Đorđe Balašević – Na Bogojavljensku Noć (verzija 2) / Album: Ostaće okrugli trag na mestu šatre (2002.) Tekst pesme:
Na bogojavljensku noć…
Olba se dotače, lome se pogače, a venci smokava i praporci se pokače u prednjoj sobi mog baće.
Čudo je navike moć…
Društvo se sastalo, kao pod zastavom, pod istom ikonom za dugim crnim švapskim astalom što pamti svadbe i daće.
Uglavnom gostujem kod kuće, al’ moju narav pamte tu…
Brbljaju svašta pred svanuće, al’ čak ni pripiti ni da pomenu nju.
Na bogojavljensku noć…
Crkvene pesmice, sveće i kresnice i uvek stave odveć onih glupih suvih grožđica u česnice…
Al’ to je tako i amin.
Čudo je prošlosti moć.
Prate me duhovi ko gladni vukovi a moje vreme tinja kao stari trupac bukovi još jutros gurnut u kamin.
Ruža je pupila na mrazu…
I, što bi rekao moj kum: „Vuče te đavo na tu stazu,
a ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum“.
Oni ne pričaju o njoj a ja se ne raspitkivam.
Ukrstim politru i noć i na taj krst se, tu i tamo, prikivam.
Već me i Dunav pretiče, moja me senka spotiče…
Al’ ništa me se ne tiče i malo šta me pomera i dotiče…
Sem možda nje…
Na bogojavljensku noć…
Društvo sa studija, vašar starudija, nastavnik ruskog, šveroš, neki sitni privatnik i opštinski sudija.
I svi smo na „Pomoz’ Bože“…
Silna je ljubavi moć…
U jutra besana jos dođe nezvana i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama…
Al’ to je sve što mi može.
Već me Dunav pretiče, već me senka spotiče.
Ništa me se ne tiče, ništa me ne dotiče.
Nikad ne pričaju o njoj a ja se ne raspitkivam.
Ukrstim politru i noć i na taj krst se, tu i tamo, prikivam.
Već me i Dunav pretiče, moja me senka spotiče…
Al’ ništa me se ne tiče i malo šta me pomera i dotiče…
Nikad ne pričaju o njoj a ja se ne raspitkivam.
Ukrstim politru i noć i na taj krst se, tu i tamo, prikivam.
Već me i Dunav pretiče, moja me senka spotiče…
Al’ ništa me se ne tiče i malo šta me pomera i dotiče…
Sem možda nje.