Ознака: Japanske bajke

KENZO POBEDNIK

U davno vreme na obali mora živeo je siromašan ribar po imenu Kenzo Sinobu. Jednog hladnog i vetrovitog dana neko zakuca na vrata Kenzove kolibe. On otvori vrata i na pragu vide nemoćnog starca.
— Dozvoli mi da prenoćim kod tebe — zamoli ga starac — mnogo sam rija prošao i sad te molim da mi daš utočište i da mi utoliš glad.

Kenzo se zbuni:
— Poštovani učitelju, ja sam vrlo siromašan i za večeru ti mogu dati samo jednu ribicu.
I Kenzo pokaza na ognjište gde se u kotliću kuvala nekakva mala ribica.
— Ali ti kuvaš tu ribicu za sebe — reče stranac.— Baš sam sad večerao i potpuno sam sit — poče Kenzo da uverava gosta. — Ne odriči se moje skromne ponude. Molim te ne misli na mene.

Kad je starac večerao, Kenzo mu dade svoj ležaj, a sam, gladan, leže pravo na zemljani pod. On se noću probudi od starčevih jauka.
— Šta ti je, učitelju? — uplašeno upita Kenzo.
— Hladno mi je, mnogo mi je hladno. Ako odmah ne založiš vatru,umreću od zime.

„Šta da radim? — pomisli Kenzo. — Nije mi ništa ostalo od suvaraka“. Pomislivši na to da nema više suvaraka, Kenzo dohvati sekiru i otrča na obalu gde je ležao njegov stari čamac. Ribar zamahnu sekirom — i uskoro se čamac pretvori u gomilu ivera. Stigavši kući, on založi vatru.

Kad se koliba zagrejala, starac se podiže sa ležaja i reče:
— Sada sam opet zdrav. Kaži mi koja je tvoja najsvetija želja?

Kenzo bez razmišljanja odgovori:
— Hoću da svi Japanci budu mudri, zdravi, časno bogati, hrabri i puni znanja i veselja.

Starac na to odgovori:
— Ta ljudska blaga čuvaju se u sanduku na vrhu Zlatne planine. Tamo ih čuva plavi zmaj. Mnogi smeli ljudi pokušavali su da se popnu na Zlatnu planinu, ali je težak put do zmaja. Hiljadu smrti vreba onog ko pokuša da se dočepa tog blaga.
— Ničeg se ne bojim — gromko reče Kenzo.
— Poštovani učitelju, recite mi sada gde se nalazi Zlatna planina?

Starac reče:— Pođi na jug, ali upamti: na Zlatnu planinu može da dospe samo onaj koji svoj narod voli više od samog sebe i ko ne otstupa pred smrću. Ujutru, kada je izišlo sunce, Kenzo pođe na put. Dvadeset dana išao je na jug kako mu je starac rekao. Dvadeset i prvog dana našao se na obali velike reke.Kenzo se tada zamisli kako da se prebaci na drugu obalu. Primetivši u blizini nečiju kuću, on se uputi prema njoj.

Čim stiže, upita domaćina: — Poštovani čoveče, gde mogu da nabavim čamac koji će me prebaciti na drugu obalu?

— Koješta! — mahnu rukom domaćin. — Nikom na svetu nije pošlo za rukom da prepliva tu reku. Vrtlozi su tako užasni! Svako ko je pokušao da se prebaci na drugu obalu, poginuo je.

— Ali ja moram bezuslovno da se prebacim! — uzviknu Kenzo.
— Nijedan smrtnik nije uspeo da prepliva tu reku – ponovo reče domaćin.

— Kad bih imao zavežljaj svile, odmah bih uspeo da se prebacim na drugu obalu! — uzviknu Kenzo.
— Ja ću ti dati zavežljaj svile, — reče domaćin — ali ne mogu da razumem kako ćeš na svili preći reku.

