Mali Princ CITATI


MALI PRINC

Mali Princ (franc. Le Petit Prince) najpoznatija je novela francuskog pilota i pisca Antoana de Sent Egziperija (Lion, 29. 06. 1900 – nad Mediteranom, 31. 07. 1944) iz 1943. godine. Knjiga je prevedena na 270 svetskih jezika i dijalekata a prodata je u više od 140 miliona primeraka.

MALI PRINC Zanimljivosti

Citati iz knjige MALI PRINC:

Leonu Vertu

Molim decu da mi oproste što sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi. Imam za to jedan ozbiljan razlog:  ta je odrasla osoba najbolji prijatelj koga imam na svetu. Imam i drugi razlog: ta odrasla osoba može sve da razume, čak i knjige za decu. Imam i treći razlog: ta odrasla osoba živi u Francuskoj, gde se smrzava i gladuje. Treba joj neko da je uteši. Ako svi ti razlozi nisu dovoljni, rado ću posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba. Sve su odrasle osobe nekad bile deca. (Ali se malo njih toga seća.) Ispravljam, dakle, svoju posvetu:

Leonu Vertu
kad je bio mali dečak


Verujem da je za svoj beg iskoristio jednu seobu divljih ptica.

“Odakle dolaziš, maleni moj? Gde je to – kod tebe? Kuda želiš da poneseš moju ovcu?”
On zamišljeno poćuta, pa mi odgovori: “Dobra je kutija koju si mi dao, zato što će joj noću poslužiti kao kuća.”
“Naravno. A ako budeš dobar daću ti i konopac da je danju privežeš. I kočić.”
Taj predlog kao da je zapanjio malog princa: “Da je privežem? Smešno.”
“Ali, ako je ne vežeš, odlutaće ti, izgubiće se…” A moj prijatelj ponovo udari u smeh:
“Pa kuda bi otišla?”
“Bilo kuda. Pravo… napred…”
Tada mali princ ozbiljno primeti:
“Ništa ne mari, kod mene je sve tako malo!”
I sa malo tuge, možda, dodade:
“Pravo ispred sebe daleko se ne stiže…”

“Ko si ti?”, upita Mali Princ.
“Ja sam ruža”, reče Ruža.
“I šta radiš ovde?”, upita on.
“Pa ništa, sedim ovde i lepa sam. I svi me vole. I dive mi se!”
“To je lepo”, reče Mali Princ. “I uvek će te voleti?”
“Ne”, reče ruža. “Jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive!”
“Baš čudno”, reče Mali Princ. “Da si ti moja ruža, ja bih te voleo i tada!”

Imam ozbiljnih razloga da verujem da je planeta sa koje je došao mali princ asteroid B 612.

Ispričao sam vam ove pojedinosti o asteroidu B 612 i poverio sam vam njegov broj, samo zbog odraslih osoba. Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas neće zapitati o onom što je bitno. Nikad vam neće reći: “Kakva je boja njegova glasa? Koje igre najviše voli? Skuplja li leptire?” Nego vas pitaju: “Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zarađuje njegov otac?” Tek tada smatraju da ga poznaju.
Ako odraslima kažete: „Video sam divnu kuću od crvenkaste cigle, sa geranijama na prozorima i golubovima na krovu…”, oni nisu u stanju da zamisle tu kuću. Treba im reći: „Video sam kuću koja vredi sto hiljada franaka.” Onda oni uzvikuju: „Kako je lepa!”
Vi im, tako, kažete: „Dokaz da je Mali Princ postojao je to što je bio divan, što se smejao i što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji.” Oni će slegnuti ramenima i smatrati vas detetom! Ali, ako im kažete: „Planeta sa koje je došao mali princ je asteroid B 612”, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima.
Ali naravno, mi koji shvatamo život, mi ne marimo za brojeve. Voleo bih da sam započeo ovu priču kao što počinju bajke. Voleo bih da sam rekao:
“Bio jednom jedan mali princ koji je živeo na nekoj planeti jedva nešto većoj od njega samog, a čeznuo je za prijateljem…”
Onima koji razumeju život to bi se činilo mnogo istinitije.
Jer ja ne volim da se moja knjiga čita olako. Ja ove uspomene pričam s mnogo tuge. Prošlo je već šest godina otkako je moj prijatelj otišao sa svojom ovcom. Ako ovde pokušavavam da ga opišem, činim to zato da ga ne zaboravim. Žalosno je zaboraviti prijatelja. Nisu svi ljudi imali prijatelje. I ja mogu da postanem sličan odraslim osobama koje zanimaju samo brojevi.

– Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo sunčev zalazak…
– Ali, treba čekati…
– Šta treba čekati?
– Čekati da sunce počne da zalazi.
. . .
– Jednoga dana video sam četrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:

– Znaš… Kad je čovek tužan onda voli zalaske sunca…

– Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj među milionima zvezda, to je dovoljno da bude srećan kada ih posmatra. On kaže sebi: “Moj cvet je negde tamo…” Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije važno!
. . .
Tajanstvena je zemlja suza.

“Moram da podnesem dve-tri gusenice ako hoću da upoznam leptire. Izgleda da su vrlo lepi.”

Stigavši na Zemlju, mali princ se veoma iznenadio što nikoga ne vidi. Već se bio uplašio da je pogrešio planetu, kad se neki prsten boje meseca pomeri u pesku.
“Dobro veče”, reče mali princ za svaki slučaj.
“Dobro veče”, reče zmija.
“Na koju sam to planetu pao?”, upita malo princ.
“Na Zemlju, u Afriku”, odvrati zmija.
“O!… Na zemlji, znači, nema nikoga?”
“Ovo je pustinja. Nikoga nema u pustinjama. Zemlja je velika”, objasni zmija.
Mali princ sede na kamen i podiže oči prema nebu:
“Pitam se”, reče on, “jesu li zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao da nađe svoju. Pogledaj moju planetu. Upravo je iznad nas… Ah, kako je daleko!”
“Lepa je”, reče zmija. “Što si došao ovamo?”
“Imao sam neprilike s jednim cvetom”, reče mali princ.
“O!”, začudi se zmija.
I oboje zaćutaše.
“Gde su ljudi?”, nastavi, napokon, mali princ. “Čovek se oseća malo usamljen u pustinji…”
“Čovek je usamljen i među ljudima”, reče zmija.

Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.

Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka približi:
– Ah! reče lisica… Plakaću.
– Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
– Naravno, reče lisica.
– Ali ti ćes plakati, reče mali princ.
– Naravno, reče lisica.
– Znači, time ništa ne dobijaš!
– Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
– Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićes da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažes zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
– Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
– Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik bi poverovao da moja ruža liči na vas. Ali ona je sama važnija od svih vas zajedno zato što sam nju ja zalivao. Zato što sam nju ja stavio pod stakleno zvono. Zato što sam nju ja zaštitio zaklonom. Zato što sam zbog nje nje poubijao gusenice (sem one dve-tri što sam ih ostavio radi leptira). Zato što sam nju ja slušao kako se žali, hvali ili kako ponekad čak i ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici.
– Zbogom, reče joj on…
– Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Bitno je očima nevidljivo.
– Bitno je očima nevidljivo, ponovi mali princ da bi zapamtio.
– Vreme koje su utrošio na svoju ružu čini je tako dragocenom.
– Vreme koje sam utrošio na svoju ružu…, ponovi mali princ da bi zapamtio.
– Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti je ne smeš zaboraviti. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…
– Ja sam odgovoran za moju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

– Pustinja je lepa, dodade on.
I to je bila istina. Uvek sam voleo pustinju. Čovek sedne na neku peščanu dinu. Ne vidi ništa. Ne čuje ništa. Pa ipak nešto svetluca u tišini…
– Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se negde u njoj skriva bunar…

– Ljudi sa tvoje planete, reče mali princ, gaje pet hiljada ruža samo u jednom vrtu… i nisu u stanju da u njima nađu ono što traže…
– Nisu u stanju da nađu, odgovornih.
A mali princ dodade:
– Ali oči su slepe. Treba tražiti srcem.

Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije nimalo svejedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu…
Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja…
I nijedna odrasla osoba neće nikad razumeti da to ima toliko značaja!