Ознака: Intervju

Miroslav Mika Antić – ČESTITKA ZA NOVU GODINU

Mene je uvek nerviralo kad ljudi izmisle jedan dan u godini, pa kažu: Ovo je Nova godina! I onda slave Novu godinu.

Ja kalendare ne volim. Nova godina može da bude svaki dan, može da bude u junu, može da bude u aprilu, može da bude u martu Nova godina. Prvo, može da bude kad čovek ima para; drugo, može da bude kad je čovek srećan, a treće, zašto baš mora da bude Nova godina uvek onda kad je drugima Nova godina? Meni je ponekad Nova godina pa idem ulicom i vičem: Jao, baš je sada počela! A oni ne veruju, kažu: Nemoguće, danas je (recimo) 15. april, otkud može tebi da bude Nova godina?

A meni Nove godine počinju od nekih trenutaka koji su mi dragi u životu, kad ja odlučim da nešto stvorim, da nešto uradim, da nešto budem, da nešto otraje u meni… I ako bih ja nekom čestitao Novu godinu ( a evo čestitam, imam priliku ovoga puta da to kažem i na radiju), ja bih poželeo Novu godinu ne samo 1. januara ljudima, nego bih poželeo svim onim danima kada im je dobro, kad im se učini da valjaju sami pred sobom i sami pred drugima, kad im se učini da im je dan nekako bolji nego što je bio juče i kad im se učini da je dan gori nego što će biti sutra. I da uvek postoji nekakvo sutra koje će biti mnogo bolje nego što je danas.

Miroslav Mika Antić

Video: Miroslav Mika Antić govori svoju čestitku za Novu godinu. Video by Mala Vračka

Meša Selimović

Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982) je bio istaknuti pisac koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka. Njegova dela ugrađena su u temelje čitave moderne književnosti i kulture na balkanskim prostorima.

Uvijek sam volio lijepo pričanje, ličilo mi je na divno bajanje koje razoružava zle sile.“ – Meša Selimović

BIOGRAFIJA

Meša Selimović o Dostojevskom, knjizi DERVIŠ I SMRT, ljubavi, smrti, smislu života, čitaocima…

Kada su na samom početku novog milenijuma anketirani umni ljudi Srbije koja prozna knjiga treba da ponese epitet da je najbolja što je u 20. veku napisano na srpskom jeziku, izbor je pao na Mešin roman „Derviš i smrt“

CITATI

Meša Selimović – DERVIŠ I SMRT (Odlomci)

Meša Selimović – TVRĐAVA (Odlomci)

Meša Selimović – SJEĆANJA (Memoarska proza)

Meša Selimović – OSTRVO (Odlomci)

Meša Selimović – TIŠINE (Odlomci)

Pišući zato što ne mogu drukčije, zadovoljan sam kad vidim da su moje knjige privoljele nekoga da ostane sam sa sobom, neopkoljenim, pravim, da sam sebi zaviri u dušu, kad neka moja riječ odjekne snažnije u njemu.“ – Meša Selimović

Spisak dela:
Uvrijeđeni čovjek (1947)
Prva četa (1950)
Tuđa zemlja (1957)
Noć i jutra (filmski scenario) (1958)
Tišine (1961)
Magla i mjesečina (1965)
Eseji i ogledi (1966)
Derviš i smrt (1966)
Za i protiv Vuka (1967)
Tvrđava (1970)
Ostrvo (1974)
Sjećanja (1976)
Krug (1983)

„Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koju je demonstrirao svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost“ – Matija Bećković o Meši Selimoviću

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Miloš Crnjanski – CITATI

Miloš Crnjanski CITATI

Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikada postojalo. (Seobe)

Kada bi ceo srpski narod nestao, a ostao samo Gorski vijenac – ostalo bi dosta. – Miloš Crnjanski

Pisac mora mnogo da putuje, mora mnogo da vidi, da mnogo doživi. – Miloš Crnjanski (Iz razgovora sa Dragoslavom Adamovićem, 1974.)

