ĐORĐE BALAŠEVIĆ – Ovaj narod uvek zna da odgovori „ne“! Samo mu treba podmetnuti pravo pitanje / Intervju, Danas, maj 1998. godine
Muzicar, pesnik i pisac, glumac i zabavljac… Nas Djole, Djordje Balasevic odnedavno je i ambasador dobre volje UN za zemlje bivse Jugoslavije. Bez „dlake na jeziku“, kao i uvek, Djordje Balasevic govori za „Danas“ o tome kako se oseca u novoj ulozi, o Sarajevu i Zagrebu, o onima koji ga ne vole, o svom angazmanu i o ovim ruznim i tuznim vremenima. Svima koji su ga podrzali i podrzavaju Djole se zahvaljuje pesmom „Uspavanka za decaka“ i dodaje da bi to vrlo lako mogao biti njegov jedini odgovor na sve sto se pojavi u novinama.
Kako se osecas u ulozi ambasadora dobre volje UN, da li te prijatelji i poznanici sada oslovljavaju sa „ekselencijo“?
Nije bitno kako te oslovljavaju, bitno je kako se odazivas. Segacenje sa mojom titulom „ekselencije“ malo je deplasirano komicnim konvertovanjem Drugova u Gospodu prethodnih godina, i ako smo se navikli na ono „gospodin“ ispred imena kvazipoliticara, skorojevica i kriminalaca, onda ovo Ekselencija Balasevic i nije tako smesno. Za one koji me znaju, i do cijeg mi je misljenja stalo, ja sam Ambasador i Njegova Ekselencija jos odavno. Njima nije bilo potrebno da me Svet prizna da bi shvatili da sam Svetski Tip.
Funkciju ambasadora si zasluzio posle koncerata u Sarajevu gde je 14.000 ljudi s tobom pevalo i plakalo. Kako si se osecao u tim trenucima, jer to nisu bili oni obicni koncerti koje si imao na stotine?
Pa sad, da sam imao Obicne Koncerte onda ih verovatno ne bih imao na stotine, no, to ionako nije tema ovog pitanja. Sem toga, formulacija naimenovanja je ipak nesto ozbiljnija od „za dva koncerta“, pominju se tamo neke godine unazad i „pesme i reci koje imaju snagu da povezuju ljude, bla-bla-bla…“, ali nije lepo da to ja citiram kad vec nikom drugom nije palo na amet. U svakom slucaju, u Sarajevu se zaista dogodilo nesto posebno, ali znao sam da me Tamo ceka kompilacija svih emocija koje donose rat i kraj rata. Od casa kad je odredjen dan koncerta bio sam na nekom svom Tibetu, pripremajuci se za to.
Te veceri se neko mogao rasplakati, neko ucutati, neko je mogao vristati i grliti se sa svima, a neko se jednostavno mogao napiti, ali ja sam bio kaznjen da jedini u „Skenderiji“ ostanem potpuno miran i da svaku svoju rec i svaku svoju tisinu dobro odmerim na terazijama diplomatije i pijeteta. Tad jos nisam zvanicno bio Ambasador, bio sam samo Ambasador Na Crno, akreditovan od mnogih Normalnih odavde i ta odgovornost nosena je na trenutke kao camcic ogromnim talasima ljubavi, ali je odolela, u sta nisam ni sumnjao.
Pojedini nedorasli novinarcici bavili su se sutradan „kvalitetom zvuka“ i ostalim besmislenim kategorijama koje koriste da bi falsifikovali svoju strucnost, kao da su vec nekad bili na takvom koncertu, i kao da ce jos nekad biti, a nece, sasvim sigurno. Retko koristim rec „neopisivo“, evo dakle pogodne prilike da je konacno upotrebim…
Sa hrvatskom publikom cu se svalerati u Sloveniji
Da li ce ti titula ambasadora dobre volje pomoci da odes tamo gde jos nisi bio posle rata, da napravis koncert u Zagrebu?
