Ознака: bajke

BAJKE – Vuk i sedam jarića (Braća Grim)

VUK I SEDAM JARIĆA

Bila jednom jedna stara koza, koja je imala sedam jarića, pa ih je tako volela kao što majka svoju decu voli.

Jednoga dana, htela je da ide u šumu i donese hrane, pa je skupila sve sedmoro oko sebe i rekla:

— Draga deco, ja ću u šumu. Budite na oprezu od vuka. Ako on dođe, poješće vas sve od glave do pete. Taj se zlikovac često pretvara, ali vi ćete ga odmah poznati po njegovom grubom glasu i po crnim nogama.

Jarići rekoše:

— Draga majko, mi ćemo se već čuvati, bez brige možeš ići.

Zavrečala je tada stara i mirne duše krenula na put.

Nije dugo potrajalo, a neko zakuca na kućna vrata i viknu:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali jarići poznadoše vuka po grubome glasu.

— Ne otvaramo, vikali su oni, ti nisi naša majka. Ona ima fini, nežan glas, a tvoj glas je grub. Ti si vuk.

Ode tada vuk jednome trgovcu, pa kupi veliki komad krede. Pojede ga i omekša time svoj glas. Vrati se tada, zakuca na vrata i viknu:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali vuk je stavio na prozor svoje crne šape. Videla su to deca, pa povikala:

— Ne otvaramo. Naša majka nema tako crne noge. Ti si vuk.

Pohita onda vuk jednom pekaru i reče:

— Povredio sam nogu, namaži mi testo po njoj.

A kada je pekar namazao šapu, otrčao je vuk mlinaru i kazao:

— Pospi bela brašna po mojoj šapi.

Mlinar pomisli da vuk namerava nekog da prevari i ne htede, ali mu vuja reče:

— Ako to ne uradiš, poješću te.

Uplaši se tada mlinar, pa mu pobeli šapu. Eto, takvi su ljudi.

Ode onda zlikovac treći put na kućna vrata, pa zakuca i reče:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali jarići viknuše:

— Pokaži nam prvo šapu da vidimo da li si ti naša draga majčica.

Stavi on onda šapu na prozor, i kad oni videše da je bela, poverovaše da je sve istina što govori i otvoriše vrata.

Kad tamo, uđe vuk. Poplašiše se oni i htedoše da se sakriju. Jedno jare je skočilo pod sto, drugo u postelju, treće u peć, četvrto u kuhinju, peto u orman, šesto ispod umivaonika, sedmo u ormanče zidnog časovnika.

Ali vuk ih nađe sve i nije dugo oklevao nego progutao jedno za drugim. Samo najmlađe u časovniku nije našao.

Kada se nasitio vuk, odgegao je napolje, legao na zelenu livadu ispod drveta i zaspao.

Malo posle, vrati se stara koza iz šume kući.

Ah, šta je videla jadnica! Kućna vrata su stojala širom otvorena. Sto, stolice i klupe bile su oborene, umivaonik je ležao razbijen u paramparče, pokrivači i uzglavlja svučena s postelje. Tražila je svoju decu, ali ih nigde nije mogla naći.
Vikala ih redom po imenu, ali niko nije odgovarao. Najzad, kad pomenu svoje najmlađe, javio se jedan glasić:

— Draga majko, ja sam u ormančetu zidnog časovnika.

Izvadi ga ona odatle, a jare joj ispriča kako je vuk došao i sve ostale pojeo. Možete misliti, koliko je ona plakala zbog svoje jadne dece!

Najzad u svojoj žalosti iziđe iz kuće, a najmlađe jare potrča s njom. Kad stigoše na livadu, zatekoše vuka pod drvetom. Hrkao je tako da su sve grane drhtale. Posmatrala ga je koza sa svih strana, pa videla da se u njegovom punom trbuhu još nešto kreće i praćaka.

— Ah, Bože, pomislila je ona, da nisu još u životu moja jadna deca koju je on progutao za večeru.

Naredi jaretu da otrči kući pa da donese makaze, iglu i konac. Proseče ona čudovištu trbušinu i tek što jednom zareza, a već jedno jare provuče glavu, a kada dalje zareza, iskočiše sve šestoro i svi su bili još u životu, pa im čak ništa nije bilo, jer ih je vuk u svojoj proždrljivosti cele celcate proždrao. Ala su se radovali!

Grlili su svoju dragu majku i skakali kao ludi.

Ali stara reče:

— Idite sada, pa potražite veliko kamenje. Njime ćemo napuniti trbuh ove bezbožne zveri, dok još spava.

Sedam jarića pokupi kamenje brže-bolje, pa gurnu vuku u trbuh, što su mogli više. Tada stara nadvoje-natroje saši, a on ništa ne primeti, pa se čak i ne pokrete.

Kad se vuk najzad naspavao, diže se na noge, pa pošto je od kamenja u stomaku mnogo ožedneo, htede da ode do bunara i pije. Ali kad poče da se kreće tamo-amo, udari kamenje u njegovom trbuhu jedno o drugo i zalupa. Začudi se vuk i uzviknu:

Ovo niti dreči,
Nit ko jare vreči
Nego kao kamen
Po trbuhu zveči!

A kad je stigao do bunara, pa se nagao nad vodu da pije, povuče ga teško kamenje i on se utopi. A sedam jarića, kada to videše, dotrčaše i viknuše glasno:

— Vuk je svršio! Vuka nema više!

Pa su sa svojom majkom oko bunara igrali od radosti.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – Snežana i 7 patuljaka (Braća Grim)

SNEŽANA I SEDAM PATULJAKA (originalan naziv bajke je SNEŽANA /

Bilo je to jednom usred zime i sneg je s neba padao kao perje, a jedna kraljica sedela je i šila kraj prozora koji je imao okvir od crne ebanovine. I dok je tako šila i gledala sneg, ubola se iglom u prst, pa su u sneg pale tri kapi krvi. I
rumena krv na belome snegu izgledala je tako lepo, da kraljica pomisli u sebi:

— Kada bih imala ćerku belu kao sneg, rumenu kao krv i crnu kao drvo ebanovo!

Ubrzo zatim dobila je ćerčicu, koja je bila bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao ebanovina, pa je zato i nazvana Snežana. A kada se dete rodilo, umrla je kraljica.

Posle godinu dana, oženio se kralj drugi put. Bila je to lepa žena, ali gorda i uobražena, pa nije mogla trpeti da je iko nadmaši lepotom.
Imala je čudotvorno ogledalo i kada bi stupila preda nj, pa se ogledala u njemu, rekla bi:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je.

A ogledalo bi odgovorilo:

Ni od koga, gospo, nadmašena nisi.
Najveća na svetu lepotica ti si.

Tada bi bila zadovoljna, jer je znala da ogledalo govori istinu.

Ali Snežana je rasla i bila sve lepša; i kad je imala sedam godina, bila je lepa kao vedar dan, lepša nego i sama kraljica. Kada je kraljica jednom upitala svoje ogledalo:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je
,
odgovorilo je ono:

Ti si lepa, gospo, — nije prazna hvala, —
Al’ sto puta lepša Snežanica mala.

Uplaši se tada kraljica, pa požute i pozelene od zavisti. Otada, kad bi ugledala Snežanu, prevrnulo bi joj se srce u grudima, toliko je mrzela devojku. I ta zavist i oholost rasli su kao korov u njenome srcu sve više, te ni danju ni noću nije imala mira.

Pozvala je jednoga lovca i rekla mu:

— Odvedi dete u šumu i da ga više očima ne vidim.

Lovac posluša i odvede Snežanu, ali kad htede da je ubije, poče ona plakati i reče:

— Ah, dragi lovče, pokloni mi život. Ja ću pobeći u najgušću šumu i nikada se više neću vratiti kući.

Pa pošto je ona bila tako dobra i lepa, sažali se lovac i reče:

— Beži onda, jadno dete!

Ostade tako Snežana u velikoj šumi sama samcita i bilo je toliko srah da je zagledala svaki list na drvetu i nije znala kako da se pomogne. Počela je tada da trči i trčala preko šiljatoga stenja i kroz trnje, a divlje zveri skakale su pored nje, ali joj ništa nažao nisu činile.

Trčala je ona, dok su je noge nosile, a kad se utom smrklo, videla je malu kuću i ušla unutra da se odmori. U kućici je bilo sve malo, ali tako fino i čisto da se prosto ispričati ne može. Stojao je jedan belo zastrven stočić sa sedam malih tanjira, svaki tanjirić sa svojom kašičicom, zatim sedam nožića i viljuščica i sedam čašica.
Kraj zida bilo je postavljeno sedam posteljica, jedna do druge, sve pokrivene snežno belim pokrivačem. Snežana, koja je bila tako gladna i žedna, uzela je sa svakog tanjirića po malo povrća i hleba, a iz svake čašice popila po kapljicu vina. Nije htela da jednome sve oduzme. Zatim, pošto je bila umorna, legla je u jedan krevetac, ali nijedan nije bio za nju potaman. Jedan suviše dug, drugi suviše kratak, dok najzad ne nađe da je sedmi dobar. Ostade u njemu, pomoli se Bogu i zaspa.

Kada se već sasvim smrklo, dođoše gospodari ove kućice. Bilo je to sedam patuljaka koji su kopali rude. Upališe svojih sedam fenjerčića, pa kada se u kućici osvetli, videše da je neko u njoj bio, jer nije ostalo sve onako u redu kao kada su otišli od kuće.

Prvi je rekao:

— Ko je na mojoj stoličici sedeo?

Drugi:

— Ko je iz moga tanjirića jeo?

Treći:

— Ko je moje parčence hleba okrnjio?

Četvrti:

— Ko je moje malo povrće načeo?

Peti:

— Ko je bo mojom viljuščicom?

Šesti:

— Ko je seko mojim nožićem?

Sedmi:

— Ko je pio iz moje čašice?

Tada se prvi osvrte i vide da je na njegovoj postelji mali nabor, pa uzviknu:

— Ko je moj krevetić izgužvao?

Dotrčaše drugi i uzviknuše:

— I u mome krevetiću neko je ležao.

A sedmi, kad vide svoju postelju, ugleda Snežanu koja je u njoj ležala i spavala.

Pozva on ostale koji dotrčaše i stadoše vikati od čuda, donesoše svojih sedam fenjerčića i osvetliše Snežanu.

— O, Bože, Bože, vikali su oni. Ala je ovo dete lepo!

I toliko su se radovali da je nisu prebudili nego ostavili da i dalje spava na krevetiću.

Sedmi patuljak spavao je kod svojih drugova, svakog sata kod drugoga, pa je tako prošla noć.

Kada je svanulo, probudila se Snežana, pa kada je videla sedam patuljaka, uplašila se. Ali oni su bili ljubazni i upitali je:

— Kako se zoveš?

— Zovem se Snežana, odgovorila je ona.

— Kako si dospela u našu kuću? pitali su dalje patuljci.

Ispričala im je ona kako je nju njena maćeha htela da ubije, ali lovac joj poklonio život, pa je trčala celoga dana, dok nije najzad našla njihovu kućicu.

Patuljci rekoše:

— Ako hoćeš da se brineš o našoj kući, da kuvaš, nameštaš postelje, pereš, šiješ i pleteš i ako hoćeš da sve držiš uredno i čisto, možeš ostati kod nas, pa ćeš imati hleba.

— Hoću, kazala je Snežana, vrlo rado.

I tako je ostala kod njih.

Držala im je kuću u redu; izjutra bi pošli oni u planinu pa tražili zlato i druge rude; uveče bi se vraćali, a jelo je moralo da ih dočeka.

Preko celog dana, devojka je bila sama i zato su je dobri patuljci opominjali govoreći:

— Čuvaj se svoje maćehe; ona će saznati uskoro da si ovde; ne puštaj nikoga unutra.

