Ознака: Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – MLADIĆ (MOMČE) odlomci

MLADIĆ (u nekim prevodima i MOMČE) (rus. Подрóсток) je roman Fjodora M. Dostojevskog, koji je počeo da piše početkom 1874. godine, a završio ga je u jesen 1875. godine. Roman je objavljen te iste godine u časopisu „Otadžbinski zapisi“.

Odlomci iz romana:

Ne mogavši da se savladam, sedoh da napišem ovu istoriju mojih prvih koraka u životu, iako sam mogao proći i bez toga… Jedno znam pouzdano: nikad neću sesti da pišem svoju autobiografiju, pa makar živeo i do sto godina. Mora čovek biti baš bedno u sebe zaljubljen, pa da bez stida piše sâm o sebi.

~
Istina, u žene se ništa ne razumem, a i neću da razumem, jer sam se zarekao da celoga života neću za njih da znam. Ali ipak znam pouzdano da ima žena koje mogu da zavedu svojom lepotom ili čime bilo, na jedan pogled; a druge žene potrebno je pola godine proučavati pre nego što se sazna šta ima u njima: i da čovek prouči takvu ženu i da se u nju zaljubi malo je da je samo vidi i malo je da bude samo gotov na sve, nego je potrebno, povrh svega, da ima i nekog talenta.

U to sam uveren mada ništa ne znam, i ako nije tako, onda bi trebalo sve žene svesti na stepen prostih domaćih životinja, i samo ih u tom obliku držati kod sebe; može biti da bi to vrlo mnogi rado hteli.

~
Jedan vrlo uman čovek rekao je, između ostaloga, da ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: „Zašto je neophodno potrebno biti plemenit?“ Vidite, ima tri vrste podlaca na svetu: prvo, naivni podlaci, to jest, oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost; zatim, podlaci koji se stide svoje sopstvene podlosti, ali ipak je ne napuštaju; i najzad, prosto podlaci, čistokrvni podlaci.

~
— Dragi prijatelju, — voleti ljude takve kakvi su, to je nemoguće. A ipak moraš. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno, moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi svojoj niski, i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Negde u Koranu naređuje Alah proroku da na „nepokorne“ gleda kao na miševe, da im čini dobro i da prođe mimo. Ovo je malo gordo, ali tačno. Budi u stanju da ljude prezireš čak i tada kad su dobri, jer tad su najčešće i rđavi. O, dragi moj, to sam ti rekao sudeći po sebi! Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne, — svejedno. Ljubiti bližnjega svoga, a ne prezirati ga, — to nije moguće. Po mom mišljenju, čovek je rođen sa fizičkom nemogućnošću da voli svoga bližnjega. Tu mora biti da ima neka greška u rečima još od početka, i „ljubav prema ĉoveĉanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši — (drugim reĉima, sebe si sam stvorio, te i ljubav prema sebi samom), — i koga, prema tome, nikada neće ni biti u stvari.
— Nikada neće ni biti?
— Dragi prijatelju, slažem se da bi to bilo malo glupo, ali to nije moja krivica; a pošto me pri stvaranju sveta nisu pitali za savet, to i ja za sebe zadržavam pravo da u tom pogledu imam svoje mišljenje.

~
— Znaš li ti, dragi mladiću, — poče on opet kao da produžuje pređašnji govor: — znaš li ti koja je granica sećanja na čoveka na ovom svetu? Granica ljudskoga sećanja postavljena je na sto godina. Sto godina posle smrti, čoveka još mogu da pamte njegova deca ili njegovi unuci koji su mu videli lice, a posle toga, ako se i može da produži sećanje na njega, to je samo usmeno, misleno, jer su otišli svi koji su mu videli živ lik. I zarašće mu grob travom, oblupiće se na njemu beli nadgrobni kamen, i zaboraviće ga svi ljudi, i samo njegovo potomstvo, zaboraviće mu docnije i ime, jer samo malo ljudi ostaje u uspomeni ljudskoj — ali i ne mari! Makar me i zaboravili, mili moji, ali ja ću vas voleti i iz groba. Čuću, deco, vaše vesele glasove, čuću korake vaše na grobovima vaših očeva o zadušnicama; živite još na sunašcu i radujte se, a ja ću se za vas pomoliti Bogu, u snu ću vam dolaziti… svejedno — i posle smrti traje ljubav!…

