Ознака: poetska proza

Rade Šerbedžija – ON, NEKO DRUGI

Rade Šerbedžija – ON, NEKO DRUGI / Iz knjige: On, neko drugi – Rade Šerbedžija (1998)

Već duže vrijeme neki čovjek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri… I tako po čitave dane.

Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unaprijed zna što ću ga pitati, a ja se uvijek iznenadim njegovim odgovorom. Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Posljednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živio u meni od najranijeg djetinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam povjerio?

Često zaželim da izađe iz mene, da sjednemo za stol i ljudski popričamo o svemu. On se tada zavuče u najdublji dio mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara. Neće da govori o sadašnjosti i uopće, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima. On bi samo da priča o prošlosti. Naročito o stvarima koje bih ja što prije da zaboravim.

Kaže (gotovo podsmjehujući se): Sve tvoje je u tebi. Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.

Ponekad mi uspijeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona. Sjednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu.

Tih nekoliko dana dok sam sâm družim se samo sa Englezima i govorim naravno engleski. On za to vrijeme kruži ulicama Londona i prati naše izbjeglice da bi pronašao put do mene. Obično uđe s lijeve strane, namrgođen i uvrijeđen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vrijeme tako šutimo i samo hodamo. On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti. Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake. Jedan, dva, tri, četiri…I tako po čitave dane.

Rade Šerbedžija

Iz knjige: On, neko drugi – Rade Šerbedžija, Izdavač: „Stubovi kulture“, Beograd, 1998

Vislava Šimborska – REČI

REČI

— La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? — upitala me je i odahnula s olakšanjem. Jer toliko se nakupilo tih zemalja da je u razgovoru još najpouzdanija klima.
— O, gospođo — hoću da joj odgovorim — pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne kažem da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira fokâ. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadentni, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi u ledu prosekao prorub. O, draga gospođo.
Tako hoću da joj odgovorim. Ali zaboravila sam kako se na francuskom kaže foka. Nisam sigurna ni kako se kaže ledena sveća i prorub.
— La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne?
— Pas du tout — odgovaram ledeno.

Vislava Šimborska

Miroslav Mika Antić – KOREN

Miroslav Mika Antić – KOREN / Poetska proza / Pesma iz zbirke ŠAŠAVA KNJIGA /

KOREN

1.
Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

2.
Gospodine, kažem ja njemu, video sam ljude koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji čemu je dokazivati? On samo ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.

3.
Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže od drugih, niti je umešniji i lukaviji? Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će preskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.

5.
Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, može da stane u jednu običnu kapu? Zatečeni sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u običnu ljusku.

6.
Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u šaku običan mali šljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga neću razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun — tišina. Najveće hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Čeprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandžara; stavljam na leđa obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.
Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i događa se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo poželeo u snovima.
I — izmislio.

Miroslav Mika Antić, Šašava knjiga

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – ZAPIS – SVINJSKI REPOVI

SVINJSKI REPOVI – ZAPIS BEZ POČETKA I KRAJA

Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vratio praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi „pregalac“ i „glava porodice“. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh. Imam pred sobom švrcu kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio.

Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

— Tako bih mogao — kaže — da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i prestanem da prosim.

— Zar ti nije žao — pitam — da ostaviš decu?

— Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.

I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.

Nosim ga — priča mi — gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne strpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim…

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne. Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvarđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperic, kaput, neki dinar…

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin — jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko — jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo — jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u „27. martu“.

Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrežan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do „Elektrovojvodine“. Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube…

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se. Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato što nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke. Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije. A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li ce se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli — opet lepo.

Miroslav Mika Antić, 16. novembar 1969.