Ali kraljica kada je od lovca čula da je njen nalog izvršen, mislila je da je opet prva i najlepša. Kad je jednom stala pred ogledalo, rekla je opet:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje;
Najveća na svetu lepotica ko je?

Ali ogledalo je odgovorilo:

Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.

Uplaši se tada, jer je znala da ogledalo ne laže i videla da je nju lovac prevario i da je Snežana još u životu. Pa je onda smišljala i smišljala iznova kako da je uništi. Jer dok ne bude najlepša na celom svetu, nije od zavisti imala mira. Pa kada je najzad nešto izmislila, obojila je lice, obukla se kao stara torbarka, potpuno se prerušila. U tom obliku, krenula je preko sedam bregova do sedam patuljaka, zakucala na vrata i viknula:

— Krasnu robu prodajem, krasnu robu!

Snežana je pogledala kroz prozor i kazala.

— Dobar dan, draga gospođo. Šta to prodajete?

— Krasnu robu i prekrasnu, odgovorila je ona. Trake i vezice u svim bojama, — pa izvadila jednu koja je bila ispletena od šarene svile.

— Ovu poštenu ženu mogu pustiti unutra, pomislila je Snežana, skinula rezu s vrata i kupila jednu lepu traku.

— Dete moje, kazala je baba, ala lepo izgledaš. Hodi da te ja ovom trakom opašem.

Snežana nije nikakvo zlo slutila, nego posluša i pustila da joj traku stavi oko grudi. Ali baba tada stegnu tako brzo i tako jako, da Snežana izgubi dah i padne kao mrtva.

— Sad si bila najlepša! reče kraljica i požuri napolje.

Malo docnije, kad se smrklo, stiže kući sedam patuljaka, ali kako se uplašiše, kad videše da njihova draga Snežana leži na zemlji, da se ne kreće i ne miče kao da je mrtva. Podigoše je, pa kad videše da nju steže neka traka, rasekoše tu svilu. Poče ona tada opet polako da diše i, malo po malo, ožive.

Kada patuljci čuše šta se dogodilo, rekoše:

— Stara torbarka nije bila niko drugi nego ona bezbožna kraljica. Čuvaj se i ne puštaj nikog, kada mi nismo kraj tebe.

Ali zla žena, čim je stigla kući, prišla je ogledalu i pitala:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je?

A ogledalo je odgovorilo:

Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.

Kada je to čula, zakuca joj srce da iskoči, — toliko se uplašila, — jer je videla da je Snežana oživela opet.

— Ali sada, kazala je ona u sebi, izmisliću nešto što će te uništiti!

Veštičjim veštinama, u koje se dodro razumevala, napravi ona otrovan češalj. Preobuče se onda i uze oblik jedne druge stare žene. Krenula je tako preko sedam bregova do sedam patuljaka, zakucala na vrata i uzviknula:

— Krasnu robu prodajem, krasnu robu!

Snežana je pogledala kroz prozor i rekla:

— Produži put, ne smem nikog da puštam unutra.

— Pa smeš valjda da pogledaš! kazala je baba, izvadila otrovni češalj iz torbe i podigla ga.

Svide se ovaj češalj detetu toliko da se dade prevariti i otvori vrata. Kada se pogodiše, rekla je baba:

— E, sad ću te jednom lepo očešljati.

Jadna Snežana nije mislila ni na kakvo zlo i pustila babu da je češlja, ali tek što je češalj ušao u kosu, a otrov poče dejstvovati i devojka pade bez svesti.

— Ti, lepoto nad lepotama, kazala je pakosna žena, sad je s tobom svršeno!

Srećom, uskoro je bilo veče i sedam patuljaka stiže kući. Kad videše Snežanu kako leži na zemlji kao mrtva, posumnjali su odmah na maćehu, pa počeli da traže i našli otrovni češalj, i tek što su ga izvadili, a Snežana dođe k sebi i ispriča šta se dogodilo.

Opomenuše je tada još jednom da bude na oprezu i da nikome vrata ne otvara.

A kraljica kod kuće stala je pred ogledalo i rekla:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je

Ogledalo joj je odgovorilo isto kao pre:

Najlepša si, gospo, priznati se mora,
Najlepša od sviju koje ovde gledam,
Al’ beskrajno lepša, tamo preko gora,
Snežanica naša kod kepeca sedam.

Kada ču da ogledalo tako govori, zadrhtala je i zatreptala od gneva.

— Snežana mora umreti, viknula je ona, pa makar me to stalo sopstvenog života.

Otišla je onda u jednu sasvim skrivenu usamljenu odaju, u koju niko nije ulazio, pa napravila tu otrovnu, otrovnu jabuku. Spolja je izgledala ona tako lepa, bela i rumena, da bi svako ko je ugleda morao da je zaželi, ali ko god bi parče od nje pojeo — umirao bi otrovan.

Kada je jabuka bila gotova, obojila je ona lice i preobukla se u seljanku, pa pošla preko sedam bregova do sedam patuljaka. Zakucala je, Snežana pružila glavu kroz prozor i rekla:

— Ne smem nikog živog da pustim unutra. Sedam patuljaka mi je to zabranilo.

— Meni je pravo, odgovorila je seljanka. Lako ću ja prodati svoje jabuke. Evo, jednu ću ti pokloniti.

— Ne, kazala je Snežana, ne smem ništa da primim.

— Bojiš li se otrova? kazala je baba. Vidiš, raseći ću jabuku na dva dela. Ovaj rumeni pojedi ti, a ja ću beo pojesti.

Ali jabuka je bila napravljena tako veštački, da je samo rumena pola bila otrovna. Snežana se polakomi na lepu jabuku, pa kad je videla da seljanka jede, nije se mogla više uzdržati nego pružila ruku i uzela otrovnu polovinu. Ali tek što je jedan zalogaj stavila u usta a već je pala mrtva na zemlju.

Pogledala je nju kraljica svirepim pogledom, pa se nasmejala glasno i rekla:

— Bela kao sneg, rumena kao krv, crna kao ebanovina! Ovoga puta, patuljci te neće moći opet da probude.

A kada je kod kuće upitala ogledalo:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je,

ogledalo je najzad odgovorilo:

Ni od koga, gospo, nadmašena nisi,
Najveća na svetu lepotica ti si.

Tada se umirilo njeno zavidljivo srce, ukoliko se jedno zavidljivo srce može umiriti.

Patuljci, kada su se uveče vratili Žući, našli su Snežanu gde leži na zemlji. Dah joj više nije izlazio iz usta. Bila je mrtva. Podigoše je oni, stadoše da traže ne bi li našli nešto otrovno, otkopčavali je, češljali joj kosu, prali je vodom i vinom, ali ništa nije pomagalo. Dobro dete je bilo mrtvo i ostalo mrtvo.

Položiše je na odar, pa sva sedmorica sedoše kraj nje plačući i plakaše tri dana. Htedoše da je sahrane, ali videše je da je tako lepa kao živ čovek i da još ima krasne rumene obraze. Rekoše tada:

— Kako je možemo spustiti u crnu zemlju?

Poručiše zato providan kovčeg od stakla, da se sa svih strana može videti, položiše je u njega i napisaše zlatnim slovima njeno ime i da je bila kraljeva kći. Postaviše onda kovčeg na vrh brda i jedan od njih uvek je bio kraj nje i čuvao je. A
i životinje su dolazile da oplakuju Snežanu, prvo jedna sova, pa gavran, a najzad i golub.

Ležala je Snežana dugo vremena u kovčegu i izgledalo je stalno kao da spava, jer je još bila bela kao sneg, rumena kao krv i crnokosa kao ebanovina.

Dogodi se da jedan kraljević dospe u šumu i dođe u kuću sedam patuljaka da tu prenoći. Video je na bregu kovčeg i lepu Snežanu u njemu i pročitao šta je napisano zlatnim slovima. Rekao je patuljcima:

— Dajte mi taj stakleni kovčeg, a ja ću vam dati šta god tražite.

Ali patuljci odgovoriše:

— Ne damo ga mi ni za sve zlato na svetu.

— Onda mi ga poklonite, rekao je on, jer ja ne mogu živeti, ako ne budem gledao Snežanu. Čuvaću je i paziću je, kao svoje najdraže.

Kad ga čuše da tako govori, sažališe se dobri patuljci i dadoše mu kovčeg.

Kraljević naredi svojim slugama da ga ponesu na ramenima. Desi se usput da se oni sapletu o neki žbun, a od tog trešenja ispade Snežani otrovni zalogaj iz grla. I nije dugo potrajalo, a ona je otvorila oči, podigla poklopac sa kovčega i opet oživela.

— Ah, Bože, gde sam ja? upitala je ona.

Kraljević je rekao sav radostan:

— Ti si kod mene, — i ispričao šta se dogodilo, a onda kazao: — Ja te volim više nego sve na svetu; hodi sa mnom u dvor moga oca, bićeš mi žena.

Snežana pristade i pođe s njim i njihova je svadba proslavljena u velikom sjaju i divoti.

Na svetkovinu je pozvana i Snežanina bezbožna maćeha. Ali kada je ona obukla lepe haljine, stupila je pred ogledalo i rekla:

Kaži meni, kaži, ogledalo moje,
Najveća na svetu lepotica ko je?

Ogledalo je odgovorilo:

Najlepša si, al’ je, ne budi mi ljuta,
Nevesta Snežana lepša bezbroj puta.

Proklela je zla žena tada ceo svet, pa presvisla od zavisti i muke.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – TRNOVA RUŽICA (Braća Grim)

TRNOVA RUŽICA

Bili u staro doba jedan kralj i jedna kraljica koji su svakoga dana govorili:

— Ah, da imamo dete!

Ali dete nisu dobijali.

Dogodi se jednom, kada se kraljica kupala, da jedna žaba izmili iz vode na obalu, pa joj rekne:

— Želja će ti se ispuniti; pre nego što godina prođe donećeš ćerku na svet.

Što je žaba rekla, to se i desilo. I kraljica dobi devojčicu koja je bila tako lepa da kralj nije znao prosto šta će od radosti, pa je priredio veliku svetkovinu. Nije pozvao samo rođake, prijatelje i poznanike, nego i mudre čarobnice, kako
bi i one bile detetu blagonaklone. Živelo je trinaest mudrih čarobnica u njegovoj zemlji, ali kako je on imao samo dvanaest zlatnih tanjira iz kojih je trebalo da one jedu, morala je jedna da ostane kod kuće.

Svetkovina je proslavljena s mnogo sjaja i kada se završila, darivale su mudre čarobnice dete svojim čudesnim darovima: jedna vrlinom, druga lepotom, treća zdravljem i tako redom svim onim što se na svetu poželeti može.

Kada je jedanaesta rekla svoju želju, upade iznenada trinaesta u sobu. Htela je da se osveti zato što nije pozvana, pa ne pozdravi nikog i nikog ne pogleda nego viknu iz sveg glasa:

— Neka se kneginjica u petnaestoj godini na preslicu ubode i neka mrtva padne.

Pa ne progovorivši nijedne reči više, okrete se i napusti dvernicu.

Svi se uplašiše, ali tada stupi dvanaesta koja još nije izrekla svoju želju i pošto zlu kletvu nije mogla dići nego samo ublažiti, kazala je ona:

— Ali neka to ne bude smrt nego samo stogodišnji dubok san koji će prospavati kneginjica.

Kralj koji je hteo da svoje drago dete sačuva od nesreće izdade zapovest da se spale sve preslice u celoj kraljevini.

A na devojci ispuniše se svi darovi mudrih čarobnica, jer je bila tako lepa, čedna, ljubazna i pametna, da ju je svako morao zavoleti ko je vidi.

Dogodi se da onoga dana kada je napunila baš petnaest godina, kralj i kraljica odu od kuće a devojčica ostane sama u dvorcu. Lutala je svuda, razgledala sobe i sobice, kako joj je volja bila, i dospela je najzad do jedne stare kule. Popela se uskim zavijenim stepenicama i stigla do jednih malih vrata. U bravi je bio zarđali ključ i kada ga ona okrete, otskočiše vrata, a unutra, u sobici sedela je jedna baba s preslicom i vredno prela lan.

