• facebook
  • instagram
  • youtube
Đorđe Balašević – Kao rani mraz (citati)

Đorđe Balašević – Kao rani mraz (citati)

  • Posted on: 11/04/2017
  • By:

Đorđe Balašević – Citati iz knjige Kao rani mraz (Nikolina priča o Vasi Ladačkom): scenario za dugometražnu igranu baladu.
~
VASA: Vidi… U nekog se zaljubiš, ali ne dospeš da ga voliš… Posebno kad si mlad…
NIKOLA: Zaljubiš se… Ali ga ne voliš? Zar to nije… Isto?
Vasa uzdahnu, kao profesor koji pokušavajući da objasni đaku teoremu otkriva da ovaj nije najbolje savladao ni tablicu množenja…
VASA: Ne znam… Meni nije… Zaljubiš se, jer… Jer je to tebi potrebno… A voliš… Jer je to potrebno nekom drugom… Ne misliš? Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko… A drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe… Tek onda je to…
~
SKELEDŽIJA: Jesi l’ ga pitao za onu pesmu, Nikola? Šta veli?
NIKOLA: Nisam, a i ne treba… Nije to pesma o njemu, Radoslave… Vasa Ladački nije ime čoveka… To ti je pre… Ime sudbine…




GLAS (off): Da... Dospe i do mene poneka priča o njemu... Ni ne pretpostave, siroti, da se nas dvojica oduvek znamo, pa lupetaju tako koješta... No, najlakše je pričati o boljima od sebe, to je drevna zavera... Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute... I lepo bi bilo da mogu bar ponekog da ćušnem preko usta, onako učiteljski, kad se najmanje nada, ali... Davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni, uzdržim se, taman posla... Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se izveštio, promrmljam samo... Te moje psovke pre liče na blagoslove nego na prostote...
GLAS (off): Stavili ga u pesmu, veli Skeledžija? Sigurno neki tako dokoni potiski đilkoši, vetroglavi kao i on sam? Ostavio lepu al sirotu, uzeo bogatu zbog lanaca i vranaca, ih... U pesmi se to uklopi bez greške, provereno, kao teget prusluk i bela kragna, ali pesmama se još i može oprostiti kad slažu... S ljudima to već malo teže ide, ali neka i njih... Da su onakvi kakvim ih je dragi Bog zamislio, i On i ja bi davno ostali bez posla...
GLAS (off): Ma... Pogreši svetac, a da neće svirac s neke čarde u žabojebini podkraj sveta? Nije džaba govorio pokojni Žare Cigan da dobra violina ima pet žica... Četiri na čivijama, i jednu u srcu onog ko je svira... Prosto im bilo, kolkogod da ih je toj bandi, al nisu oni njega stavili u pesmu, tužni i žalosni... Da im ta peta žica slučajno štima, kao što ne štima... Odmah bi videli da su ga u pesmi samo zatekli... On je u pesmi otkako ga znam...
~
LAŽNI DERAN: Šta je, cirkuzaner, šta me tako gledaš? Kao da nikad nisi video devojku za kojom ćeš patiti celog života?
~
LAĐAR: Oleana! Dopuni malo ovaj bokal, pile... I vidi ima li još leda u kaseti?
Mala Vidra odguruje pokretna „letnja" vrata kuhinje pokretom boka, slično kao pri susretu sa Nikolom na vratima dućana, i prilazi brišući ruke o pripasanu vezenu keceljicu, ali se vidi da je ta „ležernost" ipak malo doterana zbog neuobičajenog gosta. Vaša ustaje i naklanja se,
prateći njen dolazak i odlazak sa bokalom, a lađaru se dopada ovaj samouvereni mladić, i način na koji uvažava njegovu ćerku...
LAĐAR: Sedi, dečko, zaboga... Nije knjeginja...
VASA: Pa... Da su kneževi pametniji...
Lađar suzi pogled procenjujitći tu rečenicu kao iskusni juvelir, i zadovoljno potvrdi da se radi o komplimentu od četrnaest karata, mada je taj polusmešak istog časa pokušao da kamuflira navodnom strogošću...
LAĐAR: Hm? Jesi li ti to vaspitaniji nego što treba, ili si samo lajaviji nego što treba, mladiću?
