BAJKE – Karel Čapek – BAJKA O SREĆNOM SIROMAHU

BAJKA O SREĆNOM SIROMAHU – Karel Čapek

Istini za volju moram, naime, reći da se taj čovek zvao Jure i da je imao kućerak u Maršovu, ali da nije bio nimalo srećan. Naprotiv, mislio je da je najveći mučenik i najveći nesrećnik na svetu. I zaista, taj Jure je bio siromah. Imao je jednu staru kravu, jednu rogatu kozu, jednog krezubog psa i jedno polje. To je bilo sve što je imao. Znate i sami da se od toga ne može živeti na velikoj nozi. No pored toga bio je previše zagrižljiv i nezadovoljan. Stalno se tužio kako nema ništa, a drugi imaju svega napretek, kako se samo muči i trpi i kako mu od svega rada ne ostaje ama baš ništa, i kako bi bilo najbolje sve to pustiti k vragu i uteći nekud ili umreti. A govorio je još i druge bogohulne reči.

Njegova žena, stara Jurina, prigovarala mu je:

– Ne greši, nevaljali čoveče, ne huli. Radije uzmi motiku ili srp pa naseci trave za kozu. Ma ko bi uvek samo kukao i žalio. Više te neću ni slušati, ti meketalo, ti gunđalo, tiroktalo, ti gazdo srditi.

Tako i još drukčije govorila mu je stara Jurina, mudro ga savetovala, ali uzalud.Jure je i dalje psovao i tužio, a pored toga mislio je da ima zlu i jezičavu ženu koja ga samo muči. Zato se osećao još nesrećnijim.

Jednom kad je morao okopati krompir, opet je počeo kukati da je na svetu sve rđavo uređeno, jer se on, Jure, samo muči, a drugi plivaju u slasti i izobilju. A kad mu je žena ponovo prigovorila i počela ga savetovati (a pridikovati je znala tako lepo da je odmah mogla postati dekanom), raspalio se, odbacio je motiku irekao da odlazi i da se više neće vratiti.

Pokupio se i zaista otišao. Došao je do Upica i, razume se, pravo u krčmu kod Faltuma.

Tamo je zaseo, psovao, gledao kao razbojnik i besan pio. A kad mu se bes malo stišao, ražalostio se pa je i dalje pio od tuge. A kad ga je prošla i žalost, javila se u njemu dobra namera i zato je i dalje pio da mu ta dobra namera ne pobegne. I kad se sve to nabroji, popio je toliko da mu je zaista bilo dosta. Krčmar mu je rekao da ode i da se ispava.

No lako je reći: idi i ispavaj se. Ali kad je čovek toliko popio, a uz to je još i noć, bogami, dragi moji, onda se loše ide.

Jure je pokušao svakojako: putem i jarkom, na dve ili na sve četiri, uspravno i teturajući se. Svakojako je pokušavao dok se nije dokoturao do upičkog groblja. Tu je seo kraj puta i počeo da nariče. Nad grobljem je isplovio mesec i prelio čitav kraj tužnim i bledim svetlom. Jure se zagledao u mesec i počeo glasno kukati kako se ovako više ne može izdržati, jer ima nevaljalu kozu i zlu ženu i sav mu je život zao; da mu polja neće roditi, krava dojiti, pas neće lajati i da se krompir neće sam vaditi i otići u podrum. Kukao je da je siromašan, bedan i nesrećan, da je žedan, a krčmar Faltum ga je oterao kući; da je njegov sused Tomaš srećan, a gazda Matejko goji svinjče, a samo on, Jure da je nesrećan i da ga je napustio gospod koji mu je podario pakao na zemlji.

Odjednom se usred noći javi božji glas:

– Ne kukaj, Jure!

Ali Jure se nije dao zbuniti.

– Kako to? Zašto to? – počeo je glasnije. – Ja se mučim kao budala a ničega nemam. Šljiva mi se osušila, kokoši beže Tomaševima, razbilo se sito i žena me grdi. A pogledajtamo u Libnjatovu, bože moj, gledaj učitelja kakav je to gospodin. A u Upicama dekan? Svakome je bolje nego meni. Samo sam ja nesrećan i bedan i jad me svuda prati. Žedan sam, a ni put ne mogu da nađem. Zarje to božja pravda?!

– Ne kukaj, Jure! – ponovo se javio božji glas.

– Jest, da – nastavio je Jure – meni je najgore na čitavom svetu. Ako igram na lutriji ništa ne dobijem, ako se kartam – najobičniji šnaps ili marjaš – opet sve izgubim. Na putu nikad ne nađem dukat, i tako stalno nigde ništa. Meni nikad ništa ne uspeva, nikad mi se ništa ne ispuni, nikad ništa. Kad bi mi se barjedan jedini put u životu nešto ispunilo, bože moj, zavezao bih gubicu i ne bih jadikovao, kao što to sada moram da činim. A to je, kažem, velika nepravda.

– Ne greši, Jure! – javio se božji glas i po treći put. – Ali da vidiš kako je neizmerno velika moja dobrota, ispuniću ti tri želje. Možeš tri puta poželeti što god hoćeš i to će ti se ispuniti, pa ma šta to bilo.

