• facebook
  • instagram
Citati iz knjige „Jedan od onih života“

Citati iz knjige „Jedan od onih života“

  • Posted on: 29/02/2016
  • By:

Đorđe Balašević – Citati iz knjige  Jedan od onih života :

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmogoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara…
„Zauvek?“- pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da „zauvek“ ne postoji…

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti koliko sam te voleo…

***

Bio je to još jedan od onih dana kad ti baš ne ide… No, da njih nije, kad bi se i setio da postoje i dobri dani?

***

Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj… Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće.

Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna. Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se. Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi „u leru“ čitavu noć.
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao.
Sa katedrale se odronilo jedno „plong“, ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva? Svašta je to moglo da znači… Ali svejedno… Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena izmedju nas. Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno. To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra. Njen kofer, na kraju krajeva… Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim.
Do pepela se i stiže jedino preko vatre.
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena.
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije. Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sama , nadam se.
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca.Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Jedinu pravu… Kada je konačno nadjem.

***

Samo još jedna od onih noći kad ti baš ne ide…
I to se mora negde ispucati…
Preslušao sam „sekretaricu“, tri zadnje poruke bile su bez reči, no, neke glasove i ne moram čuti da bi ih prepoznao…
Laku noć, Ti Mala Breskvo, kako si samo mogla da pomisliš da te neću otkriti po načinu na koji zadržavaš dah?
Mirno spavaj, moja mila, sanjaj da si perce na krilu galeba skitnice kog praskozorje zatiče nadomak obala Biševa…
Ja sam inače sasvim OK, ako si to htela da saznaš?
Ovih dana mi, doduše, svi govore da im delujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me
nosi…
Eto…
Godinama sam se ponosio time što moje lice nije izlog mojih emocija, a to mi je izgleda pre pravilo probleme nego što ih je rešavalo?
Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam „takav“ onda sam u stvari prosto pomalo tužan, sećaš se, no, ja to obično prezdravim na nogama, sutra ću već zviždukati niz stepenište…
S Tugom jednostavno treba umeti…
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola…
I, pazi…
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu…
I onda si gotov…
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija…
I nikad te više neće zaobići…

***

A more ume nemilosrdno da se primiri… Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog…
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene…
I, ma šta da se desi…
U meni će zauvek ostati ona so…

***

O da, lagala je, još kako…
Jednom, kad je zadremala, preturajući joj krišom po rečima, kao po tašni, slučajno sam nabasao na neke male, nepotrebne laži, i te noći je tamna senka slutnje prvi put nadletela moje snove.
Znao sam da to uzima jednom zauvek, Laž je teška droga, sa te igle se još niko nije skinuo.

***

Kako dosad nisi naučila da sam ja momak kog svako može lagati, ali ga niko ne može slagati?

***

U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna… Sreća da ništa nisam poželeo… Ustajući, naneo sam joj prstom dodir na obraz, pažljivo i nežno, kao prozirnu nijansu svetloljubičaste na tek započeti portret Čežnje… – Idem sad… Nedostajaćeš mi, Ti Mala Breskvo…

***

Eh… Strašno je kad ostariš, zaista…

No, još je strašnije kad ostariš mlad. Kao većina onih koje znam…

***

Ne…

Nismo mi bili ljubavnici…

Nikad…

Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali…

I to je sve…

Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa…

Negde ovde daleko…

Negde tame blizu…

Ni na nebu, ni na zemlji…

***

E, moja „Srpska Atino“, tužna i žalosna… Dobra te je ekipa zakupila, nema šta? Neprilagodivi, Ratne Vrane, i Naoružani Šljam…

A ja sam te oduvek precenjivao, ti mala uobražena varoši, pravio sam zvezdu od tebe gde god sam stigao, ti si za mene bila nešto kao ono ogromno uskršnje jaje u izlogu poslastičarnice, „kugel uhr“ na pultu sajdžijske radnje, da, ja sam oduvek naivno verovao da pripadaš tim krhkim, unikatnim eksponatima kraj kojih piše: „nije na prodaju“, i kojima se možeš potajno diviti sa pristojne udaljenosti, ali ih nikad ne možeš imati…

Pa…

Verovatno je to razlog što se noćas na trenutke osećam kao šmokljan koji je zaprosio Profesionalku, mada ne znam zašto mi je ipak pomalo neprijatno zbog tog poređenja?