— Dobar dan, draga babo, kazala je kneginjica, šta ti radiš ovde?

— Predem, odgovorila je stara i klimnula glavom.

— A kakva je to stvar koja tako veselo skakuće? upitala je devojka.

Uzela je preslicu, pa i ona htela da prede. Ali tek što je preslicu dodirnula, a čarobna kletva se ispuni i ona se ubode u prst.
Onoga časa, kada oseti ubod, pade na postelju koja je tu stojala i zaspa čvrstim snom. A taj san se rasprostre na ceo dvor: kralj i kraljica, koji su se baš vratili kući i stupili u dvornicu, zadremaše odmah, a s njima svi dvorjani. Zaspaše i konji u staji, psi u dvorištu, golubi na krovu, muve na zidu, pa čak i vatra koja je plamtela na ognjištu utiša se i zaspa, i pečenje prestade da cvrči a kuvar, koji je svoga šegrta hteo da povuče za kosu, jer je zaboravio nešto, pusti ga i zahrka.
Utiša se i vetar, pa se na drveću pred dvorcem ne pokrete više nijedan listić.

Oko dvora poče da raste ograda od trnja, koja je svake godine bila sve viša i najzad obavila ceo dvor, pa i dalje rasla, tako da se ništa više od dvora nije moglo videti, čak ni zastava na krovu.

Ali po zemlji se pričala priča o lepoj uspavanoj Trnovoj Ružici, jer tako je nazvana kraljeva kći. A s vremena na vreme dolazili su kraljevići koji su hteli da prodru kroz ogradu do dvora. Ali nijedan od njih ne uspe, jer je trnje bilo jako
i nije ih puštalo ni koraka dalje.

Posle dugo, dugo godina dođe opet jedan kraljević u ovu zemlju i ču kako jedan starac priča o tome trnju, kao da je iza njega neki dvorac, u kome prekrasna kneginjica, Trnova Ružica zvana, spava već sto godina, a sa njom spavaju kralj i kraljica i svi u dvoru. On je čuo još od svoga dede da su mnogi kraljevići dolazili i pokušavali da prodru kroz ogradu od trnja, ali su svi rđavo prolazili.

Tada reče mladić:

— Ja se ne bojim. Poći ću da vidim lepu Trnovu Ružicu.

Dobri starac pokuša da ga odgovori, ali on nije slušao njegove reči.

Međutim, prošlo je baš sto godina i došao je dan kada je trebalo da se Trnova Ružica opet probudi. Kada se kraljević približio ogradi od trnja pretvori se ona u lepo veliko cveće, koje se rastvori samo od sebe i propusti ga netaknutog, pa se za njim opet zatvori, kao prava živa ograda.

U dvorištu dvorca vide on konje i šarene lovačke pse, gde leže i spavaju. Na krovu su opet sedeli golubi s glavom ispod krila. A kada je u kuću stupio, vide da spavaju muve na zidovima, da je kuvar u kuhinji ispružio ruku kao da hoće da dograbi šegrta, a da služavka sedi kraj crnoga petla, kao da ga hoće čerupati.

Produžio je dalje i video da u prestonoj dvornici leže svi dvorjani i spavaju, a gore na prestolu kralj i kraljica.

Još dalje je išao, a sve je bilo tako tiho da je mogao čuti sebe kako diše. Najzad je došao do kule i otvorio vrata male sobe u kojoj je spavala Trnova Ružica.

Ležala je tu i bila tako lepa da nije mogao očiju da odvoji od nje, te se saže i poljubi je. I čim ju je poljupcem dodirnuo, otvori ona oči, probudi se i pogleda ga vrlo ljubazno.

Siđoše tada zajedno, a kralj se probudi i kraljica i svi dvorjani, pa počeše jedno drugo da gledaju razrogačenih očiju. I konji u dvorištu ustadoše i otresoše se. Lovački psi skočiše i zamahaše repom. Golubi na krovu izvukoše glavice ispod krila, osvrtoše se na sve strane, pa odlepršaše u polje. Muve sa zidova poleteše dalje.

Vatra u kuhinji podiže se, zaplamte i poče kuvati jela. Pečenje opet zacvrča. A kuvar ošamari šegrta i ovaj viknu. Služavka petla najzad očerupa.

I tada je svadba mladoga kraljevića s Trnovom Ružicom proslavljena u svom sjaju i oni su zadovoljno živeli do svoga kraja.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – Doktor sveznalica (Braća Grim)

DOKTOR SVEZNALICA

Bio jednom jedan siromašan seljak po imenu Rak, koji je sa dva vola odvezao tovar drva u grad i prodao za dva talira jednom doktoru. Kada su mu novac isplaćivali, sedeo je doktor baš za stolom. Vide tada seljak kako on lepo jede i pije, pa požele da i on bude doktor. Zastade zato još malo i zapita najzad da li bi on mogao da izuči za doktora.

— O, rekao je doktor u šali, začas to može biti.

— A šta moram da uradim? upitao je seljak.

— Kupi prvo jedan bukvar, ali takav u kome je spreda naslikan petao. Drugo, prodaj svoja kola i dva svoja vola, pa kupi haljine i sve što je inače za doktorisanje potrebno. Treće, poruči da ti izmoluju tablu s rečima: „Ja sam Doktor Sveznalica“, pa je zakuj iznad svojih vrata.

Seljak učini sve kao što mu je rečeno.

Kada je već malo doktorisao, ali ne isuviše, ukradoše novac jednom velikom, bogatom gospodinu. Rekoše tome gospodinu neki poznanici za Doktora Sveznalicu, koji stanuje u tom i tom selu pa mora biti da zna kud se deo novac. Naredi zato ovaj da se upregnu konji u kola, odveze se do sela i upita seljaka da li je on Doktor Sveznalica.

— Da, mi smo.

— Pa pođite onda s nama, da nam opet nađete ukradeni novac.

— Hoćemo, ali i Greta, naša žena, mora s nama.

Gospodin pristade, pa ih oboje posadi u kola i oni se povezoše zajedno.

Kada dospeše na njegovo poljsko dobro, bio je sto postavljen, pa i seljaka pozvaše da ruča.

— Da, ali i naša žena Greta, rekao je on, pa seo s njom za sto.

Kada je onda naišao prvi sluga s činijom lepog jela, gurnuo je seljak svoju ženu i rekao:

— Greto, ovo je prvi.

Mislio je da je to prvi koji jelo donosi.

Ali sluga pomisli da je hteo kazati: „Ovo je prvi lopov“, pa pošto je to odista bio, uplaši se i reče napolju svojim drugovima:

— Doktor zna sve, mi ćemo rđavo proći. Rekao je da sam ja prvi.

Drugi nije hteo unutra, ali je ipak morao. I kad je ušao s činijom, gurnuo je seljak svoju ženu:

— Greto, ovo je drugi.

Sluga se takođe uplaši i požuri se da iziđe.

Treći nije bolje prošao. Seljak je opet rekao:

— Greto, ovo je treći.

Četvrti je morao uneti poklopljenu činiju i domaćin reče doktoru da pokaže svoju veštinu i pogodi šta se unutra nalazi; a unutra su bili rakovi. Seljak pogleda činiju, pa ne znađaše kako će se izvući i uzdahnu:

— Ah, jadni Rače, jadni Rače!

Kada je domaćin to čuo, uzviknuo je:

— I to je pogodio! Onda će pogoditi i ko je novac uzeo.

Sluga se mnogo uplaši i namignu doktoru da malo iziđe. I čim je on izišao, priznadoše mu sva četvorica da su oni ukrali novac. Vratiće ga rado i daće mu još dosta novaca, ako ih ne izda. Inače, odoše im glave. Doktor pristade, uđe
opet, sede za sto i reče:

— Gospodaru, sada ću u svojoj knjizi da potražim gde se novac nalazi.

Ali peti sluga uvuče se u peć, jer je hteo čuti da li doktor ne zna još štogod. A doktor je seo i otvorio svoj bukvar, pa počeo da ga prelistava tražeći petla. I pošto ga nije odmah mogao da nađe, rekao je:

— Tu si ti i moraćeš da iziđeš na videlo.

Tad onaj u peći pomisli da doktor na njega cilja pa sav u strahu iskoči i viknu:

— Ovaj čovek sve zna.

Doktor Sveznalica pokaza onda domaćinugde je novac, ali ne reče ko je ukrao, dobi sa obe strane mnogo novaca kao nagradu i postade čuven čovek.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – CRVENKAPA (Braća Grim)

CRVENKAPA

Bila jednom jedna mala, slatka devojčica, koju je morao svako da zavoli ko je samo pogleda, a najviše je nju volela njena baba koja prosto nije znala šta će sve da da ovom detetu. Jednom joj je poklonila kapicu od crvenog baršuna, pa kako joj
je ta kapa dobro stojala i ona je uvek samo nju nosila, prozvali su je Crvenkapa.

Jednog dana, reče majka Crvenkapi:

— Hodi, Crvenkapice, evo ti parče kolača i jedna boca vina. Odnesi to babi. Ona je bolesna i slaba, pa neka se krepi. Požuri pre nego što sunce upeče. A kada iziđeš napolje, idi lepo i pametno i nemoj bežati s puta, inače ćeš pasti i razbiti staklo, pa ni baba neće imati ništa. A kada uđeš u njenu sobu, ne zaboravi da joj poželiš dobro jutro i nemoj prvo zagledati u sve
uglove.

— Sve ću dobro uraditi, kazala je Crvenkapica majci i onda se rukovala s njom.

Ali baba je stanovala u šumi, pola sata od sela. I tek što je Crvenkapica ušla u šumu, sretne je vuk. Ali Crvenkapica nije znala kako je to opasna zver i nije ga se plašila.

— Dobar dan, Crvenkapice, rekao je on.
— Hvala lepo, vuče.
— Kud si tako poranila, Crvenkapice?
— Idem svojoj babi.
— A šta nosiš to ispod kecelje?
— Kolač i vino; juče smo pekli, pa će bolesnoj i slaboj babi prijati i ona će se okrepiti time.
— Crvenkapice, gde stanuje tvoja baba?
— Još dobrih četvrt časa dalje u šumi, ispod tri velika hrasta, tu stoji njena kuća, dole su lešnici, mora biti da znaš, — kazala je Crvenkapica.

Vuk je mislio u sebi:
— Fini je zalogaj ovo mlado nežno stvorenje. Još bolje će prijati no baba. Moraš samo postupati lukavo, da obe uhvatiš.

Pođe onda vuk pored Crvenkapice, pa reče:
— Crvenkapice, pogledaj samo lepo cveće svud unaokolo. Zašto se ne osvrneš? Čini mi se, ti ne čuješ kako ptičice ljupko pevaju. Ideš tako zamišljena, kao da si u školu pošla, a tako je veselo ovde u šumi.

Crvenkapica bolje pogleda, pa kada vide kako sunčani zraci poigravaju ovde-onde u drveću, a lepo cveće sve prekrilo, pomisli u sebi:
— Ako babi donesem buket svežeg cveća, radovaće se i tome. Tako je rano, da ću još na vreme stići.

Strčala je zato s puta u šumu i potražila cveće. Pa kad bi jedan buket otkinula, učinilo bi joj se da je lepši onaj koji dalje stoji, potrčala njemu i tako ulazila sve dublje u šumu.

A vuk je krenuo pravo babinoj kući i zakucao na vrata.

— Ko je to?

— Crvenkapica. Nosi kolač i vino, otvori.

— Pritisni samo na kvaku, viknula je baba. Slaba sam, pa ne mogu da ustanem.

