Ознака: bajke

BAJKE – RUŽNO PAČE (Andersenove bajke)

RUŽNO PAČE

Divno je bilo u polju. Leto, pa žito požutelo, zob pozelenela, seno u plastove zdenuto po zelenim livadama, a roda na dugim crvenim nogama korača i priča nešto egipatski, jer je taj jezik naučila od svoje majke.

Oko polja i livada bile su velike šume, a u šumama duboka jezera. Da, zaista bilo je divno u polju.

Usred sunčanog sjaja ležalo je jedno staro poljsko dobro, okruženo dubokim kanalima. Sa zidova spuštale su se do vode vreže s velikim lišćem, toliko velikim, da su mala deca ispod najvećih mogla da stoje uspravno. Gusto je bilo zelenilo i divlje kao u najvećoj šumi, a tu je baš jedna patka ležala na gnezdu. Htela je da izleže pačiće, ali već je skoro izgubila volju, jer je to tako dugo trajalo i retko joj je ko dolazio u posete. Ostale patke više su volele da se brčkaju po kanalima nego da ispod lišća sede i razgovaraju s njom.

Najzad su jaja počela da prskaju jedno za drugim: „Pip! pip“ čulo se; oživela su sva jaja i jedna glava javljala se za drugom. „Pap! pap!“ rekla je patka, pa su se onda svi digli, kako su znali i umeli, i stali da izviruju na sve strane ispod zelenog lišća, a majka ih je puštala da gledaju koliko hoće, jer je zeleno zdravo za oči.

“Ala je svet veliki!” kazali su mališani, jer sad su, razume se, imali mnogo više mesta nego kada su sedeli u jajima.

“Nemojte misliti da je to ceo svet,” rekla je majka. „Svet se pruža daleko čak na drugu stranu vrta, sve do popine njive! Ali donde ni ja nisam nikad bila!
— Jeste li svi već izišli? – i ona se diže. “Ne, niste još svi. Veliko jaje još je zatvoreno. Koliko će to trajati? Još malo pa neću moći više da izdržim!“ i ona opet sede na jaje.

„No, kako je?“ upita stara patka koja dođe da učini posetu.

„Dugo traje sa ovim jednim jajetom!“ rekla je ona druga. „Nikako neće da se otvori! Ali da vidiš samo one ostale! To su tako slatki pačići kakve u životu nisam videla! Svi liče na oca, onu dangubu koja ne dolazi čak ni da me obiđe.

„Pusti me da vidim to jaje koje neće da se otvori,“ kazala je stara. „Da nije slučajno ćureće! Tako su mene jednom prevarili, pa sam imala muke i nevolje s tim dečkom. Jer oni se strašno plaše od vode. Ma, veruj mi, nikako nisam mogla da ga u vodu nateram. Vikala sam i grdila, ali ništa nije pomagalo! Pusti me da vidim to jaje! Da, zaista! To je ćureće jaje! Ostavi ga u gnezdu, a ostale mališane uči da plivaju!“

„Još ću malo da posedim!“ rekla je patka. “Toliko sam ležala pa ću još malo“

„Kako hoćeš,“ odgovorila je stara patka i odgegala.

Puče najzad i veliko jaje. „Pip, pip!“ kazao je mališan i ispao napolje; ali što je bio veliki i nakazan! Patka ga pogleda: „Pa to je užasno veliko stvorenje!“ kazala je ona. „Nijedno od ostale dece ne izgleda ovako. Da nije to ipak bilo neko ćureće jaje? O, lako ćemo to saznati! U vodu mora ovaj, pa makar ga ja sama odgurala!“

Sutradan bilo je divno vreme. Sunce je tako lepo sijalo na zeleno lišće. Majka patka sišla je tada sa celom porodicom do kanala: pljus, skočila je u vodu. „Pat, pat!“ kazala je ona, a jedno pače za drugim bućkalo je u vodu. Voda im se zatvarala nad glavom, ali su se oni opet brzo pojavljivali gore i prekrasno plivali; noge su prosto same od sebe radile u vodi, i svi su ušli, čak je i ružno sivo pače plivalo s njima.

„Ne, ovo nije ćure!“ rekla je stara. „Pogledaj samo kako vešto maše nogama i kako se uspravno drži! To je moje rođeno dete! Nije, istina, najlepše, kad ga malo bolje pogledam, ali šta da se radi. Pat, pat, hodite sa mnom, ja ću vas voditi u svet i predstaviću vas ostalim patkama, ali se držite blizu mene da vas niko ne napadne i čuvajte se mačaka!“

I tako su stigli do dvorišta u kome su živele patke. Vladala je tu grozna graja. Jer dve porodice svađale su se baš oko ostataka jedne jegulje, koju je na kraju ipak dobila mačka.

„Vidite, deco, tako vam je to u svetu,“ uzdahnula je majka patka i obrisala kljun; jer i njoj se jela jegulja. „Dobro se samo držite na nogama,“ kazala je ona „priberite se i poklonite se pred onom starom patkom! Ona je najotmenija od svih — ona je od španske krvi, otuda njeni otmeni maniri i, vidite, ona ima crvenu kožicu na nogama, to je nešto naročito lepo i najveće odlikovanje koje može dobiti jedna patka; to znači da je treba paziti, da je moraju poštovati i životinje i ljudi!

— Ne skupljajte noge! Dobro vaspitano pače širi noge daleko jednu od druge, baš kao otac i majka! Tako vidite! Poklonite se sada savijajući vrat i kažite: pat!“

Tako su i uradili. A ostale patke okolo gledale su ih,i rekle sasvim glasno: „Gledaj, gledaj i ovo smo jato morali još da steknemo, kao da mi nemamo dovoljno pačića. I, fuj, ala jedno pače izgleda nakazno! Nećemo ga trpeti u svome društvu!“ I odmah polete jedna patka, pa ugrize siroto pače za vrat.

„Ostavi ga na miru!“ kazala je majka. „Ono nikome ništa nažao nije učinilo.“

„Da, ali tako je veliko i neobično. Zato moramo da ga grizemo.“

„Lepa su deca koju ima ova majka,“ izjavila je stara patka sa crvenim kožicama na nogama. Sva su lepa osim jednog, koje joj nije pošlo za rukom! Želela bih da ga ubije“

„To ne ide, vaša milosti,“ kazala je majka.

„Mada nije lepo, ono je tako dobro dete i tako dobro pliva kao sva ostala, možda još malo bolje. Nadam se da će biti lepše kad poraste ili će se vremenom možda smanjiti. Toliko je dugo sedelo u jajetu, pa zato ne izgleda baš najbolje!“ I pri tom je češkala pače po vratu i milovala ga kljunom od glave do repa. „A osim toga, ovo je “mali patak, „dodala je ona,“ pa i ne mari toliko što nije lep. Nadam se da će biti snažan, pa će se nekako probiti kroz svet“

„Ostali su pačići slatki,“ rekla je stara. „Ponašajte se kao da ste kod svoje kuće. A ako nađete kakvu jeguljinu glavu, možete mi je doneti.“ I onda su se svi osećali kao kod svoje kuće.

Ali siroto mlado pače, koje se poslednje izleglo iz jajeta i izgledalo onako ružno, svi su grizli, tukli i zadirkivali, i patke, i kokoške
i ostala živina.

„Tako je veliko!“ svi su govorili.

A ćuran koji je s mamuzama došao na svet pa verovao zato da je car, širio se kao lađa s punim jedrima, prilazio pravo pačetu, pa se pućio, dok sav ne pocrveni. Siroto pače nije znalo kuda da ide, kuda da se skloni. Žalilo je mnogošto izgleda tako ružno i što služi na podsmeh svoj živini.

Tako je prošao prvi dan, a posle je bilo još gore. Svi su gonili jadno pače. Čak i braća i sestre bili su zli prema njemu i govorili:

„Mačka te odnela, ti nakazni stvore!“

A majka bi kazala: „Ah, da te moje oči ne vide!“

I patke su ga grizle i kokoške su ga kljucale, a devojka koja je živini donosila hranu, gurnula ga je nogama. Pobeglo je jadno pače i odletelo preko ograde. Male ptice u žbunju trgle su se uplašene.

„To je zato što sam ovako ružan!“ mislio je mali patak, pa zatvorio oči i bežao još dalje.

Dospeo je tako jednoga dana do velike bare gde su stanovale divlje patke. Ležao je tu cele noći i bio tako umoran i tužan. Sutradan, digle su se divlje patke i pogledale novoga druga.

„Ko si ti?“ upitale su ga one.

A mali patak okretao se na sve strane i pozdravljao, što je bolje mogao.

„Ala si ti strašno ružan,“ kazale su divlje patke. „Uostalom, nama je to svejedno, samo ako se ne orodiš s našom porodicom!“

Jadno pače! Ono nije ni mislilo na ženidbu, htelo je samo da mu dozvole da leži u ritu i da pije malo vode iz bare. Ležalo je tako dva puna dana. Trećeg dana pojaviše se dve divlje guske ili tačnije dva divlja gusana. Izglegli su se nedavno iz jajeta, a pravili se kao da sve znaju.

„Slušaj, druže,“ kazali su oni, „ti si tako ružan, ali se nama ipak sviđaš. Hoćeš li s nama da pođeš i da budeš ptica selica? Nedaleko odavde na jednoj bari ima nekoliko divnih, slatkih divljih pataka, tako lepih gospođica kakve davno nisu gakale. Možda ćeš imati kod njih uspeha, ma koliko bio ružan!“

Pif, paf! odjeknulo je u tom času i obe divlje guske ležale su mrtve u trsci, a voda se obojila crveno. Pif, paf! odjeknulo je opet, a čitava jata divljih gusaka poleteše iz trske i onda su se ponovo čuli pucnji.

Bio je to veliki lov. Lovci su ležali oko bare, a neki sedeli na drveću koje se prostiralo nad ovom močvarom; plavi dim lebdeo je kao oblak oko tamnoga drveća i spuštao se na vodu; kroz trsku su gazili lovački psi, klač, klač; trska i rogoz talasaše se na sve strane; beše to užas za siroto pače! Okrenulo je glavu da je gurne pod krilo, a u tom času stvorio se pred njim jedan grozan, veliki pas, kome je jezik visio iz njuške a oči sevale grozno; raširio je čeljust baš na naše pače, pokazao oštre zube i — klač, klač, otišao dalje ne dirnuvši ga.

„E, hvala Bogu,“ uzdahnulo je pače. Toliko sam ružno da ni pas nije hteo da me pojede.“

Ostalo je onda da tiho leži, a kiša puščanih zrna svirala je kroz trsku, pucanj odjekivao za pucnjem.

Stišalo se tek dockan predveče. Jadno pače nije se usuđivalo ni da ustane. Čekalo je još nekoliko časova, pa se onda osvrnulo na sve strane i požurilo što dalje od ove bare i što brže; trčalo je preko polja i livada, a duvao je takav vetar da se jedva moglo micati.

U pozno veče stiglo je pače do jedne sirotinjske seljačke kućice. Izgledala je toliko trošna, da ni samo pače nije znalo na koju će stranu kuća pasti, te je zastalo zbog toga. Vetar je tako besneo oko sirotog pačeta da je ono moralo da sedne na rep, kako bi se moglo odupreti. Bivalo je sve gore i gore. Primetilo je tada pače da su vrata ispala iz jedne šarke i visila tako koso da je ono moglo kroz taj otvor da se provuče u sobu. To je i učinilo.

Tu je živela jedna baba sa svojim mačkom i kokoškom. Mačak, koga je nazivala sinom, umeo je da pravi grbu i prede, ali samo onda kada ga baba miluje. Kokoška je imala sasvim kratke noge pa ju je zato baba zvala Kratkonoga Gega. Nosila je lepa jaja i baba je volela nju kao rođeno dete.

Izjutra primetiše odmah novoga gosta. Mačak stade da mauče a kokoška da kokodače.

„Šta je?“ upita baba i pogleda po sobi.

Ali ona nije videla dobro, pa joj se uči- ni da je mlado pače neka debela patka koja se izgubila.

„Pa ovo je sjajan lov!“ kazala je ona. „Imaću sada i pačijih jaja, samo ako ovo nije neki patak. Videćemo brzo!“

I tako je pače držano na probi tri nedelje dana, ali ne snese nijednog jajeta. A mačak je bio gospodar u kući, i kokoška gospođa. Zato su uvek govorili: „Mi i ostali svet!“ Mislili su da su oni polovina sveta i to ona bolja. Patka je verovala da neko može imati i drukčije mišljenje, ali kokoška to nije trpela.

„Umeš li da nosiš jaja?” pitala je ona.

„Ne.“

„Onda ne otvaraj kljun!“

A mačak je pitao: „Umeš li da praviš grbu i da predeš?“

„Ne.“

„E, onda ne smeš da se mešaš u razgovor, kad razgovaraju pametni ljudi.“

I pače je tužno sedelo u uglu. Pade mu tako na pamet da misli o svežem vazduhu u šumi. Požele mnogo da pliva po vodi i ne mogaše da prećuti nego saopšti tu želju kokoški.

„Šta od tebe čovek neće čuti!“ kazala je kokoška. „Nemaš nikakva posla, pa izmišljaš takve gluposti! Nosi jaja ili predi, pa ćeš zaboraviti takve stvari.“

„Ali tako je divno plivati po vodi!“ reklo je pače. „Divno je zagnjuriti se u vodu, a voda se onda zatvori nad glavom, pa se do dna može gnjurati.“

„I to mi je neko zadovoljstvo,“ rekla je kokoška. „Ti si poludeo, kako mi se čini. Pitaj mačka, — on je najpametniji čovek koga ja poznajem, — da li bi on želeo da pliva po vodi ili da se gnjura, a o sebi i da ne govorim. Pitaj čak i našu staru gospođu, koja je pametnija nego iko na svetu; misliš ti da bi ona volela da pliva po vodi i da joj se voda nad glavom zatvori?“

„Vi me ne razumete,“ reklo je ružno pače.

„Koješta! Ako te mi ne razumemo, ko će te onda razumeti? Ne misliš, valjda, da si pametniji nego mačak i stara gospođa, a o sebi i da ne govorim. Nemoj da si tako uobraženo, dete moje. Zar nisi u toploj sobi i zar nemaš okolinu od koje se mnogo čemu možeš naučiti? Ali ti si glupan i čovek gubi samo vreme, kad se bakće s tobom. Meni možeš verovati, ja ti mislim dobro, zato ti kažem neprijatne stvari, a po tome uvek treba da poznaš svoje drage prijatelje! Potrudi se malo, pa nauči da praviš grbu ili da predeš.“

„Čini mi se da ću otići u svet!“ reklo je pače.

„Idi onda!“ odgovorila je kokoška.

I tako je ružno pače otišlo. Plivao je po vodi i gnjurao se, ali sve su ga životinje izbegavale zbog njegove ružnoće.

Došla je tako jesen. Lišće po šumama požutelo je i pocrvenelo, vetar ga je dohvatio i igrao se njim, a gore u vazduhu bilo je hladno. Oblaci su visili teški, puni grada i snega, a na ogradi sedeo je gavran i graktao od hladnoće. Čoveku je hladno oko srca kad pomisli na to.