…Nije samo ono što sam pevao i pisao, priča samo, nego je priča i ono čega sam se bojao i od čega sam strepeo. Sve je to bilo obmana. Živeo sam ludo. San je ceo moj život bio… – Miloš Crnjanski

Sve su to bila „raseljena“ lica. Međutim, neće to biti priča samo o njima, nego i tom londonskom svetu, koga, kao sardine u limenim kutijama, voze, ujutru, na rad, u London, a vraćaju uveče, okrenute leđima prema Londonu, iz Londona. A najviše o toj, ogromnoj, varoši, čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena, — a koja sve to gleda, nema kao neka bezmerna Sfinga, koja sluša kako prolaznik za prolaznikom pita: Gde je tu sreća? Kakvog, taj ulaz i izlaz prolaznika, u samoći, i gomilama, — četiri, osam, četrnaest miliona? — ima smisla? (Roman o Londonu)

A što se tiče mnogih zapeta – čak se i Ivo Andrić šalio na moj račun u pitanju tih zapeta – to je želja da čitalac čita rečenicu onako kako ja želim da je čita, ne kako bi on hteo. – Miloš Crnjanski, iz intervjua sa Jovanom Pejčićem

Poet, po mom mišljenju, otkriva čoveku, u svakom vremenu, da se osnovne vrednosti života: lepota prirode, ljubav, sreća – ne menjaju. A da su u životu, u svakom vremenu, prolaznost, neizvesnost na vrhu države, politički nemoral, raznolikost ideja o čoveku, a naročito kratkoća života i promenljivost ekonomskih situacija, uzrok, da u svetu vlada haos. Da je sve uzaludno. – Miloš Crnjanski

Osećao sam da je jedna Evropa potpuno propala, ali da se i jedna nova pomalja, isto tako krvava. (Itaka i komentari)

Vi znate da ja imam ludu teoriju sumatraizma da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka i zelenih trava čak na drugom kraju sveta… (Pisma iz Pariza)

Crnjanski, preci pesnika, nalaze se, krajem 17. veka u selu Itebeju, u Banatu. Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja. Pesnikov otac mislio je, i pričao, da je otuda i ime njihovo, koje su dobili pri seobi iz Crnje u Itibej. Može biti. (Itaka i komentari)

Život, greh, red, zakoni, granice, sve su to mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv. I bio, kakav bio, ja znam da ću umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, mada mi je nejasno sve što sam učinio i preživeo. (Dnevnik o Čarnojeviću)

U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi duboku čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa. (Itaka i komentari)

Srce ne kuca više, kucaju uspomene. (Dnevnik o Čarnojeviću)

Lament nad Beogradom je moja labudova pesma. – Miloš Crnjanski (Iz razgovora sa Nikolom Drenovcem, 1964)

Non finito. Non finito. (Kod Hiperborejaca)

Đorđe Balašević o pesmi BEZDAN

Đorđe Balašević o pesmi Bezdan

– „Bezdan“? Bezdan kao šta, kakva kota?
– Priznajem da sam pokušavao da nađem drugu reč, ali je sve bilo beznadežno. Tu pevam o novoj situaciji. U „Dunji“ ona se udala, Vasa Ladački je oženio drugu koju nije voleo, onaj je doveka voleo protinu kći. Sada sumnja: da me više ne voliš?
U pesmama svi volimo da smo mangupi, mi ostavljamo. U ovim mojim godinama ljubav drugačije doživljavamo i primamo. Nema recki na revolveru, sada ti trebaju saputnici, oslonci. „Bezdan“ mi je zato vrlo draga pesma jer nosi čar novog iskustva.

(Đorđe Balašević, intervju, časopis Rock, 1986. Autor intervjua: Petar Popović)

Gibonni: – Kada je reč o pevačima, mada znam da bi bilo gotovo nemoguće, ali u nekoj specijalnoj situaciji mislim da bismo Đorđe Balašević i ja mogli da složimo pesme. Mi se ne poznajemo privatno, samo preko pesama, ali ja jako poštujem te ljude koji su izdvojeni i nezavisni od trendova. Kao Leonard Cohen, Bob Dylan, David Bowie… Đorđe Balašević je pravi majstor, a pesma Bezdan je neverovatna, kao i ceo taj album.

Đorđe Balašević – Relikvija

Kapa je poklon od kapetana duge plovidbe Gorana Antunovića, koji je došao na koncert u Sarajevo. Zvao je iz Indonezije i rekao: „Ako bi mi nabavili kartu za koncert ja bih došao iz Indonezije.“ Mislim, za Balaševićev koncert ćemo ti naći kartu (za Željka Joksimovića nemamo vezu, al’ za Balaševića ću te uvesti pa ne znam šta da bude… )

I onda mi je on bacao dva puta kapu na scenu, a ja sam mu uvek vraćao, reko: „Ti si pravi kapetan, tebi treba!“ Ali on se na kraju toliko raspametio, došao je na scenu, dao mi kapu i rekao: „Ne! Ovo je tvoja.“

Tu kapu čuvam kao malu relikviju.