Pošto dobi svilu, Kenzo odmah od nje poče da pravi ogromnog zmaja. Kad napravi zmaja, obrati se domaćinu ovim rečima:
— Molim te, priveži me za zmaja i pusti me u vazduh. Čim me vetar bude preneo na drugu obalu, prerezaću vrpcu i spustiću se na zemlju. Domaćin poče da odvraća smelog čoveka:
— Možeš se razbiti. Bolje ostani da živiš u mojoj kući, a ja ću ti dati za ženu svoju jedinicu, koja je vrlo lepa. Kad umrem, ti ćeš postati vlasnik imanja.
Knezo mu reče:
— Japanska poslovica glasi: „Ko hoće da otme od zmaja čarobni kamen, mora da stupi sa zmajem u borbu“. Svaki onaj koji je rešio da učini svoj narod srećnim, ne sme da se boji za svoj život.

— Neka bude onako kako ti kažeš — reče domaćin i prihvati se posla. Pošto je privezao Kenza za zmaja, čovek ga pusti. Zmaj polete pod oblake i zahvaljujući vetru brzo prelete preko široke i bučne reke. Tada vetar poče da se stišava, a Kenzo se polako spusti na zemlju. Čim mu se noge dotakoše zemlje, on radosno uzviknu:
— Brzo na put, ne treba gubiti ni minut vremena.

Ali, tek što je učinio nekoliko koraka, iz žbunja iskoči svirepi tigar.
Tog istog trenutka Kenzo ču iza svojih leđa neko neobično šištanje. Okrenu se i vide zmijskog cara koji je puzio prema njemu. Za njega spasa nije bilo: napred tigar, a pozadi zmijski car. Ali, odjednom se razleže čudan šum, i s neba kao kamen slete ogroman orao. Orao uhvati Kenza i, pre nego što su tigar i zmija došli sebi, podiže se u vazduh. Orao se dizao sve više, i na kraju Kenzo nije mogao da vidi zemlju. On se odmah doseti da ga orao nosi u svoje gnezdo da ga tamo rastrgne.

Kad je orao počeo da se spušta, Kenzo vide pred sobom penušav okean i obalske stene. Još nekoliko trenutaka i orao će se naći na steni u svom gnezdu. Odjednom orao spazi da mu u gnezdu sedi majmun i jede ptiče. Prodorno kriknuvši, ispusti iz svojih kandži čoveka i baci se na majmuna.

Kenzo pade u vodu, a ogromni talasi ponesoše ga daleko na otvoren okean.

„Zar ću poginuti a da ne usrećim svoj narod?“ — tužno pomisli on. U istom trenutku primeti u svojoj blizini kita. Skupivši poslednju snagu, dopliva do kita i baci mu se na leđa. Kit je bio tako ogroman da nije ni primetio da mu je neko na leđima. Kitu je vrlo brzo dosadilo da leži na jednom mestu i, podigavši oko sebe ogromne talase, zapliva dalje. Umorni Kenzo pruži se na kitovim leđima i ne primeti da ga san savlađuje. Kad se probudi, spazi u blizini obalu. Pošto je malo razmislio,skoči u vodu i zapliva prema obali.

Tek što su mu noge dotakle peščane obale, a on od umora i gladi pade i izgubi svest.Jadni Kenzo ležao je na obali sve dok ga nije primetio dečak koji je tu doveo bika. Dečak vide Kenza i poče ga hladiti lepezom. Kenzo otvori oči, ali ne beše u stanju da stane na noge. Tada mu dečak pomože da sedne na bika i povede ga u obližnju bambusovu šumu.

U bambusovoj šumi nalazila se velika, prostrana kuća; iz nje iziđe čovek i upita dečaka:
— Koga si doveo?
— Oče, ovaj čovek ležao je bez svesti na obali mora i nisam mogao da ga ostavim bez pomoći — reče dečak.

Otac pohvali dečaka i pozva Kenza da uđe u kuću, zatim mu da da jede i ostavi ga da spava. Dugo je Kenzo spavao, a kada se probudi, u sobu je ušao dečakov otac i upitao ga:
— Reci, poštovani čoveče, kuda ideš?

