Fjodor Mihajlovič Dostojevski – ZLOČIN I KAZNA (Odlomci)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – ZLOČIN I KAZNA (Odlomci)

  • Posted on: 23/07/2019
  • By:

Citati (odlomci) iz knjige ZLOČIN I KAZNA – Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Patnja i bol su samo za široku svest i dubokio srce. Zaista veliki ljudi nose veliku tugu.
*
Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što prije, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovjek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smijem li se usuditi da uzmem ili ne smijem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?
*
– Ali ti ne možeš izdržati, pa ako ostaneš sama, poludećeš, kao i ja…
– Niko, niko na svetu nije sada nesrećniji od tebe…
– Ti me, dakle, nikad nećeš ostaviti, Sonja? – zapita Raskoljnjikov, gledajući je gotovo kao da se nada.
– Neću, neću nikada i nigde! – uzvikne Sonja.
– Ja ću za tobom, svuda ću za tobom!
*
Svako se o sebi stara i najveselije živi onaj koji najbolje sam sebe prevari.
Ha-ha!
Ta što ste se vi tako do guše zaglibili u vrlinu?
*
Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom, jer ta slika božanske ljubavi i jeste vrhunac ljubavi na zemlji. Volite sve što je bog stvorio, i celinu i svako zrnce peska. Svaki listak i svaku zraku božju volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Ako budeš voleo svaku stvar, shvatićeš i tajnu božiju u stvarima. Shvatićeš jednom i počećeš je neumorno saznavati sve dalje i više, svaki dan. I najzad ćeš zavoleti svet apsolutnom, vasionskom ljubavlju. Životinje volite: njima je bog dao klicu misli i radost nepomućenu. Nemojte im je mutiti, ne mučite ih, ne otimajte im radost, ne protivite se misli božjoj. Čoveče, ne gordi se nad životinjama: one su bezgrešne, a ti, sa svojom veličinom, prljaš zemlju svojom pojavom na njoj i za sobom ostavljaš svoj prljavi trag avaj, skoro svaki od nas! Volite naročito decu, jer ona su takođe bezgrešna, kao anđeli, i žive radi ushićenja našeg, radi očišćenja srca naših i kao izvesni putokaz naš. Teško onom ko uvredi dete!
*
A osim toga, da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubedjenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.
*
Na kakav korak hoću da se odlučim, a kakvih se sitnica bojim!” pomisli s čudnim osmehom. Hm…da…sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka…to je aksiom… I zanimljivo je čega se ljudi najviše boje!… Novog koraka i svoje nove reči najviše se boje…
*
Na svetu nema ničega težeg od iskrenosti, niti ičega lakšeg od laskanja. Ako je u iskrenosti samo jedan stoti deo note lažan, odmah se javlja disonanca, a za njom – skandal. A ako je u laskanju sve do poslednje note neiskreno, ono je i tada prijatno i sluša se sa zadovoljstvom, makar i sa grubim zadovoljstvom, ali sa zadovoljstvom. I ma kako laskanje bilo grubo, u njemu obavezno bar polovina izgleda istinita. I to važi za sve stepene obrazovanja i za sve društvene slojeve.
*
Siromaštvo nije greh,to je istina. Znam ja da ni pijanstvo nije vrlina… ali beda, beda je porok. U siromaštvu vi još možete sačuvati svoju plemenitost urođenih osjećanja, a u bedi nikada i niko… Bedu čak ni batinama ne izgone, nego iz ljudskih društava metlom metu da bi bilo još uvredljivije i to je pravedno… jer u bedi ja sam spreman da vređam sam sebe. I otud piće…
*
Ne pomaže mi pamet – a eto,pomaže đavo!
*
– A! Forma nije dobra, forma nije estetska! A ja apsolutno ne razumem: zašto se više poštuje kad tamaniš ljude bombama, ili po pravilima opsade? Estetska bojazan je prvi znak nemoći … Nikad, nikad jasnije nisam to uviđao nego sad, i bolje nego ikad vidim da nisam učinio zločin! Nikad, nikad nisam bio jači i ubeđeniji u to nego sad!
*
O deci ćemo porazgovarati kasnije, a sad ću da se pozabavimo rogovima! Priznajem, to mi je slaba tačka. Taj gadni, husarski, Puškinov izraz ne da se čak ni zamisliti u budućem rečniku. I šta to znači – rogovi? O, kakva zabluda! Kakvi rogovi! Otkud rogovi? Kakva glupost! Njih naprotiv, u gradjanskom braku neće biti! Rogovi su samo prirodna posledica svakog zakonitog braka, tako reći njegova popravka, protest, te i u tom smislu uopšte nisu ponižavajući. I ako ja nekad (pretpostavljam i tu besmislicu) budem u zakonitom braku, biće mi čak dragi ti vaši prokleti rogovi; ja ću tada reći svojoj ženi: ,,Prijatelju moj, dosad sam te voleo, a sada te i poštujem, jer si bila sposobna da protestuješ!” Vi se smejete? To je zato što niste u stanju da se otresete predrasuda! Dodjavola, ja razumem u čemu je neprijatnost kad čoveka prevare u zakonitom braku, ali to je samo podla posledica podlog položaja u kome su poniženi i muž i žena. A kad se rogovi nabiju otvoreno, kao u gradjanskom braku, onda oni ne postoje, oni se ne mogu zamisliti, čak gube i naziv rogova.