– Đorđe Balašević

Preuzimanje delova teksta, teksta u celini ili fotografija  je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na  www.balasevic.in.rs

Đorđe Balašević: Devojke će skakati sa desetog sprata

Zum Reporter, 1978. – Đorđe Balašević: DEVOJKE ĆE SKAKATI SA DESETOG SPRATA
Autor pesme „U razdeljak te ljubim“ – o sebi, jednoj Zorici i bivšoj grupi…

 

Rođeni Novosađanin, kako sam kaže „već šesto koleno“, rođen u tom istom Novom Sadu pre dvadeset pet godina. Srednjeg je obrazovanja (mislimo po školi, ali ne i muzičkom smislu), studira geografiju (koju, kako sam kaže nikada neće završiti, jer ne zna tačno ni zbog čega je to upisao). „U stvari znam, znam“, pobuni se Đorđe, „Bio je to jedini fakultet u Novom Sadu na kojem, u okviru prijemnog ispita, nije trebala da se polaže matematika, o kojoj, da budem iskren, nikad nisam imao pojma. Inače, nisam ja mnogo odmakao ni u geografiji, o kojoj takođe ne znam mnogo, a jedini geografski pojmovi za koje sam čuo i o kojima znam su ravnica i reka“.

Nego, da se vratimo na Đorđa. Visok je 176 centimetara („I to bez ikakvih štikli, jer ih ne nosim“), težina mu, kaže, varira, zavisno od hrane koju mama spremi, i od toga u kojoj se kategoriji nalaze braća Kačar. Mlad, neoženjen, ali čvrsto emotivno vezan za svoju ljubav Zoricu, koja se, kako Đorđe kaže, „bavi jednim finim i ozbiljnim poslom i vredno studira medicinu; toliko o njoj, zbog obožavateljki, da se zna“.

Naivni muzički umetnik

„Moram malo da vam nastavim o ovoj geografiji“, insistira Đorđe, „Nisam bio jedno dve godine na fakultetu, i sad, bogati, svi me poznaju i svojataju. Profesori s fakulteta govore: „O, pa to je onaj Balašević što studira kod mene“, a ja ih nikada nisam video. Oni opet iz gimnazije pričaju kako sam ja bio njihov ljubimac, a lomili su me kako su hteli“.

Dobro, da ostavimo geografiju pa da se malo vratimo muzici.

„Vidite ovu moju staru tamburu s kojom se ja ne razdvajam…“, sve vreme našeg razgovora Đorđe Balašević je svirao, pa nismo znali da li nam je potreban blok za pisanje, ili kajdanka za note, „Prvi put sam je u ruke uzeo kad sam imao devetnaest godina. Eto, razbili smo tajnu, nisam bio nikakav vunderkind, i ništa me do tih devetnaest godina nije zanimalo duže od dva dana. Pre ove tambure pevao sam s jednim mojim prijateljem, a on svirao tamburu. Oženi se čovek jednoga dana, pomisli da to više ne dolikuje ozbiljnim ljudima, i ode, a ja ostadoh sam. I bilo mi je smešno da onako sam bez ičega stojim pred mikrofonom i pred publikom i pevam. Kupiše mi mama i tata tamburu, i ja bez ikakve muzičke škole, malo danas, malo sutra, „istamburah“ sve ovo što sam danas. A ja sam, što bi rekli Vojvođani, „ako je pravo kasti“, jedan naivni muzički umetnik. Nema tu ničeg čudnog, ni sa mnom, ni s tom tamburom, ni s tom naivnom muzikom. Odlučio ja, brate, ono mi krenulo pa guram. Evo, sad sam odlučio da kupim i klavir, nemam o njemu pojma, ali siguran sam – naučiću“.

„Žetva“ – „Trojanski konj“

– Dobro, i kako jedan takav čovek ili naivni muzički umetnik stiže do ovakvog uspeha?