Miroslav Mika Antić – NENAPISANA ŠANSONA ZA NOVI SAD

NENAPISANA ŠANSONA ZA NOVI SAD

Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesen na keju pod mojim prozorima, duž širokih pepeljastih pločnika zatrpanih lišćem. Prva mi je pomisao bila da izvadim kartu za Panoniju ekspres i – pobegnem. Raznosač mleka, poštar, moja tašta i još neki znaju za tu moju iznenadnu i neočekivanu slabost: u jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu ponovno zaljubljujem u stari most pod tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koja kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod „Marasa“ ili dve violine kod „Stolca“ – i što sve bespomoćnije prirastam za ove ulice, za ovu užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja na bulevaru i za šarenilo izloga koji krupnim četvrtastim očima žure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.
Vi verovatno znate šta znači zaboraviti mnogo sebe na nekom uglu, duž nekih drvoreda, pod nekim prozorom. Znači: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romantično. Znači: sećati se čak i tamo na Sen Žermenu malog bifea „Lovac“ iza „Dnevnika“ ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opštine ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna poželeti jedno spokojno popodne na obroncima kameničke obale.
Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao sa najdražom ženom: nikada nećemo uspeti da objasnimo ni sebe ni drugima šta nas je to tako vezalo.
Vi dođete na šalter sekretarijata unutrašnjih poslova i podnesete prijavu. Uruče vam komadić hartije na kojem piše da ste od jutros Novosađanin a poslovno suvoparna službenica zaboravi da vam uz ljubazni osmeh kaže: „Dobrodošli u Novi Sad, sto hiljada prvi ili sto hiljada dvadeset prvi sugrađanine…“
Na prilazima drumom koji se uliva u široke i tesne razrovane ili zatravljene ulice, žuta tabla obaveštava, vrlo zvanično i suvo, da ulazite u glavni grad Vojvodine. I vi uđete u njega a gotovo niko vam i ne pročita u očima šta ste to od jutros sa sobom doneli. Dospeli ste vozom, sa jednim polupraznim koferom, kao ja pre sedam godina. Ili kamionom pretrpanim nameštajem. Stigli ste po potrebi službe ili u želji da nešto počnete iznova. I teško vam je danima i mesecima. Kažu vam: svet je ovde zatvoren u svoje sobe. Kažu vam: svet je ovde prizeman. I vi danima i godinama pokušavate da odete, a ne primećujete kako se penjete iz prizemlja i ulazite pod nepoznate krovove. Od prvog trenutka pokušavate da odete. Rode vam se deca, završe se neki ratovi u svetu, svemirski brodovi opišu hiljade kilometara žutih puteva po tamnim nebeskim prostranstvima, a vi pijete svoje pivo na terasi hotela „Putnik“ i ponavljate svoje napamet naučeno: „Ove jeseni svakako moram otići, svakako moram otići…“
Bio sam pre desetak dana na groblju. Svratio sam slučajno, u prolazu, i sve do ovog trenutka do ovih rečenica nije mi bilo sasvima jasno zašto sam onamo išao. Sad mi se čini da znam. Lutao sam Alejom velikana i stazama onih drugih, onih koji ništa nisu značili za istoriju Vojvodine. Da li je ijedan od njih na svom prvom koraku kroz novosadske ulice znao da će ovde zauvek ostati?
Jednom su mi pitali zašto volim ovaj grad. I danas to ne umem da odgovorim. Samo ponekad, kad je ovakva novembarska jesen sa mnogo lišća duž pepeljastih trotoara na keju, čini mi se da je sa najdražim gradom, kao i sa najdražom ženom: hteli smo da pobegnemo da ne bismo još više ko zna po koji put dodali nešto vrtoglavo na već vrtoglavu građevinu svojih najtoplijih intimnosti.

Miroslav Mika Antić

Vislava Šimborska

Vislava Šimborska (polj. Maria Wisława Anna Szymborska; Bnin, 2. jul 1923 — Krakov, 1. februar 2012), je bila poljska pesnikinja, esejistkinja i prevoditeljka. Objavila je svega oko 250 pesama, a prevedena je na skoro sve evropske jezike, na arapski, hebrejski, japanski i kineski. Neke od njenih knjiga su: Zato živimo, Stotinu radosti, Ljudi na mostu itd. Dobitnik je mnogih nagrada za književnost, a neke od njih su: Geteova nagrada (1991), Herderova nagrada (1995) Nobelova nagrada (1996).

PESME:

POHVALA SNOVA

CIRKUSKE ŽIVOTINJE

SVAKI SLUČAJ

MALI OGLASI

OBLACI

REČI

ZALJUBLJENI

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miroslav Mika Antić – PISMA GOSPOĐI VINETI

PISMA GOSPOĐI VINETI / Dami herc iz jednog starog špila

PRVO PISMO

1.

Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim, a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa. Početka jednog Dombijevog pisma: „Mila moja, ja sam pas.“
Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju, pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle idem okolo, tražim publiku, i sve to javno prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na viljušku zvonika preko na tvrđavi. Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea. On kaže:
„Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. “

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one o kojima sam vam pričao da žive dole po močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu. Te ptice su došle okukom reke, severnije od Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara. I tako je sve to počelo.

2.

Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.
Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama, dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo vremja kad je bio mladi zet Marićevih. Infeld za njega kaže: „Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama.“

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu, pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani, večito istim prijateljima, u večito istim kafanama, večito iste stihove, uveren da svaki dan izgovaram nešto novo – pa to mora jednom i da zabrine.

Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno lenčare po predvorjima bioskopa ili poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama čeka večernje i zaudara na bosiljak i prigradska groblja.

Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.

Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede i nađem u „Kena-upanišadi“ mesto koje me je podsetilo na LXXI pevanje u „Tao Te Kingu“: „Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano mi nije“. Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato, da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

P.S.

Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj. Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku noć Vašim željama da opet iziđem među ljude. Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć Vašim suzama. Vašem nekadašnjem hodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek uspravljaju.

Meni je olovo u glavi.

DRUGO PISMO

1.

Gospođo Vineti, čudno je ovde. Putovali smo kroz Brogejlove slike, ili kroz onu bajku o Ribecalu. Ne mogu da vam objasnim. Nešto kao moje detinjstvo. Neverovatno. U zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečjim slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta. pa siva ili terakot. Ljubičastih sam se nabrojao ne više od pet. Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije i zalepio tu negde. Tako je sve u plohama. Izgubio sam dimenzije.

Doručkovali smo grožđe na pijaci. Posle smo prali maramice u olucima i brisali ruke i usta. U hotelu se spratovi zovu po bojama. Borisa nigde ne mogu da nađem.
Ja, u stvari, i ne znam ko je Boris, ali sanjao sam dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. On bi nam pokazao tunele. Ili bi nam pokazao gde ima mnogo stepenica.

To sa Borisom podseća na Zagorsk. Krešo Golik i ja. Noć uoči Uskrsa. Neka kiša pomešana sa snegom. Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha Pimena. To je, u stvari, tvrđava. Okolo zidine podignute u doba tatarske najezde. A masovka – da polude i Kavalerović i Sesil B. De Mil. Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Iz svih krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Pa kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona, trideset hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato, oblaci tamjana, zlato i crne rize, dijamanti i drveni krstovi…
Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim. Kreš mi posle kaže da siđem, stojim na grobu Borisa Godunova. A gde mogu da stanem, kad je sve istorija?

Poklonim se mrtvome caru i obećam, ako dobijem sina, da postanemo kumovi: zvaće se Boris. Objasnim to devojčici. Verovatno bi trebalo, kažem, da započnemo ovde jednog sina. Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk. Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ja sam, ko zna koliko puta i ko zna gde već, živeo.

2.

Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku? Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda sam bio, kažem, jer svi smo mi svuda bili, samo smo to zaboravili.

Zaboravio sam, recimo, Četrdeset petu ulicu, odmah iza Brodveja, gde sam video kako na asfaltu, oko mojih nogu, umire stotinu narkomana i niko neće da im pomogne.

Jurmala. Cela obala Baltika. Ili, preko u Švedskoj, Vesteros. Stokholm. Geteborg. Malme. Trajektom pijan preko u Kopenhagen. Odatle šest puta preko Atlantika. U Muzeju svemira u Vašingtonu ručao sam sa Majklom Kolinsom. Rekao mi je da iz vasione izgledamo besmisleno. Kao plesan. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.

Sve sam doživeo, kažem. Vekove. Eone. Bio sam gore u svetlosti i vratio se. Ispričam joj o Vavilonu, Stesefonu, Al Kurni. Stvarno sam pojeo jabuku sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab.

Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske knjige mrtvih: „Ne postoji nijedna osoba, zapravo, nijedno živo biće, koje se nije vratilo iz smrti… Ono što nazivamo rođenjem, samo je obrnuta strana smrti, kao jedna od dve strane medalje, ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana, ili: izlaz iznutra.“ To joj zapišem u đačku knjižicu, koju je ponela umesto lične karte. Čudna je ta zemaljska ljubav, rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio, u karavanu nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na Tromostovlju. Isto se ljeska pustoš nad daljinama. Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. Potpuno razgovetno, evo, izgovaram ga svojom kožom.