Jedno veče sunce je davno zašlo, a veliko jato velikih i lepih ptica pojavi se iz žbunja. Ružno pače nikad nije videlo nešto tako lepo. Ptice su bile sjajno bele s dugim vitkim vratovima. Bili su to labudovi. Puštali su neki neobičan glas, raširili duga krila, a onda odleteli iz hladnih krajeva u toplije zemlje na široka mora. Popeli su se tako visoko, tako visoko! Malo ružno pače se osećalo nekako sasvim čudnovato; okretalo se u vodi kao vodenični kamen, diglo glavu visoko gore i pustilo krik tako glasan i tako čudnovat, da se i samo od toga uplašilo.

Ah, nije mogao zaboraviti te divne ptice, te srećne ptice i kada ih više nije mogao videti, zagnjurio se sve do dna, pa kada je opet isplivao, bio je sav izvan sebe. Pače nije znalo kako se ptice zovu, niti kuda lete, ali ono ih je volelo kako još nikada nikoga nije volelo; nije im zavidelo, kako bi mu moglo i pasti na pamet da poželi takvu lepotu; bio je zadovoljan, kad ga u dvorištu patke trpe, njega, jadno ružno pače!

A zima je bila tako hladna, tako hladna; pače je moralo da pliva po vodi, da čuva to parče da se ne zaledi; ali svake noći ovaj je otvor bivao sve manji i manji. Mrzlo se, pucala je sve ledena kora; pače je moralo snažno da vesla nogama da se voda sasvim ne zaledi; najzad se umorilo, stalo i zamrzlo se u ledu.

Rano izjutra došao je jedan seljak, video pače, svojom klompom razbio led i odneo pače svojoj ženi.

Ovde u kući, ono je opet oživelo. Deca su htela da se s njim igraju, ali naše pače pomisli da hoće da ga muče. Od straha je odletelo pravo u lonac s mlekom, te se mleko prosu po celoj sobi, a žena vrisnu i sklopi ruke nad glavom a ono polete u čabar s maslom i onda opet u bure s brašnom i opet gore, — ali kako je sada izgledalo!

Žena je vrištala i mahala žaračem a sva deca jurila da uhvate pače i smejala se i vikala; dobro je bilo što su vrata stojala otvorena; napolje je pače izletelo u sneg koji tek što je pao. I ležalo tu a činilo mu se kao da spava.

Ali bilo bi suviše tužno da pričamo sve muke koje je siroto pače moralo da izdrži na ciči zimi. Ležalo je u močvari među trskom, kada se sunce opet toplo rodilo i toplije zasijalo. Ševe su pevale i lepo proleće je ponovo došlo.

Tada je pače zamahalo krilima. Zašumela, su ona jače nego nekad i snažno ga ponela napred i pre nego što je i znalo šta se s njim zbiva, stvorilo se ono u jednom velikom vrtu gde su jabuke blistale u cvetu a cveće mirisalo viseći na dugim zelenim granama sve do vijugavih potoka. O, ovde je bilo tako lepo, tako prijatno! I baš ovde, pojaviše se iz gustiša tri lepa bela labuda; mahali su krilima i plivali po vodi tako lako, tako lako! Pače je poznavalo ove divne ptice, pa ga obuze neki čudan bol.

„Odleteću njima, ovim kraljevskim pticama,“ kazalo je ono, „one će me ubiti zato što ja, nakazna životinja, hoću njima da se pridružim. Ali svejedno! Bolje da me oni ubiju nego da me grizu patke, da me tuku kokoške, da me nogom udara devojka koja kokoške hrani i da toliko trpim preko zime.”

I mladi patak polete u vodu, pa dopliva do divnih ptica, koje ga pogledaše pa raširiše krila.

“Ubijte me samo,” kazalo je siroto pače i oborilo glavu na vodu očekujući smrt.

Ali šta vide u vodi! Videlo je ispod sebe svoju sopstvenu sliku, a to više nije bila neka nezgrapna siva ptica, ružna i odvratna, nego je to bio labud.

Ne mari ništa kad se neko rodi u pačijem gnezdu, ako se samo ispilio iz labudovog jajeta.

Dobro stvorenje naučilo je mnogo u brigama i nevoljama koje je moralo iskusiti. Sad je umelo da ceni svoju sreću, svu krasotu koja ga je čekala.

A veliki labudovi plivali su oko njega i milovali ga kljunom. Po vrtu su trčala deca pa bacala hleb i žito u vodu, a najmanje je uzviknulo: „Evo jednog novog labuda!“

Ostala deca klicala su zajedno s njim: „Da, došao je još jedan novi!“

I svi su pljeskali rukama i igrali u krug, pa otrčali majci i ocu, pa su onda u vodu bacili i hleb i kolače, a svi su govorili: „Ovaj novi je ponajbolji! Tako mlad i tako lep!“

A stari labudovi poklonili su se pred njim. Tada se mladi sasvim postideo pa sakrio glavu pod krilo i sam nije znao šta da radi. Bio je presrećan, ali ipak ne gord, jer dobro srce nikad nije gordo. Mislio je o tome kako su ga gonili i kako su mu se podsmevali, a slušao je sada sve kako govore da je on najlepši od svih lepih ptica. I drveće je spuštalo svoje granje u vodu do njega i sunce je sijalo tako toplo i tako lepo, te zatrepta njegovo perje, vitki vrat se podiže i on od srca zaklikta:

„Ovoliko sreće nisam ni sanjao, kada sam bio ružno pače!“

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: NAJLEPŠE BAJKE od Hansa Kristijana Andersena, Izdavač: Izdavačko i knjižarsko preduzeće GECA KON A.D., Beograd, 1935. godine

Adaptacija: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Izvor i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – MALA SIRENA (Andersenove bajke)

MALA SIRENA

Daleko, vrlo daleko na pučini okeana, morska voda je plava kao krunica najsvežijih različaka i jasna kao najčistiji kristal. Ali je ona takođe vrlo duboka; nijedno sidro ne može da joj dopre do dna; da bi se došlo na površinu, trebalo bi da se naređaju jedan iznad drugog zvonici mnogih katedrala. Sasvim na dnu živi morski narod.

Nemojte misliti da je tamo jedino sivi pesak; tamo raste bilje, najčudnovatije rastinje s granama i lišćem tako finim da se pri najmanjem talasanju vode pokreće i miče kao da je živo. Ribe, velike i male, promiču ili se odmaraju između podzemnog šiblja, kao ptice na zemlji između drveća.

Na najdubljem mestu nalazi se dvor morskog kralja. Zidovi su od korala, a veliki duguljasti prozori od najprozračnijeg ćilibara. Krov je od najlepših školjki koje se otvaraju i zatvaraju prema struji; u svakoj se nalazi po jedno zrno bisera, a svako vredi koliko ceo nakit neke kraljice.

Od pre više godina kralj mora ostao je udovac. Njegova stara majka upravljala je dvorom. To je bila mudra žena, ali gorda zbog svoga visokog roda; nosila je na repu dvanaest sedefastih školjki; dame najvišeg roda imale su pravo da nose svega šest.

Ali, napominjemo još jednom, izuzev ove neznatne mane, ona je imala fine osobine. Negovala je vrlo brižljivo svojih šest unuka, morskih princeza; sve su one bile vrlo lepa deca, ali je najmlađa bila najzanosnija. Imale su kožu nežnu i providnu kao ružin list, oči plave i duboke kao planinska jezera; ali, kao ceo njihov rod, nisu imale noge; njihova tela završavala su se ribljim repom.

Preko celog dana igrale su se u dvoru, jurile po velikim dvoranama, gde su čudnovate životinje u obliku cveća bile užljebljene po zidovima. Otvarale su velike prozore od ćilibara i tada, kao kod nas leptiri, okupljale bi se ribe, koje su se umiljavale i jele iz ruku malih princeza.

Pred zamkom se nalazio veliki vrt zasađen drvećem koje je imalo crveno i zatvoreno plavo cveće s plodovima koji su se sijali kao zlato; granje, lišće, cveće i plodovi — sve se njihalo u neprestanom pokretu, svetlucajući najdivnijim bojama. Tlo je bilo od izvanredno finog peska, plavog kao sumporni plamen. Uostalom, sve je bilo osvetljeno jedinstvenom plavičastom svetlošću, kao da se nalazite na vrhovima planine, a ne na dnu mora.

Kad površinu okeana ne bi talasao vetar, moglo je da se vidi sunce; ono je ličilo na veliki purpuran cvet velelepnog sjaja.

U ovom vrtu, svaka od malih princeza imala je svoj vrtić koji je mogla da gaji i udešava po svojoj volji. Jedna je tu pravila leje u obliku riba, druga je svom parku davala oblike male sirene; najmlađa je načinila svoj vrtić sasvim okrugao, kako bi ličio na sunce, i u njemu je gajila samo cveće purpurno kao sunce na zapadu.

To je bilo jedno neobično dete, uvek zamišljeno i ćutljivo. Jednoga dana, kada je neka divna lađa potonula na dno okeana, pusti ona svoje sestre da podele sav nakit i druge divne predmete koji su se u njoj nalazili; ona uze za sebe samo jedan buket ruža, koje su je potsećale na sunce, i jednu veoma lepu, divno izvajanu statuu od beloga mermera, koja je predstavljala jedno mlado, ljupko dete. Ona je postavi u svoju bašticu i pored nje posadi jedan ružičast bokor koji je ličio na vrbu, i koji je, šireći se iznad statue, davao njoj sa odbleskom plavičastog peska ljubičastu boju.

Za malu princezu bila je najveća radost kada je slušala o ljudima koji su živeli iznad voda. Ona se svojoj baki toliko umiljavala da joj je ova pričala sve što je znala o ljudima i životinjama, o svemu što se dešavalo na brodovima i u gradovima. Naročito mnogo ju je iznenađivalo što je cveće na zemlji širilo mirise, dok ono u moru uopšte nije mirisalo; što su šume tamo bile zelene i što ribe koje stanuju na drveću pevaju tako divno. Stara baka je govorila “ribe” umesto ptice, jer male priceze, koje nikada nisu videle ptice, nisu mogle ni da ih zamisle.

— Kad napunite petnaestu godinu — govorila je baka — dobićete dozvolu da se popnete na površinu talasa, da se pri mesečini odmarate na stenju i da gledate velike brodove ljudi. Tada ćete videti šume i gradove.

Najstarija princeza punila je petnaestu godinu; kako je između njih bilo po godinu dana razlike, najmlađa je imala da čeka još pet godina da bi izašla na površinu mora i gledala šta rade ljudi. Ali druge joj obećaše da će joj pričati o onome što najlepše budu videle prvoga dana svoga izlaska. Uostalom sve su one bile radoznale da upoznaju način života ljudskih bića; činilo im se da im baka o tome nije dovoljno pričala. Ali najviše je želela da sve to sazna ona najmlađa, ona koja je najmanje govorila i koja je tako često bila zauzeta svojim mislima. Vrlo često provodila je ona noći kraj otvorenog prozora, trudeći se da pogledom prodre kroz vodene mase u kojima su se igrale ribe. Nazirala je mesec i zvezde, koje su joj izgledale prilično blede, ali veće nego što ih mi vidimo. S vremena na vreme promicalo je nešto slično crnim oblacima; ona je znala da je to bio ili kakav kit ili neki veliki brod pun ljudi, koji svakako nisu ni slutili da postoji ova zlatna sirena koja je pred njima pružala svoje bele ručice i koja je tako žarko želela da je oni odvedu.

Dođe dan kada je najstarija sestra napunila petnaest godina. Ona se vinu na površinu mora. Kada se vratila, imala je mnogo da im priča. Najviše joj se dopadalo da se odmara na jednom peščanom sprudu na mesečini i pri mirnom moru, da posmatra bleštave svetlosti jedne velike varoši i da sluša brujanje grada, večernje pesme, muziku balova i najzad zvona koja u ponoć odjekuju sa mnogobrojnih tornjeva. Kako je ona želela da se približi i da sve to sluša izbliza.

Najmlađa princeza je samo mislila na te zvuke o kojima je govorila njena sestra, a uveče je prisluškivala kraj otvorenog prozora, pa joj se činilo da katkad čuje odjek udaljenih zvona velikoga grada.

Iduće godine dođe red na mlađu da ide u svet; ona izroni na površinu baš u času kad je sunce zalazilo, i taj je, prizor rekla je kada se vratila, bio najlepši od svega što je videla. Celo nebo je bilo kao neko zlatno kube sa purpurnim i ljubičastim zavesama (to su bili oblaci); sa strane jedna duga bela koprena i jedno jato roda koje su letele iznad talasa. Sunce je stalno silazilo i izgledalo je da se spustilo na površinu mora; mlada princeza poče da pliva, nadajući se da će dopreti do toga izvora svetlosti; ali ona vide kako i sunce tone ispod talasa i kako se malo pomalo gase ružičasti odsjaji koji su iza njega ostali u vazduhu nad vodom.

Još jedna godina proteče, pa i treća sestra napusti dvor. Ona je od svih bila najsmelija i usudila se da uđe u jednu široku reku koja se ulivala u more. Videla je divne zelene brežuljke okružene izvanrednim šumama i zamkovima s kulama i osmatračnicama; svuda se razlegala prijatna jatna pesma ptica. Bilo je usred leta. U jednom malom zatonu grupa dece kupala se u vodi šaleći se i zadirkujući se. Ona se približi i htede da uzme učešća u njihovoj igri; ali deca se prepadoše i pobegoše, a neka mala crna životinja se pojavi i poče besno da laje: to je bio pas, Ona nikada ranije vije videla sličnu životinju, pa uplašena njenim lajanjem, vrati se u more. Ali nikada nije zaboravila izgled zelenih brežuljaka, divnih šuma i ljupkih malih bića koje je videla kako plivaju, iako nisu imala riblje repove.

Četvrta sestra nije bila tako smela; ona ostade na površini mora:

— Odavde se, uostalom — reče ona — vide najlepši prizori. Ispred mene ogromno prostranstvo, milioni penušavih talasa, gore nebo kao kakvo beskrajno stakleno zvono; u daljini brodovi koji se ljuljuškaju na talasima kao kakvi veliki galebovi, lepi delfini što se veselo zabavljaju, a snažni kitovi bacaju čitave vodoskoke koji padaju kao divni vodopadi.

Dođe red na petu sestru. Dan njenoga rođenja padao je u zimu; ona izlazeći iz talasa ugleda prizor koji druge nisu videle kada su prvi put izišle iz vode. More je bilo sve zeleno; na sve strane su plovile planine od leda koje su bile veće od tornjeva; čas su imale sjaj sedefa, i bisera, a čas su opet blistale kao dijamanti; oblici su im bili vrlo čudni. Princeza sede na vrh jednog ogromnog komada leda; njene duge kose su se lepršale na vetru dok je posmatrala okean svojim krupnim začuđenim očima. Prođe nekoliko brodova; mornari opaziše ovo čudno stvorenje, ali, preplašivši se, uzeše drugi pravac i udaljiše se pod punim jedrima.

Predveče se nebo prevuče gustim oblacima; sevale su munje i grmelo je. More je izgledalo crno kao da je od mastila; talasi su besno bacali jedan na drugi ledene bregove, koji su, obasjani svetlošću munja, bleštali kao alem-kamen. Mornari na brodovima pripisivali su ovu buru pojavi mlade devojke; bili su potišteni i preplašeni, Međutim, princeza se mirno odmarala na svom ledenom sedištu i divila se plavičastim vijugama groma koji je s treskom padao u uzburkane talase.