Vuk pritisnu na kvaku, vrata otskočiše, a on pođe, ne rekavši ni reči, pravo babinom krevetu i proguta je. Obuče tada njene haljine, stavi njenu noćnu kapicu na glavu, leže u postelju i navuče zavese.

Crvenkapica je dotle trčala za cvećem i kad je toliko nakupila da više nije mogla poneti, pade joj opet baba na pamet i ona pođe k njoj. Iznenadila se što su vrata otvorena, a kada je ušla u sobu, pomislila je:

— O, Bože, kako mi je danas neki strah u duši, a inače se tako radujem, kada dođem babi.

Kazala je: „Dobro jutro“, ali nije dobila odgovora. Prišla je tada postelji i uklonila zavesu. Ležala je tu baba, a navukla kapu duboko na lice i izgledala tako čudnovato.

— Je li baba, što su ti tako velike uši?

— Da te bolje čujem!

— Je li, baba, što su ti tako velike oči?

— Da te bolje vidim!

— Je li, baba, što su ti tako velike ruke?

— Da te bolje mogu uhvatiti!

— Ali, baba, što imaš tako užasno velika usta?

— Da te bolje mogu pojesti!

I tek što je to vuk rekao, već je skočio iz postelje i progutao jadnu Crvenkapicu.

Čim je vuk nasitio svoju proždrljivost, legao je opet u postelju, zaspao i počeo užasno da hrče.

Lovac je baš prolazio pored kuće i pomislio:
— Ala baba hrče! Moram videti da joj nije zlo.

Ušao je onda u sobu i kad je stigao do postelje, video da vuk leži u njoj.
— Ovde li te nađoh, stari grešniče! rekao je on. Odavno sam te tražio.

Hteo je već da opali iz svoje puške, kada se seti da je vuk možda progutao babu i da se ona još može spasti. Zato ne opali nego uze jedne makaze i vuku koji je spavao raseče trbuh. Tek što je nekoliko puta zasekao, a već vide kako se blista crvena kapica, i još nekoliko rezova, a devojčica iskoči napolje i uzviknu:

— Ah, ala sam se uplašila! Što je mračno u vukovom trbuhu…

A onda i stara baba ispade živa, mada je jedva disala.

Crvenkapica brzo donese veliko kamanje, pa njime napuniše buku trbuh. I kada se on probudi, hteo je da pobegne, ali je kamenje bilo teško, te se odmah srušio i skončao.

Bili su sada sve troje zadovoljni. Lovac odera vuku kožu i odnese je kući, baba pojede kolač i popi vino koje je Crvenkapica donela, pa opet dođe k sebi, a Crvenkapica je mislila:

— Nikad više u životu neću sama skrenuti s puta u šumu, kada mi majka to zabrani.

_________

Pričaju još da je jednom, kada je Crvenkapica opet babi nosila kolače, oslovio nju jedan drugi vuk i hteo da je odmami s puta. Ali Crvenkapa se dobro čuvala i išla pravo svojim putem, pa rekla babi da je srela vuka koji joj je poželeo dobar dan i gledao je tako zlim očima.

— Da nije bilo to nasred druma, on bi me pojeo.

— Hodi, rekla je baba, zatvorićemo vrata da ne može ući.

Malo zatim zakuca vuk i viknu:
— Otvori, baba, ja sam, Crvenkapica, nosim ti kolače.

Ali one su ćutale i nisu otvarale vrata. Tada se vuja poče šunjati oko kuće, skoči najzad na krov i htede da pričeka kad Crvenkapa uveče pođe kući, pa da onda krene za njom i da je pojede u mraku. Ali baba primeti šta on namerava.

Pred kućom je stajao veliki kameni valov, pa je baba rekla detetu:
— Uzmi vedricu, Crvenkapice. Juče sam kuvala kobasice, pa vodu u kojoj su se kobasice kuvale sipaj u onaj valov.

Crvenkapica je sipala, sve dok se veliki valov nije sasvim napunio. Diže se tada miris kobasica vuku u nos, stade on njuškati i pogledati dole, a najzad toliko ispruži vrat da se nije mogao održati nego poče kliziti. Skliznuo je tako s krova pravo u veliki valov i tu se utopio.

A Crvenkapica je veselo otišla kući i niko joj ništa nažao nije učinio.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – U cara Trojana kozje uši (Srpska narodna bajka)


U CARA TROJANA KOZJE UŠI

Bio je jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su uši kozje, pa je redom zvao berbere da ga briju; ali kako je koji išao, nije se natrag vraćao, jer kako bi ga koji obrijao, car Trojan bi ga zapitao šta je video na njemu, a berberin bi odgovorio da je video kozje uši; onda bi ga car Trojan odmah posekao.

Tako dođe red na jednog berberina, ali se ovaj učini bolestan, pa pošalje svoga momka. Kad ovaj iziđe pred cara, zapita ga car što nije majstor došao, a on odgovori da je bolestan. Onda car Trojan sede te ga momak obrije. Momak, brijući cara, opazi da su u njega kozje uši, ali kad ga Trojan zapita šta je u njega video, on odgovori da nije video ništa. Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da odsad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kući, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu je car kazao da ga svagda on brije i pokaže mu dvanaest dukata što je od cara dobio, ali mu ne kaže da je u cara video kozje uši.

Od to doba ovaj je momak jednako išao i Trojana brijao, i za svako brijanje dobijao po dvanaest dukata, i nije nikome kazivao da car ima kozje uši. Ali ga najposle stane mučiti i gristi gde ne sme nikome da kaže, te se počne gubiti i venuti. Majstor to opazi, pa ga stane pitati šta mu je, a on mu na mnogo zapitkivanje najposle odgovori da ima nešto na srcu. ali ne sme nikome kazati, „a da mi je“, veli „da kome god kažem, odmah bi mi odlaknulo.“ Onda mu majstor reče:

— Kaži meni, ja neću nikome kazati; ako li se bojiš meni kazati, a ti idi duhovniku, pa kaži njemu; ako li nećeš ni njemu, a ti iziđi u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zakopaj glavu u nju, pa u tri puta zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj.

Momak izbere ovo treće: otide iza grada u polje, pa iskopa jamu, te u nju zavuče gdavu i u tri puta rekne:

— U cara Trojana kozje uši! — Pa onda zagrne zemlju, i tako se smiri i otide kući.

Kad posle toga prođe neko vreme, ali iz one jame nikla zova, i tri pruta narasla lepa i prava kao sveća. Čobančad, kad nađu zovu, odseku jedan prut i od njega načine sviralu, ali kad počnu svirati, svirala izdaje glas:

— U cara Trojana kozje uši!

To se odmah razglasi po svemu gradu, a najposle i car Trojan sam sobom čuje kako deca sviraju:

— U cara Trojana kozje uši!

Čuvši to, car Trojan odmah dozove onoga berberskog momka, pa ga zapita:

– More, šta si ti oglasio narodu za mene?

A on se siromah stane pravdati da nije nikome ništa kazao, ali da je video šta on ima. Onda car istrgne sablju da ga poseče, a on se prepadne, pa sve po redu iskaže kako se zemlji ispovedao pa kako je sad na onome mestu narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s njim na kola, i pođe na ono mesto da vidi je li istina; kad tamo, ali još samo jedan prut nađu. Car Trojan zapovedi da se načini svirala od onoga pruta da vidi kako će svirati. Kad oni načine sviralu i počnu svirati, a svirka izdaje glas:

— U cara Trojana kozje uši!

Onda se car Trojan uveri da se na zemlji ne može ništa sakriti, pa onome berberinu oprosti život, i posle dopusti da svaki može dolaziti da ga brije.

Srpska narodna bajka

Iz knjige: Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – Zlatna jabuka i devet paunica (Srpska narodna bajka)

ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu noć i cveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko.

Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: „Kud se to deva rod s naše jabuke?“ Na to će reći najstariji sin: „Ja ću noćac čuvati jabuku, da vidim ko je to bere.“ I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i kaže mu sve po istini.

Tada se ponudi drugi sin da čuva jabuku, ali i on prođe kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana.

Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom pa legne spavati. Kad bude ispred ponoći, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lepše u svemu carstvu. Tako su se njih dvoje grlili i ljubili do posle ponoći. Pa onda devojka ustane, i zahvali mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se potom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima.

Kad ujutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo i pohvali najmlađega sina. Kad bude opet uveče, najmlađi carev sin opet se namesti kao i pre da čuva jabuku, i sačuva je opet onako i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Pošto je tako nekoliko noću jednako radio, onda mu braća počnu zlobiti, što oni nisu mogli jabuke sačuvati, a on je svaku noć sačuva. U tome se još nađe nekaka prokleta babetina koja im se obeća da će uhvatiti i doznati kako on jabuku sačuva. Kad bude uveče, ta se baba prikrade pod jabuku pa se podvuče pod krevet i onde se pritaji. Posle dođe i najmlađi carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko ponoći, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku.

Onda baba polagano uzme devojčinu pletenicu, koja je visila niz krevet pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: Šta je to? Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvuče ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma na repovima.

Paunice više ne dođu na jabuku i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio. Otac ga stane odvraćati i govoriti mu da se mahne toga, nego će mu naći drugu devojku koju god hoće u svemu carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu.

Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na jedno jezero i onde nađe jedne velike i bogate dvore i u njima jednu babu, caricu i jednu devojku babinu kćer pa zapita babu: „Zaboga, bako, e da li ti što znaš za devet zlatnih paunica?“ A baba mu stane kazivati: „E, moj sinko, znam ja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti prođi paunica, već evo ti moja kći, krasna devojka i toliko blago, sve će tebi ostati.“
Ali on jedva čekajući da vidi paunice nije hteo ni slušati što baba govori za svoju kćer. Kad bude ujutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da čeka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan meščić, kojim se vatra piri pa mu reče: „Vidiš ovaj meščić; kad iziđete na jezero, a ti mu krišom samo malo duni za vrat pa će zaspati te se neće moći s paunicama razgovarati.“

Nesretni sluga tako i učini: kad iziđu na jezero, on nađe zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga meščića, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!“
A on ništa ne zna kao da je mrtav. Paunice pošto se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: Šta je, jesu li dolazile? A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale ujezero, a deveta njemu na konja i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah čujući to, da se ubije.

Kad bude drugi dan ujutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja pa sve pored jezera šeće. Sluga opet nađe zgodu te mu dune za vrat iz meščića, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!“ Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav.

Onda ona reče sluzi: „Kaži gospodaru svome: još sutra može nas ovde dočekati pa nas više nikad ovde neće videti.“ I tako opet odlete. Tek što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: „Jesu li dolazile?“ A sluga mu odgovori: „Jesu i poručile su ti da ih još i sutra možeš ovde dočekati pa više nikad ovde neće doći.“ On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti.

Kad treći dano svane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja pa sve pokraj jezera, ali nije hteo šetati, nego sve stane trčati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako nađe zgodu te mu dune iz meščića za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi.

Tek što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako dođu, osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane buditi i grliti: „Ustaj, hrano! Ustaj, srce! Ustaj, dušo!“

Ali ništa ne pomaže: on spava kao mrtav.

Onda reče paunica sluzi: „Kad ti ustane gospodar, kaži mu neka smakne gornji klin na donji pa će me onda naći.“ S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi pa zapita slugu: „Jesu li dolazile?“ A sluga odgovori: „Dolazile su, i ona što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti kažem da smakneš gornji klin na donji pa ćeš je onda naći.“ Kako on to čuje, istrgne sablju te oseče sluzi glavu.

Posle toga počne sam putovati po svetu i tako putujući zadugo, dođe u jednu planinu i onde zanoći u jednoga pustinika pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: „E, moj sinko, srećan si, sam te je bog uputio kuda treba! Odavde nema do njih više od po dana hoda. Samo vala upravo da ideš pa ćeš naći jedne velike vratnice, kad prođeš one vratnice, drži desno pa ćeš doći upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori.“

Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se i zahvali pustiniku pa pođe kako mu je kazao.