Sve se ponaša tako kao da stari u budućnost. Ja starim i u prošlost. U svim pravcima vremena. To mi je nadljudski dokaz da sam, sa neke druge strane ovog istog, ovde već jednom boravio silazeći sa zvezda.

3.

Gospođo Vineti, prvi put mi se čini da ću se sasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopšte me više ne kljuje u potiljak.

Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako, da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši. Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala. Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. A kad se smeje, dođe da mi rastršavi kosu, da mi se popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve i oka. Nikad nisam provodio besmisleniji život. Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisam u glavi imao pliće misli.

Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. Na kraju, ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja. Pošto nemam drugog objašnjenja, ispričam joj sve bez uvijanja. Prvo su, kažem, našli jednog savršeno gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu lastu, dodali su im malo kreča i pamuka, sve to zatvorili u kožu, ispisali krštenicu, i proglasili da sam to ja. Posle je, kažem, kreč izgrizao pamuk, a pas pojeo lastu. Sad se ujedaju pas i kreč. Onda ona siđe do restorana, donese mleka i kaže: sad ćemo da ih nahranimo.

Napolju pada kiša. A kako se već pomalo spustilo veče, upalili smo sve moje i njene cigarete iz džepova i kofera, poslagali ih po nameštaju i rekli da su to zvezde. Onda smo opet izišli. U hotelskom bifeu jedan tip je sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstima u čelo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni je rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš, brate? Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira Iljiča. Lenjin je rekao, kazao sam, ne miluj po glavi, uješće te za ruku.
Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije čovečanstvo ne javi kad će me udariti? Zašto mi ne poruči: čekam te u petak, u ulici toj i toj, iza ugla. Čuvaj levu stranu, lice i srce. Hoću da budem spreman, da mogu da se branim.

Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu i moje duplo piće. Ne volim da žene piju. Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicima sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Govorio sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi.

Ne znam kad smo se vratili kući, na obojene spratove.

TREĆE PISMO

1.

Draga moja Vineti, još ovo da Vam javim, pa Vam nikad više neću pisati. Videćete. Sećate li se onog tipa o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom ostrvu ili plaži. Onog što se udavio i stalno me, onako udavljen, imitira kad spavam. Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to. Obećao je: nikad više.

Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju: devojčica u snu ustane, nasloni se na zid i tako satima stoji u postelji. Budna. Priznao sam joj da mi to izgleda veoma čudno. Objasnila je da tako najbolje razmišlja. Uostalom, rekla je, negde je pročitala da je jedan svetski pisac sva svoja dela napisao stojeći. Probao sam da i sam nešto napišem stojeći, ali i u krevetu je to ispod mog dostojanstva.

Teram je da o vama govori lepo. Vi se ovde zovete: Ona Divna Gospođa. Pogađa da krišom pijem zbog neke tuge u vezi sa vama, i za doručkom obično ispije svaku moju prvu čašu. Večeras, dok je zaključavala vrata, u očima sam joj video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u hodniku iza vrata. Jednog dana to bi sigurno postalo nepodnošljivo.

Uostalom, i ja sam ljubomoran. Svi se za njom okreću, kao onog leta kad ste mi je pokazali na Korčuli, gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu mornarsku godinu. I Porto Pidočo.

Lagao sam Vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca.

2.

Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se. Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio – ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski. Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski. Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje.

Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene.

Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: -„Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi.“ Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Od sutra – ništa. Ni razglednica.

ČETVRTO PISMO

1.

Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem: vi ste neponovljivi. Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu, ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose.

Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas neizlečivo zaljubljen.

Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate. Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem i Marjanom Selmanom popeću se „Pod stare krovove“. Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje. Sve u svemu, to je dva dana. Ja njima dvojici držim književne susrete. Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije. Počnem pesmom „Mirogoj“ Jiržija Volkera. Cesariću se naročito sviđa ono mesto:
„Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja, za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu, ali se ne može za sve umirati.“ Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo: „Ne boj se, nisi sam…“ prva i najveća svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani, „Srebrna cesta“.

Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro. Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja, i čitave će zime biti toplo.

