BAJKE – Vuk i sedam jarića (Braća Grim)

VUK I SEDAM JARIĆA

Bila jednom jedna stara koza, koja je imala sedam jarića, pa ih je tako volela kao što majka svoju decu voli.

Jednoga dana, htela je da ide u šumu i donese hrane, pa je skupila sve sedmoro oko sebe i rekla:

— Draga deco, ja ću u šumu. Budite na oprezu od vuka. Ako on dođe, poješće vas sve od glave do pete. Taj se zlikovac često pretvara, ali vi ćete ga odmah poznati po njegovom grubom glasu i po crnim nogama.

Jarići rekoše:

— Draga majko, mi ćemo se već čuvati, bez brige možeš ići.

Zavrečala je tada stara i mirne duše krenula na put.

Nije dugo potrajalo, a neko zakuca na kućna vrata i viknu:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali jarići poznadoše vuka po grubome glasu.

— Ne otvaramo, vikali su oni, ti nisi naša majka. Ona ima fini, nežan glas, a tvoj glas je grub. Ti si vuk.

Ode tada vuk jednome trgovcu, pa kupi veliki komad krede. Pojede ga i omekša time svoj glas. Vrati se tada, zakuca na vrata i viknu:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali vuk je stavio na prozor svoje crne šape. Videla su to deca, pa povikala:

— Ne otvaramo. Naša majka nema tako crne noge. Ti si vuk.

Pohita onda vuk jednom pekaru i reče:

— Povredio sam nogu, namaži mi testo po njoj.

A kada je pekar namazao šapu, otrčao je vuk mlinaru i kazao:

— Pospi bela brašna po mojoj šapi.

Mlinar pomisli da vuk namerava nekog da prevari i ne htede, ali mu vuja reče:

— Ako to ne uradiš, poješću te.

Uplaši se tada mlinar, pa mu pobeli šapu. Eto, takvi su ljudi.

Ode onda zlikovac treći put na kućna vrata, pa zakuca i reče:

— Otvorite, draga deco, došla vam je majka i svakome nešto donela.

Ali jarići viknuše:

— Pokaži nam prvo šapu da vidimo da li si ti naša draga majčica.

Stavi on onda šapu na prozor, i kad oni videše da je bela, poverovaše da je sve istina što govori i otvoriše vrata.

Kad tamo, uđe vuk. Poplašiše se oni i htedoše da se sakriju. Jedno jare je skočilo pod sto, drugo u postelju, treće u peć, četvrto u kuhinju, peto u orman, šesto ispod umivaonika, sedmo u ormanče zidnog časovnika.

Ali vuk ih nađe sve i nije dugo oklevao nego progutao jedno za drugim. Samo najmlađe u časovniku nije našao.

Kada se nasitio vuk, odgegao je napolje, legao na zelenu livadu ispod drveta i zaspao.

Malo posle, vrati se stara koza iz šume kući.

Ah, šta je videla jadnica! Kućna vrata su stojala širom otvorena. Sto, stolice i klupe bile su oborene, umivaonik je ležao razbijen u paramparče, pokrivači i uzglavlja svučena s postelje. Tražila je svoju decu, ali ih nigde nije mogla naći.
Vikala ih redom po imenu, ali niko nije odgovarao. Najzad, kad pomenu svoje najmlađe, javio se jedan glasić:

— Draga majko, ja sam u ormančetu zidnog časovnika.

Izvadi ga ona odatle, a jare joj ispriča kako je vuk došao i sve ostale pojeo. Možete misliti, koliko je ona plakala zbog svoje jadne dece!

Najzad u svojoj žalosti iziđe iz kuće, a najmlađe jare potrča s njom. Kad stigoše na livadu, zatekoše vuka pod drvetom. Hrkao je tako da su sve grane drhtale. Posmatrala ga je koza sa svih strana, pa videla da se u njegovom punom trbuhu još nešto kreće i praćaka.

— Ah, Bože, pomislila je ona, da nisu još u životu moja jadna deca koju je on progutao za večeru.

Naredi jaretu da otrči kući pa da donese makaze, iglu i konac. Proseče ona čudovištu trbušinu i tek što jednom zareza, a već jedno jare provuče glavu, a kada dalje zareza, iskočiše sve šestoro i svi su bili još u životu, pa im čak ništa nije bilo, jer ih je vuk u svojoj proždrljivosti cele celcate proždrao. Ala su se radovali!

Grlili su svoju dragu majku i skakali kao ludi.

Ali stara reče:

— Idite sada, pa potražite veliko kamenje. Njime ćemo napuniti trbuh ove bezbožne zveri, dok još spava.

Sedam jarića pokupi kamenje brže-bolje, pa gurnu vuku u trbuh, što su mogli više. Tada stara nadvoje-natroje saši, a on ništa ne primeti, pa se čak i ne pokrete.

Kad se vuk najzad naspavao, diže se na noge, pa pošto je od kamenja u stomaku mnogo ožedneo, htede da ode do bunara i pije. Ali kad poče da se kreće tamo-amo, udari kamenje u njegovom trbuhu jedno o drugo i zalupa. Začudi se vuk i uzviknu:

Ovo niti dreči,
Nit ko jare vreči
Nego kao kamen
Po trbuhu zveči!

A kad je stigao do bunara, pa se nagao nad vodu da pije, povuče ga teško kamenje i on se utopi. A sedam jarića, kada to videše, dotrčaše i viknuše glasno:

— Vuk je svršio! Vuka nema više!

Pa su sa svojom majkom oko bunara igrali od radosti.

Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)