To ju je, reče ona sestrama, najviše iznenadilo. Za izvesno vreme mislila je samo na taj veličanstveni prizor; ali kako je ona sada, isto kao i prve četiri sestre, imala dopuštenje da izlazi iz vode kadgod hoće, postade, baš kao i druge, ravnodušna prema izgledu prirode, pa i prema onome što je u njoj bilo najlepše; posle višenedeljnog lutanja iz jednog predela u drugi, one bi osetile tugu i vraćale bi se u kraljevski dvor svoga oca govoreći da je on lepši od svega onoga što su videle gore.

Ponekad bi se pet sestara, uhvativši se za ruke, zajedno popele na površinu talasa, pa bi se ljupko ljuljuškale na njima. Kad bi se približila bura ili kad su predviđale da će se koja lađa utopiti, one su plivale prema jedrima koja su primećivale, pa su svojim tako divnim, tako slatkim i tako umilnim glasom da im nijedan ljudski nije ravan, pevale i pričale kako je lepo na dnu mora i kako mornari ne treba da se boje da tamo siđu. Ali, usred rike vetrova pomorci nisu čuli te pesme, a takođe nisu videli ni čudesa sirenskog dvora; jer kada bi ih talasi progutali, oni bi bez života stigli na dno mora.

Kad god bi tako pet princeza zajedno odlazilo iz dvora, najmlađa, koja je ostajala sasvim sama, pratila bi ih pogledom sve dok je mogla da ih nazre. Kako je želela da i ona dobije dozvolu da ih prati! Ona je zbog toga bila vrlo tužna; ali kako sirene ne mogu da ublaže tugu suzama, ona je zbog toga još više patila:

— O, kada bih već imala petnaest godina! — govorila je. — Unapred osećam da ću mnogo voleti gornji svet i bića koja u njemu žive.

Najzad ona napuni petnaest godina.

— Došao je trenutak — reče joj baka. — Ti si punoletna. Hodi da te udesim, kao i tvoje sestre! I ona stavi na njene duge kose krunu od belih perunika, čiji je svaki listić bio veliki biser. Na riblji rep, kojim se završavalo telo, baka stavi nisku od osam ćilibarskih školjki, da bi naznačila visoko poreklo princeze.

— Ali to mi smeta i zadaje mi bol — reče mala sirena.

— Ako hoćemo da budemo cenjeni — odgovori baka — treba da umemo i da trpimo.

Oh, kako bi mala sirena volela da se oslobodi svih ovih ukrasa i daleko baci svoju tešku krunu, da bi je zamenila crvenim cvećem iz svoga vrta! Ali ona nije bila neposlušna devojčica.

— Doviđenja! — reče ona; pa vinuvši se kroz talase, pope se dražesno i lako i ispliva na površinu među talasiće kao kakav vazdušni mehur.

Sunce je zalazilo kad je izronila glavu iz vode; ali oblaci su još svetleli kao teške zavese od crvene kadife izvezene zlatom; cela atmosfera je bila purpurna, zvezda večernjača je svetlucala u daljini, vazduh je bio svež i prijatan, a more potpuno mirno.

Nedaleko od nje plovio je jedan veliki brod sa tri jarbola; samo je jedno jedro bilo razapeto i brod se ljuljuškao na talasima krećući se lagano; nije duvao ni najmanji povetarac. Svuda oko brodskih konopaca i jedara užurbano su prolazili mornari. Vešali su stotine svetiljki u boji, koje su se uveče palile; jarboli su bili okićeni zastavama svih naroda. Čula se muzika, prećena veselim pesmama.

Mala sirena otpliva prema brodu i svaki put kad bi je talas uzdigao, ona bi kroz prozorčić videla jedan skup ljudi, odevenih u zlato i svilu. Najlepši od svih bio je jedan mlad princ sa krupnim crnim očima; bilo mu je šesnaest godina: proslavljao se njegov rođendan; otud cela ova svečanost. Na palubi, mornari počeše da igraju, a kada se i princ popeo, ispaljeno je u vazduh stotinu metaka, sa toliko praska i treska da mala sirena uplašena zaroni ispod vode. Ali ona uskoro ponovo ispruži glavu i učini joj se da vidi kako sve zvezde s neba polako kao neka kiša padaju na more. Uskoro odjeknu novi tresak: to je bio vatromet. Videla su se velika sunca kako daleko bacaju mlazeve svetlosti, zatim vatrene ribe koje se izvijaju u vazduhu. Sve te blistave svetlosti ogledale su se u moru koje je bilo mirno i ravno kao ogledalo; brod je bio tako osvetljen da se na njemu raspoznavao svaki konop, a naročito, svaka osoba. Oh, kako je mladi princ bio lep! Kako se zahvaljivao za svečanost koja je priređena u njegovu čast! Kako je njegov osmeh bio sladak i zavodljiv dok je slušao lepu muziku koja se razlegala usred ove veličanstvene noći!

Prolazili su časovi; mala sirena nije mogla da odvoji oči ni od lađe ni od princa. Sa dna mora dopre neki mukli i nejasni šum; talasi počeše da se komešaju, što je bilo veliko zadovoljstvo za jednu morsku princezu koja je pustila da je oni nose, i ona je ponovo mogla da baci pogled u kabinu u kojoj se odmarao princ.

Lađa se krenu; jedra su se nadimala jedna za drugim, talasi su postajali sve veći. Veliki oblaci u daljini sakupljali su se, a s vremena na vreme sevnula je i pokoja munja. Približavala se strašna bura.

Mornari se požuriše da skupe jedra; ali lađa, gonjena vetrom, ipak je išla vratolomnom brzinom kroz razbesnele valove. Talasi su se uzdizali kao crne planine, viši od jarbola, preteći da svakoga časa progutaju lađu; ona se izdizala kao labud i propinjala se na vrhu talasa visokog kao kakva kula.

Mala sirena, koja nije znala u kakvoj se opasnosti lađa nalazila, bila je sva srećna što može ovako da se ljulja; ali su mornari bili tužni i mračni. Debele daske broda počeše da pucaju i da se krive pod udarcima ogromnih valova; veliki jarbol se slomio kao obična trska; brod se iskrivio u stranu; lavina vode navali i razbi sve na šta naiđe.

Sada mala princeza uvide nesreću koja je očekivala sirote mornare; i ona sama morala je da obrati pažnju na daske i olupine koje su plovile oko nje. U jednom trenutku se tako zamračilo da ona više ništa oko sebe nije razlikovala; ali jedna munja sevnu i osvetli pučinu. Ona upre pogled na lađu da bi videla šta se dešava s mladim princom. Baš ga je odvlačio jedan talas; a brod, prepukao po sredini, tonuo je.

Mala sirena jako se obradovala tome, misleći da će princ sada sići na dno mora i da će tako od sada uvek biti s njom; ali se odjednom seti da ljudi ne mogu da žive pod vodom, i da su oni koji su stizali do dvora njenoga oca uvek bili mrtvi.

— Ne, on neće umreti! — reče ona za sebe — Ja ću ga spasti. Pa bacivši se među ostatke potonulog broda, ne pomišljajući da bi mogla da povredi svoje tako nežno telo, ona zapliva i zaroni dok nije došla do princa, koji se borio s talasima, ali je već bio na ivici snage. Pravio je još samo nemoćne pokrete: njegove lepe oči već su se zatvarale; bez pomoći male sirene on bi potonuo.

On se onesvestio; ali mu je ona držala glavu iznad vode i pustila je da je nose talasi koje je vetar terao prema obali.

Ujutru bura prestade; sunce se diže sa puno sjaja iz vode koju oboji najlepšim ružičastim bojama. Svetlost kao da je oživela obraze mladoga princa; ali njegovi kapci su još ostali zatvoreni. Sirena rasu svoje duge okvašene vlasi koje mu pokriše lice. Činilo joj se da mnogo liči na mramornu statuu iz njene bašte. Žarko je želela da se on povrati u život. ko

Primetila je tada da je kopno blizu; u daljini su se uzdizale visoke planine, čiji su se vrhovi, pokriveni snegom izdvajali iznad azurnoga horizonta. Divne šume su se spuštale do same obale. Tu se videla i neka velika građevina, a pored nje jedna kapela. Unaokolo je bio veliki vrt zasađen pomorandžama, limunima i palmama. More je tu bilo načinilo dubok, potpuno miran zaliv.

Mala princeza se uputi tamo i blago spusti princa na fini beli pesak, stavljajući mu ispod glave busen morske trave.

Utom odjeknuše zvona sa kapele. Jedna grupa mladih devojaka iziđe iz zamka i pođe veselo skačući kroz baštu. Mala princeza brzo pobeže i sakri se iza stenja, pokrivajući se morskom penom i biljkama, da bi se sklonila od pogleda; ostala je da vidi šta će se desiti sa sirotim princom.

Jedna devojka dođe na obalu i primeti ga, onako opruženog na pesku, još uvek nepokretnog. Ona uzviknu preplašeno, ali trenutak docnije poče da doziva u pomoć, te dotrčaše sluge. Okupiše se oko princa, koji najzad otvori oči; on dođe k sebi, pa pogleda sve smešeći se ljubazno. Samo malu sirenu ne pozdravi osmehom; ali on je nije video, a osim toga da li je i znao da ga je ona spasla? To je ona sebi rekla; ali ipak nije zbog toga bila manje žalosna, i kada princa odvedoše prema velikom dvorcu, ona se zagnjuri u vodu i sva žalosna vrati se u dvor svoga oca.

Ona je i inače bila nevesela i zamišljena; sada postade još više. Sestre su je uzalud ispitivale o onome što je videla gore; ona nije odgovarala.

Vrlo često jutrom i večerom penjala se da poseti mesto gde je bila ostavila princa. Videla je kako zri voće u vrtu i kako ga beru. Videla je kako sneg prekriva brda, ali princa nije ponovo ugledala. Svaki put se vraćala žalosnija u dvor svoga oca. Jedina njena uteha bila je da sedi u svojoj baštici ispred lepe mramorne statue koja je ličila na princa; po čitave dane ostajala je posmatrajući je. O cveću koje ju je nekada radovalo nije više vodila nikakvog računa; ono je raslo samo od sebe i gusto je natkrivalo koralno drveće, tako da je izgledalo kao da se čovek nalazi u mračnoj pećini.

Najzad, više nije mogla da izdrži, pa poveri sav svoj bol jednoj sestri; ubrzo su sve o tome bile obaveštene, pa čak i neke druge sirene, njihove prijateljice, doznadoše za tajnu. Jedna od njih znala je ko je bio princ. Ona je takođe bila videla svečanost na brodu i pokazala je gde se nalazilo kraljevstvo mladog brodolomnika.

— Hodi, sestrice — rekoše princeze, pa se zagrljene uspeše do mesta gde je trebalo da se nalazi dvor mladog princa.

I zaista, one ubrzo primetiše dvor; bio je sagrađen od alabastera; velike ulazne mramorne stepenice vodile su do obale. Veličanstvena zlatna kubeta dizala su se više krova. Svuda oko zgrade bila je galerija sa stubovima među kojima su bili
velelepni kipovi koji su izgledali kao živa bića. Kroz okna visokih prozora mogle su da se vide divne odaje, ukrašene svilenim tapetama i skupocenim tepisima; po zidovima, obloženim mozaikom, visile su prekrasne slike. Čovek ne bi mogao dovoljno da se nadivi ovolikom sjaju. U sredini najveće dvorane izbijao je vodoskok i dostizao do tavanice, koja je bila u obliku staklenog kubeta; sunce je prolazilo skroz i njegova svetlost je davala kapljicama iz vodoskoka dugine boje i one su se slagale s bojama lepoga cveća koje je raslo u velikom basenu.

Sada je mala sirena znala gde je živeo princ. Ona je više puta dolazila, naročito uveče, približujući se neprimetno kanalom koji je dovodio morsku vodu do samoga dvorskog balkona. Princ se često pojavljivao na balkonu da posmatra okean
pri mesečevoj svetlosti.

Ona je ostajala čitave časove posmatrajući princa; kada bi se on ponekad šetao morem na nekome od svojih pozlaćenih brodova, ona bi ga pratila i oduševljeno slušala muziku koja je svirala da bi ga razonodila.

Drugi put bi ona noću promakla iza barki koje su išle u ribolov s buktinjama i slušala bi mornare kako najbolje govore o mladome princu. Ona se utoliko više radovala što mu je spasla život. Ali je s bolom pomišljala da on o tome ništa ne zna i da čak nije ni u snu mogao da misli o njoj.

Ukoliko se više približavala ljudima, utoliko je više osećala naklonost prema njima; želela je da može da razgovara i s njima i da živi njihovim životom. Njihov svet joj je izgledao prostraniji nego njen; zar oni nemaju preko mora, koje su prelazili u svima pravcima, planine veće od oblaka, šume i polja koja se prostiru u nedogled? Ona je želela da dobro upozna njihov život i prirodu ljudi; sestre koje je pitala nisu o tome mnogo znale. Stoga se ona obrati svojoj staroj baki koja je dobro poznavala „gornji svet“, kako je ona nazivala zemlju u kojoj stanuju ljudi.

— Ako se ne udave — upita jednoga dana mala sirena — da li žive večno ili umiru kao mi ovde dole u moru?

— Da — odgovori stara — svi oni umiru i čak je njihov život kraći nego naš. Mi možemo da doživimo i tristotu godinu; ali kada prestanemo da živimo, naše telo se pretvara u mpenu i razliva se okeanom; naši ne čuvaju ništa od nas. Mi nemamo besmrtnu dušu; mi smo kao trska: kad nas jednom poseku, više nikad ne ozelenimo. Naprotiv, ljudi imaju dušu koja živi večito, čak i onda kada se njihovo telo pretvori u prašinu; ona se tada podiže kroz vazduh prema sjajnim zvezdama. Kao što mi, izlazeći iz vode, ugledamo zemlju sa svim njenim čudesima, njihove duše se penju prema prostorima nepoznatog sjaja, koje mi nikada nećemo videti.

— Zašto mi nemamo besmrtnu dušu? — upita sva tužna mala sirena. — Ja bih dala dve stotine i više godina, koliko imam da živim, da bih jedan dan živela kao ljudi i da bih mogla da se nadam da ću prodreti u nebeski svet.

— Ne sanjaj o tome, dete — reče baka. — Uostalom, znaj da smo mi srećniji i bolji nego ljudi.

— Dakle, ja ću prestati da postojim; sve moje biće će se pretvoriti u penu koja će se lelujati tamo-amo po vodama. Neću slušati slatki žubor talasa; više neću gledati u svoje lepo cveće i divno crveno sunce! Bako, zar baš ništa ne mogu da učinim da bih dobila besmrtnu dušu?

— To je nemogućno — odgovori stara — ili skoro nemogućno. Trebalo bi da te jedan čovek voli više nego svog oca i svoju majku; da ti bude odan svim svojim bićem i svim svojim mislima; trebalo bi da on svoju desnu ruku stavi u tvoju, zaklinjući se da će ti biti veran večito; tada bi jedan deo njegove duše prešao u tvoje telo i ti bi učestvovala u ljudskom životu. Ali tako nešto se nije nikada dogodilo i neće se ni dogoditi.

Otkuda može da se zamisli da bi jedan čovek mogao da te voli? Oni nalaze da je strašan naš riblji rep, kojim mi vijugamo kroz vodu; oni više vole svoje teške i bezoblične udove koje nazivaju nogama.

Mala sirena uzdahnu i pogleda sažaljivo svoj riblji rep.

