Zbog svega što smo potajno hteli hoću uz mene niz dan da kreneš. Ma bili svetovi crni il’ beli, ma bili putevi hladni il’ vreli pokušaj da se ne okreneš. Znaš li koliko život traje? Zar ne razumeš, lepa glavo? Samo toliko koliko umeš da gledaš i da žmuriš pravo. Hoću da držiš moju ruku. Da se ne bojiš vetra i mraka. Uspravna i kad kiše tuku. Koliko slaba — isto i jaka. Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, da se ne zagrcneš kad zvezde piješ i da ne želiš da se vratiš. Vraća se samo…