I tako putujući naiđe na velike vratnice i prošavši ih, odmah uzme desno i tako oko podne ugleda grad gde se beli i vrlo se obraduje. Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka pa uzevši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost i posle nekoliko dana venčaju se njih dvoje i on ostane živeti onde kod nje.

Posle nekoga vremena pođe carica u šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da ključeve od dvanaest podruma pa mu reče: „U sve podrume možeš ići, ali u dvanaesti ne idi nipošto niti ga otvoraj, ne šali se glavom!“ S otim ona otide. Carev sin ostavši sam u dvoru, stane misliti u sebi: Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu?

Pa onda stane otvorati podrume sve redom. Kad dođe na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvarati ga, ali ga opet stane kopati: šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obručima odvranjeno pa iz njega iziđe glas: „Zaboga, brate, molim te, umreh od žeđi, daj mi čašu vode!“ Carev sin uzme čašu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obruč na buretu. Zatim opet izađe glas iz bureta: „Zaboga, brate, umreh od žeđi! Daj mi još jednu čašu vode!“ Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč.
Po treći put iziđe glas iz bureta: „Zaboga, brate, umreh od žeđi! Daj mi još jednu čašu vode!“ Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle dođu sluškinje i kažu carevome sinu šta je i kako je, a on siromah od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide usvet da je traži.

I tako putujući po svetu za dugo, dođe na jednu vodu pa idući pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se praćaka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: „Pobogu da si mi brat, baci me u vodu! Ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku pa kad ti zatrebam, samo je protri malo.“ Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu.

Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: „Pobogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvožđa! Ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.“ On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti.

Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: „Pobogu da si mi brat, pusti me! Ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku pa kad ti zatrebam, samo je malo protri.“ On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti.

Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka pa ga zapita: „Zaboga, brate, e da li si čuo kad od koga gde su dvori zmaja cara?“ Ovaj ga čovek lepo uputi i kaže mu i vreme u koje vala da je tamo. Onda mu carev sin zahvali pa pođe unapredak i jedva jednom dođe u grad zmajev.

Kad uđe u zmajeve dvore, nađe svoju ljubu i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati šta će sad, kako će se izbaviti. Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži.

Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: „Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?“ Konj mu odgovori: „Jedi i pij, stići ćemo ih, ne staraj se.“ Kad zmaj ruča, onda sedne na konja pa teraj za njima i za tili čas ih stigne.

Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu reče: „Ti idi zbogom, sad ti praštam za ono što si mi u podrumu dao vode; ali se više ne vraćaj ako ti je život mio.“
On siromah pođe malo, ali ne mogavši srcu odoleti, vrati se natrag pa sutradan opet u zmajev dvor i nađe caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni.

Kad se nanovo videše i sastaše, počeše se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda reče carev sin njojzi: „Kad dođe zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja pa ćeš mi kazati, da i ja tražim onakoga, ne bismo li mu kako utekli.“ S otim otide iz dvora. Kad zmaj dođe kući, ona mu se stane umilavati i previjati se oko njega i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: „Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga?!“ A on joj odgovori: „E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti.
U toj i u toj planini ima jedna baba pa ima dvanaest konja za jaslama da ne znaš koji je od koga lepši. A ima jedan u budžaku konj kao da je gubav, tako se čini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, može u nebesa ići. Ali ko hoće da dobije od babe konja, vala da služi u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i ždrebe pa tu kobilu i ždrebe vala čuvati tri noći, ko za tri noći sačuva kobilu i ždrebe, baba mu da konja da bira kojega hoće. A ko se u babe najmi pa za tri dana ne sačuva kobile i ždrebeta, on je izgubio glavu.“

Sutradan kad zmaj otide od kuće, carev sin dođe pa mu ona kaže sve šta je čula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi i došavši k njoj reče joj: „Pomozi bog, bako!“ A ona mu prihvati boga: „Bog ti pomogao, sinko; a koje dobro?“ On joj reče: „Rad bih u tebe služiti.“ Onda mu baba reče: „Dobro, sinko. Za tri dana ako mi sačuvaš kobilu, daću ti konja koga god hoćeš; ako li ne sačuvaš, uzeću ti glavu.“

Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao: „Daj, baba, glavu.“ Baba mu ovo sve pokaže pa mu reče: „Vidiš, ovi su svi bili u mene u najmu pa nisu mogli kobile sačuvati.“ Ali se carev sin od toga ne poplaši, nego ostane kod babe da služi.

Kad bude uveče usedne on na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkoračio nekaku kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu i tako tražeći je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice što je iz lokve u vodu bacio pa izvadivši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo među prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: „Šta je, pobratime?“ A on joj odgovori: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.“
A ribica mu reče: „Eno je među nama, stvorila se riba a ždrebe ribić; nego udri ularom po vodi i reci: dura, babina kobila!“

Onda on udari ularom po vodi govoreći: „Dura, babina kobila!“ A ona odmah postane kobila kao što je i bila i iziđe sa ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

Kad dođe kući, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem: „U ribe, kurvo!“ A kobila joj odgovori: „Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijateli pa me prokazaše.“ Onda opet baba: „A ti u lisice!“

Kad bude pred noć, on usedne na kobilu pa u polje a ždrebe trči uz kobilu.

Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko ponoći, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i drži ular u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame onu lisičju dlaku i protre je, a lisica u jedan put te preda nj: „Šta je, pobratime?“ A on odgovori: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.“

A lisica mu odgovori: „Evo je među nama, stvorila se lisica a ždrebe lisičić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila!“ On onda udari ularom o zemlju govoreći: „Dura, babina kobila!“ a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzjaše pa kući a ždrebe uz kobilu.

Kad dođe kući, baba mu iznese ručak, a kobilu odmah uvede u konjušnicu pa sve žaračem govoreći: „U lisice, kurvo!“ A ona joj odgovori: „Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji pa me prokazaše.“ Onda opet baba: „A ti u kurjake!“

Kad bude pred noć, carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a ždrebe trči uz kobilu.

Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko ponoći, on zadrema i zaspa na kobili, a kad se prene, a on opkoračio nekakvu kladu pa sedi na njoj i ular drži u rukama. Kad to vidi, prepadne se pa skoči da traži kobilu; ali mu odmah padne na pamet što je baba kobili govorila pa izvadi iz marame kurjačju dlaku i protre je, a kurjak ujedan put te preda nj: „Šta je pobratime?“ A on mu reče: „Utekla mi babina kobila pa ne znam gde je.“ A kurjak mu reče: „Evo je među nama, stvorila se kurjačica a ždrebe kurjačić; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura, babina kobila!“
On onda udari ularom o zemlju govoreći: Dura, babina kobila! a kobila postane kobila kao što je i bila i u jedan put se sa ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzjaše pa kući, a ždrebe uz kobilu.

Kad dođe kući, baba mu da ručak, a kobilu uvede u konjušnicu pa sve žaračem govopeću: „U kurjake, kurvo!“ A kobila joj odgovori: „Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokazaše.“

Onda baba iziđe napolje a carev joj sin reče: „E, baba, ja sam tebe služio pošteno, sad mi daj što smo pogodili.“

Baba mu odgovori: „Sinko, što je pogođeno ono vala da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega hoćeš.“

A on reče babi: „Ta šta ću birati, daj mi onoga iz budžaka, gubavog, za mene nisu lepi.“

Onda ga baba stane odvraćati: „Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!“ Ali on jednako ostane na svome govoreći: „Daj ti meni koga ja hoću, tako je pogođeno.“

Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu.

Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potrči, a on poleti baš kao tica i za tili čas donese ga pred zmajeve dvore.

Carev sin kako uđe unutra, odmah reče carici: „Spremaj se što brže.“ I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja pa hajde s bogom putovati.

Posle malo kad zmaj dođe i vidi da carice nema, rekne svome konju: „Šta ćemo sad: ili ćemo jesti i piti ili ćemo terati?“

A konj mu odgovori: „Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, nećeš ga stići.“

Kad to zmaj čuje, odmah sedne na konja pa poteraj.

A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da brže trči, ali im konj odgovori: „Ne bojte se, ne treba bežati.“ Kad jedanput, ali zmaj već da ih stigne, onda konj pod zmajem poviče konju pod carevim sinom i caricom: „Zaboga, brate, pričekaj me, hoću da crknem tebe vijajući.“ A ovaj mu odgovori: „A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom.“

Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži.

Onda carica usedne na ovoga konja i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu carujući do svoga veka.

Srpska narodna bajka

Iz knjige: Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – Nemušti jezik (Srpska narodna bajka)

NEMUŠTI JEZIK

U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom, idući za ovcama, čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti.
Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa svih strana bilo zapožarilo, i požar se jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: Čobane, zaboga, izbavi me iz ove vatre!

Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih, a sebe pogubih.

Zmija mu odgovori: Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac zmijinji car. Onda joj se čoban stane moliti i izgovarati da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: Ne brini se nimalo za ovce; ovcama neće biti ništa; samo hajde što brže.

Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu: Kad dođemo u dvor mome ocu, on će tebi davati šta god zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle opet dati.

Uto dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: „Zaboga, sinko, gde si!?“ A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio? Čoban odgovori: „Ništa drugo neću, nego da mi daš nemušti jezik.“

A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam,pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo šta god hoćeš, daću ti.“ Na to mu čoban odgovori: „Ako ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a ti zbogom ostaj! Meni drugo ne treba ništa.“ Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: „Stani! Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini!“

Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta.“ Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.

I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: „Sad imaš nemušti jezik. Idi zbogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer, ako kažeš komegod, odmah ćeš umreti.“

Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati svojim jezikom govoreći: „Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata.“

Čoban, kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: „Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti načini sebi kuću, pa se ženi, te živi s tim blagom.“

Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, i malo pomalo iziđe on najbogatiji čovek ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo.

Jednom licem na Božić reče on svojoj ženi: Spremi vina i rakije i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima neka se i oni provesele. Žena ga posluša i uredi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda uveče kaže svima pastirima: Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć. I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju; kurjaci govore svojim jezikom: Možemo li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama? A psi odgovaraju svojim jezikom: Dođite, da bismo se i mi najeli! Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: Tamo njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, nećete vi učiniti štete mome gospodaru. A to gazda sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku, samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: Zaboga, gospodaru, šteta je! A gazda im odgovori: Što rekoh, to da učinite. Pa se opravi sa ženom kući, i pođu na konjima: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući tako, čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže. Konj veli kobili: Hajde brže, što si ostala! A kobila odgovara:E, lasno je tebi, ti nosiš jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe. Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode kobilu i stigne čoveka pa ga zapita zašto se nasmejao. On joj odgovori: Nizašto, samo onako. Al’ ženi ne bude to dosta, nego saleti muža da joj kaže zašto se nasmejao. On se stane braniti: Prođi me se, ženo, bog s tobom, što ti je? Ne znam ni sam.

Ali što se on više branjaše, ona sve više navaljivaše na nj da joj kaže zašto se nasmejao. Najposle joj čovek reče: Ako ti kažem, ja ću odmah umreti. Ona opet, ni za to ne mareći, jednako navali govoreći da drukčije ne može biti nego da joj kaže. Uto dođu kući. Odsednuvši s konja, čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga pred kuću, pa kaže ženi: Evo, sad ću leći u sanduk, pa da ti kažem zašto sam se nasmejao; ali kako ti kažem odmah ću umreti. I tako legne u sanduk, pa još jedanput obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu u čelo glave pa plače. Čovek, opazivši to, reče ženi: Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu. Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas neće ni da gleda, a petao dođe i stane kljuvati u komad. Onda pas reče petlu: Nesrećo nesita, tebi je do jela,a vidiš gde gazda hoće da umre!

A petao mu odgovori: Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem; ako li se koja stane srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri. Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu. Hodi, ženo, da ti kažem. Pa sve batinom po njoj. Eto to je, ženo! Eto, to je, ženo! I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže zašto se smejao.