— Odagnaj, dakle, te lude misli — reče baba — i raduj se s nama; znaš da je večeras bal u dvoru. Mi plovimo i ronimo trista godina i to je svakako dosta. Posle toga vremena i sama bi tražila da počivaš… Ne zaboravi da dođeš na svečanost.

Nadajući se da će se razonoditi, mala sirena zaista dođe u veliku balsku dvoranu koja je bila raskošno ukrašena, mnogo lepša nego sve što se na zemlji može videti. I zidovi i tavanica bili su od teškog prozračnog kristala. Nekoliko stotina ogromnih ružičastih i zelenih školjki visilo je na sve strane i iz njih su izbijali plavi plamenovi koji su osvetljavali i salu i morsku vodu koja je udarala o zidove i u kojoj su se videle hiljade velikih i malih riba; krljušt jednih presijavala se crvenkastom svetlošću, dok su druge blistale kao srebro i zlato.

U sredini dvorane bio je prostran basen; tu su igrali tritoni i sirene uz zvuke svojih melodičnih pesama. Ali najlepši glas je imala mala sirena; ceo dvor joj se divio pljeskajući rukama i udarajući repovima po vodi. Za trenutak zadovoljan osmeh ožive njeno tužno lice pri pomisli da je imala jedinstven glas, takav da dražesnijeg nije bilo na zemaljskoj kugli. Ali tuga je opet obuze; ona se seti princa i nije mogla da izdrži žalost pri pomisli da ona nema besmrtnu dušu kao on.

Sasvim neopaženo izvuče se izvan palate, pa sva utučena pođe u svoj vrtić. Učini joj se da čuje fanfare, pa reče samoj sebi:

— Možda se to on šeta po moru, on na koga mislim bez prestanka, on u čije bih ruke tako rado htela da stavim sreću svoga života. Učinila bih sve da dobijem besmrtnu dušu. Dok su moje sestre ovde na igranci, idem da nađem morsku vešticu, od koje sam se uvek tako bojala; možda će ona znati da me posavetuje i da mi pomogne.

Ona iziđe iz baštice i uputi se prema hučnim vrtlozima pored kojih je stanovala veštica. U tom kraju nije princeza nikada bila. Tamo nije raslo ni cveće ni trava; nije bilo ničeg osim sivog peska koji se prostirao unedogled sve do vrtloga bučnih kao ogromni vodenični točkovi, vrtloga koji odvlače za sobom sve štogod mogu da zgrabe. Mala sirena se spusti u tu strašnu vrtaču koja je ključala; ali, sišavši skoro do dna, ona se hitrim naporom oslobodi. Na nekom velikom prostoru naiđe na neki topao i odvratan glib, koji je morala da pređe da bi došla do čudne šume usred koje se nalazio veštičin stan.

Drveće i žbunje, to su ustvari bili polipi, delom životinje a delom biljke; rekao bi čovek zmije sa sto glava pričvršćene za zemlju. Grane su bile duge, lepljive i završavale su se koncima koji su ličili na crve; sve se to pokretalo bez prestanka, a ono što bi ti crvi uspeli da zgrabe, stezali su i nikada više nisu puštali.

Mala sirena se zaustavi sleđena od straha; zatim njeno srce poče snažno da kuca; ona je bila gotova da se smesta vrati. Pomisao na princa dade joj hrabrosti. Ona se pobrinu da dobro veže i prikupi oko vrata svoje duge kose, tako da nijedna vlas ne leprša, da ne bi mogli da je zgrabe polipi. Prekrsti ruke preko grudi, pa se tako, snažnim zamahom baci preko polipa koji raširiše svoje užasne ruke prema njoj. Ne mogavši ništa da zgrabe sem njene kože koja je bila glatka, njihova vlakna samo skliznuše po njoj; ona produži da pliva istom brzinom i izmače im.

Ali kako je drhtala posmatrajući strašan prizor! Bilo je, između pipaka ovih proždrljivih bića, obešenih kostura ljudi i životinja koji su se utopili u moru, olupina brodova, kovčega, čitave gomile bezobličnih predmeta i najzad ostataka jedne sirene, koja je ovamo bila zalutala, a nije bila dovoljno oprezna.

Pošto je prošla ovo strašno mesto, mala sirena dođe do jedne velike baruštine, gde su se dugačke i debele zmije isprepletale, pokazujući svoje žućkaste trbuhe. Malo dalje je bio stan veštice, koji je sav bio sagrađen od kostiju utoptljenih ljudi.

Čudotvorka je sedela ispred svojih vrata dajući jednoj kornjači da jede iz njenih usta, onako kao što mlade devojke puštaju svoje kanarinke da kljucaju šećer između njihovih usana. Na njenim grudima milele su male zmije, jegulje i druge otrovne i odvratne životinje, koje je ona nazivala najslađim imenima.

— Ja već znam šta ti želiš — reče veštica kad vide malu sirenu. — S tvoje strane to je glupost, ali biće učinjeno po tvojoj želji; ti ćeš biti nesrećna: a to je baš ono što ja celom svetu želim. Bićeš oslobođena svoga ribljeg repa i dobićeš kao ljudi dva ružna stuba za hodanje!

Ti se nadaš da će te tada mladi princ voleti i da će ti dati besmrtnu dušu…

Na ove reči ružna veštica poče tako glasno da se smeje da celo njeno telo poče užasno da se grči tako da se kornjače i zmije skotrljaše sve isprepletane.

— Došla si u pravi čas — nastavi veštica. — Sutra u izlazak sunca spremaću svoje čini i talismane i više meseci neću se ničim drugim baviti. Ali ostaje mi čitav dan da ti pripremim napitak koji ćeš piti pre izlaska sunca, kad, napuštajući ovo mesto, budeš doprla do zemlje levo odavde i kad budeš na obali. Tada će tvog repa nestati i umesto njega dobićeš ono što ljudi nazivaju lepe noge. Ali to će te mnogo boleti; osećaćeš kao da ti oštar mač cepa telo.

U naknadu za to, svi koji te budu videli proglasiće te najlepšom među najlepšima. Ti ćeš sačuvati svoj lelujavi i laki hod; nijedna igračica neće ti biti ravna po ljupkosti i držanju; ali pri svakom koraku koji učiniš biće ti kao da si stala na vrh noža. Hoćeš li da trpiš te muke? A sada ću ti dati ono što ti treba…

— Da, ja to hoću — reče mala sirena drhtavim glasom.

— Promisli dobro o tome — nastavi veštica. — Kad se već jednom tako izjednačiš sa ljudskim stvorenjima, nikada više nećeš postati ponovo sirena. Nikad više nećeš moći da opet zaroniš pod vodu, da dođeš u dvor svoga oca, ni da se vratiš svojim sestrama. A ako ne zadobiješ ljubav princa i ako on ne bude svim svojim srcem tebi naklonjen, ti nećeš steći besmrtnu dušu. Sutradan, posle njegovog venčanja s nekom drugom, srce će ti se slomiti i ti ćeš postati pena koja pliva po talasima.

— Ja to ipak hoću — reče mala sirena, bleda kao smrt.

— Ali treba da platiš za moj trud — reče veštica — a nije mala stvar sno što ja zahtevam. Ti imaš najlepši glas na svetu; bez sumnje, ti se nadaš da ćeš njime osvojiti svoga princa. Taj glas meni treba. Kao nagradu za moj napitak zahtevam ono što je najlepše na tebi; to nije mnogo, pošto je potrebno da u taj napitak stavim svoju sopstvenu krv.

— Pa lepo, ali ako mi uzmeš glas — reče mala sirena — šta će onda meni ostati?

— Tvoja čarobna pojava, tvoj zanosni hod, tvoje divne oči; to je sasvim dovoljno da se ljudsko srce očara. Gle, ti oklevaš? Hajde, daj mi da odsečem tvoj lepi mali jezik, pa ćeš dobiti moćni napitak.

— Neka bude — reče mala sirena.

Veštica stavi na vatru jedan od svojih najlepših lonaca, pošto ga je prethodno izribala zmijama koje je zamotala u klupče. Zatim zabode u svoje grudi nožić i pusti da u lonac otkaplje potreban broj kapljica njene krvi; najzad tome dodade mnoštvo nekih neobičnih sastojaka. Mešavina se kuvala i izbacivala pramenove pare koji su se, nestajući, pretvarali u fantastične i iscerene oblike tako da bi se od njih uplašili i najodvažniji ljudi. Kad je sve to bilo u najjačem vrenju, izgledalo je kao da se čuje plač krokodila. Najzad je napitak bio gotov; izgledao je kao dijamant od najbistrije vode.

— Eto ti, drži! — reče veštica i u isto vreme ona odseče jezik male sirene koja postade nema, nesposobna i za govor i za pesmu.

– Ako polipi budu hteli da te ščepaju kad se budeš vraćala — dodade veštica, — ti samo prospi jednu kapljicu ovoga eliksira na njih; njihove ruke i pipci će se rasprsnuti u hiljadu komada.

Ali mala sirena nije imala da se boji strašnih životinja, pošto su one i same povlačile svoje ruke, preplašene kad su videle kako svetli kao kao kakva zvezda, bočica bleštavog eliksira koji je mala sirena držala u ruci. Isto tako prođe ona bez prepreka i kroz šumu, močvaru i mulj.

Dođe blizu dvora svoga oca; svetiljke sa zabave bile su pogašene. Izgledalo je kao da je sve živo zaspalo. Ona se ne usudi da uđe sada kad više nije imala glasa, bojeći se da će koga sresti.

U trenutku kada je htela da zauvek napusti svoje sestre, oseti se ophrvana dubokim bolom; ona uze po jedan cvetak iz svih vrtića, pa bacajući rukom hiljadu poljubaca roditeljskom domu ispliva do obale, gde se dizao prinčev dvor. Izlazeći iz plavih talasa pristupi podnožju mramornog stepeništa koje je vodilo pod balkon. Bilo je pred zoru, ali je mesec još svetleo.

Mala sirena naglo proguta napitak, koji ju je, činilo joj se, pekao kao vatra; zatim oseti kao da je njeno nežno telo prosečeno mačem nadvoje. Ona pade onesvešćena na pesak. Kada se pojaviše prvi sunčani zraci, ona se povrati i odmah ponovo oseti isti oštar bol; ali ona ga za trenutak zaboravi, videvši pred sobom lepog mladog princa koji je upirao u nju svoje krupne crne oči. Ona obori pogled i primeti da je njen riblji rep nestao i da je sada imala najlepše noge i najljupkija stopala koja bi jedna mlada devojka mogla samo poželeti. Nije imala odela, ali je sva bila umotana u svoje dugu, svilenu kose.

Princ je upita ko je ona i otkuda je došla. Ona ga pogleda umiljato i bolno svojim velikim ugasito plavim očima; više nije mogla da govori. On je tada uze za ruku i odvede je u dvor. Pri svakom koraku koji je činila, bilo joj je kao da staje na vrhove noževa. Ali šta se nje ticao bol? Ona je koračala pored princa laka kao mehur od sapunice u vazduhu: svi su bili zadivljeni videvši njen tako graciozan i tako lak hod.

Svi se užurbaše oko nje i obukoše je u divne haljine od svile i čipaka. Nijedna od dvorskih dama nije mogla da se po lepoti meri s njom; ali ona nije mogla da izgovori nijednu reč, čak ni najslabiji uzvik. Za vreme dvorskih svečanosti lepe robinje obučene u zlato i drago kamenje, zaustavljale su se pred princom, kao i pred kraljem i kraljicom, njegovim roditeljima; jedna je pevala lepše od druge; princ im je pljeskao i smešio se na njih. Mala sirena je tada osećala najveću tugu. Zar nije ona još nedavno pevala hiljadu puta lepše od njih?

— Kad bi samo on mogao da sazna da sam ja, da bih mogla biti pored njega, zauvek žrtvovala svoj očaravajući glas!

Zatim, na dati znak lepe robinje počeše da izvode najlepše igre uz zvuke vrlo prijatne muzike. Tada mala sirena raširi svoje vitke ruke, uspravi se na svojim malim nogama, pa poče da se leprša, da se izvija, da igra s neuporedivom lakoćom.

Dotle niko nije video tako nešto. Pri svakom njenom pokretu, tako prirodnom, lepota je sve više i više sijala, a njene krupne duboke oči bile su izražajnije i od same pesme pevačica. Ceo skup je bio u zanosu, a naročito princ, koji ju je nazivao svojim malim nahočetom. Videći da je on gleda sa zadovoljstvom, ona nastavi da igra, iako je, svaki put kada bi joj noga dodirivala pod, osećala bol kao da se posekla.

Princ izjavi da želi da je uvek ima pored sebe kao paža, i njoj bi dozvoljeno da se odmara pred njegovim vratima na kadifnom jastučetu. On je nauči običajima ljudi, i ona ga je pratila dok je išao da se na konju šeta kroz zelene šume. Ona ga je pratila kad se peo na visoke planine, koje su ranije kod nje izazivale toliku radoznalost; sada bi ona jedva pogledala velelepnu i zanimljivu sliku u kojoj se moglo uživati, dok oblaci lete kao jato ptica selica; ona je videla samo princa.

Noću, kada bi posle dugog hoda osećala, umor, ona se, dok su svi spavali, izvlačila iz dvora, i silazila velikim mramornim stepenicama, pa stavljala svoje jadne nožice u vodu, da bi ublažila bolove. Tada je sanjala o onima koje je ostavila na morskom dnu. Jedne noći primeti ona svoje sestre, koje su se, umesto da se veselo šale kao nekada, približavale tužno, tražeći i gledajući na sve strane. Ona im dade znak; one je poznadoše, pritrčaše joj i rekoše koliko su bile tužne posle njenoga odlaska. Ona nije mogla ništa da im odgovori; ali od tog doba one su se sastajale skoro svake noći. Jedanput vide ona u daljini svoju staru baku, koja već godinama nije napuštala svoj podmorski dvor, i svoga oca, kralja mora, sa krunom na glavi. Oboje pružiše ruke prema njoj; ali njihovo dostojanstvo im nije dopuštalo da se približe obali.

Princ ju je iz dana u dan voleo sve više i više, kao što se voli zlatno dete, ili dobar drug; ali on nijednog trenutka nije pomišljao da se njome oženi; međutim trebalo je da se ona uda za njega: bez toga neće steći besmrtnost duše, a ako bi se on oženio kojom drugom, sutradan posle svadbe ona će se pretvoriti u pramen pene;

— Zar ti ne voliš mene više nego ostali svet? Izgleda da su to pitale oči sirote male, kada ju je princ ljubio u čelo.

— Da, ja tebe volim najviše — govorio je princ razumevajući njene nežne poglede. — Ti imaš najbolje srce od svih, ti si mi najodanija. A zatim, ti mnogo ličiš na jednu devojčicu koju sam jednom video, ali je neću više nikad naći. Bio sam na jednom brodu koji je potonuo. Talasi su me bacili na obalu blizu jednog hrama u kome je bilo više sveštenika; jedna od njih primetila me je i spasla mi život. Video sam je samo za nekoliko trenutaka. Ona bi bila jedina koju bih na ovome svetu mogao da volim svom svojom dušom. Ali ona je posvećena bogu. Ti neverovatno ličiš na nju: zbog tebe njena slika gotovo bledi u mome srcu; moja sreća te je dovela ovamo. Mi nećemo jedno drugo nikada napustiti.