Ma, ne…

Ti definitivno više nisi grad koji bi se mogao uvrediti, moj Novi Sade…

I, nemaš pojma kako mi je krivo…

Jer, da sam se samo usudio da pretpostavim kako si bagatelan, ja bih te još odavno kupio za sebe…

I sad bi nam oboma bilo lakše… To pokušavam da kažem…

***

– Ne vredi nam brinuti, deco… Sve je to zapisano tamo negde gore, u zvezdama…
Aha… Samo je rukopis pomalo nečitak?
– Ključ je u našim snovima… Snovi su ti čudesni rezervoari naših budućnosti…
E, to bih već morao da pribeležim…

***

Svilena buba melanholije predugo se čaurila u meni, i znao sam da je samo pitanje trenutka kad će neki blesavi šareni leptir prhnuti iz svega toga…
Zaljubiću se, odlučih iznenada. Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća…

***

Utorak, sveca mu? Imendan mog sujeverja…
Prebrodio sam ih, eto, hiljadu i oho-ho do sad, izmičem im maestralno, za dlaku, kao torero, ali ne vredi, nezadrživo naviru…
Uporni su Utorci, đavo da ih nosi…
Neće se smiriti dok me neki od njih ne dotuče…

***

Jesen je…
Jesen je već…
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da…
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad…
Proleće mi je uvek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajući pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa…
Ali Jesen me je najviše mazila…
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća, i učila me rečima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade
pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena…

***

Odjebi, JNA…

Dao sam ti jednu dobru godinu života…

Najbolju, možda?

Veliki Vračevi Medicine rascepe grudi kao narandžu i spuste novo srce u njih (pažljivo, zatvorenih šaka, kao da vraćaju vrapčića u gnezdo), razdvoje skalpelom svetio od tame u mutnom jezgru zenice, bajaju, pokrenu nepokretno, čudotvore na ljudima, pa opet, ni oni ne mogu da mi vrate moju otrgnutu devetnaestu… Nikad više…

Ali…

Proklet da sam…

Ja sam bar imao dvadesetu. Dvadeset prvu. I još neke dvadeset-tridesete…

Za razliku od dečaka na čije crno uokvirene fotografije svakodnevno nailazim na predzadnjim stranicama štampe…

Oni ostadoše negde u devetnaestoj…

Zaljubljeni…

Zaigrani…

Zbunjeni…

Ne dospevši da svoje olovne vojnike razdvoje od olovnih zrna, koje su im Zli Starci tako bezbožnički podmetnuli u džepove…

Ne, Brate Kaine, ne zovi me u polje… Ne mami me, zalud, da prošetamo minskim poljem, moj grešni sivomaslinasti brate… Poturi nekog drugog Dobrovoljca na branike svoje nesposobnosti…

Okači drugu metu na svoje kartonske bedeme…

Nema Mojih u ovom Ratu Naših…

Ma, znam…

„Ne može to tek tako“… Čičak Izdaje se kaci na sve strane. I meni će ga već neki mangup prilepiti na leđa, onako u prolazu, tapšući me po ramenu, tobož prijateljski…

Razmišljao sam o tome… Koga izdati kad mi ostane da biram između nas dvoje?

I, žalim…

Ali prestar sam da bih izdao sebe, još jednom…

Zato odjebi, JNA…

Dosta je bilo…

***

Postoji jedan nerešivi problem u Novom Sadu: oni koji te vole to ne umeju da pokažu, a oni koji te mrze to ne umeju da sakriju…

***

Varljivo brdo je Život, nema šta…
I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka trena, Vrh je najveća prevara u čitavoj priči…
Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trena izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga
obeležava to razvođe Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao milostinja pred Crkvom Beskonačnog…
Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje samo da se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su Prave Stvari uvek s one strane brda, ali ovu misao ipak ne smem pripisati sebi…
Zvuči suviše poznato?
Neki voštani mandarin iz trećeg milenijuma pre nove ere je sigurno još davno patentirao sličnu izreku?

***

Svilena buba melanholije predugo se čaurila u meni, i znao sam da je samo pitanje trenutka kad će neki blesavi šareni leptir prhnuti iz svega toga… Zaljubiću se, odlučih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća?

