Đorđe Balašević – Intervju Blic News (2002)

Đorđe Balašević – Intervju Blic News (2002) / Balašević: Ponovo mi prete, tako kako ni Sloba sebi nije dozvoljavao

Ne vidim da sam sve to radio da bi se, recimo, vojvođanski funkcioneri vozili helikopterom na otvaranje terena za golf u Žablju. Mnogi su se izgubili u sindromu vlasti. Oni se ponašaju kao da su čuli da kometa naleće na Zemlju i otimaju sve u jednom cugu i mene to strašno razočarava.

Autor: Rade Stanić

Ime i prezime: Đorđe Balašević
Rođen: 11. maja 1953. u Novom Sadu
Porodica: supruga Olivera, kćerke Jovana i Jelena, sin Aleksa
Restoran: „Mediteraneo“
Piće: koka-kola
Knjiga: „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina“,
„Pretendent na presto“ Vladimira Vojnoviča
Film: „Amarkord“, „Lovac na jelene“
Muzičar: Fredi Merkjuri
Životni moto: Tiha voda breg roni.

Vrata kuće u Jovana Cvijića otvorila je domaćica, Olivera, žena Đorđa Balaševića. Svi koji kažu da ona izgleda sjajno u pravu su. Novosadski kantautor kaže, u šali, da jedva čeka da prestane tako da izgleda, jer izaziva ljubomoru. Kako se ona nosi sa njegovom ljubomorom? – Tako što je i ona ljubomorna – kaže Balašević kroz smeh.

Sedeli smo u jednoj od soba koja je pretvorena u pravi Balašević-šop: tu se prodaju diskovi, majice, raznobojne šolje ispisane stihovima iz Balaševićevih pesama, knjige (upravo nastaje i peta, o detinjstvu)… Taj je veseli kolorit bio u kontrastu sa skoro mračnom pojavom Balaševića, iscrpljenog višednevnim snimanjem, što spotova, što CD-a na kome će se naći svi njegovi hitovi.

Ipak, preovlađujući utisak o tvorcu „Vase Ladačkog“ jeste da je to spokojan čovek. Nijednom, ma koliko tema bila bolna ili neprijatna, Balašević nije promenio ton, niti je napravio grimasu. Osim kada je opisivao kako peva „Lepu protinu kći“, tada nije izdržao, malo je zažmurio i mahnuo rukama: – Tačno je vidim ispred sebe, vidim njenu senku dok pevam.

Osim završetka rada u studiju, Balaševića za Novu godinu očekuju koncerti u Beogradu. Prvi put nagoveštava mogućnost da će biti samo jedan ili dva koncerta. Pre toga, još veće iskušenje: 13. decembra trebalo bi se da se posle dvanaest godina susretne sa zagrebačkom publikom.

U Zagrebu ste nekada dobro prolazili?

– U staroj Jugoslaviji uvek sam najbolje prolazio u Zagrebu. Možda taj mentalitet, možda recidivi Austrougarske ili nešto, ali to je bio definitivno grad u kome je to bila svečanost, na samoj ivici nekog hodočašća.

Odnos hrvatskih medija prema vama nije bio blagonaklon. Možda vas opet dočeka priča da ste utirali put srpskim tenkovima?

– To je apsolutna besmislica. I što je najsmešnije, to pišu ljudi koji su ozbiljni. Postoji jedan mehanizam mržnje protiv koga ne mogu da se borim na drugi način nego da ne dajem nikakve izjave hrvatskim medijima. Odlučio sam da se pojavim u pet do osam u hali, da održim svoj koncert, što kažu, da platimo pa da idemo.

A o kakvom mehanizmu mržnje govorite?

– Radi se o tome da je neki odnos između Hrvatske i Srbije već ozvaničen u čitankama, u lekcijama istorije i sve što dolazi s naše strane je nepopularno.

Ako stvari stoje tako, zašto idete tamo?

– Nisam išao tamo kad su me mnogo više nagovarali zato što nisam želeo da išta isprovociram. Ja sam razmažen i naučio sam da me ljudi vole i ne treba mi to da idem da provociram nešto. U Sarajevu je bila vrelija situacija, ali na dva koncerta nije bilo ni jednog jedinog prekog pogleda. Tako da imam taj dobar osećaj da me ljudi negde vole.

Koliko se sećam, u Sarajevu je bilo veliko obezbeđenje.

– Bilo je 70.000 vojnika u raznim varijantama, prvi krug, pa krug oko grada. Svima koji su bili ekstremni odgovaralo je da se napravi neki incident. Taj se koncert zvao „Za slobodu kretanja“. To je bila njegova glavna definicija, a ja ne mogu da se maknem od sobe ni pet metara od šest bodigardova koji su bili ultraprofesionalci. Onda smo prošetali Sarajevom i tu je moglo da se desi svašta.

Da li se dogodilo?