2.

Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima. Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi. Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji Zigmunta Stoberskog.

Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog. Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.

Kako da mu objasnim da sam te brkove morao da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u časopisu „Jugoslavija“. Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan. Okanimo se primitivizma.

Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo. To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.

„Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega.“

4.

Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu, kao u slučaju tog širokog sivog stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva po pločnicima. Još u šesnaestoj napisao sam pesmu – Nedelja -, u kojoj doslovce stoji: – Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove, ljude i puteve. – Radije sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.

Inače, nadam se da vam je jasno u kakvom sam položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati o vašim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti, i ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći.
To mene dovodi do ludila.

Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz. Kod vas ću biti već rano u zoru. Devojčici ću u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put.

PETO PISMO

1.

Gospođo Vineti, očigledno je: ja totalno nemam karaktera. Nisam doputovao, jer neizdrživo sam zaljubljen u ovu devojčicu, i hteo bih da je odvedem dole u Porto Pidočo. Vi i sami uviđate da moram nešto ozbiljno da preduzmem iz početka.

Već dva dana pijem iznenađujuće umereno, ali one fleke od jetre što mi izbijaju na rukama i ramenima još uvek su nepromenjene. Čak imam utisak da ih je sve više, i da se pojavljuju na čelu i obrazima. Zato izbegavam ogledala i brijem se u prozoru.

Slušali smo Šopena. Taj Šopen je bio lud. Ili je Monik de la Brišoleri luda. Ili ja.

Molim vas, javite mi telegramom da li sve to sa devojčicom ima smisla, ili da pobegnem. Lekar misli da neću izdržati duže od tri meseca. Ali oni uvek tako govore kad vide ove fleke. Slušam ih već nekoliko godina. Koliko puta po tri meseca!

Postoji neki voz rano ujutru, i mogao bih da se dogovorim sa portirom da me probudi, pa da se izvučem neopaženo. Portiri ovde savršeno valjaju, kao da su van radnog vremena alkoholičari. Volim situacije u kojima nam nije potrebno mnogo reči da se razumemo i odmah pomognemo jedni drugima.

Pomislim ponekad kako je smešna podela na narode po državnim granicama, poreklu, jeziku, običajima. Ja, koji pripadam najvećoj naciji na svetu, narodnosti pijanca, znam da nas ima i u Tokiju i u Kanzas Sitiju, u Buhari i Cirihu, Beču, Torontu, Bazelu i Basri.

Znam, zato što sam sve njih doživeo. Čak mi se čini da su više nego samo narod. Bez obzira na to kojim jezikom govore i čije imaju državljanstvo, svi su jedni drugima rod, od Atlante do Tbilisija, od Rume do Arhangelska, od Gvineje Bisao i Azorskih ostrva do Vranja.

Sin pukovnika Foknera, pokojni Bili, koji je pao u komu od srčanog udara u „Krčmi kod prljavog Džoa“. Ili hemingvej, Prever, Kraljević Marko, Jesenjin. Sve je to moja porodica. Moj pasoš. Moja Nijagara, koja se samo prividno ruši, za prostake i one koji bukvalno shvataju gravitaciju, a u ovom suludom vrtlogu, sličnom galaktičkom ratu, okupaće vam avion srebrnim vodoskocima i kad letite dve milje iznad nje.

Zato i mislim, gospođo Vineti, nemoguće je rušiti se niže od mene. Od sada, svaki moj pad valja mirno posmatrati kao nekakav neprimetan, ali pouzdan oblik penjanja.

2.

Vi samo javite telegramom, a ja ću se s portirom već dogovoriti. Znam da imate averziju prema telegramima posle onog slučaja u Kanu, kad sam satima visio na poštanskim šalterima i telegrafisao devojčici.
Zbog toga se, docnije, sasvim raspao naš brak a raspao se, verovatno, i zato što sam pojeo one silne bukete cveća. Međutim, ovoga puta važno je da se odmah javite.

Uhvati me užasan strah kad prelazim preko ulice. Inače bih otišao na poštu i telefonirao vam. Dragoceno mi je kad znamda ima nekog na svetu ko na mene misli. Osećam se kao da sam zaustavljen u prizoru koji sam sebi sam izmislio.