VASA: Uf... Bojim se da je ovo drugo, gospodine... Moji su bili paori, nisu imali kad da me vaspitavaju... Jedino mi je otac jednom rekao „seti se da i ti imaš sestre, pa se prema devojkama ponašaj onako kako bi voleo da se momci ponašaju prema tvojim sestrama", i toga pokušavam da se držim... Nisam mislio ništa loše...
LAĐAR: Pa, dobro... Ako si i mislio... Lepo si to zabašurio..
~
ANDRIJA: Nekad mi prosto dođe da se zaljubim...
Nikola ga zapanjeno gleda, samo bi im to još trebalo ? Okreće se ka Vasi koji se već lukavo okrenuo na drugu stranu, delujući potpuno ravnodušno...
NIKOLA: A ti, Vaka?
Vasa tutnu Andriji u ruke špil karata, sačeka da ovaj par puta promeša, pa precepi crvenog keca i pokaza ga Nikoli, ni ne pogledavši kartu prethodno...
VASA: Ja? Znaš mene... Ja sam se rodio zaljubljen...
Tu rečenicu svakako čuje i devojka koja sa svojom braćom baš u tom trenutku prolazi kraj njih, Nikola i Andrija čežnjivo gledaju za njenim uobraženim nosićem, ali Vasa se ne okreće, nego samo mangupski dobaci...
VASA: A večeras sam konačno saznao i u koga!
~
Zvonce na vratima dućana, klinac prilazi pultu i spušta novčić pred Gospon Verebeša, koji je zaokupljen presipanjem i zagledanjem u boju vina naspram svetla...
KLINAC: Molim mešanih bonbona za sve novce...
VEREBEŠ: Za sve novce!? U, jebemu! Ženiš se? Da vidimo... Mešane bonbon... Za sve ove novce... Valjda ćemo imati toliko?! To ti je... Dva mešana bonbon... Evo... Pa ti sam promešaj, ako nije teško...
Klinja pokunjeno kupi bonbone, a u starom trgovcu vodi se teška unutrašnja borba...
VEREBEŠ: Čekaj, Lazica! Šta je danas, sreda? Prokletstvo, pa to je imendan od moj mačak, Sredoje, skoro zaboravio sam! Častim tebe jedna lilihip! Biraj... Crvena, ili žuta? Ali pazi: Ako uzmeš crvena, dobiješ za nagrada i žuta! Ali zato ako uzmeš žuta... Onda moraš da uzmeš obadve!
~

Vasa se još malo muva po palubi, koristeći to razgledanje da uđe u devojčin vidokrug, i ne propuštajući priliku da ovog puta on njoj okrene leđa. Ali tek što su mu, onako zagledanom u talase, bore talasa počele da se preslikavaju na čelu, iz razmišljanja ga trže zvuk sličan zvuku mehaničke muzičke kutijice. On se okrete, i na rukohvat odmače od ograde na koju se taman naslonio, a Mala Vidra iz džepića svog prsluka hitro izvuče sat na lancu, otvarajući mu
poklopac palcem iste ruke, uvežbanim pokretom. Do kraja melodije, ona nekoliko puta pogleda ka Vasi koji ju je sve vreme posmatrao, dodajući pri svakom sledećem pogledu milimetar osmeha svom lepom nadurenom licu, da bi po završetku pesme uzdahnula i
progovorila tiho i mirno, potpuno odobrovoljena...
MALA VIDRA: Tatin... Ali ja ga nosim... Svira svaki pun sat... Njime sam se uspavljivala kad sam bila mala... Ono je moj prozor, vidiš? Gledala sam zvezde, i čekala da zasvira, bar još jednom... Ali tata kaže da je odsvirao svoje... Sad nikad ne znaš kad će se oglasiti... Malo žuri, malo kasni, pa onda opet žuri...
VASA: Ma, baš ga briga... On samo ide po svom... Vidra ga pogleda značajno, nije ni čudo da je Taj obrlatio sve one devojčure?