„Pa, ima i za to pravi put. Znao sam da ne mogu sam ništa, ni ja ni moja tambura. Još pre tri godine učestvovao sam u formiranju jednog sastava koji smo tada nazvali „Žetva“. Ali, pošto me, kako narod kaže „mesto ne drži“ više od mesec dana, napustio sam „Žetvu“ zbog malog fudbala. Posle sam, kao što vam rekoh, odlučio da malo duže ostanem u muzici, pa sam se ponovo uvukao u „Žetvu“. Nisam mogao, ljudi, sam prodreti na novosadski Radio. Trebalo mi je da snimim nekoliko kompozicija, da bi narod za mene čuo, a onda, posle nekoliko meseci, zbogom „Žetvo“! Na sreću, ta čudna melodija „U razdeljak te ljubim“, bila je dovoljna za moj planirani beg. Ostavio sam „Žetvu“, prema kojoj, da budem pošten, ništa nisam ni osećao, a najmanje ljubav, ona je meni pre poslužila kao trojanski konj, da se uvučem tamo gde nisam mogao stići sam. Tako sam krenuo sam u avanturu, ali sada se već moglo. Prvo što je trebalo uraditi, to je bilo naći nekoliko muzičara i vokalnih solista koji razumeju moju muziku i koji je vole onako kao ja. Bilo je tu dosta lutanja, bilo je i neznalica i šarlatana, ali sada se iskristalisalo. Sad smo pravi. Trebalo je i bilo problematično, dati ime toj novoj grupi. Inspiraciju smo imali. Trebalo je to da bude nešto što će udariti na „Žetvu“. Tako postadosmo „Rani mraz“, a zna se šta se događa sa žetvom kad naiđe rani mraz“.

I tako sad, neposredno posle prelaska iz jednog sastava u drugi, ponovo veliki uspeh, „U levicu te ljubim“, pa „Prva ljubav“… „Nema tu ničega za priču. Bio je to samo nastavak onoga što sam počeo u „Žetvi“, jer sve ono što je „Žetva“ bila bio sam i ja; trebalo je to samo preneti i normalno nastaviti sa „Ranim mrazom“.

– A šta je, po vama, razlog da je publika ovoliko zainteresovana za vašu muziku? Slušali smo vas pre neko veče na Beogradskom letu, odakle ste na kraju morali pobeći. Kakav je to fenomen Đorđe Balašević – reči njegovih pesama, ili muzika?

„Mislim da ovo što ja komponujem i pišem i što „Rani mraz“ izvodi, i nije baš prava muzika. To je, po meni, pre primenjena poezija, obogaćena malo vojvođanskim – lalinskim sočnim govorom i vicem, a boga mi i lalinskom mudrošću i dosetljivošću. Sve je to donedavno bilo negde po strani, ja sam eto probao da probijem taj led, izgleda u sretnom trenutku. Postade to i neka moda, što meni, pravo da kažem, i ne smeta, jer ispade da sam ja preteča nekakvog pravca koji će trajati dok traje“.

A kolika je trenutna popularnost Đorđa Balaševića i njegove grupe „Rani mraz“ svesni su i diskografi. Prisustvovali smo u petak u Studiju Produkcije gramofonskih ploča RTB snimanju njegove najnovije singl ploče, gde on sam, sa svojom tamburom, bez orkestra i solista, izvodi jedan petnaestominutni muzički recital, koji će i pored svih prezauzetosti PGP-a, a zbog velike potražnje i popularnosti na tržištu biti u prodavnicama ploča četiri dana posle snimanja. Zaista mudro i brzo.

Bogićević u Kosmosu

Navešćemo vam nekoliko pravih bisera iz ovog najnovijeg muzičkog recitala Đorđa Balaševića, koji vi već možete kupiti u prodavnicama pod nazivom „Ljubio sam snašu na salašu“:

„Pratio me babo u Iđoš na vašar. Pratio da kupim šest dobrih konja i kaz’o mi: „Ne marim kakvog konja ćeš kupiti, samo kobile nemoj“. Baba baš nije mnogo mario kobile, a i ja sam ga razum’o tek kad sam odrastao.“

„Onda, taj Bermudski trougao, di na misteriozan način nestaju silni avioni i brodovi. Toliko brodova, da sam se ja malko zabrinuo i za ovaj naš Slavonski.“