***

– Ne vredi nam brinuti, deco… Sve je to zapisano tamo negde gore, u zvezdama…
Aha…
Samo je rukopis pomalo nečitak?
– Ključ je u našim snovima… Snovi su ti čudesni rezervoari naših budućnosti…

***

Vidiš?
Godine nas obrade različito…
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?

***

Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal…
Ako zazvoni i treći put, prekidam…
– Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene…
– Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
– Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao, mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka…
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene,
pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oči se prepune do vrha…
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po čitavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…***

Utorak, sveca mu? Imendan mog sujeverja…
Prebrodio sam ih, eto, hiljadu i oho-ho do sad, izmičem im maestralno, za dlaku, kao torero, ali ne vredi, nezadrživo nadiru…
Uporni su Utorci, đavo da ih nosi?
Neće se smiriti dok me neki od njih ne dotuče?

***

– Šta ćeš, prijatelju… Prolete život za čas posla… Je l’ tako? Kao brzi voz…
Klimnuvši glavom, gurmanski sam začkiljio, kao da sam probao srk nečega, i sad tačno znam šta bi tu još moglo da se doda…
– Da, Braško… Ali ne kao brzi… Pre kao teretni voz… Voz koji satima čeka na sporednom koloseku. . . Pred nekim glupim signalom… Da bi onda najvećom brzinom projurio kraj najlepših pejsaža na svetu…

***

Dve kuće dalje, naime, živela je Mileva Marić, tajnooka trgovčeva kći, kojom je Ajnštajn bio oženjen, i s kojom je u par navrata boravio u Kisačkoj 20. Čuvši za priču o njima, pretražio sam puno
knjiga tragajući za slikom rospije kakve već matematičarke mogu biti, ali na kraju me je, sa izbledele stranice enciklopedije, jedan setni portret u čipkastoj bluzi ukorio svojom lepotom…
Bila je lepa na onaj tihi, vanvremenski način… Njen nesretni život bio je pesma u dolini gluvih…
U Kisačkoj i okolnim uličicama neke žene i danas žive na kratkom lancu, kontinenti im se prostiru od bašte do kapije, od rerne do užeta za veš, a Ona je još rođendan dvadesetog veka proslavila
u Cirihu, radeći domaće zadatke svom razmaženom Albertu, i učeći nadobudne mlade Švicere formulama kojima niko od njihovih sunarodnika nije umeo da ih nauči…
Odjahala je predaleko ispred svog plemena, kao mladi neustrašivi izvidnik, horizont Budućnosti je mamio svojim magnetnim plavetnilom, a viseći mostovi kojih je puno na tom putu,
nepovratno su se obrušavali za njom…
I kažnjena je zbog svoje lude hrabrosti. Kažnjena time da se Horizont večito širi, a ona večito luta po stepama Usamljenosti…
U njenoj kući odavno žive neki drugi ljudi, u njenom plemenu je Račun i dalje najviša matematika…
Neprilagodivi su bili prezauzeti nazivanjem ulica po svojim herojima, rekama i planinama, i pazeći da ne uvrede osmo koleno Obrenovića i Karađorđevića, Ajnštajna nisu ni uzeli u obzir, a jedan
slepi krak betonske periferije, koji se kao žila upliće u pasuljišta i polja kupusa oko Veternika velikodušno su nazvali po Milevi Marić…

***

Neko emocije troši polagacko, kao mirišljavi sapun, a neko svoje srce ispali razuzdano, kao pun šaržer, pa u jednoj kišovitoj aprilskoj noći odvoli za čitav život…
Ima tih kaša koje se kratko kuvaju a dugo hlade, ali oni koji su ih probali nikako da se dogovore da li je taj ukus slatka gorčina ili gorka slast, pa zato ni od njih dvoje nikad nisam tražio da
mi pričaju o tome…
Znam samo da su verovali da im je veza sudbinska, a i bila je, što je najgore. Njihova zvezda se od početka patila kao kandilo na jakoj promaji…

***

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše… U ono doba godine kad si ti tu…

***

Čega se ja ono navodno najviše plašim? Visine?
Eh, kakva bi sad šala bilo otplesati valcer na rubu strmog krova, i verati se kao senka Petra Pana po klimavim štanglama soliterskih balkona, samo kad bih znao da je to put do Nje?
Zavirio sam u nebo, ja to ne radim baš često, blago onima koji gledajući Gore misle jedino na to da li je oblačno ili ne?