VASA: Mora biti da je lepo... Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudiš... Polja... Bregovi, vinogradi... Pa trska i palacke... Onda neki tornjevi u daljini... Opet žito... A ja kroz onaj svoj pendžerak vidim uvek isti budžak neba... U koji se ni mlad mesec ne usuđuje... A o suncu da i ne govorimo...
MALA VIDRA: Da, ali... Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo... Moja kuća jednostavno otplovi kad joj padne na pamet... Poštar bi morao plivati za njom... To je jedno... A drugo... Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom... To je sigurno...
~
VEREBEŠ (na Mađarskom): Znaš i to da je doktor Šefer naš prijatelj, takoreći... I dobar čovek... Eh... Sto puta ti je mama govorila da ne ideš u njihov vrt, ali ti ništa nisi voleo kao da zajašeš taj bedem... Ali sad je drugo... Nisi više dečkić koji krade kajsije kad nema nikog u letnjikovcu... Jedno je slomiti poneku grančicu, Andi, a drugo je slomiti srce... Dva srca... Sva tri srca... Hej? Pazi šta radiš, molim te... Jer to nije tamo neki stručak zumbula, nego jedna naročita ruža... Ruža negovana da bi ostala divlja... Razumeš li to? A takvim ružama se diviš izdaleka... Njih ne diraš...
~
ANDRIJA: Ne znam, Vaso... Da je ona neudata... Ni ja ne bih bio neoženjen... Ovako...
Iskradajuči se iz oreola ulične lampe, Vasa slegnu ramenima, znao je da nije pametno savetovati raspamećene od ljubavi, ali ono patrijarhalno u njemu znalo je ponekad da se itekako nosi sa manguplukom...
VASA: Ne znam ni ja, Andi... Sećaš se kad se Žare Cigan ono već uhvatio za baronov prsluk na sicu fijakera, pa trgao ruku? Šta mi vredi da ga kradem, rekao je, kad ga nikad neću smeti proneti sokakom? Razmisli dobro... Ili nemoj... Jedno od ta dva...
~
VASA: Nego... Niste mi nikad pričali... O Iboji?
Šrac je prestao da mućka specifičnu staklenu posudicu, sličnu debeloj epruveti, i ostao nepokretan tako dugo da Vasa više nije imao nikakvu predstavu s kakvim bi se raspoloženjem mogao okrenuti? E pa, okrenuo se izveštačeno osmehnut, držeći šake ispreplitanih prstiju sklopljene na grudima, kao tetkica, i približio se klanjuckajući se, kao preterano uslužan gostioničar...
ŠRAC: Nisam ti nikad pričao?
Vasa, oprezno otklimnu glavom, sad već žaleći stoje postavio to pitanje.,
VASA: Niste...
ŠRAC: Nikad!?
VASA: Pa... Nikad...
ŠRAC: Pa što onda misliš da ću ti sad pričati, klipo-klipasti?! Bolje gledaj svoja posla!
Začas se vrati u svoju staru košuljicu i nastavi sa merenjem zelenkastog praha na finim apotekarskim terazijama, ali onda se ponovo ukipi, iznenadivši i sebe samog pomišlju da je možda ipak malo preterao?
Bio je od onih koji se s nekim mogu posvađati i kad su nasamo s njim, ali Vasa je imao posebno mesto u njegovom životu, i Emil se, kuckajući cigaretu o nadlanicu, spusti na klupu kraj njega kao da se ništa nije desilo, pucnuvši prstima da mu pripali...
Vasa to učini, i potom nastavi da gađa grumenčićima fosilizovanog žapca na listu lokvanja, Emil propusti dva-tri hica, pa onda on konačno natera žapca da bučne u vodu, jednim iznenađujuće preciznim, doduše i malo kabastijim projektilom...
ŠRAC: A, šta da ti pričam!? Nisu je dali za mene, druga su vremena bila... I ja se u Pešti rešim da se krstim u njihovoj crkvi, zbog nje... A ona... Da me iznenadi... Ona se tih dana tajno krstila u našoj crkvi... Moja sestra je kumovala... I opet mi je nisu dali...
Šekspir bi od toga napravio posao, ali Emil Šrac je priču svog života dao kao izjavu, u par prostih rečenica, suviše dobro poznavajući matice sećanja da bi im dozvolio da ga povuku...