~
Dragi moj — poče on opet zamišljeno i s osmehom — ja smatram da je bitka gotova i da se borba svršila. Пosle psovki, bacanja blatom i ismevanja, nastalo je zatišje, i ljudi su ostali sami, kao što su i želeli: velika ranija ideja ih je napustila; veliki izvor snage, koji ih je hranio i grejao, nestajao je kao ono sunce na slici Kloda Lorena, samo što je ovde već počinjao poslednji dan čovečanstva. Tada odjednom ljudi uvideše da su ostali potpuno sâmi, i odjednom osetiše da su velika siročad. Dragi moj mali, ja nikad nisam mogao da zamislim ljude da su neblagodarni i glupi. Uveren sam da će ljudi, kad osete da su ostali siročad, početi da se međusobno približuju jedni drugima tešnje i s većom ljubavi; uhvatiće se za ruke, uviđajući da su sad jedan drugome sve! Iščezla bi velika ideja besmrtnosti, i nastupila potreba da se čime zameni; ceo onaj veliki suvišak ljubavi prema Onome koji je bio Besmrtnost, okrenuće se kod svih ljudi prema prirodi, svetu, ljudima, svakom živom stvoru. Zavoleće zemlju i život neiskazano, ukoliko više budu postepeno bili svesni svoje prolaznosti i konačnosti; voleće nekom naročitom, ne pređašnjom ljubavlju. U prirodi će otkriti pojave i tajne kakve pre nisu ni slutili, jer su sad uzeli da posmatraju prirodu drugim očima, pogledom ljubavnika na ljubljenu ženu. Kad se probude, potrčaće da se međusobno izljube, pošto će biti svesni da su dani njihovi kratki, i da im taj život na zemlji jedino ostaje. Radiće jedan za drugoga, i svak će svoje deliti s drugim, i tim samim će biti srećan. Svako dete će znati da su mu svi na zemlji kao i otac i majka. „Neka sutra bude moj poslednji dan, misliće ljudi posmatrajući zalazak sunca — ne mari, ne mari što ću ja umreti, kad ostaju svi ostali, a posle njih njihova deca‘\ — I ta misao: da će ostati ostali, koji će se svi međusobno voleti, i drhtati jedan nad drugim, zamisao o viđenju posle smrti. O, požuriće oni da vole, da bi utolili veliku tugu u svome srcu. Biće gordi i drski za sebe, ali krotki jedan prema drugom; svak će drhtati za život i za sreću svačiju. Biće nežni jedan prema drugom, i neće se zbog toga stideti, kao sad, i milovaće se kao deca. Pri susretu će se gledati dubokim i mislenim pogledom, i u njihovim pogledima biće ljubav i tuga… — Dragi moj — prekide on sam sebe s osmehom — sve je to samo fantazija, neverovatna fantazija; ali mi je ipak dolazila pred oči vrlo često, zato što bez nje u svome životu nisam mogao da budem, i nisam mogao da o njoj ne mislim. Ne govorim o svojoj veri: moja vera je velika, ja sam deist, filosofski deist, kao i cela naša hiljada što je, po mom mišljenju, ali… interesantno je da sam svoju sliku završavao uvek sa viđenjem, kao u Hajneovom „Hristu na Baltičkom moru‘! Ne mogu da ga obiđem, ne mogu da ga, na kraju, ne zamislim usred ljudi koji su ostali siročad. On im dolazi, pruža im ruke i govori: „Kako ste mogli da me zaboravite?“ I tad bi im svima padala koprena s očiju, i odjeknula bi zanosna himna novog i poslednjeg uskrsnuća…

~

— Dragi prijatelju, obraćam ti pažnju na ovu ĉudnu stvar: svaki Francuz može služiti ne samo svojoj Francuskoj, nego i celom čovečanstvu, ali pod jednim uslovom: da ostane što više Francuz; isto tako i Englez i Nemac. Jedino je Rus, i to još u naše vreme, dakle još mnogo pre no što se bude sveo opšti račun — već stekao sposobnost da bude u najvećoj meri Rus baš tada kad je u najvećoj meri Evropljanin. U tome i jeste bitna nacionalna razlika između nas i svih ostalih, i u tom pogledu smo mi nešto potpuno zasebno. U Francuskoj sam Francuz, sa Nemcem sam Nemac, sa antičkim Grkom sam Grk, i, tim samim, u najvećoj meri Rus. Tim samim sam pravi Rus, i u najvećoj meri služim Rusiji, zato što nosim njenu glavnu misao, ja sam pionir te misli. Ja sam tada emigrirao, ali da li sam time napustio Rusiju? Nisam, ne, samo sam produžio da joj služim. Mada nisam ništa radio u Evropi, mada sam otputovao samo da se skitam (i znao sam da idem samo da se skitam) dovoljno je bilo što sam putovao sa svojom mišlju i sa svojom svešću. Nosio sam sobom rusku tugu. O, nije mene tada uplašila samo prolivena krv, ni Tiljerije, nego sve što će morati posle toga da dođe… Imaju ti narodi još dugo da vode međusobnu borbu, zato što su još odveć Nemci i odveć Francuzi, i što još nisu završili svoj zadatak u tim ulogama. I dotle me je žao te pogibje. Rusu je Evropa isto toliko mila kao i Rusija: svaki mu je kamen u njoj mio i drag. I Evropa nam je bila otadžbina isto tako kao i Rusija, još i više! Ne može se Rusija više voleti nego što je volim ja, ali nikad nisam sebi prebacivao što su mi Mleci, Rim, Pariz, riznice njihove nauke i umetnosti milije nego Rusija. Da, Rusima je milo to staro tuđe kamenje, ta čuda staroga Božjega sveta, ti komadi svetih čudesa; čak je njima to milije nego samim Evropljanima! Evropljani sad imaju druge misli i druge osećaje, i to staro kamenje je za njih izgubilo vrednost… Tamo se konservativci bore samo za svoj opstanak; a i petrolejci se otimaju samo za pravo na zalogaj. Jedino Rusija živi ne za sebe, nego za misli; i, priznaćeš, dragi prijatelju, da je važna stvar što Rusija živi evo već gotovo jedan vek, ne za sebe, nego samo za Evropu! A oni ostali? O, njima je suđeno da pretrpe strašne muke pre nego što stignu u Carstvo Božje.

