Kutak za Bistrooke
Poetska proza

Miroslav Mika Antić – KOREN

KOREN

1.
Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

2.
Gospodine, kažem ja njemu, video sam ljude koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji čemu je dokazivati? On samo ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.

3.
Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže od drugih, niti je umešniji i lukaviji? Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će preskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.

5.
Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, može da stane u jednu običnu kapu? Zatečeni sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u običnu ljusku.

6.
Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u šaku običan mali šljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga neću razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun — tišina. Najveće hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Čeprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandžara; stavljam na leđa obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.
Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i događa se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo poželeo u snovima.
I — izmislio.

Miroslav Mika Antić, Šašava knjiga




back to top
Kutak za Bistrooke