Kutak za Bistrooke
Dečji biseri

Miroslav Mika Antić – OLOVKA NE PIŠE SRCEM (knjiga)

Miroslav Mika Antić – OLOVKA NE PIŠE SRCEM

Imam u rukama divnu knjigu. Jednu od najlepših koje sam pročitao u životu posle Malog princa  Antoana Sent-Egziperija. Zove se Olovka piše srcem. Poklonio sam je svojoj deci sa željom da je zavole isto toliko koliko je i ja volim.
Ali deca ne bi bila oni pravi, jedini istinski kreativci, kad ne bi svaku stvar odmah izvrtala na svoj način. Dodavala. Preturala. Izmišljala… Sede tako u drugoj sobi, čitaju Olovku koja piše srcem i vrte, vrte, izvrću, igraju se nekih svojih pitalica i odgovaralica. U takvoj jednoj običnoj čaroliji igre nastala je i ova, neko bi rekao: kontra-olovka. A ona to nije. Samo je jedan tata seo sa svoja tri mališana i počeo da ćaska. Počeo da se igra i da ima vremena za svoju rođenu decu u ovom kovitlacu vremena kad se trči za egzistencijom, za svojim već pomalo omatorelim snovima, za rešavanjem briga ili parčetom svakodnevnog hleba. I zaista, nema ničeg drugog u ovoj knjizi sem obične ljudske teze da to može da učini svaki roditelj, da bi možda morao da učini, svejedno da li će sesti i zapisati te odgovore ili će ih samo (a koliko puta smo svi to činili), prepričavati prijateljima: znate, moj sin juče kaže… ili: zamislite šta pita moja kći pre neki dan
Ja sam, evo, sve to sročio u jednu knjigu. Ostavio sam na stranu psihotestove i sredio odgovore onako kako bi to učinio jedan pesnik: dramaturški, da dobijem celinu, pa odbacio ono što mi se činilo kao neko mudrovanje (više volim decu koja nisu veliki vunderkindi) i dobio ovu zbirčicu.
Sa svakim novim mališanom koji počne da sanja rodi se i jedna nova, slična, a ipak tako drukčija Olovka. – M.A. (Predgovor knjige Olovka ne piše srcem – Miroslav Mika Antić)

Olovka

Olovka ne piše srcem, jer je srce ušlo u mene onoga dana kad su me snimali kod doktora. Sad olovka ima samo nešto crno.

Dam olovci ruku da nešto napiše. Napiše kuću. Mamu. Ovog mog zavrnutog tatu. Uzmem od olovke ruku, a ona padne i ćuti. Olovka piše mojom rukom.

Kuća

Kuća je kad ti se baka trideset godina kući, a deca joj sve razvuku.

Kuća je kad smo svi zajedno za stolom, na Novu godinu.

Kuća je čisto kućevna stvar.

Kuća je da se od nje paziš i da te zovu kućepazitelj.

Kuća je kad tata kaže: izem ti ovu kuću, šta je ovo?!

Drvo

Drvo je kad ti kažu da si drven, a ti tužan.

Drvo je za učenje dece da rastu.

List stanuje na drvetu. Drži se za granu onim onako.

Treba da se ima lišće da se zapuše prazne grane u proleće.

Pesma

Pesma je oni što stalno piju.

Pesma je kad ideš u zabavište.

Pesma je kad teča vozi kola, pa je to prava pesma.

Pesme služe protivno plakanjima.

Vino

Vino je tečnost za srce.

Vino je za nekoliko psovanja pred decom.

Vino je ono u špriceru kad bi se izvadila soda.

Vino je neki Đura Jakšić sa krčmaricom, jer sve se o svakom čuje.

Mantil

Mantil služi za trebanje.

Mantil je grejalica za ljude.

Mantil je jedna obešenost.

Baka

Baka je kad se ima unuče.

Baka je žena koja se muči.

Bake pogreše što se ne rode posle nas, pa da ih mazimo.

Baka je tatina mama, a može i mamina, ali nešto ređe. Zato imaš gušću i ređu baku.

Koliko je sati

Stalno je pola sata, narode! Jer posle prvih pola sata dođe drugo pola sata i vidiš da je uvek samo pola sati do kraja života.

Dugme

Dugme je kad nekom otpadne sa haljine, pa svi trče da ti ga zašiju, a ti kažeš: na žalost – izgubljeno.