~
A to, da čovek bezuslovno usreći makar jedno biće za svoga života, i to ne samo praktički, nego stvarno, ja bih naredio da to bude dužnost svakog inteligentnog ĉoveka; baš kao što bih uneo u zakon da se natera svaki seljak da zasadi bar jedno drvo u svom životu, s obzirom na opustošene šume u Rusiji; uostalom, jedno drvo bi bilo malo; moglo bi se narediti: svake godine po jedno drvo. Viši čovek, umno razvijen čovek, koji ide za višom idejom, često se sasvim odvoji od stvarnosti, postaje smešan, ćudljiv i hladan, čak, mogu da ti kažem, i glup; i to ne samo u praktičnom životu nego, na kraju krajeva, glup i u svojim teorijama. I zato bi obaveza: da bude aktivan praktički, i da usrećava bar jedno biće — popravila sve, i osvežila bi i samoga usrećitelja. Kao teorija ovo je vrlo smešno, ali kad bi se pretvorilo u praksu i prešlo u običaj, ne bi nimalo bilo glupo.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Mladić (Momče)

Izvor i foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Nikolaj Vasiljevič Gogolj


Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь; Veliki Soročinci, 1. april 1809 — Moskva, 4. mart 1852) je pisao prozu, poeziju, drame, književnu kritiku, prevodio, slikao, predavao istoriju… Na njegov književni rad presudno je uticalo prijateljstvo sa Puškinom, a on je sam izvršio veliki uticaj na potonje ruske pisce. Dostojevski je rekao: „Svi smo mi izašli iz Gogoljevog Šinjela„. Iako nije dugo živeo, jedan je od najvećih ruskih pisaca 19. veka. Na srpski jezik je prvi put preveden 1856. godine, a među njegovim prevodiocima bili su Laza Lazarević, Milovan i Stanka Glišić, Stanislav Vinaver…

„Evo u čemu je tajna zdravlja: biti što je moguće više spokojan, nastojati da budeš što nestašniji i veseliti se koliko možeš, sve dok ne malakšeš, čak iako nije uvek baš veselo; i uvek se sećati mudrog pravila da je sve, zapravo, svejedno.“ – N. V. Gogolj

VEČERI U SEOCETU KRAJ DIKANJKE

Dela

Poezija
Ganc Kuhelgarten (1829)

Pripovetke i romani
Večeri u seocetu kod Dikanjke (1831-1832)
Zbirka Mirgorod (1835)
Taras Buljba (1835, 1842)
Peterburške priče
Nos (1836)
Šinjel (1842)
Portret
Mrtve duše (1842)

Drame
Ženidba (1833)
Revizor (1836, 1842)

Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Tolstoj o Dostojevskom

Lav Nikolajevič Tolstoj o Dostojevskom (iz pisma N. N. Strahovu):

„Kako bih voleo da mogu da iskažem sve ono što osećam o Dostojevskom. Opisujući svoja osećanja, vi ste izrazili delom i moja. Ja nikad nisam video ovog čoveka i nikad nisam došao u neposredan dodir s njim, a kada je, iznenada, umro, shvatio sam da mi je bio najbliži, najdraži, najpotrebniji čovek. I nikada mi nije padalo na pamet da se poredim s njim, nikada. Sve što je on radio (ono pravo, dobro što je radio) bilo je takvo da što više toga uradi, ja se osećam bolje.

Umnost tuđa u meni izaziva zavist, um — takođe, a delo srca — samo radost. Ja sam njega zaista smatrao svojim prijateljem i mislio sam da ćemo se svakako sresti, da do sada nije bilo prilike, ali da je to neminovno. Kad iznenada čitam — umro je. Kao da mi se tlo izmače pod nogama. Uznemirih se, a onda shvatih da mi je bio drag, te zaplakah, i sad još plačem. Nedavno, pre njegove smrti, čitao sam Ponižene i uvređene i bio sam ganut.“

A u drugom, ranijem pismu:

„Ovih dana čitao sam Mrtvi dom. Mnogo toga sam zaboravio, ponovo sam čitao i ja ne znam bolju knjigu u čitavoj novijoj književnosti, uključujući i Puškina. Nije tu stil, već je tačka gledišta čudesna: iskrena, prirodna i hrišćanska. Dobra, poučna knjiga. Uživao sam ceo jučerašnji dan kako odavno uživao nisam. Ako vidite Dostojevskog, recite mu da ga volim.“

Izvor: Facebook, Ruski pisci

Meša Selimović o Dostojevskom, knjizi DERVIŠ I SMRT, ljubavi, smrti, smislu života, čitaocima…