– Naprotiv. Iz kafića je izašao lik za koga nikad ne bih rekao da može da mi kaže nešto dobro. Prepoznao me je i rekao: „Đole, lutko, samo kad si ti nama doš’o“. Ja se u Zagrebu, priznajem, ne osećam prijatno. Ni kad prolazim kroz Hrvatsku, jer još uvek postoji to zagledanje u registracije.

Ima jako puno ljudi koji su u ratu oštećeni na ovaj ili na onaj način. Razumem, verovatno je ljudski da se tako reaguje. Tako da ja još mislim da je moguće da se desi neki manji incident.

Hoćete li se u Zagrebu izviniti Arsenu Dediću, kao što je to tražio?

– Razmišljao sam o tome. Arsen je takav jedan namćorast tip. On je prvi davao neke izjave. To je mene puno vređalo.

Koje su to izjave?

– Rekao je – oni su tamo svi njihovi, Balašević, on je njihov. Balašević je četiri koncerta imao u Centru „Sava“, znači on je njihov. Nedavno je poručio preko zajedničkog prijatelja Lade Leskovara, ljubljanskog šansonjera, da bi sa mnom radio, ali moram mu se prvo ispričati.

To nije u mom fazonu, pogotovo što ne vidim zašto treba da se izvinjavam, ali ako će ga to utešiti, onda mogu da mu se izvinim. Mislim da se neće pojaviti na koncertu. Uopšte, mislim da kod kolega neće biti neki veliki interes. Svi se boje da budu viđeni.

Čak i Gabi Novak?

– Gabi je bila veći laf od Arsena. Dok sam tamo bio u vojsci, bio sam kod njih tri-četiri puta u kući i Gabi mi je bila pravo otkrovenje. Prala mi je košulje nekoliko puta, spremala neku klopu. Arsen ima malu crtu, čudnu, koju imaju svi stvaraoci i on je tako malo jednosmeran, više voli da priča nego da sluša.

S kim ste se od hrvatskih kolega sreli posle rata?

– Sreo sam Terezu i Olivera. Sa Terezom sam se izgrlio i izljubio, a s Oliverom i još nekim društvom sedeo sam do jutra u najboljem raspoloženju pričajući o tome zašto on ne bi došao u Beograd. I to nije bila naša ključna tema.

Meni je jasno da Oliver nema problema oko dolaska u Beograd, nego ima očigledno problema oko povratka iz Beograda. Znam po sebi, jer sam bio u Sarajevu. Mene su ljudi startovali na ulici, napadali, kao svira onim Muslimanima.

Napadali su vas u Novom Sadu?

– Da. To nisam očekivao, ali sam shvatio da mirenje neće ići tako kao što smo mi mislili ili želeli. Ovde je drugačija sredina, dovoljno je videti na koji način su ovde primljeni hrvatski izvođači ili njihove pesme na radiju ili televiziji. To govori da su ti narodi ipak različiti. Uvek sam imao neke svoje teorije o tome.

Hoćete li nam ispričati te teorije?

– Imam aforizam koji može da bude pogrešno protumačen, ali baš me briga. Osnovna razlika između Hrvata i Srba je u tome što su Srbi blesavi, a Hrvati ludi. Srbi bi se nešto mirili – brate, burazeru – a odnos Hrvata je mnogo tvrđi.

Ne smem da ulazim dalje u tu priču. Moja pokojna majka bila je Hrvatica, rođena je u Novom Sadu. Sastavio sam svoju univerzalnu religiju koja je, čini mi se, bolja i od jedne i od druge.

Jeste li razočarani onim što se posle Miloševića dešava u Srbiji?

– Očekivao sam opipljivije promene jer sam bio svedok tog entuzijazma na trgovima. Sad na koncertima opet primećujem veliku dozu rezigniranosti, apatije, nezadovoljstva. Priznajem da sam deo te priče, i ne mogu o tome da kažem ništa. A ako nastavim da budem tip koji govori protiv svega i svačega, onda odjednom ulazim u neki konflikt sam sa sobom.

Na koncerte su dolazili ti likovi iz Nove demokratije u Valjevu, ili Velja Ilić i ekipa u Čačku, ili Veroljub Stevanović iz G17 u Kragujevcu, ili Zoran Živković, koji nam je bio domaćin u Nišu… Posle dve godine pokušavam s tim ljudima da kontaktiram, ali niko ni sa kim ne govori. Pitaju me: je l’ bio Đinđić na tvom koncertu u Beogradu, a ja ne smem da kažem ni bio je, ni nije bio.

Zašto ne biste smeli?

– Zato što niko ni sa kim više ne govori. Ako je Đinđić bio na tvom koncertu, znači ti si protiv nas. Svi su se sramno podelili. Tako da apsolutno želim da se povučem u senku.

Zašto ste onda učestvovali u Labusovoj predsedničkoj kandidaturi?

– Bio je to poziv koji, kao vaspitan čovek, nisam mogao da odbijem.

Ko vas je pozvao?