— Avaj — reče mala sirena — da je on znao da sam ga ja otela od smrti, ja, koja sam ga nosila kroz buru, možda bi voleo mene kao onu lepu devojčicu čiju je uspomenu sačuvao.
I ona duboko uzdahnu; nije imala moći da plače i da se uteši suzama.

— Ali — mislila je ona dalje — ona je posvećena bogu. Ona neće nikada izaći iz hrama. Oni se nikada više neće susresti, A ja, ja sam blizu njega, viđam ga svakog dana; bdeću nad njim, voleću ga, posvetiću mu život. Neću imati besmrtnu dušu, ali neću zažaliti što se nisam pokolebala kada mi je veštica sve rekla.

Utom se pronese glas da princ treba uskoro da se oženi, da uzima jednu lepu princezu, kćer kralja jedne susedne zemlje. Spremljen je jedan veličanstven, sav pozlaćen brod, na kome princ treba da ode u tu zemlju, pod izgovorom da obiđe njena znamenita mesta, a u stvari da vidi onu koja mu je određena. Pratiće ga ogromna svita.

Mala sirena saže glavu nepoverljivo i nasmeja se na ove priče: ona je poznavala bolje nego svi drugi misli i srce princa.

— Treba da odem — rekao joj je on — da poslušam naređenje kralja, moga oca, i da posetim susednog kralja, čiju kćer oni žele da uzmem za ženu; ali oni me na to ne mogu naterati. Ja ne mogu da je volim; ona ne može ličiti na devojčicu iz hrama na koju me tvoje crte potsećaju. Ako treba da se oženim, pre ću da izaberem tebe. Ti si nema, ali tvoje oči govore tako slatkim jezikom.

Ona ode s njim na lepi brod.

— Ti se ne bojiš mora — zapita je on — zar ne?

On joj je govorio o burama, o lepim vremenima, o čudnovatim ribama i drugim bićima koja žive u okeanu; ona se nasmeja na ove reči. Zar nije ona bolje nego iko poznavala ono što se nalazi na dnu mora?

Te noći za vreme divne mesečine, dok su svi osim zapovednika broda spavali, ona se nasloni na ogradu broda i pokuša da prodre očima u plavu i prozračnu vodu. Mislila je da vidi dvor: svoga oca i na terasi svoju staru baku sa srebrnom krunom, koja je baš uprla pogled prema brodu. U tom trenutku njene sestre iziđoše iz talasa i pogledaše je tužno, kršeći ruke od očajanja. Ona im dade znak i nasmeja se, hoteći da im pokaže koliko je bila srećna. One su htele da se približe, ali naiđe jedan mornar, pa zato pobegoše zaronivši u more, tako da je čovek mislio da je video samo pramenove bele pene.

Ujutru, brod stiže u pristanište veličanstvene prestonice susednoga kralja. Zazvoniše sva zvona; sa vrhova kule odjeknuše fanfare, a pred gradskom kapijom bili su postrojeni vojnici pod zastavama, da bi odali poštu gostu svoga gospodara. Svake večeri ređale su se svečanosti, balovi, vatrometi i pretstave; ali princeza nije u njima učestvovala. Ona se nalazila, kako je doznao princ, daleko od ovog mesta u hramu gde su je strogo vaspitavali, da bi stekla sve kraljevske osobine.

Najzad, ona stiže. Mala sirena je bila vrlo radoznala da oceni njenu lepotu. Morala je da prizna da nikad nije videla tako ljupku pojavu, tako fino i tako prijatno lice, sa prozračnom kožom i pod dugim crnim trepavicama zatvoreno plave oči, koje su se smešile sa mnogo dobrote i ljubaznosti.

Princ, kad je ugleda, uzviknu:

— Ti si ona koja me je spasla kada sam kao mrtav ležao na obali!

Mlada priceza, sva rumena, odmah mu priznade.

Sve je, dakle, išlo najbolje, i prema želji dva kralja, bila je objavljena veridba s velikim svečanostima.

— Zaista, ja sam vrlo srećan — reče princ svojoj maloj prijateljici. — Nisam se ni usuđivao da tako nešto zamislim, jer mi se činilo nemogućim, ali se ipak dogodilo. Ti učestvuješ u mojoj sreći, ja znam, jer mi niko nije odan kao ti.

Mala sirena mu poljubi ruku u znak odobravanja, ali je njeno srce bilo slomljeno. Sve je bilo pripremljeno; sutradan po njihovoj svadbi ona će propasti i od nje će ostati samo malo pene.

Zvona su zvonila u punom jeku; glasnici su trčali kroz varoš objavljujući veridbu. U svim crkvama na oltarima bile su zapaljene srebrne svetiljke u kojima je gorelo mirisno ulje; u velikom hramu, okruženi najotmenijim zvanicama, princ i priceza sastaviše ruke i sveštenik blagoslovi njihovu veridbu. Deca obučena u belo mahala su zlatnim kadionicama; zvuci božanstvene muzike odjekivahu pod svodovima, ali mala sirena koja je, obučena u svilu i zlato, stajala blizu princeze na prvom počasnom mestu nije ništa videla i ništa čula od cele ove svečanosti. Mislila je da će odmah umreti i da je izgubila sve na ovom svetu.

Iste večeri princ i princeza odoše na brod. Topovska pucnjava je odjekivala, na sve strane videle su se samo zastave i svečani barjaci. Na kapetanovom mostu nalazio se jedan šator sav od zlata i purpura. Trebalo je da princ i princeza i sva njihova pratnja provedu noć na svežem vazduhu. Vetar je nadimao jedra i brod je plovio polako po prozračnom moru. Mala sirena seti se trenutka kada je prvi put izišla sa dna okeana: tada je videla istu veličansvenost, istu veselost. I ona tada zaigra, zaleluja kao lastavica kada je gone; nikada nije igrala tako božanstveno. Svi su se divili njenim vilinskim pokretima. Njene nožice su trpele užasne muke, ali ona to nije primećivala, jer je samo osećala bol koji joj je parao srce.

Znala je da je došao poslednji čas kada može da vidi onoga zbog koga je ostavila svoga oca, svoje sestre, svoju otadžbinu, žrtvovala svoj čudesni glas i svakoga dana preživljavala nečuvene muke, mada on to nije naslućivao nijednoga trenutka. Duboko more, zvezdano nebo, sve je pred njom nestajalo i ona je imala da utone u večnu noć bez misli, čak i bez sna; jer ona nije imala besmrtnu dušu; ona je nikad neće imati.

Bučna svečanost je i dalje tekla. Izgledalo je da i ona u njoj učestvuje. Igrala je, smejala se i pored očajanja koje joj je stezalo srce. Nije htela nikoga da ožalosti izrazom svoga bola.

Najzad, muzika prestade i malo pomalo sve se utiša. Ostao je samo krmar koji je bdeo i mala sirena koja je, naslonjena na ogradu broda, gledala prema istoku, očekujući zoru; znala je da pri pojavi prvog sunčanog zraka treba da umre. Odjednom, na površini talasa iskrsnuše njene sestre. Bile su blede kao ona; njihove lepe i duge kose nisu se više lepršale na vetru; nosile su kratku kosu.

— Prodale smo ih čarobnici — rekoše one — da bi ti došle u pomoć i da bi sprečile tvoju naglu smrt. Evo noža koji nam je dala. Pogledaj kako je oštar. Pre nego što grane sunce, treba njime da probodeš prinčevo srce, pa kada vrele kapi njegove krvi padnu na tvoje noge, one će se pretvoriti u riblji rep. Ti ćeš sići među nas, postaćeš ponovo sirena i živećeš trista godina. Ali, žuri se! Ti ili on, jedno od vas mora da strada pre izlaska sunca. Naša stara baka je očajna zbog tebe, tako da joj je opala seda kosa. Ubij princa koji je uzrok sveg našeg bola i vrati nam se, Žuri se! Zar ne vidiš na horizontu crveni sjaj? Za nekoliko trenutaka izići će sunce i biće dockan.

I s dubokim uzdahom u kome se izražavala sva njihova ljubav prema miloj sestri, iščezoše one pod talasima.

Mala sirena podiže purpurnu zavesu šatora. Polako se približi i poljubi u čelo princa; pogleda u nebo koje se sve više bojilo crvenilom zore; pogleda svoj nož, zatim ponovo upre pogled na princa koji spavajući poče u snu da izgovara ime svoje verenice. On ju je, dakle, mnogo voleo. Jedino je ona vladala njegovim mislima. U jednom trenutku ruka male sirene zadrhta grčevito; ona naglo baci nož u more. Nož zapara jednu crvenu brazdu; kapljice vode, koje prsnuše uvis, bile su kao krv. Poslednji put baci ona svoj pogled na princa, pa se zagnjuri u talase.

Ona oseti da joj se telo rastvara. Sunce se dizalo iznad talasa; njegovi zraci su ulivali blagu toplotu u hladnu penu i mala sirena nije osećala samrtničke muke. Videla je kako u vazduhu leti stotinu prozračnih, čudesnih bića kroz koja je nazirala bela jedra broda koji je odmicao i purpurne oblake na nebu. Ova bića su govorila jezikom koji je odjekivao kao najlepša muzika. Ali ni jedno ljudsko uvo nije moglo to da čuje, kao što nijedno ljudsko oko nije moglo da vidi njihova vazdušasta tela. Oni su se bez krila održavali u vazduhu jedino svojom lakoćom.

Mala princeza oseti da se odvaja od pene sa takvim telom.

— Kuda idem? — upita se ona glasom nežnim kao što je glas onih koje je slušala i čije je i samo lako ptičje treperenje skoro nemogućno
zamisliti.

— Ti dolaziš među nas, kćeri vazduha — glasio je odgovor — Sirena nema besmrtnu dušu i može da je dobije samo ako je zavoli neko ljudsko čedo. Njen večni život zavisi od jednog drugog bića. Kći vazduha takođe nema besmrtnu dušu, ali ona može da je zadobije u naknadu za svoja dobra dela. Tome mi težimo. U ovom trenutku mi letimo prema obalama krajnjega juga, gde vrućina ubija čoveka; mi mu donosimo svežinu i širimo mirise cveća; mi čistimo vazduh i gonimo bolesti. Kada za trista godina učinimo koliko više možemo korisnih usluga ljudima, dobijamo besmrtnu dušu. Ti, jadno dete, mora da si svim srcem težila ka istome cilju kao što je naš; ti si strašno patila. U naknadu za to stavljena si u isti red s nama i možeš dobrim delima posle tri stotine godina da dobiješ besmrtnu dušu.

Mala sirena u oduševljenju dižući pogled u nebo oseti prvi put kako se njene oči pune suzama, koje umiruju.

Na brodu ponovo zavlada raspoloženje. Svuda su tražili malu sirenu. Princ i njegova verenica, nagnuti na ogradu, gledali su očajnički u talase, misleći da je ona u njih utonula. Ona im nevidljiva priđe, poljubi u čelo njegovu verenicu i dunu iznad njih osvežavajući i blagotvorni vetrić. Zatim sa drugim kćerima vazduha sede na jedan ružičasti oblak koji je vetar nosio prema jugu.

— Za trista godina mi ćemo putovati takođe u carstvo božje — reče jedna od njenih novih drugarica.

— Mi čak možemo i ranije da tamo stignemo — dodade jedna druga. — Kada nevidljivo ulazimo u stanove ljudi i tamo naiđemo na neko dete, koje je obuzeto rđavim mislima, ako našim dahom možemo da ih otklonimo, pa se dete umesto da bude rđavo, popravi i postane radost svojih roditelja, tada se naše vreme kušanja skraćuje za godinu dana, ali se povećava za jedan dan, ako naš napor nije dovoljan da otkloni rđave misli iz dečje duše.

Hans Kristijan Andersen

Iz knjige: Andersen – Danske priče, Izdavač: Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A. D., Beograd, 1939.

Izvor i foto kolaži: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

JAPANSKE NARODNE BAJKE

Japanske narodne bajke

KENZO POBEDNIK

Izdržljivi samuraj

 

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

CRNAČKE NARODNE BAJKE I LEGENDE

Crnačke narodne bajke i legende

Legende:

Legenda o postanju

Legenda o slonu

 

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

 

SRPSKE NARODNE BAJKE

Najlepše srpske narodne bajke:

BAŠ-ČELIK

Čardak ni na nebu ni na zemlji

Nemušti jezik

Zlatna jabuka i devet paunica

U cara Trojana kozje uši

 

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

LEGENDE – Legenda o slonu (Crnačke narodne bajke)

LEGENDA O SLONU

U to vreme, a to vreme je vrlo daleko, ne bi se dalje moglo ni zamisliti, ljudi su živeli svi skupa u jednoj velikoj naseobini, a i životinje isto tako, svaka u svojoj naseobini, svaka prema svojoj vrsti: antilope su bile sa antilopama, divlje svinje sa divljim svinjama, leopardi sa leopardima, majmuni sa majmunima.

Ali je u svakom selu, da bi im zapovedao, bio jedan slon, te su tako slonovi bili raštrkani pošto je svaka porodica slonova zapovedala u drugoj naseobini; starešina svih njih, stari slon, živeo je sam u šumi, ali ako bi se javila neka nesuglasica, svi su pretstajali pred njega i on je mudro sudio.
Kad je stari slon mislio da su njegovi dani izbrojani, on je svoj duh preneo na svog naslednika i iščeznuo. Nikada, nikada ga više nisu videli, ali je njegov duh i dalje živeo.

Ljudi su živeli zasebno, daleko, daleko u šumi, i s njima nije bilo nijedne životinje, nijedne, čak ni psa. Što se tiče kokoši, nemam pojma, ali mislim da su i one bile s ostalim pticama.

Ljudi su bili zasebno: oni su jeli šumsko voće, ali su često lovili i životinje i jeli njihovo meso, i tada su nastajale zađevice kojima nije bilo kraja. Životinje su dolazile da se žale slonu; on naredi ljudima da dođu, ali oni nikako nisu dolazili i dalje su lovili životinje.
Bilo je toliko tužbi na ljude da slon na kraju reče: — Pošto oni ne dolaze, idem ja u njihovu naseobinu. On se snabde za put i pođe u naseobinu ljudi. Ali trebalo je najpre naći tu naseobinu, jer ljudi su je dobro sakrili, i to je bilo teško. Slon je išao: na svom putu on najpre naiđe na naseobinu leoparda.
— Kuda ćeš, stari? — Idem u naseobinu ljudi da sudim povodom njihovih nesuglasica s vama ostalima. — To je vrlo dobra zamisao. Da idemo i mi s tobom. — Ne, oni će se mnogo uplašiti. Više volim da idem sam tamo.

I slon je to rekao zato što je dobro znao da je Nzame stvorio ljude i da je starešina ljudi Nzameov sin, kao i on što je.
— Pa dobro! Ići ćeš sam, stari, ali odmori se jedan dan u našoj naseobini.

I slon pristade, jer su ga lepo dočekali, i ostade čitava dva dana u naseobini leoparda. On bi ostao čak i tri i više dana, ali nije bilo ništa više da se jede. On, dakle, nastavi svoj put i stigne u naseobinu antilopa. I tu mu prirede veliko veselje.
— A kuda idete tako, stari? — Idem u naseobinu ljudi da im sudim za njihove zađevice jer one mi dodijaše. — To je vrlo dobra zamisao. Da idemo i mi s tobom. — Ne, više volim da idem tamo sam, jer možda će vas oni noću pobiti! I antilope odgovoriše: — Dobro, ali odmori se kod nas bar dva dana.

