Kutak za Bistrooke
Poetska proza

Miroslav Mika Antić – ZAPIS – SVINJSKI REPOVI

SVINJSKI REPOVI – ZAPIS BEZ POČETKA I KRAJA

Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vratio praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh. Imam pred sobom švrcu kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio.

Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

— Tako bih mogao — kaže — da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i prestanem da prosim.

— Zar ti nije žao — pitam — da ostaviš decu?

— Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.

I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.

Nosim ga — priča mi — gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne strpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim…

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne. Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvarđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperic, kaput, neki dinar…

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin — jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko — jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo — jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”.

Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrežan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube…

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se. Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato što nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke. Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije. A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li ce se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli — opet lepo.

Miroslav Mika Antić, 16. novembar 1969.




back to top
Kutak za Bistrooke