Bojim se da kalendar na kom bih mogao da zaokruzim datum svog nastupa u Hrvatskoj jos nije ni u pripremi za stampu. Jedini protest zbog mog naimenovanja, ozbiljan koliko je ozbiljna i „Udruga hrvatskih glazbenika“, ulozen je bas u Zagrebu, mada to i nije neki presedan. Doticni decki se i inace oglasavaju kad god stignu, i uoci koncerata u Sloveniji, i pri svakom ispipavanju javnog misljenja o eventualnom dolasku nekog odavde u Hrvatsku. To je samo logicna reakcija Osrednjih koji znaju da bi moj dolazak tamo ugasio mnoge od njih, kao sto bi, recimo, Oliverov dolazak u nase krajeve utrnuo sve njegove ovdasnje epigone i imitare. Uz opasku, dakako, da su oba dolaska jos uveliko u domenu naucne fantastike.
Piratiraju se ne samo ploce, nego vec i pevaci, i nekom dobro upucenom menadzeru trenutno je sigurnije da napravi hrvatskog Balasevica, nego da dovodi Pravog. Menadzeri najbolje znaju da postoji zestok i presudan otpor kaste koja je profitirala na ratu i nacionalizmu i strpljivo cekaju cas kad ce trgovina skrbati patriotizam. Zato tu i tamo poture nekog kao ovu veselu Udrugu, ili izvesnog „rok kriticara“ D. Glavana, koji se fasizmom bavio iz cistog entuzijazma, i onda kad to jos nije bilo isplativo, i tako u stvari ispipavaju „javno mnjenje“ koje, za razliku od „tajnog mnjenja“ do sad jos nijednom nije bilo „za“.
Istini za volju, ohrabrujuce je moje senzacionalno osobno pojavljivanje na prvom programu HTV-a, telefonsko, doduse, i isprovocirano protestom Udruge, ali na RTS-u uz ovu svecanu priliku nije bilo ni takvog. Pomalo se, dakle, nabija duvan u lulu mira, ali ko bi normalan zeleo da ide tamo gde je nepozeljan?
I nije li cinjenica da mogu da nastupim u svakoj zemlji sveta samo ne u Hrvatskoj, pre problem Hrvatske nego moj problem? Jasno mi je da je rat za sobom ostavio mnoge koji ce svet zauvek deliti na Srbe i Hrvate i zao mi je sto me je to zakacilo, ali oticicu u Zagreb tek kad dobijem poziv od ministra kulture ili sa nekog zvanicnog mesta, sto da ne i od „Udruge hrvatskih glazbenika“. Ako do toga i ne dodje, barem ce moje pesme stizati tamo. A publika i ja svaleracemo se u Sloveniji i drugde, kao i do sad …
U Sarajevo si iz sopstvene domovine ispracen s dosta zluradosti. U „zvanicnim krugovima“ Sarajevo je ili precutano, ili si zbog toga zaradio etiketu „izdajnika“. Kako si to doziveo?
Vec sam pomalo odgovorio na ovo pitanje, pominjuci One Do Kojih Mi Je Stalo i koje sam predstavljao u Sarajevu. Rutinska zluradost kojom sam od Onih Drugih ispracen nije nista u odnosu na ultrazluradost kojom sam docekan pri povratku u Domovinu. No, od „zvanicnog“ sistema informisanja koji je sad i bukvalno pod kontrolom moralnih i mentalnih devijanata, nisam ni ocekivao svesnu reakciju. Veci je problem u takozvanom Narodu koji spremno potura tocire cim neko krene da mu sipa jeftinu nedestilovanu „patriotusu“.
Davno sam matorcu koji mi je prebacio da sam izdao „nasu stvar“ odgovorio: Vasu stvar mozda i jesam, ali svoju nikad nisam. Za istorijom potezem samo u slucaju nuzne samoodbrane, ali Srbija je oduvek imala imidz drcne i pravedne drzavice, ako nista drugo, i pitam se nisu li slucajno Izdajnici oni koji su joj poslednjih godina natakli kapuljacu i stap sa zvoncetom i ocrnili je pred citavim svetom? Opasno je to pitanje, ako ne filozofsko, onda svakako pravosudno, i bolje da se jedan ubogi svirac puno ne petlja oko toga.
Uglavnom, organizovana je javna hajcica propracena anonimnim pretnjama, novima sunt odiosa, kaze stara izreka, pa cu paziti da suvise ne pominjem imena. Uostalom, Minimaksu je to nadimak, portparlu Vucicu ni ne znam prvo, a diskutabilnom kolegi Toni Montanu pravo ime, pa tako ipak ispadam za nijansu kulturniji od njih, sto i nije neki problem. Ponekad se, eto, i po neprijateljima otkriva kakav si. Jasno mi je da me mnogi ne vole, to je najpouzdanije merilo uspeha, ali kad bih licno morao da sastavim listu od deset Onih Za Koje Bih Voleo Da Me Ne Vole, pomenuta trojka bi definitivno bila medju njima. Sve je, znaci, pod kontrolom. i pohvale i pljuvanja jos uvek stizu tacno od onih od kojih i treba da stignu, mada sam pomalo razocaran takozvanom „opozicionom“ stampom, kao da ne postoji neka „nasa stvar“ i кao da ja nemam svojih dezurnih zlotvora na „drugoj strani“.
Jadna je ta objektivnost koja se bazdari na Ambasadorima Dobre Volje i jadne su te pohvale koje se potiru „suprotnim stavom“ vec u sledecem nedeljnom broju…
I danas imas mnogo obozavalaca sirom bivse Jugoslavije, prvi si krenuo preko granica. Sta mislis zasto si u nemilosti „dvora“: zato sto si svedok zlocina i sto kvaris neki njihov posao, ili sto im smetas zato sto mozes svuda da ides?
Sve je to stvar ukusa, ne treba preterivati. Uz film koji oni vrte ide sasvim druga muzika, tako da Nasu Kraljevsku Porodicu ni pod sasvim drugim okolnostima ne mogu da zamislim medju svojom publikom. Sem toga, sumnjam da Oni imaju kad da se bave mojoj Ekselencijom u nekom licnom smislu. Naprosto sam u kompjuteru inkvizitora postavljenih po novinskim i RTV redakcijama, i vojvodjanskih janicara koji se dodvoravaju time sto Ovakve zataskavaju koliko mogu. Ne zameram im.
Da je situacija, ne daj Boze, obnruta, i da se ja nesto pitam, isto tako bih dobro pazio da se meni neko od Takvih ne provuce na program. Dalje, da bih nekom bio Glas Savesti, taj mora imati i savest, znaci i to otpada. Ne verujem, zatim, ni da im smeta to sto mogu „svuda“ da idem, jer moje „svuda“ je zanemarljivo u odnosu na njihovo „svuda“. Mozda ih iritira sto se meni obraduju u mom „svuda“, ali tu im vec ne mogu pomoci. Oni, uostalom, nisu ni problem ove zemlje. Problem ove zemlje je izmedju ostalog i to sto u njoj moze da proklija seme koje nigde drugde ne bi. I problem su dominirajuci mediokriteti koji posle dobro nadjubre tu biljku. Nikom se ne moze zameriti sto koristi sansu da bez motike obezbedi svoju porodicu.
Nas Vladar je jednostavno ni kriv ni duzan usao u partiju sa prevelikim brojem zetona i samo zato je u igri ostao dovoljno dugo da postane i kriv i duzan. Jer, bez obzira na hramove koje poltroni podizu njegovim povlacenjima, Gazda ce verovatno uci u istoriju kao jedan od retkih igraca koji je izgubio svaki Boziji put kad Svet zavrti rulet. I, paradoksalno, mada se gomila pred njim alarmantno smanjila, Gomila iza njega kao da se povecava iz dana u dan. Niko ne pomislja da tvrdoglavo ulazuci na „crveno“, iako mu se redovno zaustavi na „crno“, Sef moze potrajati jos dva-tri vrcenja, u vrh glave. A moja eventualna „nepodobnost“ je jedina u tome sto ne pristajem da izigravam zeton. Obacka, ne u rukama kockara koji igraju tudjom lovom…
Bio si „panonski mornar koji je ostao bez mora“, a posle, kao i milioni drugih, ostao si bez nekadasnje domovine. Kako si doziveo te podele, rat i raspad Velike Jugoslavije?
Pa, kako normalan covek moze da dozivi nacionalizam, bezakonje, nasilje, primitivnizam, jeftinu folklornu demagogiju i ogranicavanje slobode kretanja. Objasnjavati sta u svemu tome ne valja bilo bi isto sto i objasnjavati zasto bas nije zgodno prdnuti u pozoristu. No, mnoge stvari za koje sam mislio da se podrazumevaju, vise ovde ne vaze. Svaki pokusaj da ispostujem trideset sedam godina svojih uspomena istog casa je etiketiran kao Jugonostalgija, i u Beogradu, i u Zagrebu, i u LJubljani. Sovinisti masu raznim zastavama koje su brze bolje skrpili od pocepane zastave Velike Jugoslavije, ali svi bi oni mogli pod isti barjak. Smatram se uslovnim apatridom. Nisam se nigde odselio, a zivim u jednoj potpuno stranoj zemlji, sa sve stranijim ljudima oko sebe. i to nije samo moja prica…
U vreme blokade i „nicim izazvanih i nametnutih sankcija“ napisao si pesmu „Krivi smo mi“, jesmo li toliko krivi da smo sve ovo zasluzili?
Naravno da smo krivi. Kad nedavno ni novosadski „Dnevnik“ nije objavio vest o mom naimenovanju za Ambasadora Dobre Volje, sto se u svakoj regularnoj drzavi smatra ogromnom pocascu, nisam pomislio na nesretnika koji je to kao urednik nalozio, nego sam pomislio na stotine nesretnika zaposlenih u „Dnevniku“ koji su na to cutke pristali. „Moje je da stampam…“ „Moje je da belezim bioskopski repertoar… „Moje je da sedim na portirnici…“ Je l’ tako? A moje je da ne budem ovca, gospodo, i nemojte me posle mrzeti kad me Madam Ogata po tome prepozna u stadu.
Ne pristajem na ono „lako je tebi“, ili „pusti budale“. Ne pustam budale i ne zameram Budalama sto me ne pustaju, ali zameram inferiornim i apaticnim koji bezdusno glasaju protiv svoje dece. Najmanje sedam godina je proslo pod Ovima, ali, ruku na srce, godine izmedju trideset osme i cetrdeset pete nisu najlepse godine u zivotu. Moja Jovana je za to vreme dunula u jedanaest, pa dvanaest svecica, i tako redom, ovog decembra ce mozda i punoletstvo oduvati pod svecicama sankcija.
Jelena je odrasla ne ispunivsi najvecu zelju svog detinjstva da vidi „Diznilend“, a o nasim destinacijama i dalje odlucuju tipovi koji nisu mrdnuli dalje od Svilajnca ili Sipacnog, i ne pada im na pamet. Genijalcima je jedini problem sto su se malo istrosili organizujuci sebi ovde Diznilend, kucerine sa tornjevima, kostime „biznismena“ i strelista na kojima su mete njihovi neistomisljenici, pa sad ne mogu da docekaju novi embargo da se oporave. O cemu ce, dabome, odluciti Narod. Ovaj narod uvek zna da odgovori „ne“! Samo mu treba podmetnuti pravo pitanje…
Od pocetka karijere bio si angazovan, bio si vise od pukog zabavljaca, mnoge tvoje pesme imaju poruke protiv rata, mrznje, ludila. Kako objasnjavas taj svoj angazman?
Bilo bi posteno da to neko drugi objasni. Sociolozi su se bavili fenomenom silikonskih sisa raznoraznih pevaljki, pa ce i moj devedeset i jedan do sad odrzani koncert u Beogradu neko valjda kad tad uzeti za seminarski rad. Ima li Doraslih u avionu? Ne insistiram da me hvalite, samo me malo primetite. Usao sam u ovaj posao nepripremljen, lupetao sam kojesta, da se ne foliramo, prvo sam mislio da je dovoljno biti na nivou jugoslovenske muzike, ali vremenom sam shvatio da je vaznije biti na svom nivou, sto je vec bio mali izazov.
Publika me je izbrusila, imala je razuemevanja za sve moje kikseve, i od „Bezdana“ na ovamo potpisujem sve sto sam napisao ili rekao, sto, naravno, ne podrazumeva da bi se to svima moralo dopasti. Teme su se, na zalost, nametale, ovo su Ruzna Vremena, ali nece se tek tako izvuci, mora i o njima neko da pise. To nije uvek najprakticnije, za sedam godina na „zvanicnoj“ televiziji pomenut sam par puta kroz zube, i to je sve, knjige mi ignorisu svi osim citalaca, status „slobodnog strelca“ u stvari je najcesce status „slobodne mete“, ali raskrsca i postoje da bi svako imao priliku da podje svojim putem, i ne kajem se. Moj Cale je umro prepadnut, neke istine mogao sam i od njega saznati, obojici bi nam bilo lakse, i ne zelim da se Aleksa, Jelena i Jovana jednom zapitaju zasto sam saginjao glavu pred Gorima Od Sebe, pokoravao se, trpeo, precutkivao.
Ne zanosim se da sam ikog usporio, toliko sam kamenja sizifovski kotrljao ka vrhu da bi me vec i „Stounsi“ mogli proglasiti svojim pocasnim clanom, ali ipak je vredelo. Sad vec znam da ce sa brda tog skotrljanog kamenja moji klinci jednom uspomenu na svog starog videti iz pravog ugla. A moji klinci su moj jedini spomenik, da se ne foliramo. Neki bezvezni crni mermer samo ce oznacavati mesto na kom sam malo zastao da predahnem pred dugo putovanje po kosmosu njihovih secanja…
Neki lokalni vlastodrsci su te optuzili da nisi hteo da ucestvujes na modnoj reviji Verice Rakocevic u humanitarne svrhe u korist izgradnje porodilista. Zasto si izostao sa te „priredbe“?
Zivot me je naucio da je na nevaspitanje najbolje odgovoriti nevaspitanjem, ali postujuci pol i uzrast gospodje Rakocevic nisam reagovao na njena prozivanja u stampi, ne zavredjuje bas svaki napad pravdanje. Ipak, u poverenju, ne samo da nikad ne bih nastupio pod pokroviteljstvom Crvenih Djavola, nego nikad ne bih nastupio ni na nekoj pravoj modnoj reviji. Naravno, Crveni su dovoljno perfidni da to znaju, „poziv“ je ionako podmetnut kao kukavicije jaje, samo da bi se odbijanjem umanjio planetarni publicitet Sarajeva i krivo mi je kad uspeju nekog da izmanipulisu u svoje svrhe, cak i kad taj neko to sam zasluzi svojim egzibicionizmom.
Nema smisla da nabrajam sve zahvalnice do sad dobijene od novosadske bolnice, jer time bih se u reklamerstvu samo izjednacio sa Dobrotvorima, ali nadam se da ce neki posteni novinar do kraja iscackati cifru uplacenu od famozne revije odrzane u Izvrsnom Vecu i uporediti je sa mojim sitnim uplatma, pa da vidimo sta smo duzni. Uzgred, naravno da cu i ubuduce na svoj nacin pokusati da pomognem tu i tamo, mada priznajem da mi je malo blesavo da pored drzave koja verovatno ima Ministarstvo zdravlja ili nesto slicno, lovu za bolnice prikupljaju kreatori i prokazani muzikanti.
Rekao si da sada preostaje tezi deo posla „da svoju naciju ubedis u svoju dobru volju“, kako to mislis da ostvaris?
Jako tesko…
Koliko muzicari, glumci, sportisti i drugi mogu da doprinesu smanjivanju „ludila medju ljudima“ na ovim prostorima i da li ces kao ambasador UN, sem svojim koncertima, pomoci i drugima da prelaze granice i sire dobru volju?
U najmanju ruku, mogli bi da doprinesu bar onoliko koliko su doprineli Ludilu, a ni to nije zanemarljivo. Na zalost, i politicari su svesni toga, jer neostvarivi san svakog politicara je da bude popularan i simpatican, i zato Vlast prva mobilise sve Javne Licnosti koje na to pristanu, a neistomisljenici se vec lako ubace u centrifugu. Politici se, doduse, odazovu uglavnom ili „bivsi“ ili kojekakvi drugoligasi, pevaci i glumci bez publike i talenta, ali i takvi posluze za jednokratnu upotrebu. Sa sportistima je ipak druga prica, u njihovom slucaju bi se „preangazovanima“ donekle i moglo oprostiti, jer krajnji cilj sportiste i jeste zaigrati pod zastavom domovine i sa nacionalnim grbom na dresu, a domovina se ne bira, ima da se boris za onu koja ti zapadne, i gotovo.
Sportisti ce i za mir sigurno uciniti vise od „umetnika“, tamak za toliko za koliko je sport posteniji od umetnosti. Umetnicima je rat definitivno bio sigurniji partner, mitingaske gomile je uvek daleko vise nego publike. Sad se ponovo namece surovo vreme u kom necim moras zasluziti da ljudi zbog tebe kupe kartu i lepo se doteraju, a aplauzi su tek problem za sebe. I sad svi kazu kako je meni lako da izadjem na scenu i pet sati pevam pesme koje svi znaju, posto je to bio „politicki obojen“ koncert. I slazu se da je Moja (mada sam se naivno ponadao da je to u stvari pre Nasa) Ekselencija profitirala nastupima u Skoplju, LJubljani i tako dalje, zanemarujuci da sam tamo profitirao i davno pre rata.
Pa, ne mozes ti sad napuniti halu samo zbog toga sto je rat gotov, a nikad pre nisi mogao, moj brale. i nema teorije da ikako pomognem svojim kolegama, ne zato sto niko od njih meni nicim nije pomogao, nego zato sto svako mora da napravi svoj korak, o nekom ozbiljnijem hodu da i ne govorimo. I, posto mi nekim cudom ne postavljate ono „ima li nesto sto vas nismo pitali, a sto bi zeleli da kazete?“, dozvolite mi da se retkima koji su me podrzali zahvalim jednom od svojih otpevanih pesama, koja bi ubuduce vrlo lako mogla da bude moj jedini odgovor na sve sto se pojavi u novinama.
USPAVANKA ZA DECAKA
Pricace ti jednom, mozda, kako sam ja bio… Stosta…
Pile moje… Pace moje malo…
Mudrovace. Badavani… Kad me nema da se branim…
Da sam blizu… Ne bi im se dalo…
Pricace ti o plovidbi… Ti sto nisu sidro digli…
Sta sam za njih neg’ ukleta sajka?
Tvrdice, sa zlobnim sjajem, da sam drhtao pred zmajem…
Videli su oni… Iz prikrajka…
Al’ ti slutis otkud bore… Trunje se u oku diglo…
Olujno je tamo gore… Gde nas nije puno stiglo…
Znam da sanjas more sveca… i korake po tom doku…
Ti si tamo bio… U mom oku…
Pricace ti, kojekakvi… Zloba se k’o rubin cakli…
Kako odjek mog osmeha jeci…
Klece se u pretpostavke… Kljuckajuci, kao cavke…
Moje lose prepricane reci…
Brojao sam ljude s’ krsta… Pravila i izuzetke…
Posvud promasena vrsta… Samo retki nadju retke…
Znam da sanjas vaskrsenje… Jednu siluetu plahu…
Ti si tamo bio… U mom dahu…
Pricace ti jednom svasta… Boljima se tesko prasta…
Pile moje… Pace moje malo…
Silni misevi u boci javice se k’o svedoci…
Pustolovnog traganja za Gralom…
Ne znam vise, Boze prosti… Dal’ da strepim, il’ da stremim…
Da to breme posebnosti i na teme nakalemim?
Ako nije kasno vec?
Znam da sanjas rimovanja… Krike… I tisinu nemu…
Ti si bio svugde u mom svemu…
Pile moje… Pace moje malo…
Lavce moje…