Meša Selimović o piscima koje izdvaja i najviše voli, o knjizi DERVIŠ I SMRT, o smislu života, čitaocima… Audio zapis iz 1974. godine, sa Mešom Selimovićem razgovarala je Nada Marinković, novinarka. Pitanja:

1. Postoji li pisac, postoji li knjiga koju biste Vi posebno izdvojili kao presudnu u formiranju Vaše književne ličnosti? 00:07

2. U čemu leži uspeh knjige DERVIŠ I SMRT? 01:05

3. Koliko ima autobiografskog u Vašim delima? 03:06

4. O ljubavi, smrti, smislu života… 04:20

5. Da li mislite na čitaoca dok radite? 06:41

Postoji li pisac, postoji li knjiga koju biste Vi posebno izdvojili kao presudnu u formiranju Vaše književne ličnosti?

– To je Dostojevski. To je „Zločin i kazna“, roman koji je cio moj život preokrenuo i usmerio… I posle toga za mene više ne postoji pisac tog ranga, tek mi se Tomas Vulf prikazao u sličnom svjetlu kao Dostojevski. Naravno, ima mnogo pisaca koje volim, ali to su dva pisca koja izdvajam između svih. – Meša Selimović

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – ZAPISI IZ PODZEMLJA

Citati (odlomci) iz knjige ZAPISI IZ PODZEMLJA – Fjodor Mihajlovič Dostojevski

I autor Zapisa i sami Zapisi su, prirodno, izmišljeni. Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu, kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo. Hteo sam da prikažem publici, jasnije nego što se to obično radi, jedan od karaktera nedavne prošlosti. To je jedan od predstavnika pokolenja koje još živi.

U ovom odlomku, nazvanom „Podzemlje“, ta ličnost se predstavlja čitaocima, izlaže svoja shvatanja i kao da želi da pokaže uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini. Sa narednim odlomkom počeće pravi Zapisi te ličnosti o nekim događajima iz njenog života.

(Fjodor Dostojevski)

Dovoljno sаm obrаzovаn dа ne budem sujeverаn, аli sаm ipаk sujeverаn.

Jа ne sаmo dа nisаm umeo dа postаnem zаo već nisаm uopšte umeo dа postаnem bilo štа: ni zаo, ni dobаr, ni podlаc, ni pošten, ni junаk, čаk ni insekt. I eto, sаd tаvorim poslednje dаne u svom kutu, drаžeći sebe zlobnom utehom kojа ničemu ne vodi: dа pаmetаn čovek doistа i ne može postаti nešto, to može sаmo budаlа. Dа, čovek devetnаestog vekа morа, i čаk morаlno je obаvezаn, dа bude, uglаvnom, beskаrаkterno stvorenje; а čovek koji imа kаrаkterа i rаdi — većinom je ogrаničen.

Reći ću vаm otvoreno i svečаno dа sаm mnogo putа želeo dа postаnem insekt. Ali, čаk ni togа nisаm bio dostojаn. Kunem vаm se, gospodo, dа je snаžno sаznаnje — bolest, prаvа i istinskа bolest. Zа svаkodnevni ljudski život bilа bi dovoljnа i običnа svest, to jest, zа polovinu ili četvrtinu mаnjа od one porcije kojа sleduje obrаzovаnom čoveku nаšeg nesrećnog devetnаestog vekа, čoveku koji, pored sveg ostаlog, imа i tu nesreću dа stаnuje u Petrogrаdu, nаjаpstrаktnijem i nаjfаntаstičnijem grаdu nа celoj kugli zemаljskoj. (Imа grаdovа fаntаstičnih i nefаntаstičnih.)

Štа li civilizаcijа oplemenjuje u nаmа? Civilizаcijа stvаrа u čoveku sаmo mnogostrаnost osećаnjа i… аpsolutno ništа više. A tokom rаzvitkа te mnogostrаnosti čovek će, moždа, i dotle doterаti dа će pronаći nаslаdu i u prolivаnju krvi. Jer to se njemu već dešаvаlo! Jeste li primetili dа su nаjsuptilniji krvoloci bili skoro svi odredа nаjcivilizovаnijа gospodа, kojimа rаzne Atile i Stenjke Rаzini nisu dorаsli ni obuću dа čiste, а što nisu tаko jаko upаdljivi kаo Atilа i Stenjkа Rаzin, to je sаmo zаto što se često sretаju, što su suviše obični i oči su nа njih nаvikle.

Osim čitаnjа, nije bilo zа mene nikаkvog izlаzа, to jest ničegа u svetu oko mene što bih mogаo poštovаti i što bi me privlаčilo.

I što je glаvno — obrni, okreni, mozgаj, uvek ispаdа dа sаm pre svegа jа kriv zа sve i, što je nаjgore, kriv bez krivice, tаko reći po zаkonimа prirode. Prvo, zаto što sаm pаmetniji od svih ljudi svoje sredine. (Stаlno sаm smаtrаo sebe zа pаmetnijeg od svoje okoline i ponekаd sаm se, verujete li, čаk stideo togа. U nаjmаnju ruku, celog životа sаm gledаo nekаko u strаnu, nisаm mogаo dа gledаm ljudimа prаvo u oči.) Dаlje, kriv sаm i zаto što, kаd bi u meni i bilo velikodušnosti, imаo bih sаmo više muke, svestаn njene potpune beskorisnosti.