***

Tako to ide…
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro…
I tu smo gde smo…
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu…
Ma, uzalud…
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao…
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije… Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati…
Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu
iz starog filcanog šešira…
Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima, narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?
Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?
Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih stotinak kilometara… Prokletstvo… Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu… I za nekoliko crno
belih kocaka na podu bolničkog hodnika?

***Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?
Ja, priznajem, ne…
Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje…
Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve?
I bio sam u pravu…
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na
kojima se pominju devojke, ljubav, strast… Koliko samo promašenih tema?
Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti…
Da…
A more ume nemilosrdno da se primiri…
Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog…
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene…
I, ma šta da se desi…
U meni će zauvek ostati ona so…

***Setno je prislonila lice uz prozorsko okno, napolju nije bilo ničeg osim tame, ali tama i jeste idealno platno za projekciju setnih misli…
– Bože, da li ste vi muškarci stvarno tako glupavi, ili se samo pravite? Eh… Svaka žena čezne da bude zaprošena… Svaka, veruj mi…
Sestra Žana i ona kratko ošišana Sporedna Sestra čudno su se pogledale, i taman sam se zapitao važi li gornje pravilo i za lezbose, kad je Glavna uzdahnula onako kako to niko sa adamovom
jabučicom ne bi uspeo izvesti, i postavila sve na svoje mesto…
– Ali ne samo zato da bi se udala pošto-poto… Ne, zaista… Jasno, i ono „da“ i „ne“ imaju određenih draži, ah… Najslađe je, u stvari, to saznanje da je nekom stalo… I da si od onih koji mogu i da biraju… Taj gest te učini važnom, čoveče… Uh… To ti stoji bolje od najbolje frizure…

***

Kad Rat pravi žurku, redosled gostiju uvek je isti… Prvo dođu Popovi…
Pa Topovi…
Pa Lopovi…
Ostali se i ne pozivaju. Ostali se donose na poklon…
Ali najčešće ne moraš ni učestvovati u ratu da bi ga izgubio…
Za pametnog čoveka svaki rat je izgubljen…

***

Nisam birao saigrače po grbu na prsima, birao sam ih po grbu u prsima, po nekom Našem Grbu, koji se ne skida tek tako, s majicom… I, svaka čast svakom… Ali Nacionalnost je ipak samo jedna romantična stavka životnog formulara… Amateri su definitivno morali ispuniti daleko više od toga da bi zaslužili da budu u ekipi sa mnom…

***

No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine…
Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi neizbrisivo nositi njen žig, da
ću se ubuduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici…
Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine, izdrobila je pod prstima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam
bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi…

***

– Neobičan čovek…
– Veoma, Arone… Ali ljudi su ti uopšte kao školjke… Moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao poneki biser…
– Ja nisam našao nijedan?
– Mlad si još… Poenta je ionako pre u traženju nego u biserima…

***

Odavno sam na tragu Jeseni… I nikad joj nisam bio bliže…
Nagaravivši se po licu bojom noći, i zadržavajući dah, vetar je krijumčario dim spaljenog lišća preko granice, ali to nije promaklo ovom iskusnom tragaču pritajenom na obodu polja. Jedan tanušni
oblačić zakačio se za sasušeni grm čička, pažljivo sam ga protrljao palcem i kažiprstom pipkajući od kakvog je štofa, a onda šerlokholmski izvukao svilenu vlas finog mirisa koji se u taj dim upleo kao
ladolež…
Da, da…
Tu je Ona negde…
Tako zamirišu samo njene uštirkane čipkane podsuknje kad se zavrti na vrhovima prstiju, zaneseno, prosute kose, kao da tancuje Stari Laloški Vals?
Jeste, Jesen je devojka, malo ko to zna…
Ona je vitka i uspravna panonska vila kose boje lipovog meda, u širokoj smeđoj suknji do zemlje, i u tamnozelenom brokatnom žaketiću izvezenom zlatnim tulipanima…

***

A za život ćemo lako… To je ionako samo još jedan od onih života kad ti baš ne ide, stari moj…

***