ŠRAC: Suđeno nam je, eto, da imamo po dva Boga, i ona i ja... Ali nije nam suđeno da imamo jedno drugo... Udali su je preko reda, pored dve starije sestre... Za jednog, u Banat, kog sam i znao, što je najgore...
VASA: Pa... Jeste li je videli... Ikad?
Šrac je svoju storiju izrekao začuđujuće pomireno, očito se čitavu noć mirio sa njom, ali na Vasino pitanje ipak se pomalo žacnu...
ŠRAC: Šta ti je, sinče!? Naravno da nisam! Proveo sam život moleći se da me nije prebolela, kao ni ja nju... Samo bi mi trebalo da saznam da me je zaboravila još na papučici fijakera... Pa da odmah odem Štukonu u goste, i da se nikad ne vratim...
Vasa pomisli kako je Emil vršnjak njegovog pokojnog oca, i pokuša da se seti da li je neku od reči koje je alas tako prirodno izgovorio ikad čuo za stolom u svojoj kući, gde se jedino i viđao sa svojim starim?
VASA: Da, dobro i kažu... Baš nesretna ljubav...
Šrac, koji se opet udubio u formulu čarobnih nokli, frknu na taj lavež kao mačor priteran pod gredu...
ŠRAC: Ma, ko kaže!? Puno oni znaju! Nesretna!? Za njih je nesretno sve što ne razumeju, a toga ima kol'ko hoćeš... Nesretna!? Nije to bila nesretna ljubav...
Možda je jedino sledeću, poslednju rečenicu, izgovorio pravim, razneženim tonom, kakav je čitava ta uspomena i zaslužila?
ŠRAC: Samo je sve oko nje bilo nesretno...
~
DOKTOR ŠEFER: Greška je igrati na samo jednu kartu, mladiću... Verujte mi na reč... Dobitak mami, ali... Nikad nema tako velikog dobitka kao što to gubitak može biti...
Vasa pokuša da lizne liker onako kako to Doktor čini, i odjednom oseti miris kore višnjevog drveta, recku breskvinog lista na jeziku, i slast kruške, kao suzu skotrljanu niz grlo? Znači, u tome je trik?
VASA: Znam, Doktore... Ali... Nekad sam Đavo precepi špil... Onda tvoje karte ulaze onom do tebe... Sve se poremeti... Čekaš crvenu damu, dođe crna... Rasturiš kombinaciju, pa odmah povučeš keca koji je falio... Tipuješ kralja, uleti dečko... Znate kako to već ide?
Odmah se pokaja što je to rekao. Neko dvanaesticu zove „žandar", neko ,,pub", neko „dečko", ali kakogod da je Doktor Šefer zove, ta karta mu je došla u najjačoj, trefovoj farbi, i, kao neobjašnjivo promakli adut, izbila mu Damu Herc iz ruke...
DOKTOR ŠEFER: Bojim se da znam... Ne vredi zbog toga dalje lupati tambure...
Pod iskusnim, sveznajućim pogledom pomirenog bledunjavog aristokrate, Vasa se odjednom počeo osećati kao potpuni početnik, primetivši da u ovom razgovoru sve njegove mudrosti na pre zazvuče kao podpitanja nego zaključci.
VASA: Sad mi je žao... Al' tako mi došlo, šta da radim? To nam je u familiji... Samo škljocnemo na pun mesec... Nešto sam razočaran, proći će... Ili neće? Jedno od ta dva...
Šefer je i na ovo imao spremnu repliku, krije li on to pod kariranim stolnjakom, kao đak pod klupom, neku knjigu sa velikim izrekama, ili je razočarenje jednostavno oblast u kojoj je ekspert?
DOKTOR ŠEFER: Mladi ste, i treba da ste razočarani, sad mu je vreme... Razočaranje vam je kao „male boginje"... Ako ga ne preležiš u mladosti, u poznim te godinama može ubiti...
~
NIKOLA: Znaš... Učitelj sam mogao biti odmah... Posle gimnazije... A to, da ribarim, kapetanišem... Da sviram!? To bi možda Andrija i Vasa, o, Vaša sigurno, oni su na ovaj svet i došli kao na izlet... Ali, ne može uvek tako... Nekad čovek mora biti...promišljeniji... Kako se
to kaže na tvom jeziku?
