, pa onda ja bih hteo – povikao je Jure, ali ga glas s neba preduhitri:

– Pričekaj, Jure, ne žuri! Dobro razmisli da ne zaželiš kakvu stvar nedostojnu moje dobrote. Pričekaj bar da se otrezniš, a sad putuj kući!

Glas je zamuknuo, a Jure krenu kući putem prema Maršovu.

– Istina – rekao je – moram dobro razmisliti šta da poželim. Novu ženu? Dvadeset krava kao što ima havlovski upravitelj? Ili zlatni lančić za sat preko trbuha?

U Jurinoj glavi skupilo se sve ono što je nekad u životu želeo da ima: nož sa šest oštrica i sa makazama, sa vadičepom, lulicu od stive, automobil ili ratiborski dvorac, sihrovsku fabriku, sreću u kartama ili gramofon, kožuh, lovačkog psa i bilijar, bure vina, milion u novcu i dva konja, šešir s kičicom od divokoze, poslanički mandat i sat koji svira, deset lonaca dukata, izrezbaren štap i vodoskok u dvorištu, električno svetlo, čitavo nahodsko vlastelinstvo, svinjsko pečenje s kupusom i pivom ili još i pisaću mašinu.

– Gospode bože, toliko je tih lepih stvari na svetu i šta sada da poželim?

Juri se od svega toga zavrte u glavi.

– Pazi Jure – stalno je ponavljao – da ne poželiš nešto glupo.

– Treba da se posavetujem sa ženom – rekao je. – Pa ona nije glupa.Ona bi još smislila valjane stvari. Pošto imam tri želje, jednu ću prepustiti njoj. Možda će želeti novu haljinu, a možda šivaću mašinu. Pa zašto da nema tako nešto?

S takvim mislima penjao se Jure uz breg kući. Bila je noć, noge su mu se nekako same stale zaplitati, a u glavi mu se vrtelo. Obazre se naokolo i čitav kraj učini mu se stran i nepoznat. Uplaši se da nije zalutao i da je negde strašno daleko od kuće.

Zato se glasno požalio:

– Gospode bože, kad bih bar već bio kod kuće!

I samo što je to rekao, već je bio kod kuće, u svom kućerku u Maršovu. Da je zaista bio kod kuće osetio je samo po mirisu, jer je u kući bio mrak kao u rogu.

I tada je Jure shvatio da je izrekao prvu želju.

– No – tešio se – još mi preostaju dve. Dobro ću da pazim da ne poželim bilo šta. Odspavaću, a ujutru ću zaželeti dve stvari: gramofon i češko kraljevstvo ili radije bilijar i svinjsko pečenje. Ali samo kako da se svučem kad je mrak kao u rogu? Ne znam ni gde je krevet. Najpre ću se napiti vode. O bože, kad bih samo znao gde je ta moja stara stavila šibice?

Samo što je to rekao, šibice je imao u rukama.

– Sto mu gromova – uplaši se Jure. – Pa to je druga želja ispunjena. No, baš sam to dobro izveo!

– Sad ti, momče, preostaje samo jedna želja. Moram odmah poželeti nešto najlepše, što bi zaista bilo vredno. A šta da poželim? Da postanem češki kralj?

– Da, ali to nije tako jednostavno. Sirota moja žena bi imala strašnih briga ako se ujutru probudi kao kraljica. Imala
bi na vratu mnogo čeljadi, kesokradica, lakeja i ministara, a nije lako kuvati za toliko ljudi. Moram je najpre pitati hoće li da bude kraljica.

Ali ona spava kao panj. Bože moj, kad bi se samo probudila!

Samo što je to rekao, žena mu se probudi, sede u postelji i reče: – Koga me vraga budiš, ti pijanduro, prljavče, ti gazdo obesni!

Sad je Jure shvatio da je izrekao i treću želju i da više ne može ni jednu izreći. Hteo je najpre da počne sa psovkama, ali odjednom spazi kako mu je žena bedna i izmučena i postade mu žao što ne može da je učini češkom kraljicom, niti da joj kupi novu odeću. Prišao joj je bliže, pomilovao je po sedoj kosi i rekao: – Ništa, Marženko, probudio sam te samo da ti kažem da se ne ljutiš na mene. I da ti kažem da se više neću ljutiti i galamiti, da više neću jadikovati nego ću držati jezik za
zubima i raditi kao sivonja. No, i radiću sve što ti zaželiš.

– Jure – rekla je na to stara Jurina – samo da ti to izdržiš i da ponovo ne grizeš i sebe i nas oboje.

– Izdržaću – rekao je Jure svečano – nikad više neću biti zao i nezadovoljan.