„Od to doba u vasioni su se odigrale mnoge nevjerojatne pojave. Eto baš onomad, ta Kohletova kometa, pa sve te zvezde, s repom, pa Rusi u Kosmosu, Amerikanci u Kosmosu, Kinezi u Kosmosu, Bogićević… svi u Kosmosu.“

„Salaš, pitaš, koliki mi je. Ne bi ti umeo kasti, onomad sam zvao geometra čak iz Segedina, pa se siromah na polak onesvestio.“

„Kroz odškrinuta vrata od pušnice suhomesnati proizvodi, šunke, slanine – a znaš kakve. Red šunke, red slanine, pa opet red šunke, red slanine, pa tako jedno šest puta.“

„Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna ko majska ruža. Rekla mi je, konačno, al’ suviše kasno kako ima brkatog muža.“

Eto tako će, malo rečju, malo pesmom, Đorđe Balašević sam sa svojom tamburom petnaest minuta zabavljati slušaoce na svojoj najnovijoj ploči.

„Samo da me hoće jednom i konačno shvatiti ozbiljno“, pravda se Đorđe, „Eto vidite, na primer, moji roditelji, oni misle da je i s muzikom stvar kao i s teniskim reketom koji su mi kupili pre deset godina, pa ga ja, kad sam se zadovoljio, bacio. Moja mama i sad misli da joj se dete malo igra dok snimi dve-tri ploče pa će i to bataliti. A nije tako. Sad sam, konačno, uspeo sastaviti prave ljude i muzičare i „Rani mraz“ sada ima sedam članova: Vericu Todorović, Biljanu Krstić, Aleksandra Dujina, Aleksandra Kravića, Vladislava Kneževića, Borisava Đorđevića i mene. Nadam se da smo dovoljno muzikalni, vešti i čuveni, da ćemo iskoristiti ovaj povoljan trenutak. Jedno kategorički tvrdim: na festivale više nećemo ići. Ako im trebamo, nek festivali dođu kod nas. Održavaćemo kontakt s publikom, ali da bismo ostali na nivou, gostovaćemo samo u gradovima ugleda i renomea Bačkog Gradišta i Los Anđelesa“.

– Za kratko vreme postao si jedan od najpopularnijih jugoslovenskih pevača i kompozitora. Da li ti se i to popelo na – vrh glave?

„Ja to u Novom Sadu, koji je relativno mala varoš i gde me svi znaju, i ne osećam. U ovim većim gradovima to se može i primetiti ali mi ne smeta – naprotiv. Trče tu i tamo za mnom neke devojčice, traže autograme i slike, da im napišem da ih volim, a ja na početku rekoh, volim Zoricu. Ma, volim i njih, ali ne baš toliko koliko Zoricu. Znate, kad sam bio mali, pa sam napisao jednu pesmu, pod nazivom „Šta će biti kad se ja budem ženio?“, odnesem je nastavnici da je objavi u školskom listu, a ona, jadnica, mislila da sam poludeo pa pozvala moje roditelje da me odvedu kod doktora. Lepo ja tamo pisao nešto u stilu: „Ako se ja jednog dana budem ženio, devojke će skakati s desetog sprata, seći vene i napuštati škole. A ako se ja, jednog dana, odnosno nikad, ne oženim, onda će sve to isto raditi moje verenice“. Bio sam, izgleda, mnogo skroman i kao mali.“

Autor intervjua: Slobodan Joković

Časopis Zum Reporter, avgust 1978.

 

