Kutak za Bistrooke
Poezija

Johan Volfang Gete – POSVETA

POSVETA

Svanu. Dolazak i šum novog dana
poplašiše mi san jutarnji moj.
I ja, probuđen, iz mirnoga stana,
ka vrhu brega put uspravih svoj.
O, kako beše duša razdragana
jutarnjom rosom i cvećem u njoj!
Kô da se dizo dan mladi i lepi –
čarima svojim duh da mi okrepi.

I stigoh vrhu. A sa rosne trave,
kô bela traka pođe magle pram:
diže se, izvi oko moje glave,
dok se u magli i ja nađoh sam.
Veo, što sakri daljine mi plave,
spreči da srcu ushićenja dam.
Jer skoro tako gust se oblak svio,
da sam u sumrak, sam, zatvoren bio.

Najednom sunčev sjaj prodre kroz tminu
kô da vedrine skore šalje znak.

Magla se razbi … Delom u dubinu,
a delom pođe nad šumom zrak.
O, kako srećan pozdravih vedrinu
dvostuko lepu – kada nestade mrak!
Vazdušna borba još dugo traja,
a ja već bejah – zaslepljen od sjaja.

Uskoro oči pogledaše tamo,
nagonom srca pokrenute zar…
Al’ za trenutak usudih se samo,
jer sve zablista, kô plamen i žar.
Kroz oblake je silazila amo
božanska žena… Takvog oka čar
ne videh nikad, niti sliku takvu.
Ona me vide, lebdeći u zraku.

“Ne poznaješ me?” – začuh njene reči,
taj ljupki, nežni, pun vernosti glas.
“poznaješ onu koja rane leči:
životu pruža i melem i spas?
Da, poznaješ me, jer ništa ne spreči
večitu vezu koja spaja nas.
Zar nisi za mnom čeznuo i kao
dete još, k meni suzni pogled slao?”

“Da”, kliknuh tada i na zemlju klek’o,
odavno tebe slutio sam ja.
Kroz tebe samo mir svom srcu stek’o,
kad mlado telo strast obujmi zla.
Tvoja mi ruka rajsko pero meko
spusti – da hlada vrelom čelu dâ.
Od tebe primam dar božanskog cveta
i svaku sreću zemaljskoga sveta.

“Poznajem tebe i slabosti tvoje,
šta je u tebi dobro, i to znam!”
reče glas, što još u srcu mi poje
“primi što davno htedoh da ti dam!
Srećan je svako koji dare moje
spokojne duše mirno prima sam:
izatkan sjajem i jutarnjom tamom –
pesnišva veo, dat istinom samom.

U vazduh ćeš ga baciti, kad žega
letnja te muči i podnevni plam.
Tad će svežina noćna da te s njega
zadahne, i s njom miris sam…
Zemaljskog straha razbija se stega,
grob u oblačni pretvori se pram.
Života bura ublaži se strasna,
dan bude vedar, noć svetla i jasna!”

Da, prijatelji, uz vrletnu stranu
života – teret ako tišti vas;
ako na vašu stazu obasjanu
blagoslov sipa cvet i zlatan klas:
združeni hajd’mo ka novome danu!
U tome naša sreća je i spas.
A ljubav naša – kad nas zemlja skrije –
nek nad potomstvom našim večno bdije.

Johan Folfgang Gete
(preveo: Trifun Đukić)




back to top
Kutak za Bistrooke