I vidite, deco, Jure je to zaista izdržao. Od toga dana bio je srećan siromah. Pošlo mu je sve nabolje zato što se sad brinuo za sve svoje stvari. Doduše nije postao opštinski predsednik u Maršovu, nije imao ni gramofon ni automobil. Ali je kupio nož sa šest oštrica i srećno se njime služio sve do svoje smrti.

Karel Čapek

Prevod: Mirko Jirsak

BAJKA O KRALJU DŽERIJU (koja ima slatki kraj) – Igor Kolarov

BAJKA O KRALJU DŽERIJU (koja ima slatki kraj)

Bio jednom jedan kralj Džeri i imao je tri koze.
Zapravo, imao je od svega po tri: tri dvorca, tri ananasa, tri šolje, tri kompjutera, tri knjige, tri papuče, tri sijalice. Imao je čak i tri imena – Džeri, Džeri i Džeri.
Ali, svi su ga jednostavno zvali Džeri, jer ko može da zapamti baš sva imena čudnog kralja.

I tako je jednog jutra kralj Džeri pošao u lov. On je mnogo voleo da lovi kornjače i puževe, ali toga dana odlučio je da se pozabavi medvedima. To su one velike, čupave životinje koje se najčešće mogu videti u zoo-vrtovima ili filmovima.

Kralj Džeri je hrabro stupio u mračnu šumu sa svoja tri podanika i bacio se u potragu za krvoločnim i opasnim medvedima. Šuma je bila ogromna i puna drveća.

Jedan drevni putopisac je zabeležio da je svojevremeno u njoj izbrojano čak dvadeset stabala, jedan potočić i pet šarenih kamenčića, ali šuma se od tada znatno smanjila. Ipak, i dalje je bilo opasno lutati po njoj bez pratnje, kompasa i skafandera.

Kralj Džeri je bio neustrašiv i njegove lovačke veštine su bile nadaleko poznate. Priča se da nijedna kornjača ili puž nisu uspeli da mu umaknu, izuzev jednog puža koji je imao veliku sreću da se rodi na drugom kontinentu i tamo ostane.

Kralj Džeri je, dakle, neustrašivo bauljao po šumi levo i desno, išao napred i nazad, skakutao levo i desno, čačkao svoj i tuđe noseve, ali tog dana medvedi kao da su u zemlju propali.

Treba napomenuti da je zemlja u toj šumi veoma tanka, i da malo-malo pa neko propadne kroz nju. Jedne godine, kroz nju je propao neki političar, pa su ga posle nazvali Propali Političar. Nikad ga nisu pronašli; neki sumnjaju da je to zbog toga što ga nisu ni tražili.

Dobro, političari su u svemu manji od medveda, što znači da su medvedi u svemu veći od političara. Pa ako medved i propadne u zemlju virila bi mu glava ili uši, ili vrhovi ušiju ili čak i dve muve koje se vrpolje na vrhovima ušiju.

Ništa od toga. Od medveda ni traga ni glasa.

O, kako je kralj Džeri bio nesrećan!

Od tuge je počeo da radi gimnastiku i prebrojava svoje tri koze, tri papuče, ne vredi, sve je bilo na broju, čak i njegova tri imena – Džeri, Džeri i Džeri.

Ali, medveda nije bilo.

Baš kad je izgubio svaku nadu da će uloviti jednu od tih dlakavih grdosija, kralj Džeri je pored osmog drveta naleteo na medveda. Imao je zakrvavljene oči, ogromne šape, oštre kandže, zubi su mu svetlucali i – igrao je karte sa zekom.

Kralj Džeri se nije uplašio.

Dovukao je svoju omiljenu stolicu iz detinjstva, seo je između medveda i zeke i rekao:

– Dobro, vi igrate karte, hoću i ja da igram karte, ko izgubi, taj je magarac, ko pobedi nije. Molim, zeko, podeli nam karte. A ti, medo, ćuti. Bićeš magarac, a posle ću da te ulovim.

Kad kralj Džeri odluči da pobedi, onda pobedi.

– Jupi!

A medved je postao magarac.

Naravno, pošto je Džeri pošao u lov na medvede, a ne na magarce, odmah ga je pustio kući.

A onda? Ništa. Kralj je izvukao iz trećeg džepa teglu meda i celu je pojeo.

KRAJ

Igor Kolarov

Igor Kolarov (Beograd, 1973-2017) je bio jedan od najznačajnijih srpskih pisaca za decu i mlade. Zbog vanserijske poetike i humora njegova dela su omiljena među čitaocima svih generacija.

Video: Bajku o kralju Džeriju pročitali glumci Dobrila Ilić i Mića Milovanov.