O, gospodo, ja sebe možda samo zato i smatram pametnim čovekom što celog života nisam mogao ništa ni da počnem ni da završim. Neka sam brbljivac, bezopasni i dosadni brbljivac, kao i svi mi. Šta da se radi ako je jedini zadatak svakog pametnog čoveka – brbljanje, naime, svesno presipanje iz šupljeg u prazno.

Neosporno je da čovek voli da gradi i da krči puteve. Ali zašto onda tako strasno voli i rušenje i haos?

Poznavao sam jednog oca koji je bio strog i surov čovek, ali pred kćerkom je klečao, ruke i noge joj ljubio, nije mogao da je se nagleda. Zaista! Ona igra na zabavi, a on stoji po pet sati na jednom mestu i ne skida pogleda s nje. Poludeo je za njom; i ja to shvatam. Noću, ona, umorna, tvrdo spava, a on se probudi i ode da je zaspalu ljubi i prekrsti. On ide u prljavom kaputu, tvrdica je u svemu, a njoj kupuje od poslednjih para, daje bogate poklone, i kako se raduje kada joj se poklon svidi. Otac uvek više voli kćerke nego majka.

Ako ostаnemo sаmi sа sobom, bez knjigа. Mi ćemo se odmаh zаplesti, izgubiti — nećemo znаti kome dа se pridružimo, čegа dа se pridržаvаmo, štа dа volimo, а štа dа mrzimo, štа dа poštujemo i štа dа preziremo. Nаmа je čаk teško i dа budemo ljudi, prаvi ljudi od krvi i mesа. Stidimo se, smаtrаmo to zа srаmotu i upinjemo se dа budemo neki nereаlni „svečovek”. Mi smo mrtvorođenčаd, odаvno se već i ne rаđаmo od živih očevа, i to nаm se sve više i više sviđа. Prilаgođаvаmo se ukusu. Uskoro ćemo izmisliti dа se rаđаmo nekаko od ideje. Ali dostа — neću više dа pišem „iz podzemljа”.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – BIOGRAFIJA


Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.

On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.

Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju.

Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“.
Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći” u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi. Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“. Smrtna kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu.

Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.

Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se.
Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede. Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao. U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.

Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh.

Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima. Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi.

Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi.

Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga.

Izvor: Vikipedija

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – BRAĆA KARAMAZOVI (Odlomci)

Citati (odlomci) iz knjige BRAĆA KARAMAZOVI – Fjodor Mihajlovič Dostojevski (Ф. М. ДОСТОЕВСКИЙ – БРАТЯ КАРАМАЗОВЫ 1879-1880.)

Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane: ako li umre, mnogo roda rodi. (Jevanđelje po Jovanu XII, 24)

Čovek se zaljubi u kakvu bilo lepotu, u telo žensko, ili čak u jedan deo ženskog tela (to samo sladostrasnik može razumeti), pa će dati za to rođenu decu, prodaće oca, mater, Rusiju i otadžbinu; iako pošten, poći će i ukrasti; iako smiren – zaklati; iako veran – izneveriće. Pesnik ženskih nogu, Puškin, nožice je u stihovima opevao; drugi ih ne opevaju, ali ne mogu da pogledaju u nožice bez drhtavice. Nego, ne samo nožice… Tu ti, brate, prezrenje ne pomaže;

Ali zaljubiti se, ne znači voleti. Zaljubiti se čovek može i mrzeći. Zapamti!

Nekog ti je zgodnije imati među neprijateljima nego među prijateljima.