– Pozvao me je Mlađan Dinkić, jedan od retkih koji me dosad nije razočarao. Nemam neke velike pare u bankama i ne bi guverner trebalo da bude moj idol. Još stojim iza toga da bi Labus bio odličan predsednik.

Šta vam je Dinkić rekao? Đole, dolazi?

– Otprilike u tom smislu – mi formiramo jednu listu ljudi koji bi predložili Labusa. Znači, to bi bila grupa građana. To je meni odgovaralo, jer nisam član nijedne stranke. Nisam bio član ni SKJ.

Znači li to i da biste u sledećem krugu izbora, kao vaspitan čovek, potpisali Koštuničinu kandidaturu ako bi vas pozvali?

– Apsolutno, ukoliko to bude kandidat koji je s druge strane Šešelja. Ja sam glasao za Koštunicu kad je bilo ono sa Slobom. Ali Koštunica nikad nije bio moj favorit. Nekako ne mogu da verujem tipu koji farba kosu i slika se s „kalašnjikovom“. Ali kad se radi o takvim nekim stvarima koje su važnije za sve nas, onda se mora preći preko takvih antipatija.

Deo vašeg javnog angažmana je politički. Jeste li uvek nastojali da budete na pobedničkoj strani?

– Pa nisam bio sa Slobom nikad. Sloba je dobar deo godina bio pobednička strana u ovoj zemlji. S njim, na primer, nisam nikad bio.

Svojevremeno ste pravili šale na račun Hrvatske, Kosova i Albanaca. Zar ne mislite da je to, na neki način, išlo u prilog Miloševiću?

– Pesma „Ne lomite mi bagrenje“ nastala je 1986…

Ima i ona pesma „Ne volim frajere koji govore lj“…

– To je sve otišlo u Honduras. To je ista ploča, 1986. godine. To je pre nego što se Sloba pojavio. To je bio onaj prvi revolt koji su kod svih normalnih ljudi izazvali ti prvi nemiri na Kosovu. Ja sam kasnije, naravno, ukapirao i čak sam i rekao u Beogradu na koncertu da smo mi ponekad veći Šiptari od samih Šiptara i da se više ne zna ko je kome Šiptar. Napišem pesmu „Ne lomite mi bagrenje“, i cela priča se okrene odjednom.

Mnogi veruju da ste, makar nenamerno, duvali u jedra Miloševiću sve do trenutka kad ste dobili poziv za vojsku.

– Nisam. Možda su neki stihovi njemu odgovarali. Međutim, od prvog momenta, od „jogurt revolucije“, bio sam na drugoj strani. I dao sam opet jednu kretensku izjavu koja je trebalo da bude štos. Pitali su me zašto ja ne učestvujem u tim mitinzima – a jasno je zašto nisam. Rekao sam – tu se obično govori protiv rukovodstva i protiv svojih direktora ili da nekog treba smeniti, a ja nemam firmu, ne radim nigde, nisam u partiji i stvarno nemam koga da smenjujem. Jedino da nosim transparent „Oslobodite robinju Isauru“. I onda su to objavili u jednom sarajevskom tabloidu. Naslov je bio „Đole autonomaš“.

Ta šaljiva rečenica okrenula se protiv vas?

– Da, a i znalo se da je moj ćale poznavao Pinkija, tada smenjenog šefa policije, svog ispisnika. Moj ćale nije bio zverka, radio je u turizmu i bio je jedan potpuno bezazlen odličan čičica. Ali je znao te ljude i potrefilo se da na njegovu sahranu, 1988, svi oni dođu kao dobro vaspitan svet. I to je bilo primećeno – svi su autonomaši bili na sahrani kod njegovog ćaleta. Ali sam prvu pravu nemilost osetio onog momenta kad sam se suprotstavio gospođi Marković.

Kad je to bilo?

– Spomenula me je u nekoj od svojih kolumni, mislim da je pisala u „Bazaru“, posle prvih koncerata koje sam imao u Ljubljani. Dotle je sve bilo na jedan fini perfidan način – pozivi za vojsku, eliminisanje s televizije. Ona je rekla kako je divno što sam otišao u Ljubljanu i da treba takvog nekog postaviti za ambasadora.

Posle toga sam na koncertu u Beogradu rekao – dobio sam ponudu za ambasadora, ali ja sam već ambasador svih vas ovde i nikad ne bih bio ambasador ove zemlje u onoj zemlji. E, onda je bilo baš čupavo. Jedno 60 dana nisam izašao iz kuće, toliko je, sa manjim prekidima, „marica“ bila pred vratima. Jednog dana, kad budemo pričali o Slobi, klinci će da pitaju – svi su znali da zemlja ide u propast, zašto niko ništa nije rekao? Pa, tata je rekao.

Kako vam danas, s ove distance, izgleda ta priča sa Miloševićem?

– Sloba je bio vrlo perfidan igrač. Šteta što je on negativac. I sad kad ga gledam na ovim suđenjima, pre svega me je sramota što smo ga tamo poslali. Taj sud, ako je takav i ako ne može da nađe nikakav ozbiljan dokaz, onda ne treba nikog da bruka. Ako je to moralni sud, onda treba moralno da ga osudi i da kaže – vi ste jedan pokvarenjak i perverznjak, a ne da ga tamo povlače i da smišljaju kako će ga, mimo svih zakona, optužiti.