I stari slon rado pristade, jer su antilope bile vrlo dobre prema njemu, i on osta čitava dva dana u naseobini antilopa. On bi ostao čak i tri i više dana, ali nije bilo ništa više da se jede, a on je ogladneo.

Stari slon se onda uputi u naseobinu divljih svinja. I tako od naseobine do naseobine, slon je stalno putovao.

Međutim starešina ljudi, koji je često pogledao u svoju amajliju (rog od antilope sa uglavljenim ogledalom na vrhu), odavna je saznao za dolazak slona, kao i to zašto on dolazi u naseobinu ljudi. To, on to nije želeo. I na svim stazama koje su vodile u njegovu naseobinu, nadaleko, vrlo nadaleko, sa svim ljudima i sa ženama koje su raznosile zemlju, on je kopao velike rupe i u njihovo dno pobijao zašiljene koce; tri, četiri, pet klopki rađale su se jedna za drugom na jedan čas, na dva časa, na tri časa hoda. I kada je najudaljenija bila završena, on reče svojim ljudima:

— Idite i nasecite mi stabljika manioke.
I ljudi odu da naseku manioke.
— Nabacajte stabljike i dobro prepokrite rupu.

I ljudi lepo rasporediše stabljike i posle nekoliko dana one ponovo izbiše, i više se nije videlo drvo. I na jedan čas hoda odatle, na istoj stazi, starešina ljudi naredi da se kopa druga jama.
I on reče svojim ljudima:
— Idite i donesite mi strukova patate.
Oni odu i vrate se sa mnogo strukova patate. I njihov starešina im reče:
— Rasporedite strukove povrh rupe.
Oni ih lepo rasporede, tako da se rupa više nikako nije primećivala.

I on tako naredi te na stazi iskopaše pet različitih rupa, prepokrivenih sa pet različitih biljaka. I na svakoj stazi koja je vodila u njegovu naseobinu, on naredi da se tako iskopa pet rupa. I to još nije bilo sve: bilo je i još nešto. Starešina ljudi bio je vrlo prepreden! On je ovako mislio u svojoj duši: — Ako slon vidi hrpu manioke na putu, on će se čuvati, jer je lukav!
I na stazi, daleko, daleko, na četiri pet raznih mesta on naredi da se rasadi manioka, ali ispod nje nije bilo rupe; a zatim dalje, iza prve rupe, on naredi da se rasadi još manioke, zatim patate, zatim drugih biljaka. I tako duž celog puta!

Stari slon je, dakle, išao u naseobinu ljudi. I evo gde na putu naiđe na hrpu manioke; i on ju je prevrtao svojom surlom, i opet prevrtao, jer je bio oprezan: ali nije naišao ni na šta sumnjivo.

— To je, reče on, poklon moje dece: ona su htela da mi pripreme šta da jedem u putu: ona su vrlo dobra. I kako se još uvek pomalo čuvao, on je samo načeo da jede manioku.
Smatrao je da je izvrsna: pojeo je zatim od druge celu hrpu; nije je bilo mnogo, a stari slon je bio vrlo krupan, mnogo krupniji nego današnji slonovi. Malo podalje, nova hrpa manioke. Stari slon joj priđe predostrožno, zatim gricne malčice; ništa sumnjivo.

— Ah! reče on, krasne dece! I on pojede celu hrpu, jer stari slon je bio velik, a hrpa mala. I stari slon je mnogo, mnogo hodio! I veče se približavalo kada on na stazi spazi novu hrpu manioke; kako je bio veoma gladan, on pojuri na nju. Tras! Ta hrpa je bila upravo povrh rupe. I kako je stari slon veoma brzo trčao, on upadne glavačke na zašiljeni kolac. I to je bilo dobro za njega! Jer inače bi ga kolac proburazio i on bi stradao. Ali glavom slomi kolac. I cele noći je stari slon ostao u dnu rupe vapeći i ječeći: — Nastradao sam!

Ali ujutru starešina ljudi, koji je bio tu sasvim blizu sa svojim ratnicima, dođe na ivicu rupe:
— Gle! Šta je ovo? reče on. Kako? Pa to je stari! Oh! Ko je mogao da ga namami da upadne ovde! I brzo, on nabaca zemlje i granja u rupu; ali kad vide da je rupa skoro zasuta i da će slon uskoro da izađe, on umakne što je brže mogao sa svim svojim ljudima. Stari slon, međutim, izađe iz upe i sav izubijan, sav nagnječen, nastavi svoj put, ali ga je jako bolela
glava, oči su mu bile pune zemlje i jedva je mogao da ide! Najzad, posle mnogih doživljaja, stari slon, pošto se u isti mah pozvao na svoje velike amajlije i na sve druge slonove, savlada smetnje i stigne u naseobinu ljudi.

Stigne na veliki trg; na njemu nije bilo više nikoga! Ali na njegovu zapovest, sve ostale životinje krenu u pohod sa zadatkom da vrate ljude.

Majmuni su ih gonili po drveću, divlje svinje i leopardi po šumama, ptice su odavale njihovo povlačenje, zmije su ih ujedale u travi, i oni su morali da dođu na suđenje.

Tako su ljudi dospeli pred starog slona, i starešina ljudi se jako plašio u svom srcu jer je video kako se smrt približava. On je „drhtao“, jer ko je video šta je posle smrti? Smrt je kao mesec. Ko je video šta je s druge strane?
Starešina ljudi je drhtao! Ali stari slon reče:

— Ti, dakle, priznaješ svoj greh? A starešina ljudi odgovori: — Priznajem! — Onda vidiš da ćeš nastradati? — O! Stari, ja sam mali, a ti si jak. Oprosti! O!

I stari slon reče: — To je istina, ja sam jak, a ti si slab, ali Nzame te je stvorio kao starešinu. Oprostiću ti dakle.

A starešina ljudi reče: — Hvala, blagodarim. I on oseti da mu je srcu laknulo.

Ali starešina leoparda istupi besno: — Stari, ti ne govoriš lepo. Ljudi su ubili moga brata: ja hoću da im se osvetim. I čovek to leopardu nadoknadi poklonima. A slon tada reče: — Sada ćete se „pobratimiti” i svađa će biti svršena. Starešina ljudi pozva svog brata i reče mu: Lizni krv leopardu i on tebi. I starešina leoparda reče svome bratu:
— Lizni krv čoveku i on tebi. U znak pobratimstva čovek liznu krv leopardu i leopard liznu krv čoveku i oni su živeli kao braća u istoj naseobini.

Ali i starešina orlova istupi napred i održa istu govoranciju, i starešina divljih svinja, i starešina gorila, i mnogo drugih, ali i oni u znak pobratimstva liznuše krv jedan drugome i nesuglasica nije više bilo.

I kako su tako otklonjene sve nesuglasice, i starešina slon reče: — Hoću da se pobratimim sa starešinom ljudi. Onda zaklaše jedno jare, jer se ono nije pobratimilo: ono je bilo rob čoveka; zaklaše veliko jare, i stari slon i starešina ljudi se pobratimiše. Stari slon upoznade amajlije starešine ljudi, a starešina ljudi amajlije starog slona. I od toga vremena stari slon je postao ototore ljudi i zbog toga se on mnogo poštuje. Oni koji to ne čine, to su „divljaci”.

Amana. Nema više.

Iz knjige: Crnačke narodne bajke, Izdavač: narodna knjiga, Beograd, 1960.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

LEGENDE – Legenda o postanju (Crnačke narodne bajke)

LEGENDA O POSTANJU

Evo šta mi je pričao moj otac, koji je to čuo od svoga oca, i tako odavno, odavno, od početka sveta!

U početku svega, sasvim u početku, kada ništa nije postojalo, ni čovek, ni životinje, ni biljke, ni nebo, ni zemlja, ništa, ništa, ništa, postojao je bog i on se zvao Nzame. I njih trojicu koji su Nzame mi nazivamo Nzame, Meber i Nkva.

I u početku Nzame stvori nebo i zemlju, i nebo zadrža za sebe. A na zemlju dahnu i pod dejstvom njegova daha nastadoše zemlja i voda, svaka za sebe. Nzame je stvorio sve i sva: nebo, sunce, mesec, zvezde, životinje, biljke, sve. I kada je završio sve što mi sada vidimo, pozvao je Mebera i Nkvu i pokazao im svoje delo:

— Je li dobro učinjeno to što sam učinio? — upita ih on.

— Da, dobro je učinjeno, odgovoriše oni.

— Ima li još nešto što bi trebalo da se učini?

A Meber i Nkva mu odgovoriše:
— Vidimo mnogo životinja, ali ne vidimo njihova gospodara: vidimo mnogo biljaka, ali ne vidimo njihova vlasnika.

I da bi postavili gospodara svega, među stvorenjima, oni odrediše slona, zato što je on bio mudar, leoparda, zato što je bio snažan i lukav, i majmuna, zato što je bio vragolast i hitar.

Ali Nzame je hteo da učini i nešto još bolje, i utroje oni sazidaše jedno stvorenje koje je gotovo sasvim ličilo na njih: jedan mu dade snagu, drugi moć, treći lepotu. Zatim mu njih trojica rekoše:

— Evo ti zemlje, ti si od sada gospodar svega što postoji. Kao i mi, ti živiš, sve i sva ti je potčinjeno, ti si gospodar.

Nzame, Meber i Nkva se ponovo popeše gore do svog prebivališta, novo stvorenje osta samo na zemlji i sve mu se pokoravaše.
Ali među životinjama slon osta prvak, leopard je zauzimao drugo mesto, a majmun treće, jer su njih Meber i Nkva prvo izabrali.

Nzame, Meber i Nkva dali su prvom čoveku ime Fam, što znači snaga.

Gordo zbog svoje moći, snage i lepote, jer je u te tri osobine nadmašivalo slona, leoparda i majmuna, gordo što je bolje od svih životinja, to prvo stvorenje okrete kud ne valja; ono postade oholo, ne htede više da obožava Nzamea i poče da ga prezire:

Jeje, o, la, jeje,
Bog na nebu, čovek na zemlji!
Jeje, o, la, jeje,
Bog je bog,
Čovek je čovek,
Svaki doma, svaki za sebe!

Bog je čuo tu pesmu. On oslušnu:
— Ko peva?
— Traži pa nađi, odgovori Fam. — Ko to peva?
— Jeje, o, la, jeje. — Ma ko peva? — Hej, ja pevam? viknu Fam.

Bog, sav besan, pozva Nzalana, grmljavinu: — Nzalane, hodi ovamo!

I Nzalan dojuri gromko grmeći: bou, bou, bou! I munja šinu i zapali šumu. Obrađena polja, kad se zapale, izgledaju prema toj vatri kao baklje od amone. Fii, fii, fii, sve je buktalo. Zemlja je kao i sada bila pokrivena šumama: gorelo je drveće, bilje, Pipipe, manioke, čak i klokočike u zemlji, sve se sušilo. Životinje, ptice, ribe, sve bi uništeno, i satrto. Ali na nesreću, stvarajući prvog čoveka, bog mu je rekao: — Ti nećeš umreti. A bog što daje, to više ne uzima. Da li je prvi čovek izgoreo, šta je s njim bilo, nemam pojma; on je u životu, ali gde je? Moji preci mi to uopšte nisu rekli. Šta je s njim bilo?

Nemam pojma, čekajte malo.

Ali bog pogleda zemlju, sasvim pocrnelu, bez igde ičega, pustu; on se zastide i htede da to ispravi. Meber i Nkva se posavetovaše u svome prebivalištu i učiniše ovo: po zemlji pocrneloj i pokrivenoj ugljem oni nasuše novi sloj zemlje; jedno drvo niče, poče da raste i sve više da raste, i kad bi neka njegova semenka pala na zemlju, nicalo bi novo drvo, kad bi
otpao neki list, on bi rastao, rastao, počeo bi da ide i postajao životinja, slon, leopard, antilopa, kornjača, sve, sve.

Kada bi neki list pao u vodu, on bi plivao i postajao riba, sardina, mrena, rak, ostriga, školjka, sve, sve. Zemlja je postala opet ono što je bila i ranije, što je i dan-danas.

II dokaz, deco moja, da su moje reči istinite je u tome što na izvesnim mestima, ako kopate zemlju, ponekad čak ozgo, naići ćete na tvrd, crn kamen koji se krši; ako ga bacite u vatru, on gori. Vi to odlično znate:

Zvižduk se raleže,
Slon dođe,
Hvala Slonu.

To kamenje, to su ostaci starih šuma, sagorelih šuma.

Međutim, Nzame, Meber i Nkva su se savetovali; — Potreban je starešina koji bi gospodario životinjama, reče Meber. — Svakako,
potreban je, reče Nkva. — Zaista, nastavi Nzame, ponovo ćemo napraviti čoveka, čoveka kao što je Fam, iste noge, iste ruke, ali ćemo mu okrenuti glavu i on će videti smrt. I tako učiniše. Taj čovek je, prijatelji moji, kao vi, kao ja.

Toga čoveka koji je ovde na zemlji bio prvi, otac svih nas, Nzame je nazvao Sekume, ali bog nije hteo da ga ostavi samog. On mu reče: Napravi sebi ženu od stabla. Sekume sebi napravi ženu, i ona poče da se kreće, i on je nazva Mbongve.

Praveći Sekumea i Mbongvu, Nzame ih je sačinio od dve strane: jedne spoljne, ove, vi je zovete gnul, telo, i druge koja živi u gnulu i koju svi zovemo nsisim.

Nsisim, to je ono što stvara senku, senka i nsisim, to je isto, i nsisim oživljava gnul, i nsisim odlazi kada čovek umre, ali nsisim ne umire. Dok je nsisim u svome gnulu, znate li gde on prebiva? U oku. Da, on prebiva u oku, i ta mala sjajna tačka koju vidite u sredini, to je nsisim.

Zvezda na nebu,
Vatra na zemlji,
Žar na ognjištu,
Duša u oku.
Magla, dim i smrt.

Sekume i Mbongve živeli su srećni ovde na zemlji i imali su tri sina: prvome su dali ime Nkur (budala, zao), drugom Bekale (onaj koji ne misli ništa), i on je na leđima nosio Mefera, trećeg (onoga koji je dobar, koji ume). Imali su i kćeri, koliko? Ne znam. I ta trojica imali su takođe decu i ta deca opet svoju decu. Mefer je otac našeg plemena, a ostali očevi ostalih plemena.

Međutim, Fama, prvog čoveka, bog strpa u rupu u zemlji i tu rupu pritisnu ogromnim kamenom. Ah! Lukavi Fam je dugo, dugo kopao: jednog dana probio se napolje. Ko je zauzeo njegovo mesto? Drugi ljudi. Ko se na njih rasrdio? Fam. Ko stalno gleda da im napakosti? Fam. Ko se skriva u šumi da ih ubija, u vodi da izvrće njihove čunove? Fam, čuveni Fam.
Tišina! Ne govorimo tako glasno, možda je tu i sluša nas:

Mir, ne mrdajte se!
Fam prisluškuje
Da bi počinio jade ljudima;
Mir, ne mrdajte se!

Zatim je ljudima koje je stvorio bog dao zakone. Nazivajući Sekuma, Mbongvu i njihove sinove, pozivajući ih sve, male i velike, velike i male, reče:

— Ubuduće evo vam zakona i vi ćete im se pokoravati:
„Nećete krasti u svom plemenu.
Nećete ubijati one koji vam ne čine zlo.
Nećete ići da jedete druge noću”.