Samoljublje? Magija plastike? Samo meni svojstven mehanizam uspomena? Neka vrsta rastvarajuće realnosti? Šta ja znam.

Ovde smo obišli tri galerije. Postoji neki vajar Tršar. Napravio je čudnog bika, i bik i ja smo dosta ćaskali o svemirskim stvarima, pa su me neki čuvari gledali poreko, ali posle su bili odlični kad sam im govorio Getea, Rilkea i Tita Lukrecija Kara.

Sa devojčicom ne mogu da razgovaram ni o slikama, ni o filmovima. Uvek misli drukčije. Trebalo bi mi dobrih desetak godina da je naučim kako se misli drukčije nego ostali, a ne drugačije nego ja. Zato ću vama ponekad pisati šta sam video, jer mi isto mislimo otkad smo živeli u drevnim vremenima, u starom Lagošu.

Ne znam šta da radim. Imajte to u vidu kad mi budete slali telegram. I imajte u vidu sve one kubure koje ste imali sa mnom tolike godine.

Mnogo vam hvala unapred. I budite pravedni. Jedna kafanska mađarska pesma kaže: „U životu je uvek bilo nekako“.

ŠESTO PISMO

1.

Gospođo Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu više da se pretvaram. I devojčica tvrdi da sam zaljubljen u vas. Uopšte ne spavam. Neprestano pokušavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da vas volim obe.

Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest – tuga.

Vaša najlepša pisma poklonio sam deci da prave laste. Molim vas pročitajte „Umor Fentona Džonsona“, i biće vam jasno. Juče sam bio Crnac, danas sam Eskim, i strahovito mi se jedu foke.

U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer došlo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po čašama, učinilo mi se da ste mi potrebni. Dođe to tako. Dva dana sačekivao sam vozove iz Beograda.

Posle sam opet mislio na onu devojčicu. Dva dana sačekivao sam vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red vožnje, i vas dve.

Neki me železničar, koji je išao u školu sa mojom sestrom, prepoznao, i vodio me svojoj kući, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci kupovao sam žive ribe iz akvarijuma i vraćao ih u Dunav. Posle više nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je išlo neko vreme.

Najzad sam pronašao najčudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Miši rodio sin, a to je onaj Miša što je po najgoroj vejavici skinuo u parku košulju i prolaznicima nudio da im pokaže svoje srce, samo ga niko nije razumeo, ni obukao.

Ima jedna žena što misli da je zaljubljena u mene, i ponekad navrati po podne. Upali novine, stavi ih u peć, a vrata ostavi otvorena i kaže: sad se igramo Ivice i Marice.

Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokušava da sebi načini nešto slično. Pošto na kraju nigde ne možemo da nađemo vešticu da je gurnemo u vatru, stvari se događaju kao u lošim melodramama: ona je sumorna, a ja je tešim. Svaki put moram drukčije da je tešim.
I to je umetnost, naći joj svaki put novi izlaz iz nemogućeg. Jednog dana napisaću knjigu utehe.

2.

Uostalom, sad više ni vi ne biste mogli da mi pomognete, nego vas nosim u sebi kao staru dobru nevolju sa kojom mogu da nađem još neke zajedničke reči. Upotrebljavao sam vas neko vreme kao stanicu za hitnu pomoć, a posle sam vas zvao u pravoj bolnici, samo oni tvrde da se bolnica ne zove gospođa Vineti, nego nekako drukčije, i tako spuste slušalicu.

Jedna devojčica, koja nema ni osamnaest todina, namerava da se kod mene nastani do proleća. Druga neka žena piše mi detinjasta pisma.

U međuvremenu, pokušavao sam da volim onu crnomanjastu devojku o kojoj ste me, telefonom, pitali kako izgleda. Otkud ja znam kako izgleda.

Ako vas interesuje, u starom stanu nisam ništa promenio. Sve liči na vaših šesnaest godina i još skoro osam, posle. Tih skoro osam mi smo nazvali: brak. Tek sad mi je jasno da niste bili moja žena, bili ste moja umorna koža i izgužvana nesanica. Vaše slike gledaju sa zidova mimo mene. Svima, koji uđu, lažem da ste umrli. Tako je lakše.