Ubrzo nakon petooktobarskih događaja u beogradskom Narodnom pozorištu držali ste koncert. Zašto pod znakom Otpora? Zašto niste prosto izašli i svirali?

– To je lepo pitanje, ali ne u vreme kad još postoje likovi koji ubijaju po ulicama, dok još šetaju Mirko Marjanović, Vučelić i čitava ta ekipa koja je ismejala čitavu zemlju. Da sam imao bilo kakav problem kad je u pitanju taj koncert za Otpor, prvi koji bi me provalio bio bi Otpor. Prethodno sam rekao da neću raditi koncert u Beogradu, zbog jedne sramne slike na televiziji kako policija zverski tuče klinca.

I niste, sve do 26. septembra 2000…

– Onda su me klinci zvali i rekli – rekao si da nećeš svirati dok Beograd ne bude slobodan. Večeras jeste. Svirali smo na Trgu Republike. Shvatio sam da taj Beograd na ulicama nije bio dovoljan da tu snagu iznese. I bilo mi je jasno da, u vreme kada je Beograd pun, treba da bude pun i Novi Sad, i Niš. I onda smo u nekom našem tajnom dogovoru napravili preksutra koncert u Novom Sadu. Bez najave, u stvari, jer je bilo nekih ekipa koje to buše. I sad su glavni.

Ko je u pitanju?

– Ne mogu da kažem. Već mi prete. Rade mi stvari koje čak ni Sloba sebi nije dozvoljavao. Ako se neko prepozna u nekoj insinuaciji, doživeo sam tako neke pozive: pa znaš, zabrinuti smo za tebe, pazi šta pričaš. Nisam uplašen, ali me to strašno vređa zato što ni Sloba sebi nije dozvoljavao da me nazove neko od njegovih i da mi kaže pazi šta pričaš, nego su imali svoje načine koji su bili manje ili više fer. Ali, ako ovako nešto dolazi od takozvanih saboraca, onda je to uvredljivo.

Jesu li to saborci na visokim funkcijama ili…?

– Uglavnom su to profiteri i likovi koji iz drugog plana vuku konce. Biće ih, nadam se, i u ovim rubrikama koje su sve opširnije u svim novinama… Međutim, mi smo napravili koncert u Novom Sadu i onda je trebalo da idemo u Kanadu na turneju. Ja sam rekao: ne možemo ići u Kanadu, ovde se stvari zakuvavaju. Onda sam nazvao Zorana Živkovića i rekao – hajde da ovo uradimo sutra u Nišu. S klincima iz Otpora smo se lako dogovorili. Svirali smo u Valjevu, u Nišu, Lazarevcu, Čačku…

I onda je ponovo došao na red Beograd.

– Da, čak je bila varijanta kao ja i Čola treba da napravimo koncert na Ušću. Ja Čolu volim, on je drag dečko, ali je za mene u čitavoj ovoj priči bio jedinica mere za sklanjanje u stranu. I nisam nas video zajedno na sceni u tom momentu. Ja sam rekao – ne znam, nisam siguran da je to pravo rešenje. Čola je u redu, ali mi je malo falio svih ovih godina da nešto kaže. Ja sam stvarno bio sam kao kurjak. I uglavnom se tu pojavila ta rečenica: napravićemo mi tebi taj stoti koncert. Ma niste vi meni napravili ni 99 prethodnih. Napraviću ga ja sam.

I tako je održan koncert za Otpor?

– Na ulici nije moglo, bilo je bendova i samo sam ja falio, u Centru „Sava“ nije moglo zato što je nefer prema onima koji su bili na prethodnim koncertima. Ne mogu svi doći na taj jedan. A svi su zaslužili. I onda sam rekao da ćemo napraviti jedan mali koncert u pozorištu koji će prenositi televizija. I koga sad tu pozvati?

Od tih 300-400 koliko stane u pozorište dovesti dvesta Đinđića, Koštunica ili prodavati karte opet nekim izabranima. I to je bilo jedino rešenje.

Da li vam je tih godina za vreme Miloševića padalo na pamet da otkažete neki koncert, recimo 1990/1991. Pročitao sam da ste rekli da je možda trebalo…

– Jedne godine sam napravio prekid i nisam radio u Beogradu. To je bilo možda 1991. na 1992, ili 1992. na 1993, ali sam u tom momentu primetio da to niko nije registrovao. Samo su u taj termin uleteli narodnjaci. Znači, povući se u tom momentu – bilo je čisto prepuštanje teritorije. To nikakvog efekta nije imalo.

Novu ekipu političara ne pominjete na svojim koncertima?

