Dve kuće dalje, naime, živela je Mileva Marić, tajnooka trgovčeva kći, kojom je Ajnštajn bio oženjen, i s kojom je u par navrata boravio u Kisačkoj 20. Čuvši za priču o njima, pretražio sam puno knjiga tragajući za slikom rospije kakve već matematičarke mogu biti, ali na kraju me je, sa izbledele stranice enciklopedije, jedan setni portret u čipkastoj bluzi ukorio svojom lepotom…
Bila je lepa na onaj tihi, vanvremenski način… Njen nesretni život bio je pesma u dolini gluvih…
U Kisačkoj i okolnim uličicama neke žene i danas žive na kratkom lancu, kontinenti im se prostiru od bašte do kapije, od rerne do užeta za veš, a Ona je još rođendan dvadesetog veka proslavila u Cirihu, radeći domaće zadatke svom razmaženom Albertu, i učeći nadobudne mlade Švicere formulama kojima niko od njihovih sunarodnika nije umeo da ih nauči…
Odjahala je predaleko ispred svog plemena, kao mladi neustrašivi izvidnik, horizont Budućnosti je mamio svojim magnetnim plavetnilom, a viseći mostovi kojih je puno na tom putu, nepovratno su se obrušavali za njom… I kažnjena je zbog svoje lude hrabrosti. Kažnjena time da se Horizont večito širi, a ona večito luta po stepama Usamljenosti…
U njenoj kući odavno žive neki drugi ljudi, u njenom plemenu je Račun i dalje najviša matematika…
Neprilagodivi su bili prezauzeti nazivanjem ulica po svojim herojima, rekama i planinama, i pazeći da ne uvrede osmo koleno Obrenovića i Karađorđevića, Ajnštajna nisu ni uzeli u obzir, a jedan slepi krak betonske periferije, koji se kao žila upliće u pasuljišta i polja kupusa oko Veternika velikodušno su nazvali po Milevi Marić…
– Đorđe Balašević Jedan od onih života