Srpska narodna bajka

Izvor: Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

BAJKE – BAŠ-ČELIK (Srpska narodna bajka)


BAŠ-ČELIK

Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri svoje, pa sinovima preporuči da svoje sestre dadu za onoga koji prvi dođe i zaprosi ih. „Podajte“ reče „tako ne bili prokleti.“ Potom car umre.

Poslije njegove smrti stane zeman po zemanu, dok na jednu noć stane neko na vratima lupati, zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Na jedan put neko progovori „otvorite, carevići, vrata“. Na to veli najstariji sin carev: „Ne otvarajte!“ Srednji reče: „Ne otvarajte nipošto.“ Ali najmlađi reče: „Ja ću da otvorim vrata“ pa skoči i vrata otvori. Kako vrata otvori, nešto uđe u dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara: „Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam.“ Veli najstariji brat: „Ja je ne dam. Kako ću je dati, kad ne znam šta si i od kuda si noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam ni đe bi išao sestri u pohode.“ Srednji veli: „Ja ne dam sestre noćas da se vodi.“ Ali najmlađi veli: „Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš otac kazao?“ pa sestru uvati za ruku i dajući je reče: „Neka ti je sretna i čestita!“

Kad im sestra preko praga pređe, svi u dvoru padnu po zemlji od straha, seva, grmi, tutnji, puca, vas se dvor stane ljuljati, no to prođe, i sjutra osvane dan. Kako svane, oni odmah stanu gledati, da l’ ima kakoga god traga, kud je ona sila išla od dvora carskog, ali se ništa znati ne more; nigdje nikakoga traga ni glasa.

Druge noći u isto vrijeme stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko počne na vratima govoriti: „Otvor’, carevići, vrata.“ Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: „Dajte đevojku srednju sestru, mi smo došli da je prosimo.“ Veli najstariji brat: „Ja je ne dam.“ Srednji veli: „Ja ne dam sestre naše.“ Ali najmlađi veli: „Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?“ pa uzme sestru za ruku i dajući je reče: „Na, neka vam je sretna i čestita!“

I ona sila s đevojkom otide. Sjutra dan kako svane, otidu braća oko dvora i dalje, pa traže traga da l’ se štogođ znati može, kud je ona sila otišla, ali ništa na ovom svijetu nije se moglo doznati kao da nije ni dolazila.

Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: „Otvori vrata!“ Carevi sinovi skoče i otvore vrata, uđe neka sila pa poviče: „Dođosmo da prosimo vašu najmlađu sestru.“ Stariji i srednji brat poviču: „Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati, kud je dajemo i za koga je dajemo, da je moremo pohoditi kao sestru svoju.“ Na to reče brat najmlađi: „Ja je dajem, ako je vi ne date; zar ste zaboravili šta je otac na smrti nama preporučio, to nije davno bilo.“ Pa đevojku za ruku, govoreći: „Na, vodi je, pa neka ti je sretna i vesela!“ a ona sila onog časa otide s velikom hukom.

Kad sjutra dan svane, braća se vrlo zabrinu što se učini s njihovijem sestrama. Pošto prođe dosta vremena, stanu se braća jedan put među sobom razgovarati: „Mili Bože, da čuda velikoga? šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa, kud odoše i za koga se udadoše. Najposlije jedan drugome reče: „Da idemo sestre naše potražiti.“ I odmah stanu se opremati sva tri brata, uzmu novaca za puta, pa pođu tražiti sestre svoje.

Tako putujući zaiđu u jednu planinu i cijeli dan putovaše. Kad se mrak uvati, oni se dogovore da im treba vodu imati đe budu zakonačili, pa to i učine; dođu jednom jezeru pa tu konak učine i sedu večerati. Kad počnu lijegati da spavaju, onda reče najstariji brat: „Vi spavajte, a ja ću stražu čuvati.“ Tako oni dva mlađi brata zaspe a najstariji ostane stražu čuvati. Kad bude neko doba noći, zaljulja se jezero, on se jako prepane, kad vidi da nešto od sredine ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši, pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu joj odsiječe, pa uši obadvije odsiječe i k sebi ih u džep ostavi, trupinu i glavu baci u vodu natrag. U tom svane; ali braća jošte spavaju, ništa nijesu znali šta je najstariji brat učinio. On ih probudi a ne kaže im ništa, otale se podignu i stanu putovati dalje.

Kad se mrak počne približavati, stanu oni jednako govoriti da treba đegođ blizu vode zanoćiti, i sami se uplaše, jer su zaišli u neke opake planine; dođu jednome malom jezeru, tu reku noćiti; nalože vatru i što su imali večeraju, potom počnu da legnu spavati. Tada veli onaj srednji brat: „Vi spavajte, ja ću noćas čuvati stražu.“ Oni dva zaspe a on ostane da čuva stražu. Ujedanput brčak udari iz jezera, kad imaš šta i viđeti! aždaha sa dvije glave, pa juriš, da ih sva tri proždere; ali on skoči i povadi nož, dočeka aždahu i odsiječe joj glave obadvije; potom odsiječe uši i sebi ih u džep ostavi, a ostalo baci u jezero. No braća za to ništa ne znaju, jer oba spavaše do bijele zore.

Kad se svane, onda srednji brat poviče: „Ustajte, braćo! svanulo se“ a oni odmah skoče, opreme se i pođu dalje putovati, ama nijesu znali ni đe su ni u kojoj zemlji. Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu Bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne mogoše. Najposlije dođu porano opet kod jednog velikog jezera, i dogovore se da dalje ne putuju, nego tu kod jezera da prenoće, „jer“ vele „može biti, ako dalje odemo, da vode ne nađemo đe bi mogli zanoćiti“ pa tako tu i ostanu. Nalože vatru veliku, večeraju i spreme se da legnu spavati. Onda najmlađi brat reče: „Spavajte vas dvoje, noćas ću ja stražu čuvati“, te takoj ono dvojica legnu i zaspe, a najmlađi najbolje gledaše oko sebe i često na jezero oči obraćaše: prođe neko doba noći, dok se sve jezero stade ljuljati, pljusak od jezera udari po vatri i zagasi je polovinu, on potegne sablju pa stane do same vatre, al’ eto se pomoli aždaha sa tri glave, pa na braću juriši, da ih sva tri proždere. No najmlađi brat bude junačka srca, ne budi braću svoju, nego srete aždahu pa je udari triput i sve tri joj glave odsiječe, potom odmah uši odsiječe i ostavi ih sebi u džep, a trupinu baci u jezero. Dok je on to činio, vatra se od onog velikog pljuska ugasila sa svijem. Onda on ne imajući čim vatru zažeći a braću ne hoteći buditi, pođe malo u pustinju, ne bi l’ štogođ viđeti mogao, ali nigdje ništa.

Najposlije popne se na jedno drvo visoko, pa kad izađe u vrh drveta, pogleda na sve strane ne bi l’ štogođ viđeti mogao; gledajući tako dugo opazi vatru da se sjaji, pa mu se učini to blizu, skine se sa drveta, pa pođe da vatru donese i kod braće naloži. Tako je dugo išao, sve mu se činilo blizu, kad na jedanput dođe u jednu pećinu, u pećini gori velika vatra i tu ima devet divova, pa natakli dva čoeka te ih peku uz vatru, jednog sa jedne a drugog sa druge strane vatre, a na vatri stoji jedna oranija velika puna isječenijeh ljudi. Kad to carev sin viđe, jako se prepane, bi se vratio, ama se ne može, nema se kud kamo. Onda poviče: „Dobar večer, moja družino, ja vas tražim odavno.“ Oni ga dobro dočekaju i reku mu: „Bog ti pomogao, kad si nam drug.“ On odgovori: „Vaš dovijeka ostajem i za vas ću moj život dati.“ „He“ vele „kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?“ Odgovori carević: „Hoću, štogođ vi radite, to ću i ja raditi.“ „E vala, dobro kad je tako, sjedi“ pa svi posjedaju oko vatre, skinu onu oraniju, povade onda meso pa počnu jesti. Šnjima i carević jede, ama im oči zavaraje pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: „Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti.“ Otale pođu svi devet i carević deseti. „Hajde“ vele mu „ovdje ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi ranimo već ima tome više godina.“

Kad se blizu grada primaknu, onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: „hajde“ vele „ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a vrh joj zadrži: kod sebe, da se skinemo niz nju dole u grad.“ On se popenje pa onda reče njima: „Ja ne znam što ću, nijesam ovdje uvježbao ovo mjesto, ne umijem je preturiti, no hodite koji od vas da mi pokažete kako ću je preturiti.“ Jedan se od divova ispenje, uvati za vrh od jele i preturi je u grad a vrh joj zadrži kod sebe. Kad se on tako namjesti, onda carev sin trgne sablju pa ga dohvati po vratu te mu odsječe glavu, a div pane u grad unutra, onda on reče: „E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spuštim.“

Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević nji sve po vratu, dok sve devet posiječe pa se skine niz jelu, i polako siđe dole u grad, onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto! Sam u sebi pomisli: baš su to sve divovi izkorijenili i ponijeli! pa onda dugo po gradu tumarajući, nađe jednu kulu zdravo visoku, i vidi đe u jednoj sobi svijeća gori, on otvori vrata pa uz kulu te u sobu.

Kad tamo al’ ima šta i viđeti! soba ukrašena zlatom i svilom i kadifom, u njoj nema nikoga do jedne đevojke, a ta đevojka leži na jednom krevetu pa spava. Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati đevojku, kaka je vrlo lijepa. U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu pa se izdigne i u jedan put đevojku u čelo među oči da ujede; onda on pritrči pa povadi mali nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da Bog da da se ovaj moj nožić neda nikom izvaditi bez moje ruke,“ pa onda pohita da se natrag vrati. Pređe preko bedema, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju; kad dođe u pećinu đe su divovi bili, uzme vatre pa potrči i dođe braći đe ih još zastane da spavaju.

On vatru naloži, a sunce ograne i svane se, onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu.

U tome je gradu življeo jedan silan car koji je svakoga jutra išetao u grad i tužno suze proljevao, što mu narod u gradu od divova strada i pojeden bi, pa se sve bojao da mu i ćerka jednom ne bude pojedena, zato porani istoga jutra pa stane gledati po gradu, a grad opustjeo, već je malo i naroda još ostalo, jer su sve divovi pojeli, pa ode tamo amo po gradu, kad na jedan put vidi neke jele onako čitave iz zemlje izvađene pa uz bedem prislonjene, a kad dođe bliže, ima čudo i viđeti: devet divova baš onijeh krvnika gradskijeh a njima svijema glave posječene. Kad car to vidi, jako se obraduje, a svijet se skupi i Boga stane moliti za zdravlje onoga koji ih je posjekao. U isto vrijeme dođoše i sluge iz dvora carskoga i jave caru, kako je šćela zmija da njegovu ćerku ujede. Kako to car čuje, odmah otide u dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da izvadi iz duvara, ama nije mogao.