– Učestvovao sam u svemu tome, i sad, ako napadnem nekoga, postaviće mi pitanje – čekaj, što si ti njih gurao, što si se slikao sa Đinđićem… Moram stvarno da budem oprezan da ne upadnem u zamku da govorim za ovog a protiv onog. Žao mi je što su većina amateri koji su nedorasli tim zadacima…

Možete li da navedete neki primer?

– Ne vidim sebe da sam sve to radio da bi se, recimo, vojvođanski funkcioneri vozili helikopterom na otvaranje terena za golf u Žablju. Mnogi su se izgubili u sindromu vlasti. Oni se ponašaju kao da su čuli da kometa naleće na Zemlju i otimaju sve u jednom cugu i mene to strašno razočarava.

Jeste li pričali o tome sa Dinkićem ili sa Đinđićem? Bili ste s njima u kontaktu 2000. godine.

– Bio sam i ranije. Đinđić je dolazio uvek na koncerte. Ali nisam s njima razgovarao o tome. Sreo sam slučajno u par navrata Zorana Živkovića, sreo sam Đelića na moru, ali nismo pričali o tome. Oni jednostavno smatraju da ja nisam kompetentan za to, znaš ono, pevač, i ne vidim razloga da se u to mešam.

Reformisti i Mile Isakov su vas predložili za ambasadora prvih dana posle oktobra.

– Ja sam rekao da ne bih mogao to da prihvatim jer ja imam svoj posao koji je, čini mi se, dugotrajniji. Ja živim svoju legendu, što bi rekao Paulo Kueljo u onom „Alhemičaru“. Malo su o tome razmišljali, verovatno su ocenili da imam sve što mi treba, a da će nekog svog već kupiti time.

I onda ste odlučili da završite svoj angažman?

– Završio sam kad sam otišao kod Igora Miklje na Treći kanal i on me je dočekao pitanjem – kako se braniš od ovih napada na tebe? Od kakvih napada? Je l’ moguće da ima napada na mene? Bili su kod njega Gorčin Stojanović i Nele Karajlić. I išle su te teze – uvek na strani koja pobeđuje, pevao Titu, samoreklamer.

I onda sam se ja zamislio, jer Gorčin Stojanović definitivno pripada toj ekipi za koju se i ja smatram, urbanoj. Iz iste smo priče. Dopalo se to njemu ili ne, ja sam smatrao da smo mi na istoj strani. I pomislio sam, ako on o tome misli tako, onda se verovatno treba preispitati.

Do kog ste odgovora došli?

– Došao sam do odgovora da svet ima svoja mišljenja na koja ti ne možeš puno uticati, da se taj uspeh koji sam ja postigao i koji postižem ne može oprostiti i da svetu ne možeš ugoditi. Moj aneks te rečenice glasi da svetu i ne treba ugađati. Voleo bih da budem svima po volji i voleo bih sad da objasnim i čitavu tu svoju priču sa Slobom, jer svaku moju povezanost s njim smatram za ličnu uvredu. Ta priča je možda formirana u samoodbrani svih onih koji su sve te godine, dok je Sloba bio, vrlo lepo funkcionisali.

Na koga mislite? Ko je lepo funkcionisao?

– Mi smo došli do toga da je ovo zemlja profesionalaca. Kad sam pitao na televiziji zašto niko od vas nije rekao – nemoj da brišemo Đoleta, možda će trebati – onda dođe odgovor: znaš šta, ja samo radim svoj posao, ja sam kamerman, ili ja samo čitam vesti, ja samo slažem te novine u štampariji. Ispada da svi samo rade svoj posao i da smo mi zemlja teških profesionalaca, a propali smo totalno. Ja sam svoj posao radio na taj način što su me skinuli s programa, što su me jurili, što nisam imao pravo ni da se odbranim… Za to vreme su drugi ljudi radili svoje poslove, igrali utakmice, režirali predstave i sad im treba neko opravdanje – zašto mi to nismo rekli. Znaš, ljudi ne vole da postoji neko ko im ukazuje na njihove greške.

Nekada ste radili zajedno sa Željkom Mitrovićem. Srećete li ga još uvek?

– Nisam ga dugo sreo. Ja sam snimao kod njega u studiju jednu od svojih vrlo dragih ploča koja se zvala „Jedan od onih života“. To je bilo još vreme dok je bio Radio „Pink“. I komunicirali smo vrlo lepo. Vrlo prijatno sam se osećao kod njega u kući. Međutim, predaleko je to kasnije otišlo.

Kako mislite predaleko?

– On je napravio tu industriju u kojoj se verovatno kod njega treba najaviti, tražiti ga… Nisam nijednom bio na „Pinku“, u stvari jesam jednom. Jovanina (kćerkina) premijera je bila u Beogradu, pa su me slikali. Bez obzira na čitavu priču koju je on imao, smatram ga kolegom i muzičarem, i raduje me što se „Pink“ modifikuje. Još uvek tamo ima pola emisija koje bih ja kaširao, ali vidim da ide.

Očekujete li da ćete ponovo raditi zajedno?