Lepota – to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što se ne da opisati, a ne da se opisati stoga što je bog zadao sve same zagonetke. Tu se obale sastaju, tu sve protivrečnosti zajedno žive. Ja sam, brate, vrlo neobrazovan, ali ja sam mnogo o tome mislio. Strašno mnogo tajni! Suviše mnogo zagonetaka pritiskuje na zemlji čoveka. Traži odgonetku kako znaš, i izlazi suv iz vode. Lepota! A osim toga, ne mogu da podnesem što po neki, čak srcem viši čovek, i sa umom visokim, počinje sa idealom Madone, a svršava sa idealom sodomskim! Još strašnije je kad se neko već sa idealom sodomskim u duši ne odriče ni ideala Madone, i od toga mu srce plamti, i vaistinu plamti, kao i u mladim neporočnim godinama. Da, širok je čovek, čak je i suviše širok – ja bih ga suzio! Što umu izgleda kao sramota, to je srcu samo lepota. Zar je u Sodomu lepota? Veruj da se u Sodomu lepota i nalazi za ogromnu većinu ljudi -jesi li ti znao tu tajnu? Strašno je to što je lepota ne samo strahovita nego i tajanstvena stvar. Tu se đavo s bogom bori, a bojno polje su srca ljudska. Uostalom, što koga boli, on o tom i govori.
Najglavnije je, samog sebe ne lažite. Onaj koji sam sebe laže, i svoju laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu ni u sebi, niti oko sebe ne opaža, dakle, dolazi do nepoštovanja i prema sebi, i prema drugima. A kad ne poštuje nikoga, on onda prestaje i voleti; a da bi tako bez ljubavi mogao sebe zabaviti i razonoditi, on se predaje strastima i grubim nasladama, i dolazi sasvim do skotstva u porocima svojim, a sve to od neprestanog laganja i ljudi i samog sebe. Ko samog sebe laže, taj će se lakše nego iko i naći uvređen. Jer naći se uvređen, neki put je vrlo prijatno, zar ne? Lepo zna čovek da ga niko nije uvredio, nego da je on sam sebi uvredu izmislio i nalagao radi lepote; sam je preuveličao, da bi neku sliku stvorio; zakačio se za reč pa od muve načinio medveda; sve on to i sam zna, a ipak se prvi nalazi uvređen, oseća se uvređen do prijatnosti, do osećanja velikog zadovoljstva, a time u isti mah dolazi i do pravog neprijateljstva… Ta ustanite, sedite, molim vas lepo, jer sve su vam to lažni pokreti.

Znaj, iskušeniče, da su besmislice i suviše potrebne na zemlji. Na besmislicama svet stoji, i da njih nije, na svetu možda ničega ne bi ni bilo.

Uzgred, nedavno mi je pričao jedan Bugarin u Moskvi – nastavi Ivan Fjodorovič, kao i ne slušajući brata – kako tamo kod njih, u Bugarskoj, Turci i Čerkezi na sve strane čine zločine, bojeći se da se svi Sloveni ne podignu protiv njih – to jest, pale, kolju, siluju žene i decu, ekserima prikucavaju uhapšenicima uši za ogradu i ostavljaju ih tako do zore, a ujutru ih vešaju, i tako dalje, sve čovek ni zamisliti ne može. Zbilja, neki put se pominje „zverska“ surovost čoveka, no to je strašno nepravično i uvredljivo za zveri: zver nikad ne može biti tako svirepa kao čovek, tako majstorski, tako umetnički svirepa. Tigar prosto grize, rastrže, i samo to i zna. Njemu napamet ne bi palo da zakucava ljude za uši prekonoć ekserima, čak kad bi to i mogao učiniti.

Glupost je kratka i nije dovitljiva, a um vrda i krije se. Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena.

Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer je ta slika božanske ljubavi vrhunac ljubavi na zemlji. Volite sve božje stvorove, i celinu i svako zrno peska. Svaki listić, svaku zraku božju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš božju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jednom, ti ćeš je posle neumorno upoznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom, vasionskom ljubavlju. Životinje volite: njima je bog dao klicu misli i nepomućenu radost. Nemojte im je remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli božjoj. Čoveče, ne uznosi se nad životinjama: one su bezgrešne, a ti, sa svojom veličinom, samo prljaš zemlju svojom pojavom na njoj, trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe – avaj, skoro svaki od nas! – Decu volite naročito, jer i ona su bezgrešna kao anđeli, i žive da bi nas radovala, radi čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko učini nažao detetu.

„Raj je“ – veli on – „u svakome od nas pritajen, eto, on se sad i u meni krije, i samo ako zaželim, on će od sutra već za mene zbilja i nastati, i to za ceo moj život.“ Vidim: govori razdragano i tajanstveno, u mene gleda kao da me nešto pita. „A o tom“ – nastavlja on – „da je svaki čovek za sve druge i za sve što na svetu biva, kriv, osim svojih grehova, o tome ste potpuno pravilno sudili, i čudnovato je kako ste mogli najednom u takvoj potpunosti tu misao obuhvatiti. Doista je tačno: kad ljudi tu misao shvate, onda će za njih nastati carstvo nebesko, i to ne u mašti, nego u samoj stvari.“ -„A kad će se to dogoditi“ – uskliknuh ja sa tugom – „i hoće li se uopšte ikada i dogoditi! Da nije to samo mašta?“ – „Pa, eto, vi sami već ne verujete“ – veli on – „propovedate, a sami ne verujete. Znajte, dakle, da će se ta, kao što vi velite, mašta nesumnjivo zbiti, u to verujte, ali ne sad, jer svako zbivanje ima svoj zakon. To je stvar duševna, psihološka. Da bi se svet na nov način preuredio, potrebno je da se ljudi sami duševno okrenu na drugi put. Dokle god ti zaista ne postaneš svakome brat, bratstvo neće nastupiti. Nikad ljudi na osnovu nauke i koristi neće pravično podeliti među sobom i svoja prava. Neprestano će svakom biti malo, i neprestano će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog. Vi pitate kad će se to zbiti. To će se zbiti, ali će se pre toga morati završiti period ljudske usamljenosti. “ „Kakve to usamljenosti?“ – pitam ja njega. „Pa eto, takve kakva danas svuda vlada, naročito u našem veku, ali se sva još nije završila, i još joj nije došao kraj. Svaki vam danas teži da izdvoji svoju ličnost još većma; hoće da u samom sebi iskusi punoću života; međutim, iz svih njegovih napora izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoje biće, oni padaju u potpunu usamljenost. Svi su se u naše vreme podelili na jedinke, svaki se povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima sakriva, i svršava time da se sam odbija od ljudi i ljude od sebe odbija. Usamljen kupi bogatstvo i misli: koliko li sam ja sad moćan i koliko sam osiguran, a ne zna bezumnik: da što više kupi, tim više tone u samoubilačku nemoć. Jer je navikao uzdati se u sebe samog i kao jedinka se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao. Um čovečji sad svuda podrugljivo počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje ne sastoji u ličnosti, izdvajanju njenih napora, nego u ljudskoj opštoj zajednici. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najednom kako su se neprirodno odvojili jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena, i ljudi će se čuditi što su tako dugo ostajali u tami i svetlost nisu videli.