Naprotiv, vaša žena će vam time samo dokazati koliko vas poštuje, smatrajući da ste nesposobni da se protivite njenoj sreći i da ste toliko uzdignuti da joj se nećete svetiti zbog novog muža. Dodjavola, ja ponekad mislim kad bi mene udali, pih! kad bih se ja oženio (gradjanskim ili zakonitim brakom – svejedno), ja bih, čini mi se, sam doveo svojoj ženi ljubavnika, ako ga zadugo ne bi imala. ,,Prijatelju moj, rekao bih, ja tebe volim, ali pored toga želim da ti mene i poštuješ, i evo ti!”
Je li pravilno, govorim li pravilno?…
*
– Ja sam se onda dosetio, Sonja – nastavi on ushićeno, – da se vlast daje samo onome ko se usudi da se sagne i da je uzme. Tu se traži jedno, samo jedno: treba smeti! I meni tada sinu jedna misao, prvi put u životu, koja nikom i nikada pre mene nije došla na um! Meni je odjednom sinula jasno kao sunce: kako to da niko dosad nije smeo, niti sme da, prolazeći pored sve ove besmislice, uzme prosto naprosto sve to za rep i baci do djavola! Ja … ja sam zaželeo da se usudim i ubio sam … samo sam želeo da se usudim, Sonja, eto to je sav uzrok!
*
“Baba je glupost”! mislio je vatreno i u zanosu. “Baba je možda, i pogreška; ali nije stvar u njoj, – baba je bila samo bolest … ja sam želeo da što pre prekoračim … nisam ja ubio čoveka, – ubio sam načelo! Načelo sam ubio, – ali nisam prekoračio, ostao sam na ovoj strani … Jedino sam to i umeo: da ubijem! Ali, izgleda da čak ni to nisam umeo … Načelo?
Da, da “pljujem ja na to”! Izgubili ste veru i mislite da vam ja otvoreno laskam; a zar ste mnogo živeli? Mnogo li razumete? Izmislio čovek teoriju, pa ga sad stid što nije uspelo, što uopšte nije ispalo originalno! Ispalo je podlo, – to je istina, ali ipak vi niste ovejani podlac. Uopšte niste takav podlac! Bar niste dugo sami sebe magarčili, odmah ste do krajnjih granica došli! Za koga vas smatram? Ja vas smatram za jednog od onih kome, makar creva iz utrobe sekao, on će stojati i sa osmehom gledati na dželate, – ako samo nađe veru ili Boga.
Nađite, dakle, pa ćete živeti.
*
Ispadalo je da sam cepao svoj kaput napola, delio ga sa svojim bližnjim, i obojica smo ostajali upola goli, po ruskoj poslovici: “Ako poteraš odjednom nekoliko zečeva, nećeš nijednog stići”. A nauka govori: voli, pre svega, samog sebe, jer se sve na svetu zasniva na ličnom interesu. Ako zavoliš samoga sebe, obavićeš svoje poslove kako treba i kaput će ti ostati čitav. A ekonomska istina dodaje: što je više u društvu uredjenih privatnih poslova, i tako reći, čitavih kaputa, to društvo ima više čvrstih osnova, i time se pre u njemu sredjuje i opšta stvar. Znači kad tečem jedino i isključivo za sebe ja baš time kao da stičem za sve i imam za cilj da moj bližnji dobije nešto više od pocepanog kaputa, i to ne od privatnog pojedinačnog milosrdja, već usled sveopšteg napretka.
*
Misao je prosta, ali nam, na žalost, dugo nije padala na pamet, potisnuta u zasenak ushićenjem i sanjarenjem, a izgleda ne treba mnogo oštroumlja pa da se čovek doseti …
*
..što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kazu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezni biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponizilo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojecćg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu…
… Prva kategorija je uvek – gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.
*
Sposobnost za rad se stiče teško – i ne pada sa neba tek onako…. A mi smo skoro dvjesta godina od svakog rada odučavani… Ideja, najposijle, ima; one se rasprostiru – ima i želje za dobrim, premda je ona djetinjasta; naći će se čak i poštenja,… kraj svega toga što je odasvud nagrnuo silan lopov, ali sposobnosti za rad ipak nema!”…
*
A osim toga, da bi netko upoznao bilo kojeg čovjeka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u preduvjerenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovjek nepristrano sudio o nekim ljudima, on unaprijed treba da se odrekne izvjesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.
*
Sirotinja nije greh, to je istina. Znam ja da ni pijančenje nije vrlina, i utoliko pre … Ali beda, poštovani gospodine, beda je – porok.
U sirotinji čovek još može sačuvati plemenitost urodjenih osećanja, a u bedi niko i nikad. Bedu čak ni batinom ne teraju, nego metlom čiste iz ljudskog društva, da bude što uvredljivije; i to je pravedno, jer u bedi ja sam prvi gotov da sam sebe vređam. I otud – piće!
*
Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ništa lakše od laskanja.