– E, pa onda ja bih hteo – povikao je Jure, ali ga glas s neba preduhitri:

– Pričekaj, Jure, ne žuri! Dobro razmisli da ne zaželiš kakvu stvar nedostojnu moje dobrote. Pričekaj bar da se otrezniš, a sad putuj kući!

Glas je zamuknuo, a Jure krenu kući putem prema Maršovu.

– Istina – rekao je – moram dobro razmisliti šta da poželim. Novu ženu? Dvadeset krava kao što ima havlovski upravitelj? Ili zlatni lančić za sat preko trbuha?

U Jurinoj glavi skupilo se sve ono što je nekad u životu želeo da ima: nož sa šest oštrica i sa makazama, sa vadičepom, lulicu od stive, automobil ili ratiborski dvorac, sihrovsku fabriku, sreću u kartama ili gramofon, kožuh, lovačkog psa i bilijar, bure vina, milion u novcu i dva konja, šešir s kičicom od divokoze, poslanički mandat i sat koji svira, deset lonaca dukata, izrezbaren štap i vodoskok u dvorištu, električno svetlo, čitavo nahodsko vlastelinstvo, svinjsko pečenje s kupusom i pivom ili još i pisaću mašinu.

– Gospode bože, toliko je tih lepih stvari na svetu i šta sada da poželim?

Juri se od svega toga zavrte u glavi.

– Pazi Jure – stalno je ponavljao – da ne poželiš nešto glupo.

– Treba da se posavetujem sa ženom – rekao je. – Pa ona nije glupa.Ona bi još smislila valjane stvari. Pošto imam tri želje, jednu ću prepustiti njoj. Možda će želeti novu haljinu, a možda šivaću mašinu. Pa zašto da nema tako nešto?

S takvim mislima penjao se Jure uz breg kući. Bila je noć, noge su mu se nekako same stale zaplitati, a u glavi mu se vrtelo. Obazre se naokolo i čitav kraj učini mu se stran i nepoznat. Uplaši se da nije zalutao i da je negde strašno daleko od kuće.

Zato se glasno požalio:

– Gospode bože, kad bih bar već bio kod kuće!

I samo što je to rekao, već je bio kod kuće, u svom kućerku u Maršovu. Da je zaista bio kod kuće osetio je samo po mirisu, jer je u kući bio mrak kao u rogu.

I tada je Jure shvatio da je izrekao prvu želju.

– No – tešio se – još mi preostaju dve. Dobro ću da pazim da ne poželim bilo šta. Odspavaću, a ujutru ću zaželeti dve stvari: gramofon i češko kraljevstvo ili radije bilijar i svinjsko pečenje. Ali samo kako da se svučem kad je mrak kao u rogu? Ne znam ni gde je krevet. Najpre ću se napiti vode. O bože, kad bih samo znao gde je ta moja stara stavila šibice?

Samo što je to rekao, šibice je imao u rukama.

– Sto mu gromova – uplaši se Jure. – Pa to je druga želja ispunjena. No, baš sam to dobro izveo!

– Sad ti, momče, preostaje samo jedna želja. Moram odmah poželeti nešto najlepše, što bi zaista bilo vredno. A šta da poželim? Da postanem češki kralj?

– Da, ali to nije tako jednostavno. Sirota moja žena bi imala strašnih briga ako se ujutru probudi kao kraljica. Imala
bi na vratu mnogo čeljadi, kesokradica, lakeja i ministara, a nije lako kuvati za toliko ljudi. Moram je najpre pitati hoće li da bude kraljica.

Ali ona spava kao panj. Bože moj, kad bi se samo probudila!

Samo što je to rekao, žena mu se probudi, sede u postelji i reče: – Koga me vraga budiš, ti pijanduro, prljavče, ti gazdo obesni!

Sad je Jure shvatio da je izrekao i treću želju i da više ne može ni jednu izreći. Hteo je najpre da počne sa psovkama, ali odjednom spazi kako mu je žena bedna i izmučena i postade mu žao što ne može da je učini češkom kraljicom, niti da joj kupi novu odeću. Prišao joj je bliže, pomilovao je po sedoj kosi i rekao: – Ništa, Marženko, probudio sam te samo da ti kažem da se ne ljutiš na mene. I da ti kažem da se više neću ljutiti i galamiti, da više neću jadikovati nego ću držati jezik za
zubima i raditi kao sivonja. No, i radiću sve što ti zaželiš.

– Jure – rekla je na to stara Jurina – samo da ti to izdržiš i da ponovo ne grizeš i sebe i nas oboje.

– Izdržaću – rekao je Jure svečano – nikad više neću biti zao i nezadovoljan.

I vidite, deco, Jure je to zaista izdržao. Od toga dana bio je srećan siromah. Pošlo mu je sve nabolje zato što se sad brinuo za sve svoje stvari. Doduše nije postao opštinski predsednik u Maršovu, nije imao ni gramofon ni automobil. Ali je kupio nož sa šest oštrica i srećno se njime služio sve do svoje smrti.

Karel Čapek

Prevod: Mirko Jirsak