— To je sve što od vas tražim; živite u miru u vašim naseobinama. Oni koji budu slušali moje zapovesti biće nagrađeni, njima ću dati ono što budu zaslužili, a ostale, njih ću kazniti. — Toliko.

Evo kako bog kažnjava one koji ga ne slušaju: Posle njihove smrti oni tumaraju noću, pateći i vapeći, i dok pomrčina pokriva zemlju, u doba kad čoveka hvata strava, oni ulaze u sela, ubijaju ili ranjavaju one na koje naiđu, čineći im svako zlo koje mogu.

U njihovu čast se igra posmrtna igra kedzamkedzam, ali to ništa ne pomaže. Na gumno ispred kolibe njima se iznose zdele sa najboljim jelima; oni jedu i smeju se, ali to ništa ne pomaže. I kada niko od onih koje su oni poznavali nije više među živima, tek tada oni čuju ngofio, ngofio, pticu smrti; oni odmah sasvim omršave, sasvim omršave i, evo, umru! Kuda oni odlaze, deco moja? Vi to znate kao i ja pre nego što pređu preko velike reke, oni dugo, dugo ostaju na jednom velikom, ravnom
kamenu: njima je hladno, smrzavaju se, bruu…

Zima i smrt, smrt i zima!
Hoću da zapušim uši. Zima i smrt,smrt i zima,
Jad i beda, o mati moja!

I kada svi pređu, prokletnici, Nzame ih na dugo, dugo vreme zatvara u ototolan, čemerno prebivalište u kome se trpi mnogo muka i nevolja…

Što se tiče dobrih, zna se da se oni posle smrti vraćaju u svoja sela; ali oni su zadovoljni ljudima, pogrebne svečanosti, igre u znak žalosti za njima vesele njihovo srce. Noću oni dolaze kod onih koje su poznavali i voleli, i pobuđuju u njih lepe snove, govore im šta treba da čine da bi dugo živeli, stekli velika bogatstva, imali verne žene (čujete li, vi, tamo, pored
vrata!), imali verne žene, imali mnogo dece i ulovili mnogo divljači. I poslednjeg slona koga sam oborio, prijatelji moji, na taj način sam saznao da on nailazi na moju zasedu.

I kada svi koje su oni poznavali pomru, dobri tek onda čuju ngofio, ngofio, pticu smrti; oni odmah počnu da se šire, isuviše šire, čak neizmerno, i umru! Kuda oni idu, deco moja? Vi to znate kao i ja. Bog ih uznosi na nebo i smešta ih pored sebe u Večernjoj zvezdi. Otuda nas oni gledaju, oni nas vide i zadovoljni su kada svetkujemo u čast njihove uspomene, a oči svih onih koji su pomrli čine da se zvezda tako sija.

Ono što su mi pričali moji preci, eto: a ja, Ndumemba, saznao sam to od svog oca Mbe, koji je to čuo od svog oca, a odakle je to čuo prvi od naših predaka, nemam pojma, nisam tu bio. — Toliko.

Iz knjige: Crnačke narodne bajke, Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 1960.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – Vuk i sedam jarića (Braća Grim)

VUK I SEDAM JARIĆA

Bila jednom jedna stara koza, koja je imala sedam jarića, pa ih je tako volela kao što majka svoju decu voli.

Jednoga dana, htela je da ide u šumu i donese hrane, pa je skupila sve sedmoro oko sebe i rekla:

— Draga deco, ja ću u šumu. Budite na oprezu od vuka. Ako on dođe, poješće vas sve od glave do pete. Taj se zlikovac često pretvara, ali vi ćete ga odmah poznati po njegovom grubom glasu i po crnim nogama.

Jarići rekoše:

— Draga majko, mi ćemo se već čuvati, bez brige možeš ići.

Zavrečala je tada stara i mirne duše krenula na put.

Nije dugo potrajalo, a neko zakuca na kućna vrata i viknu:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali jarići poznadoše vuka po grubome glasu.

— Ne otvaramo, vikali su oni, ti nisi naša majka. Ona ima fini, nežan glas, a tvoj glas je grub. Ti si vuk.

Ode tada vuk jednome trgovcu, pa kupi veliki komad krede. Pojede ga i omekša time svoj glas. Vrati se tada, zakuca na vrata i viknu:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali vuk je stavio na prozor svoje crne šape. Videla su to deca, pa povikala:

— Ne otvaramo. Naša majka nema tako crne noge. Ti si vuk.

Pohita onda vuk jednom pekaru i reče:

— Povredio sam nogu, namaži mi testo po njoj.

A kada je pekar namazao šapu, otrčao je vuk mlinaru i kazao:

— Pospi bela brašna po mojoj šapi.

Mlinar pomisli da vuk namerava nekog da prevari i ne htede, ali mu vuja reče:

— Ako to ne uradiš, poješću te.

Uplaši se tada mlinar, pa mu pobeli šapu. Eto, takvi su ljudi.

Ode onda zlikovac treći put na kućna vrata, pa zakuca i reče:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali jarići viknuše:

— Pokaži nam prvo šapu da vidimo da li si ti naša draga majčica.

Stavi on onda šapu na prozor, i kad oni videše da je bela, poverovaše da je sve istina što govori i otvoriše vrata.

Kad tamo, uđe vuk. Poplašiše se oni i htedoše da se sakriju. Jedno jare je skočilo pod sto, drugo u postelju, treće u peć, četvrto u kuhinju, peto u orman, šesto ispod umivaonika, sedmo u ormanče zidnog časovnika.

Ali vuk ih nađe sve i nije dugo oklevao nego progutao jedno za drugim. Samo najmlađe u časovniku nije našao.

Kada se nasitio vuk, odgegao je napolje, legao na zelenu livadu ispod drveta i zaspao.

Malo posle, vrati se stara koza iz šume kući.

Ah, šta je videla jadnica! Kućna vrata su stojala širom otvorena. Sto, stolice i klupe bile su oborene, umivaonik je ležao razbijen u paramparče, pokrivači i uzglavlja svučena s postelje. Tražila je svoju decu, ali ih nigde nije mogla naći.
Vikala ih redom po imenu, ali niko nije odgovarao. Najzad, kad pomenu svoje najmlađe, javio se jedan glasić:

— Draga majko, ja sam u ormančetu zidnog časovnika.

Izvadi ga ona odatle, a jare joj ispriča kako je vuk došao i sve ostale pojeo. Možete misliti, koliko je ona plakala zbog svoje jadne dece!

Najzad u svojoj žalosti iziđe iz kuće, a najmlađe jare potrča s njom. Kad stigoše na livadu, zatekoše vuka pod drvetom. Hrkao je tako da su sve grane drhtale. Posmatrala ga je koza sa svih strana, pa videla da se u njegovom punom trbuhu još nešto kreće i praćaka.

— Ah, Bože, pomislila je ona, da nisu još u životu moja jadna deca koju je on progutao za večeru.

Naredi jaretu da otrči kući pa da donese makaze, iglu i konac. Proseče ona čudovištu trbušinu i tek što jednom zareza, a već jedno jare provuče glavu, a kada dalje zareza, iskočiše sve šestoro i svi su bili još u životu, pa im čak ništa nije bilo, jer ih je vuk u svojoj proždrljivosti cele celcate proždrao. Ala su se radovali!

Grlili su svoju dragu majku i skakali kao ludi.

Ali stara reče:

— Idite sada, pa potražite veliko kamenje. Njime ćemo napuniti trbuh ove bezbožne zveri, dok još spava.

Sedam jarića pokupi kamenje brže-bolje, pa gurnu vuku u trbuh, što su mogli više. Tada stara nadvoje-natroje saši, a on ništa ne primeti, pa se čak i ne pokrete.

Kad se vuk najzad naspavao, diže se na noge, pa pošto je od kamenja u stomaku mnogo ožedneo, htede da ode do bunara i pije. Ali kad poče da se kreće tamo-amo, udari kamenje u njegovom trbuhu jedno o drugo i zalupa. Začudi se vuk i uzviknu:

Ovo niti dreči,
Nit ko jare vreči
Nego kao kamen
Po trbuhu zveči!

A kad je stigao do bunara, pa se nagao nad vodu da pije, povuče ga teško kamenje i on se utopi. A sedam jarića, kada to videše, dotrčaše i viknuše glasno:

— Vuk je svršio! Vuka nema više!

Pa su sa svojom majkom oko bunara igrali od radosti.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – Snežana i 7 patuljaka (Braća Grim)

SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA (originalan naziv bajke je SNEŽANA /

Bilo je to jednom usred zime i sneg je s neba padao kao perje, a jedna kraljica sedela je i šila kraj prozora koji je imao okvir od crne ebanovine. I dok je tako šila i gledala sneg, ubola se iglom u prst, pa su u sneg pale tri kapi krvi. I
rumena krv na belome snegu izgledala je tako lepo, da kraljica pomisli u sebi:

— Kada bih imala ćerku belu kao sneg, rumenu kao krv i crnu kao drvo ebanovo!

Ubrzo zatim dobila je ćerčicu, koja je bila bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao ebanovina, pa je zato i nazvana Snežana. A kada se dete rodilo, umrla je kraljica.

Posle godinu dana, oženio se kralj drugi put. Bila je to lepa žena, ali gorda i uobražena, pa nije mogla trpeti da je iko nadmaši lepotom.
Imala je čudotvorno ogledalo i kada bi stupila preda nj, pa se ogledala u njemu, rekla bi:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je.

A ogledalo bi odgovorilo:

Ni od koga, gospo, nadmašena nisi.
Najveća na svetu lepotica ti si.

Tada bi bila zadovoljna, jer je znala da ogledalo govori istinu.

Ali Snežana je rasla i bila sve lepša; i kad je imala sedam godina, bila je lepa kao vedar dan, lepša nego i sama kraljica. Kada je kraljica jednom upitala svoje ogledalo:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je
,
odgovorilo je ono:

Ti si lepa, gospo, — nije prazna hvala, —
Al’ sto puta lepša Snežanica mala.

Uplaši se tada kraljica, pa požute i pozelene od zavisti. Otada, kad bi ugledala Snežanu, prevrnulo bi joj se srce u grudima, toliko je mrzela devojku. I ta zavist i oholost rasli su kao korov u njenome srcu sve više, te ni danju ni noću nije imala mira.

Pozvala je jednoga lovca i rekla mu:

— Odvedi dete u šumu i da ga više očima ne vidim.

Lovac posluša i odvede Snežanu, ali kad htede da je ubije, poče ona plakati i reče:

— Ah, dragi lovče, pokloni mi život. Ja ću pobeći u najgušću šumu i nikada se više neću vratiti kući.

Pa pošto je ona bila tako dobra i lepa, sažali se lovac i reče:

— Beži onda, jadno dete!

Ostade tako Snežana u velikoj šumi sama samcita i bilo je toliko srah da je zagledala svaki list na drvetu i nije znala kako da se pomogne. Počela je tada da trči i trčala preko šiljatoga stenja i kroz trnje, a divlje zveri skakale su pored nje, ali joj ništa nažao nisu činile.

Trčala je ona, dok su je noge nosile, a kad se utom smrklo, videla je malu kuću i ušla unutra da se odmori. U kućici je bilo sve malo, ali tako fino i čisto da se prosto ispričati ne može. Stojao je jedan belo zastrven stočić sa sedam malih tanjira, svaki tanjirić sa svojom kašičicom, zatim sedam nožića i viljuščica i sedam čašica.
Kraj zida bilo je postavljeno sedam posteljica, jedna do druge, sve pokrivene snežno belim pokrivačem. Snežana, koja je bila tako gladna i žedna, uzela je sa svakog tanjirića po malo povrća i hleba, a iz svake čašice popila po kapljicu vina. Nije htela da jednome sve oduzme. Zatim, pošto je bila umorna, legla je u jedan krevetac, ali nijedan nije bio za nju potaman. Jedan suviše dug, drugi suviše kratak, dok najzad ne nađe da je sedmi dobar. Ostade u njemu, pomoli se Bogu i zaspa.

Kada se već sasvim smrklo, dođoše gospodari ove kućice. Bilo je to sedam patuljaka koji su kopali rude. Upališe svojih sedam fenjerčića, pa kada se u kućici osvetli, videše da je neko u njoj bio, jer nije ostalo sve onako u redu kao kada su otišli od kuće.

Prvi je rekao:

— Ko je na mojoj stoličici sedeo?

Drugi:

— Ko je iz moga tanjirića jeo?

Treći:

— Ko je moje parčence hleba okrnjio?

Četvrti:

— Ko je moje malo povrće načeo?

Peti:

— Ko je bo mojom viljuščicom?

Šesti:

— Ko je seko mojim nožićem?

Sedmi:

— Ko je pio iz moje čašice?

Tada se prvi osvrte i vide da je na njegovoj postelji mali nabor, pa uzviknu:

— Ko je moj krevetić izgužvao?

Dotrčaše drugi i uzviknuše:

— I u mome krevetiću neko je ležao.

A sedmi, kad vide svoju postelju, ugleda Snežanu koja je u njoj ležala i spavala.

Pozva on ostale koji dotrčaše i stadoše vikati od čuda, donesoše svojih sedam fenjerčića i osvetliše Snežanu.

— O, Bože, Bože, vikali su oni. Ala je ovo dete lepo!

I toliko su se radovali da je nisu prebudili nego ostavili da i dalje spava na krevetiću.

Sedmi patuljak spavao je kod svojih drugova, svakog sata kod drugoga, pa je tako prošla noć.

Kada je svanulo, probudila se Snežana, pa kada je videla sedam patuljaka, uplašila se. Ali oni su bili ljubazni i upitali je:

— Kako se zoveš?

— Zovem se Snežana, odgovorila je ona.

— Kako si dospela u našu kuću? pitali su dalje patuljci.

Ispričala im je ona kako je nju njena maćeha htela da ubije, ali lovac joj poklonio život, pa je trčala celoga dana, dok nije najzad našla njihovu kućicu.

Patuljci rekoše:

— Ako hoćeš da se brineš o našoj kući, da kuvaš, nameštaš postelje, pereš, šiješ i pleteš i ako hoćeš da sve držiš uredno i čisto, možeš ostati kod nas, pa ćeš imati hleba.

— Hoću, kazala je Snežana, vrlo rado.

I tako je ostala kod njih.

Držala im je kuću u redu; izjutra bi pošli oni u planinu pa tražili zlato i druge rude; uveče bi se vraćali, a jelo je moralo da ih dočeka.

Preko celog dana, devojka je bila sama i zato su je dobri patuljci opominjali govoreći:

— Čuvaj se svoje maćehe; ona će saznati uskoro da si ovde; ne puštaj nikoga unutra.

Ali kraljica kada je od lovca čula da je njen nalog izvršen, mislila je da je opet prva i najlepša. Kad je jednom stala pred ogledalo, rekla je opet:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje;
Najveća na svetu lepotica ko je?

Ali ogledalo je odgovorilo:

Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.

Uplaši se tada, jer je znala da ogledalo ne laže i videla da je nju lovac prevario i da je Snežana još u životu. Pa je onda smišljala i smišljala iznova kako da je uništi. Jer dok ne bude najlepša na celom svetu, nije od zavisti imala mira. Pa kada je najzad nešto izmislila, obojila je lice, obukla se kao stara torbarka, potpuno se prerušila. U tom obliku, krenula je preko sedam bregova do sedam patuljaka, zakucala na vrata i viknula:

— Krasnu robu prodajem, krasnu robu!