Vojnik Balašević: A KAD JA IZAĐEM…

Gotovo dа nemа mlаdog čovekа koji nije spontаno dаo oduškа mlаdаlаčkom zаnosu i bаr jedаnput zаpevаo iskrene, jednostаvne stihove njegove pesme „RAČUNAJTE NA NAS“. 
Svojevrsne himne sаvremene generаcije devojаkа i mlаdićа širom zemlje. Svečаne pesme bez koje se ne može zаmisliti nijednа vojničkа аkаdemijа.
Đorđu Bаlаševiću, primernom vojniku i dobrom drugu, u kаsаrni „MARŠAL TITO“ u Zаgrebu, preostаlo je još mesec dаnа vojnikovаnjа.
Susret sа njim, kаo uostаlom i sа аkordimа njegovih pesаmа, uvek je topаo i srdаčаn. Ovogа putа, u posebnom аmbijentu, u kаsаrnskom krugu jedne od nаjlepših kаsаrni u zemlji. Komunikаtivnog, vedrog, druželjubivog kаo i obično, i, rekli bismo, pomаlo umornog Đoletа — kаko gа njegovi drugovi i stаrešine odmilа zovu — zаtekli smo u SMB uniformi dok je izvršаvаo svаkodnevne vojničke zаdаtke. Glavni povod za razgovor je njegovo učešće u realizaciji nove TV serije u organizaciji RTV Beograd – “VOJNICI” (radni naslov serije).
– Ovo je moj prvi “zvanični” dodir s glumom. Smatrali su da imam trunčice talenta pa su mi ponudili ulogu. Prihvatio sam je sa oduševljenjem jer mi se scenario dopao. Smatram je kao još jednu veliku čast I obavezu, uz redovno služenje vojnog roka. Zadovoljan sam ostvarenom ulogom. Trudio sam se da je što bolje odigram jer je bila kao krojena za mene. Tumačio sam lik vojnika iz Sombora. Ta, dašta, Lale. Nisam “lomio” jezik sa govorom. Naprotiv, govorio sam prirodno. Taj momak mi je inače dosta sličan po mentalitetu I razmišljanjima.
Svaka epizoda je celina za sebe, mada se u osnovi oslanja na prethodnu. Nema glavnih uloga. Sve su podjednako glavne. Kao što I sam radni naslov serije govori, ona ima pretenziju da verno oslika vojnički život.
Dodaje da mu je na snimanju bilo mnogo lakše nego ostalim članovima ekipe – tokom veoma naporne obuke, kao pešadinac, u osnovnoj jedinici stаrešine Ivаnа Jurićа, stekаo je pored ostаlog i dobru fizičku kondiciju. Inаče, fizičke nаpore je uvek dobro podnosio jer je veliki poklonik sportа, а pogotovo fudbаlа.
To što je učestvovao u seriji najviše, kako nam je rekao, ima da zahvali razumevanju drugova I starešina, koji su mu pružili priliku da se I iskaže, kako na obuci, tako I u vannastavnim aktivnostima u okviru KZR (kulturno-zabavnog rada).
Sudeći prema sižeima epizoda, one su gledljive, “pitke”, spontane price. Poruka “Vojnika” je nedvosmislena, jasna. Da se “sve može kad se braća slože”. Odnosno, da vojnički život nije nikakav bauk, ništa strašno, neprirodno. Da je to lepa I časna obaveza koja stvara užitak da sve dok ne odslužiš Armiju – “nisi onaj pravi”. U tome je čitava filozofija.
Nа nаše pitаnje po čemu će pаmtiti vojnikovаnje, spremno nаm je, kаo iz puške, odgovorio:
– Po velikom drugаrstvu, аli i po drugim stvаrimа koje nisu direktno vezаne zа vojnički život, аli su imаle uticаjа nа njegа.
Nаime, zа vreme služenjа kаdrovskog rokа, Bаlаševiću su se dogodile i prijаtne i neprijаtne stvаri. Sticаjem okolnosti umrlа mu je mаjkа, а zаtim je usledilа i prijаtnа vest, kojа je donekle ublаžilа tužnu — rodilа mu se kćerkа, pre nešto više od četiri mesecа. Video ju je zа sаdа sаmo nа fotogrаfijаmа u koloru. Kаže dа još nije u vojsci nаpisаo pismo. Uglаvnom telefonirа. Ženi, rođаcimа, prijаteljimа.
Sа velikim ponosom i ljubаvlju pričаo nаm je, pored ostаlog, o njegovim susretimа s drugom Titom, koji su vezаni zа njegovu nаjdrаžu pesmu „RAČUNAJTE NA NAS“.
– Hteo sаm dа nаpišem pesmu u kojoj bih izrаzio svoje osećаnje i divljenje premа domovini i nаrodu. Rаzmišljаo sаm dostа o tome. Jedne subote i nedelje, mаrtа 1978. godine, nаpisаo sаm je. Pesmа je ubrzo postаlа hit. Kаdа sаm obаvešten dа ću pevаti kod drugа Titа u Kаrаđorđevu 1. аprilа 1978. godine, bio sаm impresionirаn i u tom trenutku s lаkoćom sаm nаpisаo stihove. Meni, kаo i svаkom drugom Jugoslovenu, susret sа drugom Titom bio je i ostаo izuzetnа čаst i nezаborаvnа, drаgа uspomenа.
Pred drugom Titom je pevаo i u decembru 1979. godine. Slušаo je drugа Titа, bio u njegovoj blizini. Tаdа se i fotogrаfisаo sа njim. Tа fotogrаfijа mu je dаnаs, uz ovu pesmu, nаjdrаžа uspomenа. Dok mirno i tiho govori ne skrivа u očimа i srcu zаdovoljstvo i ponos što su ovu njegovu pesmu prihvаtili mnogi mlаdi širom zemlje i što je i posle toliko vremenа i dаnаs pevаju. Dogаđаlo mu se dа ovu pesmu, nа koncertimа i rаdnim аkcijаmа, nikаdа nije pevаo sаm. Posle prvog аkordа, prvog stihа, svi počnu dа pevаju sа njim. Kаko ističe, to je nаjboljа potvrdа dа su nаm osećаji isti, dа nаm jeTitovа Jugoslаvijа svimа podjednаko drаgа. Dok je pevаo tu pesmu imаo je uvek osećаj dа ju je pisаo neko drugi, а ne on. Nаjverovаtnije zаto što je svi znаju i što je rаdo pevаju.
Pre nego što se sа nаmа pozdrаvio i pošаo sа drugovimа nа sportski poligon dа igrа fudbаl, poverljivo nаm je rekаo: “Hаlilhodžić, koji je ovde bio vojnik, tek kаdа je izаšаo, počeo je dа dаje golove. Štа će tek biti kаdа jа izаđem…”