Onda car učini zapovijest na sve strane po njegovom carstvu i oglasi: ko je divove pobio i zmiju pribo, neka dođe da ga car obdari velikijem darom i da mu šćerku za ženu dade; to se oglasi po cijelome carstvu njegovom i car zapovjedi, da se glavne mehane po velikim drumovima postave, pa svakoga putnika da pitaju, nije li doznao, ko je divove pogubio, pa kad koji čuje za tog čoeka, da caru javi, a taj čoek neka brže na muštuluk ode caru, da ga car obdari. To se tako po carevoj zapovjesti i učini, mehane postave na glavne drumove i svakog putnika pitali bi i za to kazivali mu. Poslije nekog vremena ovi trojica carski sinovi tražeći sestre svoje dođu u jednu od tijeh mehana da zanoće te učine tu konak, a poslije večere dođe mehandžija i u razgovoru šnjima stane se faliti, šta je on junaštva počinio, pa onda zapita njih: a jeste li i vi štogođ učinili do sad? Onda otpočne najstariji brat govoriti: „Kad sam pošao s mojom braćom po ovom putu, prvu noć kad smo došli konačiti kod jednog jezera u nekoj velikoj pustinji, kad braća moja oba spavahu a ja čuvah stražu, najedanput aždaha pođe iz jezera da nas proždere, a ja onda povadim nož i odsiječem joj glavu: ako se ne vjerujete, evo joj uveta od glave“, pa izvadivši i na sto ih baci. Kad to ču onaj srednji brat, i on reče: „Ja sam kad sam čuvao stražu na drugom konaku posjekao aždahu od dvije glave: ako se ne vjerujete, evo uveta od obje glave“, pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: „Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo, jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?“ Onda najmlađi otpoče da kaziva: „I ja sam nešto malo učinio kad smo zanoćili onu noć kod jezera u pustinji, vi ste, braćo, spavali, a ja sam čuvao stražu; kad bi neko doba noći, zaljulja se sve jezero i izađe troglava aždaha i šćaše nas da proždere, onda ja povadim sablju i glave joj sve tri odsiječem: ako ne vjerujete, evo šest uveta od aždahe.“ Tome se i sama braća začude, a on nastavi kazivati: „U tome se vatra ugasi, a ja pođem da vatre potražim. Tumarajući po planini nađem u jednoj pećini devet divova“, i tako im sve po redu kaže što je učinio, i svi se tome čudu začudiše. Kad to mehandžija čuje, brže potrči i caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu. Kad oni iziđu pred cara, car zapita najmlađega carevića: „Jesi li ti sve to čudo u ovome gradu počinio, divove isjekao i šćer moju od smrti sačuvao?“ „Jesam, čestiti care.“ odgovori najmlađi carević. Onda mu car dade svoju šćer za ženu, i dopusti mu da je on prvi do njega u svome carstvu, a onoj dvojici starije braće reče car: „Ako hoćete, i vas hoću oženiti, pa vam dobre dvore sagraditi“, no oni njemu kažu da su oženjeni obojica, i cijelu mu istinu otkriju, kako su pošli da sestre svoje traže.

Kad car sve to čuje, zaustavi samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata vrate se svome dvoru i u svoje carstvo. Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.

Jednom car pođe u lov, a njemu kaže: „Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš“ veli „da otvoriš tri četiri odaje, tamo ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer“ veli „ako to učiniš, zlo ćeš proći.“ Onda car ode, a zeta ostavi kod kuće; ovaj čim car otide, otvori jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam sobe, i vidi u njima svakojakijeh dragocjenosti, naposljetku kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: „Ja sam mnogo čuda preturio, a sad da ne smem otvoriti ovu sobu!“ pa i tu sobu otvori, kad uđe unutra, ima šta i viđeti! U sobi jedan čoek do koljena u gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje, na četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio, da se nije mogao nikako micati. Pred njim je bila jedna česma na zlatnom čunku izvirala, i tako saljeva se pred njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna maštrava ukrašena dragijem kamenjem. Čoek bi htio da vode pije, ama ne može da dovati. Kad carević sve to vidi, on se većma začudi, pa se trgne malo natrag, a ovaj čoek progovori: „Odi unutra kod mene, zaklinjem te Bogom živijem.“ Ovaj uđe unutra kod njega, onda mu onaj čoek reče: „Daj učini jedan sevap, te mi daj jednu maštravu vode da popijem, i znaj za cijelo da ćeš od mene za to dobiti na dar jošt jedan život.“

Carević se promisli: šta ima bolje nego da dobijem dva života, pa uzme maštravu, i da mu punu vode, te ovaj popije. Onda ga carev sin pita, kako se ti zoveš, bogati; po imenu?“ Ovaj odgovori: „Ja se zovem Baš Čelik.“ Carević pođe ka vratima a ovaj ga stane moliti. „Daj mi i drugu maštravu vode, pa ću ti pokloniti i drugi život.“

Carević pomisli: „Sad dva života da mi pokloni, a treći imam, to je čudo veliko,“ pa uzme maštravu te mu dade; a ovaj popije. Carević pođe pa počne da vrata zatvori, a Baš Čelik reče: „O junače, povrati se kod mene, kad si već dva dobra učinio, učini i treće, daću ti i treći život. Uzmi ovu maštravu, natoči je pa mi uspi na glavu, a ja ću ti za to što mi vodu uspeš na glavu dati i treći život te živi.“ Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu. Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke oko vrata, i sve gvožđe koje je Baš Čelika držalo. A Baš Čelik skoči kao munja, pa raširi krila, poleti, i u isto vrijeme uzme pod krilo carevu ćerku, ženu njegova izbavitelja, i tako na jedanput iščezne iz očiju.

Sad da vidiš čuda; prepane se carev sin od cara! u tom kad car dođe iz lova, kaže mu zet njegov sve po redu, car se većma u brigu dade, pa mu reče: „Za što tako učini? jesam li ti kazao da ne otvoriš devetu sobu?“ Carević mu odgovori: „Nemoj se srditi na mene, ja ću da idem da Baš Čelika tražim i da povratim moju ženu.“ Oni car ga stane od toga odvraćati: „Nemoj“ veli „da ideš ni pošto! ti ne znaš ko je Baš Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš Čelika uvatio, nego ostani kod mene, ja ću ti isprositi drugu đevojku, i ne boj se, ja te opet milujem kao sina svoga.“

Ali carev sin nije htio nikako slušati, nego uzme novaca za puta, uzjaše svoga konja pa pođe u svijet tražiti Baš Čelika. Putujući ovako zadugo dođe u jednu varoš, kako uđe gleda tamo amo, dok na jedan put poviče jedna đevojka s čardaka: „E careviću, odjaš, konja pa odi u avliju.“ Kad carević dođe u avliju i onda ga srete đevojka a on pogleda i poznade svoju sestru najstariju: ruke šire, u lice se ljube, a sestra njemu govori: „Hajde, brate, sa mnom na čardak.“ Kad iziđu na čardak, onda carević stane pitati sestru svoju, ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: „Ja sam se“ veli „udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene učiniti, ja ću mu kazati za tebe.

Pa tako i učini: brata i konja mu sakrije. Kad veče dođe, zmaju zgotove večeru pa ga čekaju, kad eto ti zmajskog cara! Kako doleće u dvor, sav se dvor zasvetli i zablista! Kako uđe, odmah zove svoju ženu: „Ženo“ veli „ovdje čoečja kost miriše, koji imade? kazuj odmah.“ Ona mu reče: „Nema nikoga.“ a on veli: „To ne može biti.“ Onda mu žena odgovori: „Boga ti, što te pitam da mi pravo kažeš: bi li ti štogođ mojoj braći da sad koji od njih ovamo dođe?“ A zmajski car odgovori: „Onog najstarijeg i srednjeg bi zaklao pa ih pekao, a najmlađem ne bi ništa.“ Onda ona veli: „Došao je moj najmlađi brat a tvoj šurak.“ Kad car čuje, on poviče: „Dajte ga.“ Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: „Dobro došao, šurače.“ „Bolje tebe našao, zete!“ „Gdje si?“ „Evo me.“ Pa mu priča od kraja do konca.

Onda mu car reče zmajski: „Ta kud ideš, Boga ti, prekojuče Baš Čelik prođe i pronese tvoju ženu, ja ga dočekam sa sedam hiljada zmajeva, pa mu ne mogoh ništa učiniti, prođi se đavola, molim te, da ti dam novaca koliko hoćeš, pa idi kući.“ No carević nije htio nikako da ga sluša, nego sjutra dan naumio da pođe, a kad car vidi da ga ne može da zaustavi i s puta da ga odvrati, onda mu izvadi jedno pero pa mu ga da u ruke, i ovako mu reče: „Dobro slušaj šta ti kažem, i evo ti ovo moje perce, pa kad ti bude velika nužda i Baš Čelika nađeš, a ti zapali ovo pero moje, ja ću onda u isto vrijeme da doletim sa svom mojom silom tebi u pomoć.“

Carević uzme pero te pođe. Putujući opet po svijetu dođe u drugu veliku varoš i idući kroz varoš poviče opet jedna đevojka sa čardaka: „E ti, careviću, odjaši konja pa hodi u avliju.“ Carević uđe s konjem u avliju, kad tamo a sestra srednja srete ga u avliji, ruke šire, pa se u lica ljube; vodi brata na kulu. Pošto sestra odvede konja u jarove a brata na kulu, pita brata kako je došao, a on njojzi sve po redu kaže, pa je pita: „Za koga si se“ veli „udala?“ a ona mu odgovori: „Ja sam se udala za cara sokolovskog, i on će do veče doći; nego da te dobro đegođ sakrijem, jer on braći mojoj preti.“ Tako i učini i brata sakrije. Kad dugo ne prođe al’ eto ti cara sokolovskog! Kako doleće, sva se kula zaljulja od velike sile. Odmah mu postave večeru, no on kako dođe, progovori svojoj ženi: „Ovđe ima čovečja kost.“ Žena govori: „Nema, čoeče“, pa po dugom razgovoru ona mu veli: „Bi li ti mojoj braći štogođ, kad bi koji došao?“ Car veli: „Ja bi najstarijeg i srednjeg mnogo mučio, a najmlađem ne bi ništa.“ Onda mu ona za brata kaže. On brzo naredi da ga dovedu, a kad ga car vidi, skoči na noge, ruke šire pa se u lica ljube.

„Dobro došao, šurače.“ veli sokolovski car. „Bolje tebe našao, zete!“ odgovori njemu carević, pa odmah sednu večerati. Poslije večere pita car šuru svoga kud je pošao, a ovaj mu odgovori, da traži Baš Čelika, i sve mu redom priča. Ali car ga stane sjetovati: „Nemoj“ veli „dalje da ideš, ja ću ti za Baš Čelika kazati: onog istog dana kad je tvoju ženu ugrabio, ja sam ga dočekao sa pet hiljada sokolova, pa strašno smo se pobili šnjime, krv pade do koljena, i ništa mu učiniti ne mogosmo! a ti da njemu jedan nešto učiniš! Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi koliko gođ hoćeš.“ Ali carev sin veli: „Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš Čelika da tražim“, a sam u sebi misli: zašto ne bi, kad imam još tri života! Kad sokolovski car već vidi da ga nikako odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa mu ga dade govoreći: „Na ti“ veli „to moje pero, pa kad ti bude velika nevolja, a ti iskreši vatru pa ga zapali, a ja ću ti onda doći s mojom silom u pomoć.“ Onda carević uzme perce pa pođe tražiti Baš Čelika.

Putujući tako za dugo po svijetu dođe u treću varoš, kako uđe u varoš, al’ eto ti đevojke pa poviče sa čardaka: „Odjaši konja pa hodi u avliju.“ Carević svrata konja pa upravo u avliju, kad tamo al’ evo ti njegove sestre najmlađe, ruke šire, pa se u lica ljube, vodi brata na kulu a konja u arove. Brat je pita: „Za koga si se, sestro, ti udala, koji je tvoj čoek?“ Ona mu odgovori: „Moj je čoek car orlujski za njega sam se udala.“ Kad car dođe u veče kući, žena ga dočeka a on ni reči, nego veli: „Ko je ovdje u dvor od ljudi došao, kazuj odmah!“ Ona mu odgovori: „Nije niko“, pa počnu večerati. Onda mu žena veli: „Da li bi ti štogođ mojoj braći učinio, da odkud dođu?“ Car joj reče: „Ja bi najstarijeg ti i srednjeg brata ubio, a najmlađeg ne bi; njemu bi i u pomoć svakad pritekao, kad bi mogao.“ Onda ona caru kaže: „Evo onaj moj najmlađi brat a tvoj šurak došao da me vidi.“ Onda car zapovjedi da ga predanj dovedu, dočeka ga na noge pa se šnjime poljubi i reče mu: „Dobro došao, šuro!“ A taj njemu odgovori: „Bolje tebe našao, zete!“ Pa odmah sjednu večerati. Za večerom se razgovaraju o svačemu, i naposljetku carević kaže da ide Baš Čelika da traži. Kad to začu car orlujski, stane ga odvraćati govoreći mu: „Prođi se ti, šuro, toga đavoljeg vraga, i ne idi tijem putem, nego ostani ovdje kod mene, bićeš svega zadovoljan.“ Ali carev sin to ne sluša, nego sjutra dan kako svane opremi se i pođe dalje tražiti Baš Čelika. Onda car orlujski kad vidi da ga odvratiti ne može, izvadi jedno perce pa ga dade šuri, „na“ veli „šuro, kad ti bude nevolja, ti ukreši vatru pa ga zapali, ja ću ti onda s mojijem orlovima odmah u pomoć doći.“ Carević uzme perce i pođe tražiti Baš Čelika.