Dugmad se sama odšivaju, odu u robnu kuću i tamo se prodaju nekom drugom.

Dugme je oko za rukav i da se stalno traži po patosu.

Dugme je češće plavo nego belje.

Igla

Igla služi za ubadanje neba, da se nebo probuši i da splasne.

Igla služi za rastenje na ružama i za krvarenje prstiju.

Igla je kad nekom podmetneš iglu, pa šta bude.

Bog

Boga nema, ali on te uvek nekako kazni kad ne valjaš.

Bog je jedan iz viđenja, iz Beograda, i zato se nas dvoje tako retko srećemo.

Bog živi po crkvama i ima crveno kandilo što nije kao semafor da se pretvori u zeleno, nego se uvek crveni.

Bog je da se volimo i varamo. I da kažemo: boga ti tvoga balavog.

More

More dođe i stoji, a reka se stalno muva.

More je za kupanje na slici.

Mama

Mama služi da se rodi dete ili onaj glavonja onamo.

Mama ti treba da zaposli rodu, pa da roda posle donese dete kod mame.

Roda je mama,  a mama je službenik svaki dan, sem u subotu i nedelju.

Zvezde

Zvezde su kad pocrni nebo, pa su zvezde.

Zvezde nam trebaju da ih viđamo kad se vraćamo iz gostiju.

Od zvezda se učiš namigivanju.

Zvezda je ime za mlađu lutku, a stariju ti uzme sestra i još te bije.

Riba

Riba je kad smo ribali šerpe.

Riba ima dušu nekako vodenastu.

Riba se ćuti a dete se govori.

Riba je da se zagrcneš od kostiju i da donese riblje ulje da ti je gadno.

Riba se dobija od riblje konzerve.

Ribe žive u samousluzi, a može i u drugoj radnji.

Dim

Dim je zbog vetra, da ima vetar šta da radi, da nije sam samcit na svetu.

Spremnost

Spremnost je deranje na tebe, što nisi spremio stvari.

Spremnost je spremanje za slavu al’ da je tajna da mi slavimo.

Nespremnost je sramota za žensku decu, a muškarci – baš ih briga.

Slika

Slika je kad neko naslika gužvu.

Slika služi za zidove, a i da se stalno pitaš: šta je to na slici, majko moja?

Kornjača

Kornjača je kora i druga kora kao sendvič od neke veće šarene zemičke, samo što unutra nije jelo, ni puter, nego živo što se mrda i što te gleda sa strane pravo u oko.

Kornjača je da se ima u kući neko vreme da bi se hranila i išla okolo, dok je mama ne pokloni deci sa drugog sprata. Posle vidiš da više i nema kornjača na svetu.

Mutno

Mutno je kad su svi kao mutni.

Ko muti zove se mutničar, kao onaj što želi, pa se zove železničar.

Muti se ili krem, ili tata opet nešto muti.

Mutno je šećer jer se zamuti u žumance.

Mutno je kad kažeš da je Dunav plav, a on onakav.

Dunav

Dunav je za koristi. Razni ljudi imaju razne koristi od Dunava. Kakvu korist imamo mi od Dunava? Naša porodica ima korist što tata sedne u čamac, ode nekuda, nema ga ceo dan, i bar imamo mira u kući.

Dunav je drukčije nego duvan, jer duvan te guši, a Dunav se upotrebljava za davljenje vojnika i za strah.

Hleb

Hleb je kad se gleda u izlog pekare da vidiš ima li ga ili da odeš dalje.

Hleb je sečenje nožem i sanjanje mekanog.

Hleb je ono jedljivo i oblizivanje pekmeza. Greh je kad se hleb baci.

Hlebove mame su pekarke.

Povrće

Grašak je ono što voliš da čistiš i da ga istrebljuješ.

Luk je da se iseče, da se metne na sto i da se pojede, a pojedu ga gosti dok mi gledamo.

Krompir se opere, pa se isečen metne u šerpu i kuva, i onda se kaže: boga mu njegovog, evo mi stalno jedemo samo taj krompir.

 

– Odlomci iz knjige Miroslav Antić: OLOVKA NE PIŠE SRCEM, Izdanje i štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ), Beograd, 1974.

Priprema, izbor teksta i fotografija: Bistrooki – www.balasevic.in.rs

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini ili fotografija je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs

 

 

 

 

 




back to top
Kutak za Bistrooke