– Očekivao sam da će biti nekog kontakta, da će pokušati da me zovu da izdamo ploču ili nešto. Međutim, od tih neregulisanih snimaka, koncerata itd., kad je to bila jedna legalna piraterija, od onda me nešto ne izbegava, nego ignoriše. Pretpostavljam, kako se stvari odvijaju, možda ću se pojaviti na „Pinku“ jednom. Nisam nešto čest gost na televizijama. Sloba me je potpuno odvikao od televizije i ne mislim da je to loše.

Što kažu: kakva Francuska takva Edit Pjaf. Ako sam ja takav kakva mi je publika, skroz je u redu. Zadovoljan sam – odgonetajući i sebi šta je to što u njegovim pesmama već četvrt veka privlači publiku, kaže Đorđe Balašević u intervjuu čiji smo prvi deo objavili prošle nedelje.

– Pre svega, to privlači samo određen deo publike. Prvi put u životu kad sam pevao u mikrofon, bilo je „U razdeljak te ljubim“. Ploča je prodata u sedamsto hiljada primeraka. Nema one priče – mi smo vežbali u garaži. Nije tu bilo velikog predumišljaja. U toku karijere bilo je nekih momenata, znaš, kad svi utripuju – mi smo proroci, najvažniji smo, pa onda vučeš neke poteze, kao, ovo će biti dobro za publiku. Čim počneš tako da razmišljaš, gotovo je.

Da li ste vi povlačili takve poteze?

– Imao sam par pretencioznih detalja kad sam radio ploču „Panta rei“. To je bilo pogrešno. Uvek treba raditi pesme za sebe. I najlepši deo je u stvari ono kad donesem Olji (supruzi) neki snimak, jer kad radim neku pesmu da obradujem nju ili nekog od svojih koje volim, ili sebe, to ispadne dobro za sve.

Ali nisam nikad razmišljao o tome zašto to dobro prolazi. Verovatno zato što svaka pesma ima priču, neku poentu, fabulu. Znači, ako čuješ treću strofu, interesuje te šta je bilo u prvoj. Nije to refren koji se besomučno ponavlja. Verovatno je to. Kad slušam narodnjake, kao za retardirane, dvadeset puta ponavljaju.

Zašto toliko ne volite narodnjake?

– Ne, to je pogrešno prebačeno na ove likove koji pevaju narodnjake.

Volite li ove koji pevaju?

– Ne volim ih, ali ih i ne mrzim. Oni su pokazatelji koliko se taj trend širi. Znači, mene brinu narodnjaci u politici, narodnjaci u ekonomiji, što kažu, nedovršeni. To je neka varijanta na pola puta selo – grad.

Da ste bili u prilici, da li biste otišli na koncert Cece Ražnatović?

– Nikad. To nije vrsta muzike koju ja slušam. Ne znam uopšte na čiji bih ja koncert otišao jer sam kao režiser koji snima filmove, a ne može više normalno da ih gleda. On samo gleda gde je kamera, gde je ovo, gde je ono.

Rastuži me kad naši vaterpolisti, odbojkaši, košarkaši osvoje nešto, pa se to pretvori u jedan dert. Ne mogu da pevaju Šubertovu Šestu nedovršenu simfoniju, da je zvižduću s balkona gradske kuće u Beogradu. Nismo uspeli da napravimo neku normalniju pesmu, kao „We are the champions“, na naš način, nego se sve to svodi na taj dert, na trubače.

Jedan hrvatski publicista fascinaran fenomenom Balašević napisao je da je razlog vašeg uspeha u tome što u vašim pesmama postoji nostalgija, patetika, pa i nešto što je nazvao sentimentalnim kičem. Ima li istine u tome?

– To su one stvari koje mi možda prebacuju, ali kojima me možda i hvale. Patetika.

Jeste li vi patetični?

– Verovatno, ali, ako jesam, onda sam iskreno patetičan. Nisam patetičan zato što to dobro prolazi. Moj život je bio takav da čak ni Balašević u svojim pesmama ne može tu dozu patetike da postigne koju sam ja imao – tu količinu ljubavi, ljubomore, očaja, bola, svega onoga kroz šta sam prolazio.

Recimo, kada je Jelena (kćerka) bila u bolnici. Možeš da snimiš film o tome. Svi bi rekli: malo su ga preterali, nije baš ovako u životu. Jeste. U pesmi „Patetični bluz“ pokušao sam da povučem paralelu između tih koji to sve ismevaju, a, s druge strane, ne mogu sa životom da izađu na kraj.

Kad se pojave emocije, onda se propiju. U mojoj generaciji su se svi fiksali ili cugali ili su na nekim teškim sedativima. Oni ne mogu da izađu sa životom na kraj, jer je život patetičan. Oni su ti koji nisu patetični i koji nemaju nikakvu emociju. Meni su smešni, verovatno isto toliko koliko i ja njima.

A šta je s kičom?