Danima sam putovao tamo kod vas. Ponekad sam se pravio da mi je svejedno. Ostavljao sam vam neke sitnice pred vratima. Pola čašice konjaka. Ili ono lišće. Možda niste razumeli. Ali svakako znate da to nije mogao biti niko drugi sem mene. Čak ni vetar.

Ovde je počelo da biva hladno. Ne znam kako je tamo kod vas, ili onamo, na severu. Postoje neki koji mi kažu da je svuda hladno. To su baš takvi neki kojima nikad nisam verovao.

Miroslav Mika Antić

Iz knjige: Miroslav Antić – Koncert za 1001 bubanj, Izdavač: Stilos Art, 2011.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Pero Zubac

Pero Zubac je rođen 30. maja 1945. godine u Nevesinju. Pesništvo Pere Zupca nastaje i traje preko pet decenija. A to se, mereno časovnicima čitalačkih srca, čini više nego pet vekova. Ili odvajkada, oduvek i zauvek. Pero Zubac se ubraja u kategoriju onih pesnika čija dela izgledaju kao da su oduvek postojala i bez čijeg postojanja kao da svet ne bi ni mogao postojati, ili bar ne bi bio ono što jeste i kakav jeste.

MOSTARSKE KIŠE

Pero Zubac o poemi MOSTARSKE KIŠE

SPIRAM TE SA KOŽE

PTICA ANTIĆEVA (Miki Antiću u spomen)

MOJA TE REČ DOTAKLA

RECIMO DA

ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

Slovo ljubve za Veru (Voleo sam)

 

Pero Zubac – PTICA ANTIĆEVA (Miki Antiću u spomen)

PTICA ANTIĆEVA (Miroslavu Miki Antiću)

Ima, kažu mudraci i deca zbore šaptimice, ptica nevidimka u gori i nad morem, u polju i nad rekom, bdi kad sni sniju, svet mišlju proleće, niko je nije video a svi u nju veruju.
Ima ptica, kaže se, od jezgra kosmosa istkana, zrakorepa, laserptica, sestra neke zvezde koja je imala brata na zemlji. Priča se da je brat pesme pisao pa su se stoga zavoleli.
Znao je jezik zvezdani i disao mudrost kosmosa.
Opet, ne možeš čuti, šeik neki, kažu, zakupi najbolje strelce da pticu odstrele i najbolje sokolare da je sokolima namame i da im bi uzaludu.
A opet je jedno dete vidilac i čujac negde u svetu kaže da se ptica može videti ako imaš srce umesto očiju i da ono sa pticom ume da razgovara.
Neki opet na Mostar slaze, gdne pute plaćaju, neki sa svevidećim razgovaraju ali niko još ne zna ima li te ptice uopšte.
Proroci vele da u toj ptici spava srce pesnika Miroslava i da je zato ptica zlatnosrca i zlatnopeva. U snu kazivali.
Ali ja to da kažem neću.
A u san ponekad verujem. Ja u snu sa njim govorim.

14. 3. 1988. 17,40.

Pero Zubac

Ivo Andrić – JEDNA NOĆ

JEDNA NOĆ

Noć tamna, velika. Jedna noć i na nebu i na zemlji: svetlosti grada, razasute po strmim stranama, mešaju se sa zvezdama; modrina neba prodire duboko u mrak nad zemljom.
Noć sveža. Kao da smo još sa sutonom negde neprimetno ušli u drugi klimatski pojas i već odavno živimo u njemu, krećemo se i dišemo prvi put pod potpuno novim prilikama, i sve oko nas i u nama (tama sa svetlostima, vazduh i misli), sve ima slast i svežinu plemenitog voća koje čovek prvi put okusi.
Noć mirna i dobra. Kao ona velika presudna zatišja u životu, kad se izmučen čovek (bezumno i svirepo izmučen) odmara i kaže sam sebi: „Nikad više!“ i u veličini i očajnom prelomu svoje odluke nalazi mogućnost da dalje živi.
Miriše noć. Blešti mirnom, beskrajnom igrom svetlosti i istim takvim prelivima tame. Buja. I kao da će sada progovoriti, propevati. A posle toga neće više čoveku trebati bolnih odluka nit će imati šta da kaže. Govoriće dela.
Velika, lekovita, spasonosna noć. U njenoj dubini već diše nevidljiva klica dana.

Ivo Andrić