Đorđe Balašević – Još jedan dan bez nje (1979)
Kroz maglu i kišu, iznenađen jutrom,
tiho nestaje san.
Kao pahulja, znaš, kad doleti na dlan.
Telefon me budi, i otvaram oči,
(neki nepoznat glas),
Neka curica pita: “Ima l´ nade za nas?“
A nad Novim Sadom, vetar nosi oblake,
počinje još jedan dan bez nje.
Dok čekam autobus na Trgu slobode
bivam zbunjen na tren:
Jedan široki korak, al´ ipak nije njen.
Kod pošte me sreću četiri oka
Neki otac i sin:
To je čika što peva „Oprosti mi Katrin“.
A nad Novim Sadom vetar nosi oblake,
protiče još jedan dan bez nje.
Kod „Mileta Pice“ je uveče gužva.
Često navratim tu.
Mnoga poznata lica, al´ ne vidim nju.
I, neko mi kaže: „Ej, strašna ti pesma
za košarkaški tim.
Čujem, poznaješ Kiću, daj, upoznaj me s njim“.
A nad Novim Sadom vetar nosi oblake,
prolazi još jedan dan bez nje.
Maj, 1979.