– Izađem i pevam „Protinu kći“ i par hiljada klinaca plače. To, verovatno odavde kad gledaš, izgleda stvarno idiotski, ali u tom filmu u kome se mi nađemo, to je potpuno iskreno. Publiku ne možeš varati, to bi sve moglo da prođe jednu sezonu.

Međutim, deo publike je ostao, i taj elemenat kiča koji se spominje, to je ono što u svakom našem životu postoji. Ne baš u vidu gondole na televizoru, ali i prava i velika umetnost je uvek na ivici samog kiča. E sad, stvar je tačke gledišta koliko mi tu liniju gledamo iskosa, da li sebe vidimo s ove ili s one strane.

Imate li konkurenciju na današnjoj muzičkoj sceni?

– Ono što me najviše nervira, to je što nemam konkurenciju. Ne zato što mislim da sam, kao, nedodirljiv i neki genijalac. Bora Čorba, Bajaga su mi konkurencija koliko i ja njima, koliko je već ko od nas u modi, koliko ko radi. Ali konkurencija u smislu klinaca koji treba da dođu – njih nema. Mislim da ta generacija ima priličan problem s autorstvom uopšte. Bajaga, Bora, Brega ili ja, to su sve klimakterični tipovi u godinama. To je u redu, ali mi nismo ta snaga koja može da pokrene svet.

Niste omiljeni kod vaših kolega. Šta mislite, šta je razlog tome?

– Pa normalno, imam lepu ženu, imam dobru decu, kuću, imam dva mala psa. Imam uspeha. Nemoguće je da te neko voli. Svi imaju neku svoju priču i svi me kao jako dobro znaju. A, osim Olivere i klinaca, niko me ne zna.

Imam vrlo mali krug prijatelja, i to je normalno. Imam puno poznanika. Primećujem da ljudi koji mi se smeškaju, s kojima sam dobar, koji su super, kako me posle nešto pljuju, ogovaraju. To je verovatno zato što tako izgledam i što je sve jako lako što radim.

To ljude iritira.

– Kad se desilo to s Jeleninom povredom, imala je tri odsto šanse da ostane živa. Kvadriplegija je bila dijagnoza, bila je oduzeta od brade naniže, više od dva meseca. Očajna situacija. Kad smo govorili: borimo se za njen život, rekao sam – ma, borimo se za svoj život. Da se njoj nešto desilo, gotovo je. Zar bih ja pevao dalje? Mi smo uneli energiju – znaš onu priču – sve može na ljubav, na patetiku.

Dvadeset četiri časa smo bili s njom u bolnici. To je bila jedna mašina emocija. I kad su pitali kako ste uspeli, rekao sam – zato što sam ja Balašević, ja sam platio lekare. Znaš, ljudi uvek imaju tu priču. Platio sam lekarima da mi dete prohoda, meni sve lako ide. Zato što sam pevao Titu, zato je ona prohodala. Ljudi imaju tu malu dozu revolta prema nekom ko život podnosi s lakoćom.

Kako ste počeli da se bavite muzikom?

– Počeo sam uz nekog drugara u gimnaziji, koji je svirao gitaru i pevao neke stvari od Bee Geesa, ali nije znao nikad tekst do kraja. Moj predlog je bio da napišemo tekst na našem jeziku. Kao: daj, ko to može. A ja sam stalno uz strane pesme koje sam slušao na radiju uvek imao neki svoj tekst. Onda sam za tu pesmu Bee Geesa, koja se zvala „Lord“, napisao tekst, recimo, na nivou šlagera. Ali su svi bili šokirani kako se to slaže i kako to može da se peva.

Tada ste počeli i da svirate gitaru?

– Taj moj drugar je želeo da se bavi ozbiljnim stvarima, pa je otišao u Nemačku da radi kao konobar i onda sam shvatio da sam ostao sa svim tim pesmama u glavi i da sad moram da ih izvadim, jer ću poludeti. I onda sam počeo da sviram gitaru. Imao sam 19 godina. I ovaj čovek kod koga sam otišao, moj prvi komšija u zgradi u kojoj smo u to vreme živeli kod Železničke stanice, rekao je da sa ovim prstima nikad neću biti gitarista – imaš prste kao ćevapčiće, to baš ne obećava, ali malo ćeš moći da se pratiš. Evo, do čega je dovelo to praćenje na gitari.

Jeste li tada počeli da pevate svoje pesme?

– Da, na svoj dvadeseti rođendan, kad moji roditelji uopšte nisu znali da sviram gitaru. Moj ćale je bio u Pešti, radio je kao predstavnik Turističkog saveza Jugoslavije i keva je bila uglavnom kod njega. Došli su na moj rođendan i svi su pevali za stolom i ja sam rekao – kad već svi pevaju, jer to je bio običaj pre nego što se krene kući, da svako otpeva svoju pesmu – mogu li ja da otpevam nešto uz gitaru. Ti sviraš gitaru? Malo se kao nešto pratim. I onda sam odsvirao „Vasu Ladačkog“, koga sam tad već napisao. I bilo je kao – čije je ovo dete? To je tvoja pesma? Nikom nije bilo jasno.

