• facebook
  • youtube
Đorđe Balašević – Kalendar mog detinjstva (knjiga) Citati

Đorđe Balašević – Kalendar mog detinjstva (knjiga) Citati

  • Posted on: 23/10/2017
  • By:

Citati iz knjige Kalendar mog detinjstva (2017)

Po meni, dakle, dani detinjstva su skriveni dragulji koje u gomili bezvrednih staklića rasutih po modrom plišu naših uspomena obično počnemo otkrivati tek kad nam život natakne sajdžijsku lupu sredovečnosti. Tek tad punim sjajem zablista neki nebrušeni dijamant rose na zvonu ćaletovog bicikla položenog u smaragd deteline kraj kanala, i visokokaratna pozlata zalazećeg sunca bljesne na prozoru voza koji upravo polazi ka moru, kao na starom medaljonu…




Ovo možda i jeste priča o detinjstvu, ali je ipak piše neko ko već izvesno vreme nije mali, i ne pada mu na pamet da ovu lepu rečenicu upropastim parolom da ljubav uvek pobeđuje. Ne pobeđuje, nažalost, gotovo nikad, ali da se bori, bori se, i to ne samo da se ne može osporiti, nego uz malo dobre volje čak može proći i kao sasvim solidan kompliment.
– Ne sine, ljubav ne pobeđuje… Ona je samo… Nepobediva… Pa to ponekad brkaju.
Mama je imala savršen tajming za pouke, uvek je umela da iz vitrine izvuče knjigu koja se u tom trenutku najbolje uklapa uz moj jastuk, ali pomenutu rečenicu, dirnuta nekim crno-belim filmom sa Ritom Hejvort, izgovorila je dok još nisam bio dovoljno odrastao da je razumem…
Srećom, bar sam bio dovoljno odrastao da je upamtim.

***
Rođen sam hiljadu devetsto pedeset i neke, i nakon toga sam više od decenije sa velikim uspehom bio Dečak. Pokušavao sam da ostanem Dečak i nakon detinjstva, onako „na crno“, kadgod je to bilo moguće, ali svet ponekad ume da bude vrlo neprijatan prema onima koji se ne odreknu svojih klikera…

***
Kad ti je šest, četrdesetogodišnjak je za tebe Nešto Svemoguće, kad ti je šesnaest, pedesetogodišnjak je za tebe Nešto Nemoguće, a kad ti je šezdeset, obično ostaneš i bez tog svog Orijentira U Vremenu, i bez rime koja bi nastavila niz?
Ali bez brige…
Sve bolje se nosim sa Iskustvom…

***
Neke stvari ponekad potisnemo duboko u sebe, ali mnogo češće ih drugi potisnu duboko u nas.
***
Sreća je ponekad vilin konjic na slamnatom šeširu kog vide svi osim onog ko taj šešir nosi…
***
Srećom, u životu sam imao i pametnijeg posla nego da se samo sećam? Dao sam sve od sebe da u nečijim uspomenama budem bolji Ćale nego što sam u svojim uspomenama Sin? Uspomene do jednog trenutka stičeš, a posle samo učestvuješ u njima, ali, ako je s tobom sve u redu, polomićeš se da u filmovima svojih potomaka uzmeš bar Oskara za epizodu? Posebno kad znaš da ponekad najveća putovanja stanu u dva-tri semafora?
***
– Da slikam april, verovatno bi mi zafalilo zelene?
Čuvaj mi, Bože, mog deda Đuru, najstarijeg dečaka kog sam znao. Umeo je da se zagubi i u proleću, a da neće na onolikom Nebu.
Odmaravao je olistalu krošnju očarano, kao da taj stari kesten nije oduvek tu, nego je iznenada banuuo na ugao njihove ulice? Umeo je tako da se zagleda, u ptice, oblake, šlepove u prolasku, i naravno da su ga amateri pogrešno sažaljevali što ne pripada vremenu u kom živi, umesto da mu se dive što vreme u kom živi pripada njemu.
***
I Deja Šapurika je bio od onih koji su se usuđivali da obeležavaju Uskrs, kao i apsolutna većina onih koje sam znao, ali su papagaji sa naše porodične štangle ipak uporno ponavljali Ireni i Ljupki kako da se po tom pitanju vladaju u školi?
– Ako vas slučajno pitaju, kažite da mama i tata ne slave Uskrs… Samo baba i deda slave… Razumete?
– Razumemo… Oni su već matori, njih neće streljati?
Irena je već tad bila pametnija od mnogih koji su joj davali savete, i ne bi odolevala a da ne odgovori u tom stilu, naivno i čedno prevrćući okicama, što mnogi od savetodavaca do kraja života nisu provalili? Uzgred, lagati kako ne slavimo Uskrs bilo je potpuno providno i iluzorno, jer ne samo da je Majka unukama za užinu redovno pakovala farbana jaja, nego su nam tih dana prsti svima večito bili umazani bojama, a naročito onom morbidnom tamnolilavskom.
Za razliku od svoje prija-Julije, čiju sam tehniku bojenja jaja već opisao, Majka je pre bila pristalica tradicionalnih, na momente paganskih načina, pa je svojom usavršenom smesom nekog praška iz Crkvene Opštine i hipermangana uspela da dođe do grozne tamnoljubičaste, kojom je nekako uspevala da ofarba jaja i ispod ljuske.
– E, Majka, da vi živite, ne daj bože, u Americi, enormno bi se obogatili da patentirate tu vašu farbu, kojom bi se sve one zgrade mogle da se i spolja i iznutra kreče o istom trošku.
Mama nam je uporno ribala ruke, smirujući nas da se to potpuno skida tek morskom vodom, što je bio njen način da opiše užasavajuće dejstvo Majkine odurne farbe. Kao izraziti esteta, svaki put bi ostajala zgranuta nad ljubičastim belancetom, ali svi ostali su se postepeno privikli na to…
– Gadnije jaje u životu nisam vidô? Spolja je tako, nekako… Valda lila? S nekim crnim flekama… Al’ zato kad ga oljuštiš… Opet lila! Stoput sam se prepô!
Dobro, Deja možda i nije najsretniji primer za privikavanje, ali zato je tu bio Budiša, sa par neoborivih argumenata…
– Pa tu i jeste štos, Dejara moj! Šta misliš kako se tek drugi prepadnu kad ga vide? Ja više ni ne moram da se kucam… Samo izvadim jaje iz džepa, ko milicijsku legitimaciju… I svi samo polože jaja pred mene, ko prepelice!

***
I tog jula je na radiju dizana panika o nezapamćenim vrućinama koje nailaze…
– Ne lupetaj koješta, otkud bi ti mogao i znati da su to baš te, kad su “nezapamćene”?
Deda Lazar je obožavao da se prepire sa svima, ali na tog spikera je imao poseban pik. Ne bi čovek dospeo da dovrši rečenicu, a već je bio zasut drvljem i kamenjem…
– I bolje me nemoj vući za jezik da ja počnem da pričam o “zapamčenim vrućinama”! Di si ti bio dvaes’ druge, treće… Kad su i cuncukreti bežali u `lad, zamlato jedna!

– Vidi… Otkad je sveta I veka, juli-mesec je i sparan i vreo, i ako bude sve ko što treba, takav će i ostati. E, sad… Ko će ga trpeti, a ko će u njemu uživati, to je već nji’ova stvar.