Mala Vidra u njegovim dilemama još uvek ne nalazi povode za brigu, jer veruje da on to iz svojih patrijarhalnih razloga samo traži najpouzdaniji način da nakrca kao hrčak onu kućicu na vodi, i zbrine buduće kapetane male prerađene barke...
MALA VIDRA: Promišljeniji? Znaš kako? Nikako! Kod nas ta reč ne postoji... Jedna izreka kaže: Prvo pitaj srce šta da radiš, pa zvezdu „dorleu", pa tek onda pitaj mamu... Tatu srećom niko ni ne pominje...
NIKOLA: Zvezdu „dorleu"... Koja je to zvezda?
MALA VIDRA: Nemam pojma! Nikad nisam stigla do nje! Uvek sam poslušala već srce...
Nikola se osmehnu setno, kad ona to kaže onda to deluje potpuno jednostavno...
NIKOLA: Blago tebi...
Ona ponosno podiže glavicu, nemirno se osvrnu, i odsmehnu Baronici koja ju je razneženo gledala povezavši njihov današnji randevu sa završetkom trke na reci...
MALA VIDRA: A možemo i da sadimo svašta... Paprika... Tikvica... Kastravete... Moj tata kaže da ovde pametan i vredan čovek može da živi od saksije zemlje...
Podiže pogled ka Nikoli koji je zaljubljeno gleda, čekajući priliku da postavi kratko pitanje...
NIKOLA: Kastravete?
Devojka ga odmeri upitno, ne shvatajući šta tu nije jasno, a onda se osmehnu i prevrte očima pokušavajući da nađe reč...
MALA VIDRA: Ovaj... Krastavac!
Bilo bi lepo sa njom u martu saditi kastravete, a u maju brati krastavac, mada on nije baš tako zamišljao svoj život...
NIKOLA: Naslušao sam se ovde toga, Oleana... „Ako rodi-ako ne rodi?"... Pa tako ceo život... Kao dodola... Vračaj da pada kiša, vračaj da ne pada... Da pada na papriku, a na tikvice ne... Ali nek padne malo i na „kastravete"... Ali ne baš na svaki? Biti paor, nije tako lako kao što se čini, veruj mi... Ceo život gledaš u nebo...
Ona licka sladoled sa kašičice obrćući je kao lizalicu, i uživajući u svakom trenutku...
MALA VIDRA: Znači... Ne moraš učiti bogosloviju da bi ceo život gledao u nebo?
Iskoristio je pipavost teme da je prekori što ga svaki put natpameti...
NIKOLA: Nemoj... Nije to isto...
Mala Vidra uzvrte se na stolici, za nju se može reći sve samo ne da je mirna curica...
MALA VIDRA: Pa, dobro... Nećeš na vodu, nećeš na zemlju, ostaje nam jedino nebo... A čak i lastavica nebom samo putuje, i njeno je gnezdo pod strehom... U oblacima ne živi niko... Samo neostvareni snovi...
~
MALA VIDRA: Hej! Mogu da te zamolim nešto?
Zastao je još trenutak pre nego što ga je pozvala, ko zna šta je tek on njoj naumio da kaže?
VASA: Da čujem... Olinka?
Uzdahnula je duboko, zašto to mora tako? Zašto jednostavno ne može da se nasloni na njegovo rame, i ostane tu sve do kapije dvorišta, kasarne, Raja ?
MALA VIDRA: Nemoj sad da mi pogineš tamo...
On joj se osmehnu, kako je i mogla pomisliti da bi ga dripci mogli nagovoriti na tako nešto?
VASA: Ma, daj, za šta ti mene smatraš? Smrt bi bila jeftin izgovor za ovako nešto...
Približavali su se skupu spremnom za zdravicu i gašenje svećica, Vasa je pogleda još jednom i iznenadi se primetivši svoj lančić na njenom vratu, ona brzo ispusti sidro kojim se u koraku igrala i krenu da potraži kopču kako bi ga skinula, ali je on blago zaustavi u pokretu, koristeći priliku da je još jednom dotakne...
VASA: A da mi ga vratiš... Posle? Pre ću dobiti rat budem li znao da se po završetku nalazim s tobom...