I tada ste snimili „U razdeljak te ljubim“ sa grupom Žetva.

– Imao sam sreću. Za prvi singl koji je snimala, grupa Žetva nije imala pesama, a imala je termin u Radio Novom Sadu. Studio je onda bio veliki problem. I oni su me zvali i napravili smo jednu vrstu neprincipijelne koalicije. Ja tu grupu nisam voleo, a oni nisu imali pesmu, pa sam ušao u tu grupu i dao im svoju pesmu s predumišljajem da prvom prilikom napustim bend.

„U razdeljak te ljubim“ je bio veliki hit.

– To je išlo astronomskom brzinom. Što se muzike tiče, nema nekih neuspelih pokušaja. Naravno, imao sam puno grešaka jer sam ušao u posao koji nisam znao, ali mi je publika sve to praštala, pustila me je i dovela me do toga da ono što radim za sebe dobro je za sve. Da tu nema ono: napraviću jedan hit, a iza ću poturiti pesmu koju ja volim. Kao što je bio primer sa „Imao sam strašnog petla“ koji je bio monstruozni hit.

Pevate i dalje tu pesmu?

– Jako retko. Pre svega, sad se približavam tim godinama. To mi više nije tako smešno kao što je bilo, a drugo, nisam nikad jako voleo tu pesmu. Po toj pesmi su me svi poznavali i bila je velika dilema da li sad da pravim takve pesme pa da budem muška Brena, da me svi znaju gde god stanem na pumpi, ili da pravim neke druge pesme, pa da se tu opet okupi taj određeni broj slušalaca koji je, pokazalo se, bio presudan za brušenje.

Kakav je bio vaš odnos prema Titu?

– Bio je simbol tog dobrog vremena. Nisam ja njega video kao nekog živog lika sve do momenta dok ga nisam sreo. Čak ni onda. Bio je lik koji je visio u školi, u svakoj prostoriji u koju uđeš, kao zastava s petokrakom, nešto što je asociralo na moju zemlju. „Računajte na nas“ bi mnogo bolje prošla i ostala čak i nedirnuta da nije bilo Tita i zakletve. S ovim iskustvom, ja to vidim kao umetnički promašaj zato što sam napravio pesmu koja ne traje zauvek kao „Vasa Ladački“, nego je trajala koliko je trajao Tito. Niko u tom trenutku nije mogao da pretpostavi da će Tito biti za tri godine zaboravljen i da će svi govoriti: onaj nas je sve zavio u crno.

Kada ste definitivno prestali da izvodite tu pesmu?

– Prestao sam da je izvodim na 40-godišnjici Službe državne bezbednosti. To je moglo biti 1983. ili 1984. godine. Skinuo sam je s programa mnogo pre nego što su je drugi skinuli.

A kako se sećate tog datuma…?

– Sećam se apsolutno. Ima mnogo imena koja su u to umešana. Sećam se 40 godina DB-a, jer je moj ćale došao prepadnut pošto ga je zvao neki visoki lik iz policije. On je rekao – to je drugi čovek iza Dolanca, ja mu nisam znao ime. Treba da sviraš, proslava je 40 godina Udbe.

Ja sam rekao – ne mogu, imam koncert u Kragujevcu. Moj ćale se uplašio i sutra se opet vratio i rekao – opet me je onaj zvao i rekao da je to lična želja Staneta Dolanca, koji je u to vreme bio sekretar unutrašnjih poslova. Ja sam rekao – foliraju te, nego ti njima kaži – neka nazove Dolanc, i ja ću peške doći na koncert. I naravno, Dolanc je zvao ćaleta . Rekao sam da ću onda odložiti taj koncert u Kragujevcu, a oni su rekli – ma nema problema, mi ćemo ga odložiti.

Jesu li vam tada tražili da pevate „Računajte na nas“?

– Reditelj čitavog programa bio je Đotra, moj prijatelj sa televizijskih snimanja. On kaže – treba da pevaš „Računajte na nas“. Rekao sam da neću jer je ta pesma izlizana. On kaže – time treba da se završi. Ne, ja sam završio jednim lepim songom „Želim ti puno sunca nad glavom, momče u plavom“, koju sam ja kasnije, mnogo sofisticiranije i mnogo lepše, uradio u „Plavoj baladi“ na ploči 1990.

I sad na koncertu klinci verovatno iz štosa viču „računajte na nas“. To je uvek neprijatan trenutak.

Zašto je to vama toliko neprijatno ako je ta pesma bila toliko prihvaćena?

– Kao da ja i danas imam toliko koncerata u Beogradu, kao da ću ja sad napuniti i Zagreb i Stapare zato što sam pevao Titu 1977. godine. Stalno se misli da sam od toga dobio nešto. Sve moje kolege su pevale Titu, samo su imale taj problem da su imale manje dobru pesmu nego ja, pa su se provukle nekako. Ja sam imao nesreću da napišem pesmu koja je buknula.