— Idem na vrh Zlatne planine da steknem za narod mudrost, zdravlje,bogatstvo, hrabrost i veselje.

— Slušao sam o toj planini — reče čovek. — Ako ti je život mio, ne idi tamo. Niko se otuda ne vraća živ. Ostani u mojoj kući i živi dokle hoćeš.

— Ne! — odlučno reče Kenzo. — Ne odvraćaj me; dogod sam živ ništa me ne može zaustaviti na pola puta.I Kenzo se opet uputi na jug. Prošao je pustu stepu, preplivao veliko jezero, probio se kroz neprohodnu šumu i pred sobom video beskonačnu pustinju.

Tri dana je išao plemeniti Kenzo po vreloj pustinji umirući od gladi i žeđi, a četvrtog dana vide u daljini vrh Zlatne planine.

Obradova se i poče da trči prema planini; u podne je već bio u njenom podnožju. Ne zaustavljajući se nigde, Kenzo poče da se penje prema vrhu. Prošao je sasvim mali deo puta, kada se odnekud s vrha razleže gromki glas:
— Ni koraka dalje ili ćeš biti rastrgnut. Ali, nije bilo lako uplašiti Kenza. On izvadi mač i pođe napred.Odjednom ga okružiše strašni psi. Stajali su oko njega otvorenih čeljusti i besno sevali očima.

Ponovo se sa vrha prolomi glas:
— Okreni im leđa! Odlazi odavde, i oni te neće ni dirnuti. Ako učiniš makar i jedan korak napred, psi će te rastrgnuti u komade!
Kenzo udari mačem najbližeg psa, a pas, savivši rep, odmah pobeže. Ostali psi jako su zavijali i škripali zubima. Kenzo ponovo udari mačem najbližeg psa, i on takođe savi rep i pođe natrag.

Opet se razleže strašan glas:
— Učini makar samo jedan korak nazad, i bićeš spasen!

I tada Kenzo shvati da su ti psi strašni samo za one koji se, kad osete opasnost, vraćaju natrag. Shvativši to, Kenzo presta da stoji na jednom mestu i pođe napred. Tada svirepi psi počeše žalosno da zavijaju i iščezoše.

Kenzo ne učini ni nekoliko koraka kada vide jednu lepu devojku. Devojka mu je trčala u susret, širila ruke i ponavljala:
— Spasi me, spasi me!
— Ko se usudio da te uvredi? — upita Kenzo.

— Pobegla sam od plavog zmaja. Trčao je za mnom.
— Zaštitiću te! — uzviknu Kenzo i podiže svoj mač.
— Znaj, plavog zmaja ne može da probode nikakav mač. Ali ovde u blizini nalazi se jedna pećina; u tu pećinu plavi zmaj nikada ne ulazi…
— Onda požurimo tamo — obradova se Kenzo.

Devojka pođe napred, a Kenzo za njom.Kad je Kenzo ušao u pećinu, dugo nije mogao da dođe sebi od čuđenja. Nasred peščare bio je postavljen jedan niski sto na kome se nalazilo mnoštvo jela i krčazi sa vinom.

Smestivši Kenza na beli ležaj, devojka poče ljubazno da ga gosti. Dolivala mu je čas iz jednog, čas iz drugog krčaga. Tako ukusno vino on nikad u životu nije pio. Ali, san ga odjednom osvoji. Uskoro se probudi; kad otvori oči, od užasa samo što nije umro: u pećini devojke više nije bilo, a on je bio prikovan za debeo panj na zidu pećine.

Tada shvati da se to podmukli plavi zmaj prerušio u devojku, namamio ga u pećinu i dok je spavao, prikovao ga za panj. Nesrećni Kenzo ležao je u pećini i čekao da se užasni zmaj pojavi. Ali se zmaj nije pojavljivao.

