Vojnik Balašević: A KAD JA IZAĐEM… | Bistrooki
  • facebook
  • youtube
Vojnik Balašević: A KAD JA IZAĐEM…

Vojnik Balašević: A KAD JA IZAĐEM…

  • Posted on: 09/08/2018
  • By:

Gotovo da nema mladog čoveka koji nije spontano dao oduška mladalačkom zanosu i bar jedanput zapevao iskrene, jednostavne stihove njegove pesme „RAČUNAJTE NA NAS“. 
Svojevrsne himne savremene generacije devojaka i mladića širom zemlje. Svečane pesme bez koje se ne može zamisliti nijedna vojnička akademija.
Đorđu Balaševiću, primernom vojniku i dobrom drugu, u kasarni „MARŠAL TITO“ u Zagrebu, preostalo je još mesec dana vojnikovanja.
Susret sa njim, kao uostalom i sa akordima njegovih pesama, uvek je topao i srdačan. Ovoga puta, u posebnom ambijentu, u kasarnskom krugu jedne od najlepših kasarni u zemlji. Komunikativnog, vedrog, druželjubivog kao i obično, i, rekli bismo, pomalo umornog Đoleta — kako ga njegovi drugovi i starešine odmila zovu — zatekli smo u SMB uniformi dok je izvršavao svakodnevne vojničke zadatke. Glavni povod za razgovor je njegovo učešće u realizaciji nove TV serije u organizaciji RTV Beograd – “VOJNICI” (radni naslov serije).
– Ovo je moj prvi “zvanični” dodir s glumom. Smatrali su da imam trunčice talenta pa su mi ponudili ulogu. Prihvatio sam je sa oduševljenjem jer mi se scenario dopao. Smatram je kao još jednu veliku čast I obavezu, uz redovno služenje vojnog roka. Zadovoljan sam ostvarenom ulogom. Trudio sam se da je što bolje odigram jer je bila kao krojena za mene. Tumačio sam lik vojnika iz Sombora. Ta, dašta, Lale. Nisam “lomio” jezik sa govorom. Naprotiv, govorio sam prirodno. Taj momak mi je inače dosta sličan po mentalitetu I razmišljanjima.
Svaka epizoda je celina za sebe, mada se u osnovi oslanja na prethodnu. Nema glavnih uloga. Sve su podjednako glavne. Kao što I sam radni naslov serije govori, ona ima pretenziju da verno oslika vojnički život.
Dodaje da mu je na snimanju bilo mnogo lakše nego ostalim članovima ekipe – tokom veoma naporne obuke, kao pešadinac, u osnovnoj jedinici starešine Ivana Jurića, stekao je pored ostalog i dobru fizičku kondiciju. Inače, fizičke napore je uvek dobro podnosio jer je veliki poklonik sporta, a pogotovo fudbala.
To što je učestvovao u seriji najviše, kako nam je rekao, ima da zahvali razumevanju drugova I starešina, koji su mu pružili priliku da se I iskaže, kako na obuci, tako I u vannastavnim aktivnostima u okviru KZR (kulturno-zabavnog rada).
Sudeći prema sižeima epizoda, one su gledljive, “pitke”, spontane price. Poruka “Vojnika” je nedvosmislena, jasna. Da se “sve može kad se braća slože”. Odnosno, da vojnički život nije nikakav bauk, ništa strašno, neprirodno. Da je to lepa I časna obaveza koja stvara užitak da sve dok ne odslužiš Armiju – “nisi onaj pravi”. U tome je čitava filozofija.
Na naše pitanje po čemu će pamtiti vojnikovanje, spremno nam je, kao iz puške, odgovorio:
– Po velikom drugarstvu, ali i po drugim stvarima koje nisu direktno vezane za vojnički život, ali su imale uticaja na njega.
Naime, za vreme služenja kadrovskog roka, Balaševiću su se dogodile i prijatne i neprijatne stvari. Sticajem okolnosti umrla mu je majka, a zatim je usledila i prijatna vest, koja je donekle ublažila tužnu — rodila mu se kćerka, pre nešto više od četiri meseca. Video ju je za sada samo na fotografijama u koloru. Kaže da još nije u vojsci napisao pismo. Uglavnom telefonira. Ženi, rođacima, prijateljima.
Sa velikim ponosom i ljubavlju pričao nam je, pored ostalog, o njegovim susretima s drugom Titom, koji su vezani za njegovu najdražu pesmu „RAČUNAJTE NA NAS“.
– Hteo sam da napišem pesmu u kojoj bih izrazio svoje osećanje i divljenje prema domovini i narodu. Razmišljao sam dosta o tome. Jedne subote i nedelje, marta 1978. godine, napisao sam je. Pesma je ubrzo postala hit. Kada sam obavešten da ću pevati kod druga Tita u Karađorđevu 1. aprila 1978. godine, bio sam impresioniran i u tom trenutku s lakoćom sam napisao stihove. Meni, kao i svakom drugom Jugoslovenu, susret sa drugom Titom bio je i ostao izuzetna čast i nezaboravna, draga uspomena.
Pred drugom Titom je pevao i u decembru 1979. godine. Slušao je druga Tita, bio u njegovoj blizini. Tada se i fotografisao sa njim. Ta fotografija mu je danas, uz ovu pesmu, najdraža uspomena. Dok mirno i tiho govori ne skriva u očima i srcu zadovoljstvo i ponos što su ovu njegovu pesmu prihvatili mnogi mladi širom zemlje i što je i posle toliko vremena i danas pevaju. Događalo mu se da ovu pesmu, na koncertima i radnim akcijama, nikada nije pevao sam. Posle prvog akorda, prvog stiha, svi počnu da pevaju sa njim. Kako ističe, to je najbolja potvrda da su nam osećaji isti, da nam jeTitova Jugoslavija svima podjednako draga. Dok je pevao tu pesmu imao je uvek osećaj da ju je pisao neko drugi, a ne on. Najverovatnije zato što je svi znaju i što je rado pevaju.
Pre nego što se sa nama pozdravio i pošao sa drugovima na sportski poligon da igra fudbal, poverljivo nam je rekao: “Halilhodžić, koji je ovde bio vojnik, tek kada je izašao, počeo je da daje golove. Šta će tek biti kada ja izađem…”

Nikola Cincar

Časopis “ZDRAVO”, 1981. godine, primerak iz lične kolekcije portala Bistrooki

Preuzimanje delova teksta, teksta u celini ili fotografija  je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na  www.balasevic.in.rs