Tobož je malo razmislila, da ne bude da se nije nećkala, a onda dade svoj pristanak klimnuvši dostojanstveno, kao prava damica...
MALA VIDRA: Dogovoreno... Dakle: posle rata u šest!
Nestrpljivci su ga povukli ka torti, gubila ga je iz vida na trenutke, ali je svojim krijumčarskim instinktom pronalazio najskrovitije stazice, i nepredvidive prečice svog pogleda ka njoj...
Bili su to kratki, nemirni pogledi, sve do jednog koji je potrajao milion godina, i koji joj je uputio pre no što je, pomislivši želju, dubokim dahom tako prestravio one dvadeset i tri usplahirene svećice, da im je došlo da se same pogase...
~
NIKOLA: Kočoperna... Samo... Računao sam da ću se vremenom već zaljubiti u nju, a da neću ni primetiti... Ali ovih dana sam saznao da ne možeš a da ne primetiš kad se zaljubiš... O, primetiš... Primetiš, još kako...
VASA: Čekaj... A da li je njoj stalo do tebe?
NIKOLA: Otkud znam... Što je sam ne pitaš? Samo mi fali da sam se pored svega još i nesretno zaljubio...
VASA: Pa... Znaš kako se kaže, moj prijatelju... Jebeš ljubav kad nije nesretna...
~
MALA VIDRA: Hej?
VASA: Hej i tebi... Lepi matrozu...
MALA VIDRA: Javili su da si poginuo...
VASA: Ih... Smrt bi bila jeftin izgovor, sećaš se?
MALA VIDRA: O, kako mi je teško... Teško mi je bilo kad sam čula da si poginuo... Još teže kad sam čula da si živ... Ali ovo je najteže... Nisam mislila da će biti baš tako...
VASA: Vidiš... Teško, teže, najteže... Ne valjam ti ni živ, ni mrtav... Cigani kažu, kad se đavo namerači na tvoj beli šal, možeš ga šarati, možeš ga parati, al' on će ga i u končićima naći... Neko nam je gadno uvračao... Izmicalo je od početka... Uvek za korak...
MALA VIDRA: I šta sad? Čitav život ćemo ostati na tom koraku?
Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog... Samo. jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi...
~
Otilija Šefer ušunjala se kroz malu gvozdenu kapiju kroz koju se iz donjeg dela vrta izlazi ka obali. Pokušava da je zatvori, ali negde zapinje, i ona se udubljuje u to toliko da prestaje da bude oprezna…
DOKTOR ŠEFER: Moraš je malo povući gore…
Stajao je na stazi, kao da je znao gde će se ona pojaviti, kao žandar koji čeka lopova pod merdevinama naslonjenim na otvoreni prozor stražnje mansarde. Otilija se uplaši, ali već sledećeg trenutka zauzima arogantnu pozu, kojom se uvek izvlačila kad bi bila uhvaćena u nečemu…
TILA ŠEFER: Ti ćeš na kraju početi i da me proganjaš!?
DOKTOR ŠEFER: Ja ne, Otilija… Ali se nadam da će taj đavo koji te proganja već jednom posustati… I da ćeš naći svoje mesto… Jer ono odavno nije ni uz mene, ni u ovom domu…
Ona ga gleda podozrivo, nije navikla da joj odgovori tako brzo i određeno, taktika kontranapada zbog nečeg je zatajila?
Ali ono od čega je najviše zazirala bila je tamna uniforma višeg poručnika na njemu?
TILA ŠEFER: Zašto si to obukao? Gde ideš?
DOKTOR ŠEFER: O, na maskenbal, mila… Njegovo Veličanstvo Franc-Jozef organizuje veliki maskenbal… I lično mi je poslao pozivnicu…
Otilija spušta gard, ipak je ona samo žena, a muškarci su i izmislili ratove da bi se pred Ženama pravili važni, i plašili ih njima…
DOKTOR ŠEFER: Proglašena je opšta mobilizacija, nisi čula?
Ona uplašeno pritisnu ruku na grudi. Znači istina je?