Snežana je pogledala kroz prozor i kazala.

— Dobar dan, draga gospođo. Šta to prodajete?

— Krasnu robu i prekrasnu, odgovorila je ona. Trake i vezice u svim bojama, — pa izvadila jednu koja je bila ispletena od šarene svile.

— Ovu poštenu ženu mogu pustiti unutra, pomislila je Snežana, skinula rezu s vrata i kupila jednu lepu traku.

— Dete moje, kazala je baba, ala lepo izgledaš. Hodi da te ja ovom trakom opašem.

Snežana nije nikakvo zlo slutila, nego posluša i pustila da joj traku stavi oko grudi. Ali baba tada stegnu tako brzo i tako jako, da Snežana izgubi dah i padne kao mrtva.

— Sad si bila najlepša! reče kraljica i požuri napolje.

Malo docnije, kad se smrklo, stiže kući sedam patuljaka, ali kako se uplašiše, kad videše da njihova draga Snežana leži na zemlji, da se ne kreće i ne miče kao da je mrtva. Podigoše je, pa kad videše da nju steže neka traka, rasekoše tu svilu. Poče ona tada opet polako da diše i, malo po malo, ožive.

Kada patuljci čuše šta se dogodilo, rekoše:

— Stara torbarka nije bila niko drugi nego ona bezbožna kraljica. Čuvaj se i ne puštaj nikog, kada mi nismo kraj tebe.

Ali zla žena, čim je stigla kući, prišla je ogledalu i pitala:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je?

A ogledalo je odgovorilo:

Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.

Kada je to čula, zakuca joj srce da iskoči, — toliko se uplašila, — jer je videla da je Snežana oživela opet.

— Ali sada, kazala je ona u sebi, izmisliću nešto što će te uništiti!

Veštičjim veštinama, u koje se dodro razumevala, napravi ona otrovan češalj. Preobuče se onda i uze oblik jedne druge stare žene. Krenula je tako preko sedam bregova do sedam patuljaka, zakucala na vrata i uzviknula:

— Krasnu robu prodajem, krasnu robu!

Snežana je pogledala kroz prozor i rekla:

— Produži put, ne smem nikog da puštam unutra.

— Pa smeš valjda da pogledaš! kazala je baba, izvadila otrovni češalj iz torbe i podigla ga.

Svide se ovaj češalj detetu toliko da se dade prevariti i otvori vrata. Kada se pogodiše, rekla je baba:

— E, sad ću te jednom lepo očešljati.

Jadna Snežana nije mislila ni na kakvo zlo i pustila babu da je češlja, ali tek što je češalj ušao u kosu, a otrov poče dejstvovati i devojka pade bez svesti.

— Ti, lepoto nad lepotama, kazala je pakosna žena, sad je s tobom svršeno!

Srećom, uskoro je bilo veče i sedam patuljaka stiže kući. Kad videše Snežanu kako leži na zemlji kao mrtva, posumnjali su odmah na maćehu, pa počeli da traže i našli otrovni češalj, i tek što su ga izvadili, a Snežana dođe k sebi i ispriča šta se dogodilo.

Opomenuše je tada još jednom da bude na oprezu i da nikome vrata ne otvara.

A kraljica kod kuće stala je pred ogledalo i rekla:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je

Ogledalo joj je odgovorilo isto kao pre:

Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.

Kada ču da ogledalo tako govori, zadrhtala je i zatreptala od gneva.

— Snežana mora umreti, viknula je ona, pa makar me to stalo sopstvenog života.

Otišla je onda u jednu sasvim skrivenu usamljenu odaju, u koju niko nije ulazio, pa napravila tu otrovnu, otrovnu jabuku. Spolja je izgledala ona tako lepa, bela i rumena, da bi svako ko je ugleda morao da je zaželi, ali ko god bi parče od nje pojeo — umirao bi otrovan.

Kada je jabuka bila gotova, obojila je ona lice i preobukla se u seljanku, pa pošla preko sedam bregova do sedam patuljaka. Zakucala je, Snežana pružila glavu kroz prozor i rekla:

— Ne smem nikog živog da pustim unutra. Sedam patuljaka mi je to zabranilo.

— Meni je pravo, odgovorila je seljanka. Lako ću ja prodati svoje jabuke. Evo, jednu ću ti pokloniti.

— Ne, kazala je Snežana, ne smem ništa da primim.

— Bojiš li se otrova? kazala je baba. Vidiš, raseći ću jabuku na dva dela. Ovaj rumeni pojedi ti, a ja ću beo pojesti.

Ali jabuka je bila napravljena tako veštački, da je samo rumena pola bila otrovna. Snežana se polakomi na lepu jabuku, pa kad je videla da seljanka jede, nije se mogla više uzdržati nego pružila ruku i uzela otrovnu polovinu. Ali tek što je jedan zalogaj stavila u usta a već je pala mrtva na zemlju.

Pogledala je nju kraljica svirepim pogledom, pa se nasmejala glasno i rekla:

— Bela kao sneg, rumena kao krv, crna kao ebanovina! Ovoga puta, patuljci te neće moći opet da probude.

A kada je kod kuće upitala ogledalo:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je,

ogledalo je najzad odgovorilo:

Ni od koga, gospo, nadmašena nisi,
Najveća na svetu lepotica ti si.

Tada se umirilo njeno zavidljivo srce, ukoliko se jedno zavidljivo srce može umiriti.

Patuljci, kada su se uveče vratili Žući, našli su Snežanu gde leži na zemlji. Dah joj više nije izlazio iz usta. Bila je mrtva. Podigoše je oni, stadoše da traže ne bi li našli nešto otrovno, otkopčavali je, češljali joj kosu, prali je vodom i vinom, ali ništa nije pomagalo. Dobro dete je bilo mrtvo i ostalo mrtvo.

Položiše je na odar, pa sva sedmorica sedoše kraj nje plačući i plakaše tri dana. Htedoše da je sahrane, ali videše je da je tako lepa kao živ čovek i da još ima krasne rumene obraze. Rekoše tada:

— Kako je možemo spustiti u crnu zemlju?

Poručiše zato providan kovčeg od stakla, da se sa svih strana može videti, položiše je u njega i napisaše zlatnim slovima njeno ime i da je bila kraljeva kći. Postaviše onda kovčeg na vrh brda i jedan od njih uvek je bio kraj nje i čuvao je. A
i životinje su dolazile da oplakuju Snežanu, prvo jedna sova, pa gavran, a najzad i golub.

Ležala je Snežana dugo vremena u kovčegu i izgledalo je stalno kao da spava, jer je još bila bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao ebanovina.

Dogodi se da jedan kraljević dospe u šumu i dođe u kuću sedam patuljaka da tu prenoći. Video je na bregu kovčeg i lepu Snežanu u njemu i pročitao šta je napisano zlatnim slovima. Rekao je patuljcima:

— Dajte mi taj stakleni kovčeg, a ja ću vam dati šta god tražite.

Ali patuljci odgovoriše:

— Ne damo ga mi ni za sve zlato na svetu.

— Onda mi ga poklonite, rekao je on, jer ja ne mogu živeti, ako ne budem gledao Snežanu. Čuvaću je i paziću je, kao svoje najdraže.

Kad ga čuše da tako govori, sažališe se dobri patuljci i dadoše mu kovčeg.

Kraljević naredi svojim slugama da ga ponesu na ramenima. Desi se usput da se oni sapletu o neki žbun, a od tog trešenja ispade Snežani otrovni zalogaj iz grla. I nije dugo potrajalo, a ona je otvorila oči, podigla poklopac sa kovčega i opet oživela.

— Ah, Bože, gde sam ja? upitala je ona.

Kraljević je rekao sav radostan:

— Ti si kod mene, — i ispričao šta se dogodilo, a onda kazao: — Ja te volim više nego sve na svetu; hodi sa mnom u dvor moga oca, bićeš mi žena.

Snežana pristade i pođe s njim i njihova je svadba proslavljena u velikom sjaju i divoti.

Na svetkovinu je pozvana i Snežanina bezbožna maćeha. Ali kada je ona obukla lepe haljine, stupila je pred ogledalo i rekla:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je?

Ogledalo je odgovorilo:

Najlepša si, al’ je, ne budi mi ljuta,
Nevesta Snežana lepša bezbroj puta.

Proklela je zla žena tada ceo svet, pa presvisla od zavisti i muke.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – TRNOVA RUŽICA (Braća Grim)

TRNOVA RUŽICA

Bili u staro doba jedan kralj i jedna kraljica koji su svakoga dana govorili:

— Ah, da imamo dete!

Ali dete nisu dobijali.

Dogodi se jednom, kada se kraljica kupala, da jedna žaba izmili iz vode na obalu, pa joj rekne:

— Želja će ti se ispuniti; pre nego što godina prođe donećeš ćerku na svet.

Što je žaba rekla, to se i desilo. I kraljica dobi devojčicu koja je bila tako lepa da kralj nije znao prosto šta će od radosti, pa je priredio veliku svetkovinu. Nije pozvao samo rođake, prijatelje i poznanike, nego i mudre čarobnice, kako
bi i one bile detetu blagonaklone. Živelo je trinaest mudrih čarobnica u njegovoj zemlji, ali kako je on imao samo dvanaest zlatnih tanjira iz kojih je trebalo da one jedu, morala je jedna da ostane kod kuće.

Svetkovina je proslavljena s mnogo sjaja i kada se završila, darivale su mudre čarobnice dete svojim čudesnim darovima: jedna vrlinom, druga lepotom, treća zdravljem i tako redom svim onim što se na svetu poželeti može.

Kada je jedanaesta rekla svoju želju, upade iznenada trinaesta u sobu. Htela je da se osveti zato što nije pozvana, pa ne pozdravi nikog i nikog ne pogleda nego viknu iz sveg glasa:

— Neka se kneginjica u petnaestoj godini na preslicu ubode i neka mrtva padne.

Pa ne progovorivši nijedne reči više, okrete se i napusti dvernicu.

Svi se uplašiše, ali tada stupi dvanaesta koja još nije izrekla svoju želju i pošto zlu kletvu nije mogla dići nego samo ublažiti, kazala je ona:

— Ali neka to ne bude smrt nego samo stogodišnji dubok san koji će prospavati kneginjica.

Kralj koji je hteo da svoje drago dete sačuva od nesreće izdade zapovest da se spale sve preslice u celoj kraljevini.

A na devojci ispuniše se svi darovi mudrih čarobnica, jer je bila tako lepa, čedna, ljubazna i pametna, da ju je svako morao zavoleti ko je vidi.

Dogodi se da onoga dana kada je napunila baš petnaest godina, kralj i kraljica odu od kuće a devojčica ostane sama u dvorcu. Lutala je svuda, razgledala sobe i sobice, kako joj je volja bila, i dospela je najzad do jedne stare kule. Popela se uskim zavijenim stepenicama i stigla do jednih malih vrata. U bravi je bio zarđali ključ i kada ga ona okrete, otskočiše vrata, a unutra, u sobici sedela je jedna baba s preslicom i vredno prela lan.

— Dobar dan, draga babo, kazala je kneginjica, šta ti radiš ovde?

— Predem, odgovorila je stara i klimnula glavom.

— A kakva je to stvar koja tako veselo skakuće? upitala je devojka.

Uzela je preslicu, pa i ona htela da prede. Ali tek što je preslicu dodirnula, a čarobna kletva se ispuni i ona se ubode u prst.
Onoga časa, kada oseti ubod, pade na postelju koja je tu stojala i zaspa čvrstim snom. A taj san se rasprostre na ceo dvor: kralj i kraljica, koji su se baš vratili kući i stupili u dvornicu, zadremaše odmah, a s njima svi dvorjani. Zaspaše i konji u staji, psi u dvorištu, golubi na krovu, muve na zidu, pa čak i vatra koja je plamtela na ognjištu utiša se i zaspa, i pečenje prestade da cvrči a kuvar, koji je svoga šegrta hteo da povuče za kosu, jer je zaboravio nešto, pusti ga i zahrka.
Utiša se i vetar, pa se na drveću pred dvorcem ne pokrete više nijedan listić.

Oko dvora poče da raste ograda od trnja, koja je svake godine bila sve viša i najzad obavila ceo dvor, pa i dalje rasla, tako da se ništa više od dvora nije moglo videti, čak ni zastava na krovu.

Ali po zemlji se pričala priča o lepoj uspavanoj Trnovoj Ružici, jer tako je nazvana kraljeva kći. A s vremena na vreme dolazili su kraljevići koji su hteli da prodru kroz ogradu do dvora. Ali nijedan od njih ne uspe, jer je trnje bilo jako
i nije ih puštalo ni koraka dalje.

Posle dugo, dugo godina dođe opet jedan kraljević u ovu zemlju i ču kako jedan starac priča o tome trnju, kao da je iza njega neki dvorac, u kome prekrasna kneginjica, Trnova Ružica zvana, spava već sto godina, a sa njom spavaju kralj i kraljica i svi u dvoru. On je čuo još od svoga dede da su mnogi kraljevići dolazili i pokušavali da prodru kroz ogradu od trnja, ali su svi rđavo prolazili.

Tada reče mladić:

— Ja se ne bojim. Poći ću da vidim lepu Trnovu Ružicu.

Dobri starac pokuša da ga odgovori, ali on nije slušao njegove reči.

Međutim, prošlo je baš sto godina i došao je dan kada je trebalo da se Trnova Ružica opet probudi. Kada se kraljević približio ogradi od trnja pretvori se ona u lepo veliko cveće, koje se rastvori samo od sebe i propusti ga netaknutog, pa se za njim opet zatvori, kao prava živa ograda.

U dvorištu dvorca vide on konje i šarene lovačke pse, gde leže i spavaju. Na krovu su opet sedeli golubi s glavom ispod krila. A kada je u kuću stupio, vide da spavaju muve na zidovima, da je kuvar u kuhinji ispružio ruku kao da hoće da dograbi šegrta, a da služavka sedi kraj crnoga petla, kao da ga hoće čerupati.

Produžio je dalje i video da u prestonoj dvornici leže svi dvorjani i spavaju, a gore na prestolu kralj i kraljica.

Još dalje je išao, a sve je bilo tako tiho da je mogao čuti sebe kako diše. Najzad je došao do kule i otvorio vrata male sobe u kojoj je spavala Trnova Ružica.

Ležala je tu i bila tako lepa da nije mogao očiju da odvoji od nje, te se saže i poljubi je. I čim ju je poljupcem dodirnuo, otvori ona oči, probudi se i pogleda ga vrlo ljubazno.

Siđoše tada zajedno, a kralj se probudi i kraljica i svi dvorjani, pa počeše jedno drugo da gledaju razrogačenih očiju. I konji u dvorištu ustadoše i otresoše se. Lovački psi skočiše i zamahaše repom. Golubi na krovu izvukoše glavice ispod krila, osvrtoše se na sve strane, pa odlepršaše u polje. Muve sa zidova poleteše dalje.

Vatra u kuhinji podiže se, zaplamte i poče kuvati jela. Pečenje opet zacvrča. A kuvar ošamari šegrta i ovaj viknu. Služavka petla najzad očerupa.

I tada je svadba mladoga kraljevića s Trnovom Ružicom proslavljena u svom sjaju i oni su zadovoljno živeli do svoga kraja.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)