Mi na zemlji nismo zadugo, mi činimo mnogo rđavih dela i govorimo mnogo rđavih reči. I stoga, hvatajmo svi zgodan trenutak u našem međusobnom odnosu da reknemo jedan drugom i dobru reč.

Fjodor M. Dostojevski

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

Fjodor Mihajlovič Dostojevski – ZLOČIN I KAZNA (Odlomci)

Citati (odlomci) iz knjige ZLOČIN I KAZNA – Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Patnja i bol su samo za široku svest i dubokio srce. Zaista veliki ljudi nose veliku tugu.
*
Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što prije, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovjek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smijem li se usuditi da uzmem ili ne smijem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?
*
– Ali ti ne možeš izdržati, pa ako ostaneš sama, poludećeš, kao i ja…
– Niko, niko na svetu nije sada nesrećniji od tebe…
– Ti me, dakle, nikad nećeš ostaviti, Sonja? – zapita Raskoljnjikov, gledajući je gotovo kao da se nada.
– Neću, neću nikada i nigde! – uzvikne Sonja.
– Ja ću za tobom, svuda ću za tobom!
*
Svako se o sebi stara i najveselije živi onaj koji najbolje sam sebe prevari.
Ha-ha!
Ta što ste se vi tako do guše zaglibili u vrlinu?
*
Braćo, ne bojte se greha ljudskog, volite čoveka i u grehu njegovom, jer ta slika božanske ljubavi i jeste vrhunac ljubavi na zemlji. Volite sve što je bog stvorio, i celinu i svako zrnce peska. Svaki listak i svaku zraku božju volite. Volite životinje, volite biljke, volite svaku stvar. Ako budeš voleo svaku stvar, shvatićeš i tajnu božiju u stvarima. Shvatićeš jednom i počećeš je neumorno saznavati sve dalje i više, svaki dan. I najzad ćeš zavoleti svet apsolutnom, vasionskom ljubavlju. Životinje volite: njima je bog dao klicu misli i radost nepomućenu. Nemojte im je mutiti, ne mučite ih, ne otimajte im radost, ne protivite se misli božjoj. Čoveče, ne gordi se nad životinjama: one su bezgrešne, a ti, sa svojom veličinom, prljaš zemlju svojom pojavom na njoj i za sobom ostavljaš svoj prljavi trag avaj, skoro svaki od nas! Volite naročito decu, jer ona su takođe bezgrešna, kao anđeli, i žive radi ushićenja našeg, radi očišćenja srca naših i kao izvesni putokaz naš. Teško onom ko uvredi dete!
*
A osim toga, da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubedjenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.
*
Na kakav korak hoću da se odlučim, a kakvih se sitnica bojim!“ pomisli s čudnim osmehom. Hm…da…sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka…to je aksiom… I zanimljivo je čega se ljudi najviše boje!… Novog koraka i svoje nove reči najviše se boje…
*
Na svetu nema ničega težeg od iskrenosti, niti ičega lakšeg od laskanja. Ako je u iskrenosti samo jedan stoti deo note lažan, odmah se javlja disonanca, a za njom – skandal. A ako je u laskanju sve do poslednje note neiskreno, ono je i tada prijatno i sluša se sa zadovoljstvom, makar i sa grubim zadovoljstvom, ali sa zadovoljstvom. I ma kako laskanje bilo grubo, u njemu obavezno bar polovina izgleda istinita. I to važi za sve stepene obrazovanja i za sve društvene slojeve.
*
Siromaštvo nije greh,to je istina. Znam ja da ni pijanstvo nije vrlina… ali beda, beda je porok. U siromaštvu vi još možete sačuvati svoju plemenitost urođenih osjećanja, a u bedi nikada i niko… Bedu čak ni batinama ne izgone, nego iz ljudskih društava metlom metu da bi bilo još uvredljivije i to je pravedno… jer u bedi ja sam spreman da vređam sam sebe. I otud piće…
*
Ne pomaže mi pamet – a eto,pomaže đavo!
*
– A! Forma nije dobra, forma nije estetska! A ja apsolutno ne razumem: zašto se više poštuje kad tamaniš ljude bombama, ili po pravilima opsade? Estetska bojazan je prvi znak nemoći … Nikad, nikad jasnije nisam to uviđao nego sad, i bolje nego ikad vidim da nisam učinio zločin! Nikad, nikad nisam bio jači i ubeđeniji u to nego sad!
*
