Đorđe Balašević – Dok gori nebo nad Novim Sadom / Album: Devedesete (2000) / Tekst pesme:
Da se ne lažemo, nije to bio neki most od onih podignutih da bi se u njih gledalo… Ne, pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo i pod njim prvi put poljubilo… Ali ponekad ga je ona prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom a mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kose… Po tome ću ga, eto, pamtiti.
Rat je kao pijan svat prošao poljem, šenlučio celu noć…
Kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu.
Zašto? Ne pitaj se, jer tako je bolje… I Bog je pristao na to.
Ratovi prolaze a ljudi, eto, ipak ostanu.
Za zlo sam teški laik no, to je stara priča…
Znaš već: Bila jednom dva brata… I to…
Kad sklopim taj mozaik ostane mi kamičak…
I… To smo izgleda mi.
Ma hitni papuče u vis žalosna Panonska Vilo.
Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem.
I lupni daire o bok, ramena pospi aprilom.
Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem…
Zaigraj… Bosa i prkosna…
Dok iznad Novog Sada đavo pali svoja kandila.
Žad na reci tamni čim se sumrak zgusne.
Dunav je pred zoru prek.
Plaše te aveti što maglom brode teškim skelama.
Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne…
Reši ga se ga jednom zauvek.
I veruj zvezdi koja zraku tvog života prelama.
Nije to prva neman što preti dahom vatre, ne…
Ali ljubav je vitez.
Arhanđel s mačem, spreman da i tu alu satre.
Da… I samo čeka tvoj znak.
Ma hitni papuče u vis žalosna Panonska Vilo.
Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem.
I lupni daire o bok, ramena pospi aprilom.
Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem…
Zaigraj… Bosa i prkosna…
Dok iznad Novog Sada đavo pali svoja kandila.
—
„Ovde se prvo čuo tresak jer je pogođena kasarna na Majevici, pa tek onda sirena. Tako je počelo… Bio sam više zbunjen nego uplašen. Verujem u neku svoju karmu i ne mislim da ću poginuti u Novom Sadu od neke NATO rakete. Jednom sam krenuo po ćevape skuterom. Olivera se pobunila, jer je bila vazdušna opasnost. Samo sam je pitao:”Da li ti zvuči realno da čujes kako je poznati jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević poginuo za vreme NATO napada na Novi Sad, na svom skuteru, sa šerpom punom ćevapčića?!” Ni jednom nisam bio u podrumu i ne znam kako izgledaju skloništa. Kad grmi, primitivan čovek se boji neba, a pametan razmišlja zašto se to događa…
Niko normalan ne bi pucao na most na kom su ljudi. Niko normalan ne bi pucao na most. Niko normalan ne bi pucao uopšte.
Sad u Novom Sadu imam inspiraciju gledajuci zapaljeno nebo, srušene mostove i ljude koji mi, zbog sopstvenih tragedija u glavi, ruše jednu po jednu uspomenu. Sada nam je dalje Petrovaradinska tvrđava nego Budimpešta. I do tvrđave moramo da idemo skelom. Od svega toga verovatno ću nesto napisati. Mislim da o ovome treba pisati sada, da nas ne bi posle prepričavali…
Nikada nisam mogao da predpostavim da će u Novom Sadu biti srušeni mostovi i da će goreti nebo. Ove vatre nad Novim Sadom su oprljile neke zvezde u kojima sam do sada gatao. Sada sam jedino prepušten tome da čekam da se nešto dogodi i da držim palčeve da ovo ne može dugo da traje. To vam je ono:”A ljudi ćutali, a šta bi drugo, i pričali da ovo ne može dugo.”
Proputovao sam svet i slikao se po belosvetskim trgovima, skverovima, avenijama, a nikad se nisam slikao pored novosadskih mostova jer sam mislio što da se slikam kad su stalno tu… “
– Đorđe Balašević, intervju 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja