https://www.youtube.com/watch?v=L4Q40RM7cyE
Janika Balaž (mađ. Janika Balázs; Lukino Selo, 23. decembar 1925 — Novi Sad, 12. novembar 1988), bio je poznati tamburaš. Odrastao je u Bečeju gde je počeo da svira violinu u lokalnoj kafani u svojoj desetoj godini. Kasnije je svirao u muzičkoj grupi „Braća kozaci“ u okolini Subotice i Horgoša.
Od 1948. do 1951. godine radio je za Radio Titograd u Crnoj Gori, gde je usavršio sviranje tambure. Od 1951. godine radio je za Radio Novi Sad koji se te godine osnovao. Tu je radio do kraja svoje karijere. Bio je član „Velikog tamburaškog orkestra“.
Provodio je svoje noći svirajući sa svojim orkestrom od osam članova po novosadskim kafanama, naročito na Petrovaradinskoj tvrđavi. Tokom svoje karijere održavao je koncerte po čitavom svetu, uključujući 36 nastupa u pariskoj Olimpiji. Dobijao je više poziva da se preseli u SAD i Sovjetski Savez da radi kao učitelj, no nikada nije hteo da napusti Novi Sad, gde je i umro 1988. godine.
Janika je učestvovao u više dokumentarnih i predstavnih filmova. Pesme „Osam tamburaša s Petrovaradina“ (tekst Ratko Šoć, muzika Minja Vučetić) i „Primaši“ su posvećene njemu. Tokom svoje karijere je radio s mnogim poznatim muzičarima, kao što su Zvonko Bogdan, Julija Bisak (Júlia Biszák), Cune Gojković…
„Platićeš kad budeš imo“, govorio je Janika Balaž, legenda tamburaške muzike, čije je ime proslavilo Petrovaradinsku tvrđavu, Novi Sad i Vojvodinu.
Zvonko Bogdan, doajen starogradske pesme, za njega kaže: „Kod njega je najlepše to što je on tamburu svirao na violinski način, kao da je u desnoj ruci imao gudalo. Delovali su vrlo elegantno i otmeno, vodili su računa kako izgleda njihova svirka. Kod njih nije bilo praznine, nije bilo praznog takta. Jednostavno znali su kako treba. Janika je tako dobro vodio orkestar, da je bila milina raditi sa njima. Kad on stane ispred njih, svirka poprima neobičnu sigurnost i zvuk. Milina božija.“
Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema rečima Jovana Adamova, jeste to što je on suvo napisane note, oživljavao. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica, uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža. Mnogi smatraju da od filma „Skupljači perja“ iz 1967.godine, počinje renesansa tamburice i tamburaške muzike. U tom filmu čuje se zvuk Janikinog prima.
Janika Balaž priča o svom odrastanju i muzičkom putu (video) 01:12:24