Đorđe Balašević – Intervju Večernje Novosti (2003) / Saputnik svih naših godina / 11. maj 2003.
Fanovi Đorđa Balaševića uskoro će opet da uživaju: njegova „Tri posleratna druga“ igraće se u novosadskom Pozorištu mladih (dramatizacija Željko Hubac). Predstavu će režirati Ljuboslav Majera. I to mu nekako dođe kao rođendanski poklon – danas (11. maja) popularni Đole puni pola veka!
– Ovaj datum obično ne slavim, imam toliko dragih oko sebe čiji su mi rođendani značajniji od sopstvenog. A i sad će drugari da me zezaju, posebno oni koji su prešli tu crtu – kaže s prepoznatljivim šarmom najslavniji Lala, koji od kako je lansiran u orbitu hitom „U razdeljak te ljubim“ (prodat u fantasticnih 700 hiljada primeraka) – ne gubi popularnost.
Tata u pravom trenutku
Počeo je davne 1977. godine. „Žetva“, pa „Rani mraz“, a onda solo, uz muzičku podršku prijatelja. Prolazile su decenije, a Đole nikad da „omane“: svaka pesma postajala je evergrin, volelo se i rastajalo uz njegove stihove – kad god su ponestajale sopstvene reči.
Priča o Vasi Ladačkom postala je kletva ostavljenih devojaka, a osveta „Jesen stiže dunjo moja“. Zaljubljeni momci čeznuli su za lepom protinom kći, uzdisali zbog malih garavih s čardaš nogama, a kad im ništa drugo ne bi preostalo osluškivali neki svoj d-mol…
Ipak, ovaj neponovljivi šansonjer bio je i svojevrsni saputnik i sabesednik svih naših godina. Nekad gnevan, nekad ironičan, povremeno ponesen ubeđenjem i emocijama. Bez distance prema događajima, ispisivao je i dnevnik i hroniku – u stihovima.
S entuzijazmom pravog Titovog omladinca porucio je Maršalu da računa na one rođene pedeset i neke (vreme će ga, istina, u ovom „generacijskom“ obećanju demantovati), iskreno je verovao i da u Virovitici ne postoje pritisci, upozoravao na polomljeno bagrenje, na svoj način prezirao prethodni režim i devedesete godine.
Sve u svemu, Balaševićevi zanosi i zablude nisu pripadali samo njemu i generaciji vršnjaka…
Jednu pauzu u muzičkom radu iskoristio je da napiše roman koji mu se „dugo motao po glavi“. Tako su nastala „Tri posleratna druga“ i odmah, kao i sve čega se prihvatio, našla mesto u vrhu najčitanijih knjiga. Citati iz ovog dela postali su poslovice, pa se i na ulici moglo čuti „osećao sam se popišan kao haustor preko puta pijace“, „samo deca i Gestapo dobijaju odgovore na sva pitanja“, „njeno ime visilo je kao transparent s obe strane ulice“…
U to vreme „poverio se“ kompozitoru Radetu Radivojeviću u jednoj radijskoj emisiji: „Bežao sam iz škole kad je to trebalo, bio sam buntovnik onda kada je bio momenat za to, imao sam srebrni auto sa crnom štraftom sa strane kad mi je to trebalo, sa 21 godinom jurio 160 na sat, slupao se onda kada je trebalo, zaljubio se smrtno onda kad je trebalo, postao tata u pravom trenutku“.
Brak sa Oliverom, deca Jovana, Jelena i Aleksa, svakako su mu najvažnije što je stvorio prethodnih godina. Sada svi zajedno očekuju njegov prozni prvenac na sceni.
Piše u slikama
– Kada pišem, uvek vidim u slikama. Kao film. Nadam se da će se to „potrefiti“ i u predstavi – kaže u razgovoru za naš list Đorđe Balašević. – Čini mi se da je to i Hubac prokužio. Obišao je neka mesta iz mog romana, uverio se da nisu čiste izmišljotine. Nisam hteo da namećem svoje ideje, svako je majstor svog zanata. U početku je bilo reči da se i ja pojavim u predstavi, ali sam ne samo po godinama daleko od svojih junaka.
Želeo sam i ranije da glumim, ipak sam uvek nekako bio ja – Đorđe. Kao što je Aznavur šta god da igra, bio on, Aznavur. Sada gledam da se toga klonim, pogotovo što imam jednu glumicu (ćerku Jovanu) u porodici. Znam da ona ima dobru saradnju sa rediteljem Majerom, ali ne znam da li će biti u podeli. U svakom slučaju, gledaću sa zadovoljstvom „Tri posleratna druga“ iz nekog dvanaestog – trinaestog reda.
Imam i jednu nostalgičnu želju: kao što glumci vole da pevaju u novogodišnjem programu, pevači da glume, ja se u pozorištu najugodnije osećam. Zato bih tu radije pevao nego u Sava centru…
Po svemu sudeći, Đole nije daleko od ostvarenja ove želje. Upravo piše monodramu „Kalendar mog detinjstva“ koja će se jednog dana naći i na pozornici.
– Neke delove tog teksta već sam govorio na koncertima, a na jesen bi trebalo da se pojavi u celini – kaže Balašević. – Biće to monodrama sa pevanjem, uradio sam i songove. Kada sam nešto od ovoga kazivao na koncertima ljudi su slušali u mrtvoj tišini.
Reč je o dvanaest priča: o prvom danu na Štrandu, sestrinom rođendanu, prvomajskim paradama, odlascima na more… Sve je raspoređeno po godišnjim dobima, sa pesmama u stilu vremena o kome događaji govore.
Biće tu i San Rema i meksikanske muzike. Beograd je možda „narušen“, postao je žrtva nametnutog vaspitanja i agresivnosti, a mi u provinciji još smo imali te intime. Ja sam je uvek voleo, zato sam držao koncerte i po selima za koje mnogi nisu ni čuli a na koje je publika dolazila kao na svečanost. Ljudi su mi donosili i torte…
Ta vrsta „slatkog“ potovanja biće i predstava „Tri posleratna druga“. Upravnik Pozorišta mladih Dragoljub Selaković kaže da je Đorđe Balašević zaslužio da mu se Novi Sad oduži na pravi način, a ovaj način lepši je od bilo kakve nagrade tim pre što su i Novosađani sentimentalni prema kući u kojoj bi premijera trebalo da bude u novembru.
Vukica Strugar