TILA ŠEFER: O, nisam… Bila sam…
Zbog oboje, Dr. Šefer ne dopusti da ta njena pauza potraje predugo…
DOKTOR ŠEFER: Nije važno… Bila si na verovatno jedinom mestu gde mobilizacija nije proglašena…
Učini joj se da se opet ukazuje prilika za odbranu napadom…
TILA SEFER: Ne razgovaraj tako sa mnom, Arone… Ozbiljno ti kažem… Ostaviću te…
On se tužno osmehnu…
DOKTOR ŠEFER: Davno si ti mene ostavila, moja draga… Još onda kad si mi prvi put zapretila da ćeš me ostaviti…
Njene oči dobiše onaj titraj srndaća zbog kog ih je zavoleo, uznemirila se, i drugi adut joj je izbijen? Pokušaće da jednostavno ignoriše situaciju, i razgovor svede na svakodnevan? I to je ponekad palilo?
TILA ŠEFER: Ali… Tvoje godine… Ne moraš da se odazoveš… Baš prvi…
Onaj tužni osmeh vrati se kao talas…
DOKTOR ŠEFER: Naravno da moram… Ceo ovaj rat je i započet zbog mene… Da se časno izvučem iz svega…
Ona pokuša da pronikne u senku pod širitom njegove kape, te reči su dopirale iz nekog mraka, kao iz hladne cevi prislonjene na slepoočnicu…
TILA ŠEFER: Šta to govoriš, Ari?
Nevoljno se trgao na njeno tepanje. To što je rekao nije rekao da bi izazvao sažaljenje…
DOKTOR ŠEFER: Čekao sam te samo da se oprostimo, Tila… Sve drugo…Papiri, dokumenti, sve je već sređeno… Osim nas…
Bila je suviše gorda da mu padne u zagrljaj, tim pre što ju je iznenada neodoljivo podsetio na markantnog udovca u kog se pre četiri godine zaljubila, a taj čovek je bio suviše gord da bi je u zagrljaj prihvatio…
TILA ŠEFER: Pa sve i da je kraj… Nije kraj sveta… Još ćeš ti naći naći nekog…
On se osmehnu ponovo, i dalje u onom tužnom tonalitetu, ali u nešto nežnijem akordu…
DOKTOR ŠEFER: Mislim da neću… Ni tražiti… Kako sam tebe voleo… Ne voli se jednom u životu… Tako se voli jednom u hiljadu života… Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još jednom u preostalih desetak, petnaest godina ovog…
Malo je žena koje ne bi zaplakale na to što su čule, ali baš o tome je Doktor i govorio: Malo je žena kao Tila Šefer…
TILA ŠEFER: Kao da ti nikad nisi poželeo nikog drugog?
DOKTOR ŠEFER: Naravno da jesam… Svaki normalan čovek poželi tuđu ženu… Ali se, između ostalog, naziva normalnim čovekom i zato što s tom željom ume da izađe na kraj… Za razliku od normalnog… Šnaucera, na primer?
Pogledala ga je povređeno, znala je da kao žena uhvaćena na kapljici bašte zaslužuje da bude nazvana raznim imenima, ali ju je ipak zabolelo…
TILA ŠEFER (skrhano): Nazivaš li ti to mene… Kučkom?
Nije želeo da je uvredi, bar ne na taj način, i pokajao se što je tu poslednju dominu reči okrenuo naopako…
DOKTOR ŠEFER: Ne još… Tako bih te možda nazvao da se nije umešala i ljubav… Kad se u želju uplete i ljubav… Onda ništa od ovog što sam rekao o psima i ljudima više ne važi… Izvini…
Mrzela ga je zbog te nadmoćne dobrote, znajući da ona ne bi bila takva. Zašto joj jednostavno nije lupio par pravih šamara umesto svega ovoga?
