TRNOVA RUŽICA
Bili u staro doba jedan kralj i jedna kraljica koji su svakoga dana govorili:
— Ah, da imamo dete!
Ali dete nisu dobijali.
Dogodi se jednom, kada se kraljica kupala, da jedna žaba izmili iz vode na obalu, pa joj rekne:
— Želja će ti se ispuniti; pre nego što godina prođe donećeš ćerku na svet.
Što je žaba rekla, to se i desilo. I kraljica dobi devojčicu koja je bila tako lepa da kralj nije znao prosto šta će od radosti, pa je priredio veliku svetkovinu. Nije pozvao samo rođake, prijatelje i poznanike, nego i mudre čarobnice, kako bi i one bile detetu blagonaklone.
Živelo je trinaest mudrih čarobnica u njegovoj zemlji, ali kako je on imao samo dvanaest zlatnih tanjira iz kojih je trebalo da one jedu, morala je jedna da ostane kod kuće.
Svetkovina je proslavljena s mnogo sjaja i kada se završila, darivale su mudre čarobnice dete svojim čudesnim darovima: jedna vrlinom, druga lepotom, treća zdravljem i tako redom svim onim što se na svetu poželeti može.
Kada je jedanaesta rekla svoju želju, upade iznenada trinaesta u sobu. Htela je da se osveti zato što nije pozvana, pa ne pozdravi nikog i nikog ne pogleda nego viknu iz sveg glasa:
— Neka se kneginjica u petnaestoj godini na preslicu ubode i neka mrtva padne.
Pa ne progovorivši nijedne reči više, okrete se i napusti dvernicu.
Svi se uplašiše, ali tada stupi dvanaesta koja još nije izrekla svoju želju i pošto zlu kletvu nije mogla dići nego samo ublažiti, kazala je ona:
— Ali neka to ne bude smrt nego samo stogodišnji dubok san koji će prospavati kneginjica.
Kralj koji je hteo da svoje drago dete sačuva od nesreće izdade zapovest da se spale sve preslice u celoj kraljevini.
A na devojci ispuniše se svi darovi mudrih čarobnica, jer je bila tako lepa, čedna, ljubazna i pametna, da ju je svako morao zavoleti ko je vidi.
Dogodi se da onoga dana kada je napunila baš petnaest godina, kralj i kraljica odu od kuće a devojčica ostane sama u dvorcu.
Lutala je svuda, razgledala sobe i sobice, kako joj je volja bila, i dospela je najzad do jedne stare kule.
Popela se uskim zavijenim stepenicama i stigla do jednih malih vrata. U bravi je bio zarđali ključ i kada ga ona okrete, otskočiše vrata, a unutra, u sobici sedela je jedna baba s preslicom i vredno prela lan.
— Dobar dan, draga babo, kazala je kneginjica, šta ti radiš ovde?
— Predem, odgovorila je stara i klimnula glavom.
— A kakva je to stvar koja tako veselo skakuće? upitala je devojka.
Uzela je preslicu, pa i ona htela da prede. Ali tek što je preslicu dodirnula, a čarobna kletva se ispuni i ona se ubode u prst.
Onoga časa, kada oseti ubod, pade na postelju koja je tu stojala i zaspa čvrstim snom. A taj san se rasprostre na ceo dvor: kralj i kraljica, koji su se baš vratili kući i stupili u dvornicu, zadremaše odmah, a s njima svi dvorjani.
Zaspaše i konji u staji, psi u dvorištu, golubi na krovu, muve na zidu, pa čak i vatra koja je plamtela na ognjištu utiša se i zaspa, i pečenje prestade da cvrči a kuvar, koji je svoga šegrta hteo da povuče za kosu, jer je zaboravio nešto, pusti ga i zahrka.
Utiša se i vetar, pa se na drveću pred dvorcem ne pokrete više nijedan listić.
Oko dvora poče da raste ograda od trnja, koja je svake godine bila sve viša i najzad obavila ceo dvor, pa i dalje rasla, tako da se ništa više od dvora nije moglo videti, čak ni zastava na krovu.
Ali po zemlji se pričala priča o lepoj uspavanoj Trnovoj Ružici, jer tako je nazvana kraljeva kći. A s vremena na vreme dolazili su kraljevići koji su hteli da prodru kroz ogradu do dvora.
Ali nijedan od njih ne uspe, jer je trnje bilo jako i nije ih puštalo ni koraka dalje.
Posle dugo, dugo godina dođe opet jedan kraljević u ovu zemlju i ču kako jedan starac priča o tome trnju, kao da je iza njega neki dvorac, u kome prekrasna kneginjica,
Trnova Ružica zvana, spava već sto godina, a sa njom spavaju kralj i kraljica i svi u dvoru. On je čuo još od svoga dede da su mnogi kraljevići dolazili i pokušavali da prodru kroz ogradu od trnja, ali su svi rđavo prolazili.
Tada reče mladić:
— Ja se ne bojim. Poći ću da vidim lepu Trnovu Ružicu.
Dobri starac pokuša da ga odgovori, ali on nije slušao njegove reči.
Međutim, prošlo je baš sto godina i došao je dan kada je trebalo da se Trnova Ružica opet probudi. Kada se kraljević približio ogradi od trnja pretvori se ona u lepo veliko cveće, koje se rastvori samo od sebe i propusti ga netaknutog, pa se za njim opet zatvori, kao prava živa ograda.
U dvorištu dvorca vide on konje i šarene lovačke pse, gde leže i spavaju. Na krovu su opet sedeli golubi s glavom ispod krila.
A kada je u kuću stupio, vide da spavaju muve na zidovima, da je kuvar u kuhinji ispružio ruku kao da hoće da dograbi šegrta, a da služavka sedi kraj crnoga petla, kao da ga hoće čerupati.
Produžio je dalje i video da u prestonoj dvornici leže svi dvorjani i spavaju, a gore na prestolu kralj i kraljica.
Još dalje je išao, a sve je bilo tako tiho da je mogao čuti sebe kako diše. Najzad je došao do kule i otvorio vrata male sobe u kojoj je spavala Trnova Ružica.
Ležala je tu i bila tako lepa da nije mogao očiju da odvoji od nje, te se saže i poljubi je. I čim ju je poljupcem dodirnuo, otvori ona oči, probudi se i pogleda ga vrlo ljubazno.
Siđoše tada zajedno, a kralj se probudi i kraljica i svi dvorjani, pa počeše jedno drugo da gledaju razrogačenih očiju. I konji u dvorištu ustadoše i otresoše se.
Lovački psi skočiše i zamahaše repom. Golubi na krovu izvukoše glavice ispod krila, osvrtoše se na sve strane, pa odlepršaše u polje. Muve sa zidova poleteše dalje.
Vatra u kuhinji podiže se, zaplamte i poče kuvati jela. Pečenje opet zacvrča. A kuvar ošamari šegrta i ovaj viknu. Služavka petla najzad očerupa.
I tada je svadba mladoga kraljevića s Trnovom Ružicom proslavljena u svom sjaju i oni su zadovoljno živeli do svoga kraja.
Iz knjige: Braća Grim – ODABRANE BAJKE, Edicija ZLATNA KNJIGA, Izdanje izdavačkog i knjižarskog preduzeća GECA KON A. D., Beograd, 1933. godine