Nikola Cincar

Časopis “ZDRAVO”, 1981. godine, primerak iz lične kolekcije portala Bistrooki

Preuzimanje delova teksta, teksta u celini ili fotografija  je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na  www.balasevic.in.rs

Đorđe Balašević i Oliver Dragojević

Đorđe Balašević je na mnogim koncertima 
pesmu „Život je more“ posvećivao Oliveru Dragojeviću…

Poslednji zajednički koncerti na kom su nastupali i Oliver Dragojević i Đorđe Balašević su bili u Sarajevu i Puli, u decembru 2000. godine.

2010. godine je Đorđe Balašević izjavio:

„Da sam bio prije par dana ovdje u Opatiji sigurno bih otišao na Oliverov koncert. Njega strašno volim kao tipa koji je ostao normalan među nenormalnima.“ (intervju, Jutarnji list, 2010.)

Oliver Dragojević je preminuo 29. 07. 2018.

Đorđe Balašević i Seid Memić Vajta – Ne očekuj da te iko razumije

Đorđe Balašević i Seid Memić Vajta – Ne očekuj da te iko razumije (tekst: Duško Trifunović) Novi Sad, Studio M, 01. januar 1979. Tekst pesme:
Ne očekuj da te iko razumije,
radi svoje, ti si čovjek od zanata.
Svu nesreću oko tebe što se vije
stvorile su sitne duše. Iz inata.

Imao si ludu sreću da si bolji.
Zar jos čekaš da si svima po volji!
Imao si ludu sreću da si bolji.
Volio si ko je znao da ti vrati.
Davao si – imalo se kome dati,
volio si ko je znao da ti vrati.

Vidio si život, ljubav šta je.
Plamen prođe a pepeo traje.
Vidio si život, ljubav šta je.
Imao si ludu sreću da si bolji.
Zar jos čekaš da si svima po volji.
Imao si ludu sreću da si bolji!

Grijao si na plamenu svoga rada
hladna srca čije sunce davno zađe.
Pod pepelom tvojim ima starog žara
za onoga ko bi znao da ga nađe.

– Postoji li neka pesma (zabavna, rok ili pop) koju nisi napisao, a voleo bi da jesi ?
Pa, jedan od lepših tekstova za koji mi je žao što ga nisam ja napisao je recimo „Ne očekuj da te iko razume“. To je tekst Duška Trifunovića. I recimo, „Šta bi dao da si na mom mjestu“… U principu se mnogo češće dešava da drugi autori, kolege moje, kažu „Žao mi je što ja nisam napisao onu pesmu koju je napisao Balašević“! – Đorđe Balašević, intervju, autor intervjua Ninus Nestorović – https://balasevic.in.rs/djordje-balasevic-nisu-sve-bajke-lepe-intervju-2007/