TILA ŠEFER: Ti si kriv! Da, ti! Dao si mi suviše slobode…
Doktor je pogleda, recimo, čudno, ali čim u periodnom sistemu reči bude izmišljena i reč za koju je ostavljeno prazno mesto između prekora i sažaljenja, i taj će njegov pogled biti potpuno objašnjen…
DOKTOR ŠEFER: Otilija, ti si mene potpuno zaboravila? Ko sam ja da dajem slobodu? Ja ti slobodu naprosto nisam uzeo… To je ipak nešto sasvim drugo…
Suzica je balansirala u samoj ivici njenog oka, i brzo je šmrknula, pokušavajući da je održi u ravnoteži…
DOKTOR ŠEFER: A tvoje shvatanje slobode je… Shatanje tvoje slobode… I baš te briga što ta sloboda porobljava sve slobode oko sebe… No… Izgleda da to tako i treba…
Priželjkivala je već dugo da se raziđu, da se reši njegovog cinizma, indolencije, nezainteresovanosti, ali na najteži mogući način otkrila je da je ona uzrok tog cinizma, da je indolencija u stvari zabašurena pomirenost, a da se iza nemarnog grma nezainteresovanosti kriju zvončići najistančanijih osećanja, kao stručci đurđica u skrovitoj seni jasmina…
TILA ŠEFER: Pa… Zašto mi to dopuštaš?
Doktor podiže ranac sa klupe i okači ga o rame…
DOKTOR ŠEFER: Priča počinje da se vrti u krug, Otilija… Čini se da je trenutak za velike završne reči…
Provukao je i drugu ruku kroz remen ranca, izgledao joj je odjednom kao vitez spram malog paža iz dućana sa kojim se do maločas mazila…
DOKTOR ŠEFER: Već dugo nije reč o tome šta ti ja dopuštam… Sad je već uveliko reč o tome šta ti sebi dopuštaš, moja mila…
I pored svega što je izgovorio nije u tim rečima osećala neprijateljstvo, i to ju je najviše poražavalo. Videla je da odlazi, da joj izmiče, sujeta je na juriš zauzela položaje sa kojih se ljubav povukla, i zaustila je da kaže bilo šta što će ga zadržati, ali Dr. Šefer Mlađi je bez sumnje o njoj razmišljao mnogo više nego ona o njemu, jer je tačno znao kad treba da je ućutka…
DOKTOR ŠEFER: Nemoj, Tila… Šta god da sad kažeš slagaćeš… A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje…
Prošao je mirno kapijicu, zašto je i pomislila da on ne pozna sve te prečice?
Zatvorio je vrata lako, znajući trik, i pogledao je još jednom kao da joj pokazuje kako to treba da se zatvore vrata za sobom, čula je samo njegov prvi korak, i to jedva, a onda su trava i rosa učinili svoje, što joj je tih dana bilo savršeno poznato…
Primetila je da ne oseća ništa, u jednom delu njenih grudi još je gorela strasna vatra nove ljubavi, u drugom delu počelo se razbuktavati iz starog žara, vihor očaja povezao je ta dva plamena u pomahnitali kovitlac i jednostavno više nije uspevala da ih razazna…
Pokušala je da vikne njegovo ime, ali je kao ukleta gubila dah, želela je da pođe za njim, ali ni to nije umela, pa je i klonula, upravo tako…
Da…
Upravo kao kip nesretne princeze sirene iz bajke, pognut pred nadolazećim valovima noći, i začaran, kao i sve drugo uostalom, na pustoj obali nekad raskošnog Čivutskog Vrta…
~
NIKOLA: I, nikom ništa? Sva ta zemlja, mlinovi… Niko više ni ne pominje njive plodne, vinograde…
Zastade, omaklo mu se, ali to ne bi ništa značilo da Vasa nije znao nastavak stiha…
VASA: Blagorodne? Ne, Nikola… Niko ih ne pominje… Sem tamburaša… Čuo sam, dabome… Neka ih… Takav im odgovaram… Da me vide drukčijeg, onda sami sebi ne bi odgovarali… Svako se brani kako ume…
~
NIKOLA (off): Kažu da osetiš kad nekog dragog vidiš poslednji put... Ja to tad nisam osetio, čak ni kao slutnju, ni kao najprikriveniji nagoveštaj, ali... Sledećeg proleća je novi rat zašenlučio i našim poljima, ispreturajući opet i granice i ljude, u svom tom džumbusu i neki stihovi iz one pesme prebegli su u stvarnost, i... Otad više nisam video Vašu Ladačkog...
NIKOLA (off): Što ni slučajno ne znači da više nikad ni neću...
~

 


(Visited 363 times, 1 visits today)