Mnogo je dana prošlo od dana kada se Kenzo probudio prikovan za zid pećine. Svakog dana mučile su ga glad i žeđ, a snaga nesrećnog čoveka polako je iščezavala.
Kada je već bio spreman da umre, u pećini je odjednom zafijukao vetar, zatresli se zidovi, a pred ribara je stao plavi zmaj. Bio je to strašan zmaj. Na zmijskom vratu povijala se ogromna konjska glava, sa grivom dugom kao bičevi; zmajev trbuh i leđa bili su pokriveni debelim krljuštima.

— Ako pristaneš da se natrag vratiš, ja te neću ni taknuti — zagrme zmaj. — Ako se s ovim ne slažeš, umoriću te glađu.

— Dok sam živ, neću se odreći namere da učinim svoj narod srećnim — odgovori Kenzo.

Zmaj otvori čeljusti i pećina se ispuni smrdljivim dimom. Ponovo je zafijukao vetar i ponovo su se zatresli kameni svodovi pećine. Kad se dim razišao, zmaja više nije bilo u pećini. Iščezao je. Ali je odmah u pećinu nagrnulo deset demona; svaki od njih prilazio je Kenzu i govorio:

— Pristani da se vratiš kući, a mi ćemo ti dati onoliko zlata koliko možeš da poneseš.

Kenzo je svakom od njih odgovorio:

— Radije bih umro nego da se vratim bez sanduka sa ljudskim blagom.

Tada su demoni uzeli čelične buzdovane i počeli da tuku Kenza. Posle svakog udarca, pitali su ga:

— Hoćeš li da odeš?

A Kenzo bi svaki put odgovorio:

— Ne!…

Demoni ništa nisu mogli da učine sa Kenzom i požurili su svome gospodaru.Sa besnim urlikom vrati se plavi zmaj u pećinu. Odvali cepanicu kojom je Kenzo bio prikovan za zemlju, odvuče ga do ogromnog vodopada i baci u vodeni bezdan. Ali, tek što se Kenzo nađe u burnom potoku, zmaj ga izvuče i reče:

— Vrati se kući, a ja ću ti dati toliko bisera koliko možeš da poneseš.Pristaješ li?

— Ne! — uzviknu Kenzo — ne!

— Dobro, onda ti je došao kraj — povika besno zmaj.

Zatim priveza Kenza za visoki bor, a iznad njegove glave priveza za sto grana jedan veliki kamen. Pošto učini tako, Zmaj reče:
— Ovaj kamen drži se za sto grana. Svakog minuta seći ću po jednu granu. Ako za sto minuta ne priznaš da si pobeđen, kamen će ti razmrskati glavu.
Rekavši to, zmaj poče da seče granu po granu. Prošlo je devedeset i devet minuta, a kamen se držao samo još za jednugranu.

— Poslednji put te pitam: hoćeš li da odeš odavde ili nećeš? — zaurla zmaj.

— Ne! — ponovo odgovori Kenzo — ne!

— Onda umri! — povika besno zmaj i zamahnu mačem da iseče i poslednju granu.

Istog trenutka razleže se jak glas:— Stoj!

Kenzo podiže glavu i vide pored zmaja onog istog starca koji mu je pričao o Zlatnoj planini i o sanduku sa ljudskim blagom. Starac je bio obučen u crvenu svilenu odeždu; u desnoj ruci imao je zlatnu palicu.

Zlobni zmaj nije se ni okrenuo prema starcu. Zamahnuvši mačem, on saseče poslednju granu za koju se držao ogroman kamen. Ali starac, koji je i sam bio svemogući čarobnjak, dotače kamen zlatnom palicom, i kamen pade kraj nogu privezanog Kenza.

— Rastrgnuću te! — zavapi zmaj i, izbacujući smrtonosni plamen, ustremi se na čarobnjaka. Ali ovaj izgovori neku čarobnu reč i pretvori se u snažnog diva.

Videvši to, zmaj se pretvori u lava. Tada div ponovo primi oblik čoveka, podiže uvis zlatnu palicu, a iz oblaka se na lava prosuše oštre strele. Lav kriknu od bola, skoči u mestu i iščeze.

— Vi ste pobedili plavog zmaja — viknu Kenzo privezan za drvo.