Putujući po svijetu od grada do grada tako sve dalje i dalje najposlije nađe svoju ženu u jednoj pećini. Žena kako ga vidi, začudi se pa mu reče: „Za Boga, čojče, od kud ti ovdje?“ A on joj sve po istini kaže, i veli: „Bježi, ženo, da bježimo!“ No ona mu na to odgovori: „Kud ćeš, kad će nas Baš Čelik stići odmah, pa će“ veli „tebe pogubiti a mene vratiti. Carević znajući da ima još „tri vjekova da živi, nagovori ženu da bježe, pa tako i učine. No kad oni počnu bjegati, Baš Čelik to dozna pa brže potrči i carevića stigne pa poviče: „E careviću, zar ti ukrade ženu“, pa mu ženu otme i kaže: „Ja ti sad život praštam, jer znam da sam ti kazao, da ću ti dati tri života, pa sad idi, ama više za ženu nemoj da se vraćaš, jer ćeš poginuti.“

Pošto to reče Baš Čelik, odvede ženu sa sobom, a carević opet ostane sam ne znajući što će. Najposlije se riješi da na novo ide za ženu svoju. Kad dođe blizu one pećine, uluči priliku kad Baš Čelik bude otišao, pa ženu opet povede sa sobom da bježe. No Baš Čelik odmah to dozna, pa potrči i carevića stigne pa povadi strijelu i poviče: „Voliš li“ veli „da te ustrijelim ili da te sabljom posiječem?“ Carević stane se moliti, i Baš Čelik mu reče: „Ja ti sad i drugi život poklanjam, no ti kažem da se više ne usudiš da se za ženu vrataš, jer neću više da poklanjam život, no ću te na mjestu pogubiti.“ Pošto to reče, uzme ženu pa je odvede, a carević opet ostane sam misleći sve jednako, kako bi ženu svoju izbavio. Najposlije sam sebi kaže: „A što bi se Baš-Čelika bojao, kad još imam dva života, jedan što mi je on poklonio, a jedan moj?“ pa zaključi da se sjutra ženi povrati, kad Baš Čelika nije bilo kod nje: „Hajde“ veli „da idemo bježati.“ Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen primora je, pa počnu bježati, a Baš Čelik brzo ih stigne pa poviče: „Čekaj, ja ti više ne praštam!“ Carević se prepane i počne ga moliti da mu oprosti, ali Baš Čelik reče mu: „Znaš li da sam ti kazao da ću ti pokloniti tri vijeka? eto sad ti treći poklanjam, i više života od mene nemaš, nego idi kući, i nemoj život svoj što ti ga je Bog dao da izgubiš.“

Carević videći da protiv ove sile ne može ništa, pođe kući, no jednako mišljaše kako bi ženu svoju Baš Čeliku oteo, dok mu na jedanput padne na um, što su mu zetovi kazali, kad mu je svaki od njih po jedno perce dao. Onda reče sam sebi: „Hoću baš i četvrti put da se vratim da ženu moju povratim, pa ako mi bude do nevolje, onda ću pera da zapalim da mi zetovi u pomoć dođu,“ pa se odmah digne i opet se vrati onoj pećini, đe Baš Čelik držaše ženu njegovu, i kad iz daleka vidi da Baš Čelik nekud ode, javi se ženi, a ona se začudi i prepane pa mu reče: „Boga ti, zar ti je tako omrznulo življeti, te si se vratio po mene!“ No on joj kaže za zetove kako su mu dali svaki po jedno perce, pa kako ćedu mu doći u pomoć, ako mu bude do nevolje, „pa za to sam“ veli „još jedared došao po tebe; hajde odmah da bježimo“ i tako i učine i počnu bježati, ali Baš Čelik to odmah dozna pa iz daleka poviče: „Stani, careviću, nijesi utekao!“

A carević kad vidi Baš Čelika, povadi ona sva tri pera i kresivo, pa stane kresati dok malo vatru prižeže pa zapali sva tri pera, ali dok je zapalio Baš Čelik ga stigne, potegne sablju i carevića na dvije pole rasječe. U isti čas eto ti čuda! Doleti car zmajski sa svojijem zmajevima, car sokolovski sa sokolovima i car orlujski s orlovima, pa se s Baš Čelikom strašno pobiju i mnogo se krvi prolije, ali Baš Čelik opet ugrabi ženu i uteče.

Onda tri cara stanu svoga mrtva šura gledati i zaključe da mu život povrate, pa onda zapitaju najbrža tri zmaja koji može najbrže s Jordana vode donijeti. Jedan veli: „Ja mogu za po sahata;“ drugi veli: „Ja mogu za jedan četvrt sahata;“ treći veli: „Ja mogu za devet trenutaka.“

Onda carevi poviču ovome: „A sad ti, zmaje, brže pohitaj“, ovaj raširi silu vatrenu i donese zaista za devet trenutaka vode s Jordana. Carevi uzmu vodu, pospu vodom po onijem ranama, kud je carević rasječen bio, kad pospu, rane se sastave, i carević skoči na noge te oživi. Onda ga carevi sjetuju: „Idi sad kući, kad si se smrti izbavio.“ Carević njima veli da će jošt jedanput da ide sreću pokušati i ženu ma na koj način ukrasti. Carevi, zetovi njegovi, vele mu: „Nemoj, poginućeš zaista sad ako odeš, jer života ti drugog nema osim onoga tvoga od Boga. Ali carević neće za to da čuje. Onda mu carevi reku: „E kad već hoćeš silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita Baš Čelika, đe mu je junaštvo, pa onda dođi da nam kažeš, mi ćemo ti pomoći da ga osvojimo.“ Onda carević ode krišom i dođe ženi, pa je nauči da kuša Baš Čelika đe mu je junaštvo, pa se vrati natrag.

Kad Baš Čelik kući dođe, žena ga stane pitati: „Boga ti, đe je to tvoje junaštvo?“ Baš Čelik joj reče: „Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj.“ Onda se žena stane moliti spram sablje Bogu. Baš Čelik kad to vidi, udari u smjeh pa reče: „O luda ženo! nije moje junaštvo u sablji, nego je u mojoj strijeli“ a ona se onda okrene Bogu moliti spram strijele, a Baš Čelik joj reče: „O ženo, dobro li te neki uči da me kušaš, đe je moje junaštvo! ja bi rekao da je živ tvoj čoek, pa on te uči.“ a ona se počne kleti da je niko ne uči, jer i nema ko.

Poslije nekoliko dana dođe joj čoek, ona mu sve kaže kako još nije mogla doznati od Baš Čelika, đe mu je junaštvo, a čoek joj odgovori: „Kušaj ga opet“ pa ode. Kad Baš Čelik dođe, žena ga stane opet pitati, đe mu je junaštvo. Onda joj Baš Čelik odgovori: „Kad ti moje junaštvo tako poštuješ, ja ću ti istinu da kažem, đe je moje junaštvo,“ pa onda stane kazivati: „Daleko odavdje ima jedna visoka planina, u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna tica, u onoj je tici moje junaštvo, ama se ona lisica neda lako uhvatiti: ona se može pretvorši u razne načine.“

Sjutra dan kad Baš Čelik ode, carević opet dođe ženi svojoj da čuje šta je doznala, a žena mu sve kaže. Onda carević otide upravo zetovima, a oni ga jedva dočekaju da čuju, đe je Baš Čelikovo junaštvo, pa se odmah dignu i sa carevićem otidu. Kad tamo dođu u onu planinu, pušte orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo u sred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom! Ona brže onda pretvori se opet u lisicu i stane po zemlji bježati, ali tu je orlovi dočekaju i ostala vojska, pa je salete i uhvate.

Onda carevi zapovede te se lisica raspori i srce izvadi pa nalože vatru, srce raspore, iz srca ticu izvade i u vatru bace, kako tica izgori Baš Čelik pogine.

Carević onda uzme svoju ženu pa ode šnjome kući.

Srpska narodna bajka

Iz knjige: Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.

BAJKE – Čardak ni na nebu ni na zemlji (Srpska narodna bajka)

ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad đevojka odraste, jedno veče zamoli se ocu svome da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa đevojku između braće i odnese je u oblake. Braća otrče brže bolje k ocu i kažu mu šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potražiti. Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu.

Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Došavši onđe, pomisle da neće u onome čardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se u nj popeli, i poslije dugoga promišljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od kože konjske da okroje oputu, pa pritvrdivši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za čardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli. Mlađa dva brata reknu najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne šćedne, pa ni srednji ne šćedne, onda najmlađi zakolje svoga, od kože njegove okroji oputu, jedan kraj od nje veže za strijelu, pak je pusti iz luka u čardak. Kad dođe da se penje uz oputu, opet najstariji i srednji ne šćednu se peti, nego se popne najmlađi.

Popevši se gore, stane ići iz jedne sobe u drugu, i tako naiđe na jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru đe sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bište. Ona kad vidi brata svojega, uplaši se i počne ga tiho moliti da bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: „Baš ovđe me nešto ujede.“ Kad on to rekne, a carev ga sin još jednom udari u glavu, a zmaj opet reče đevojci: „Opet me nešto ovđe ujede.“ Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga kći sturi s krila, pa pritrči bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzevši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra. Potom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposle ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je đevojka jedna sedila za zlatnijem đerđefom i zlatnom žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga đevojka zlatne žice ispredala. A najposle uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala.

Sve ovo obišavši i viđevši, vrati se natrag u onu sobu đe je zmaj mrtav ležao, pa ga izvuče napolje i baci na zemlju, a braća kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Potom najmlađi brat spusti najprije sestru svoju braći, pa onda sve tri đevojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spuštajući đevojke braći, svaku je namjenjivao čija će koja biti, a kad spusti treću, i to onu s kvočkom i pilićima, on nju za sebe namijeni. Braća njegova, zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presijeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i đevojkama oštro zaprijete da nikome ne kazuju šta su oni učinili.

Poslije nekoga vremena dozna najmlađi brat na čardaku da se braća njegova i ono čobanče onijem đevojkama žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjenčavao, on uzjaše na vranca, pa baš kad su svatovi iz crkve izlazili doleti među njih, te svoga brata, mladoženju, udari malo buzdovanom u leđa, da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u čardak. Kad dozna da mu se i srednji brat ženi, a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve išli, doleti na đogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo,pa između svatova opet odleti. Napošljetku doznavši da se čobanče njegovom đevojkom ženi, uzjaše na kulaša, i doleti u svatove baš kad su iz crkve izlazili, te mladoženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda đipe da ga uhvate, ali on ne šćedne ni bježati, nego ostane među njima, pa se pokaže da je on najmlađi carev sin a ne ono čobanče, i da su ga braća iz zavisti ostavila na onome čardaku u komeje on sestru našao i zmaja ubio, a to sve zasvjedoči i sestra i one đevojke. Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija sina i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakon sebe da caruje.

Srpska narodna bajka

Izvor:Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.