Ali čarobnjak se još nije radovao. On baci ogledalo, položi ga na zemlju i u ogledalu vide sve što se dešava iza oblaka. Kenzo vide na nebu zmaja kako se leči od otrovnih strela. Čarobnjak opet podiže prema njemu zlatnu palicu, a zmaj pade na zemlju.

Ali tek što se dotače zemlje, on se pretvori u vuka i poče da beži. Čarobnjak se preruši u tigra i pođe u poteru za vukom. Tada se vuk pretvori u jastreba, a čarobnjak u snažnog orla. Ali tog istog trenutka kad orao stiže jastreba, jastreb savi krila i pade na travu pretvorivši se u krticu i zari se duboko u zemlju.

Istog časa orao se pretvori u vepra i poče da rije u pravcu krtice. Krtica iskoči iz zemlje, pretvori se u kamen i poče da se kotrlja niz brdo. Tada starac ponovo primi svoj raniji oblik, udari po kamenu zlatnom palicom, i kamen se raspade u sitne komadiće; ali ti komadići se podigoše u vazduh i pretvoriše u mušice.

Čarobnjak uze šaku peska, baci ga, a u vazduhu se stvori jato vrabaca, koji napadoše muve, počeše da ih kljuju i uskoro od svih muva ostade samo jedna. Kenzo je ugleda kad je bila već visoko na nebu.

Još jedan trenutak i ona će se sakriti sasvim iza oblaka. Ali, starac dunu u oblake, i celo se nebo prekri paučinom; u tu paučinu uplete se muva. Kenzo vide kako se muva koprca u paučini, ali što se više koprcala, to se sve više uplitala.

Čarobnjak baci na muvu zlatnu palicu, a muva pretvorivši se u zmaja, raskide paučinu. Pavši sa takve visine, zmaj se razbi i osta mrtav.

Tada čarobnjak odvede Kenza do sela i reče mu:

— Ti nisi štedeo svoj život da bi usrećio svoj narod. Zato sam došao da ti pomognem. Ti se nisi plašio smrti, niti se odrekao svog junaštva, zato te zle sile nisu mogle da usmrte. Idi na vrh Zlatne planine. Put ti je slobodan.

Obradovan ovim, Kenzo zaboravi na umor i požuri na vrh. Tamo odmah spazi sveti sanduk, uhvati ga i potrča dole.

Kenzo se vraćao kući dan i noć. Žurio je u Japan da daruje svoj narod svim ljudskim bogatstvima.

Stupivši na rodnu zemlju, on otvori poklopac sanduka a otuda izlete Mudrost, Zdravlje, Bogatstvo, Hrabrost, Znanje i Veselje.

Ta blaga do danas žive na zemlji. Govori se da njima može da vlada samo onaj ko se ne brine samo o sebi, već misli na sreću i blagostanje svog naroda.

Japanska narodna bajka

Iz knjige: JAPANSKE BAJKE, Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 1960.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

IZDRŽLJIVI SAMURAJ

Jednom neki samuraj prenoći u prostoj seoskoj kolibi. Seljak mu namesti postelju, a onda ga upita:
— Da li gospodar želi da ga nečim pokrijem?
Samuraj mu na to gordo odgovori:
— To ste vi seljaci navikli da se utopljavate, a ja sam vojnik. Dešavalo mi se da noćim u polju po bilo kakvom vremenu. Zar da se bojim noćne svežine!

Ujutro nastupi mraz. Samuraj se probudi i poče da cvokoće zubima. Trpeo je, trpeo, a pošto ne mogaše više da izdrži, on upita svog domaćina:
— Gazdo, hej, gazdo! Da li vi seljaci perete noću šape miševima i pacovima?

— Ne, gospodaru! Kod nas to još niko nije radio.

— Ah, tako! Onda me brzo pokrij nečim da mi miševi i pacovi ne uprljaju svilenu odeždu.

Japanska narodna bajka

Iz knjige: JAPANSKE BAJKE, Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 1960.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)