O deci ćemo porazgovarati kasnije, a sad ću da se pozabavimo rogovima! Priznajem, to mi je slaba tačka. Taj gadni, husarski, Puškinov izraz ne da se čak ni zamisliti u budućem rečniku. I šta to znači – rogovi? O, kakva zabluda! Kakvi rogovi! Otkud rogovi? Kakva glupost! Njih naprotiv, u gradjanskom braku neće biti! Rogovi su samo prirodna posledica svakog zakonitog braka, tako reći njegova popravka, protest, te i u tom smislu uopšte nisu ponižavajući. I ako ja nekad (pretpostavljam i tu besmislicu) budem u zakonitom braku, biće mi čak dragi ti vaši prokleti rogovi; ja ću tada reći svojoj ženi: ,,Prijatelju moj, dosad sam te voleo, a sada te i poštujem, jer si bila sposobna da protestuješ!“ Vi se smejete? To je zato što niste u stanju da se otresete predrasuda! Dodjavola, ja razumem u čemu je neprijatnost kad čoveka prevare u zakonitom braku, ali to je samo podla posledica podlog položaja u kome su poniženi i muž i žena. A kad se rogovi nabiju otvoreno, kao u gradjanskom braku, onda oni ne postoje, oni se ne mogu zamisliti, čak gube i naziv rogova.
Naprotiv, vaša žena će vam time samo dokazati koliko vas poštuje, smatrajući da ste nesposobni da se protivite njenoj sreći i da ste toliko uzdignuti da joj se nećete svetiti zbog novog muža. Dodjavola, ja ponekad mislim kad bi mene udali, pih! kad bih se ja oženio (gradjanskim ili zakonitim brakom – svejedno), ja bih, čini mi se, sam doveo svojoj ženi ljubavnika, ako ga zadugo ne bi imala. ,,Prijatelju moj, rekao bih, ja tebe volim, ali pored toga želim da ti mene i poštuješ, i evo ti!“
Je li pravilno, govorim li pravilno?…
*
– Ja sam se onda dosetio, Sonja – nastavi on ushićeno, – da se vlast daje samo onome ko se usudi da se sagne i da je uzme. Tu se traži jedno, samo jedno: treba smeti! I meni tada sinu jedna misao, prvi put u životu, koja nikom i nikada pre mene nije došla na um! Meni je odjednom sinula jasno kao sunce: kako to da niko dosad nije smeo, niti sme da, prolazeći pored sve ove besmislice, uzme prosto naprosto sve to za rep i baci do djavola! Ja … ja sam zaželeo da se usudim i ubio sam … samo sam želeo da se usudim, Sonja, eto to je sav uzrok!
*
„Baba je glupost“! mislio je vatreno i u zanosu. „Baba je možda, i pogreška; ali nije stvar u njoj, – baba je bila samo bolest … ja sam želeo da što pre prekoračim … nisam ja ubio čoveka, – ubio sam načelo! Načelo sam ubio, – ali nisam prekoračio, ostao sam na ovoj strani … Jedino sam to i umeo: da ubijem! Ali, izgleda da čak ni to nisam umeo … Načelo?
Da, da „pljujem ja na to“! Izgubili ste veru i mislite da vam ja otvoreno laskam; a zar ste mnogo živeli? Mnogo li razumete? Izmislio čovek teoriju, pa ga sad stid što nije uspelo, što uopšte nije ispalo originalno! Ispalo je podlo, – to je istina, ali ipak vi niste ovejani podlac. Uopšte niste takav podlac! Bar niste dugo sami sebe magarčili, odmah ste do krajnjih granica došli! Za koga vas smatram? Ja vas smatram za jednog od onih kome, makar creva iz utrobe sekao, on će stojati i sa osmehom gledati na dželate, – ako samo nađe veru ili Boga.
Nađite, dakle, pa ćete živeti.
*
Ispadalo je da sam cepao svoj kaput napola, delio ga sa svojim bližnjim, i obojica smo ostajali upola goli, po ruskoj poslovici: „Ako poteraš odjednom nekoliko zečeva, nećeš nijednog stići“. A nauka govori: voli, pre svega, samog sebe, jer se sve na svetu zasniva na ličnom interesu. Ako zavoliš samoga sebe, obavićeš svoje poslove kako treba i kaput će ti ostati čitav. A ekonomska istina dodaje: što je više u društvu uredjenih privatnih poslova, i tako reći, čitavih kaputa, to društvo ima više čvrstih osnova, i time se pre u njemu sredjuje i opšta stvar. Znači kad tečem jedino i isključivo za sebe ja baš time kao da stičem za sve i imam za cilj da moj bližnji dobije nešto više od pocepanog kaputa, i to ne od privatnog pojedinačnog milosrdja, već usled sveopšteg napretka.
*
Misao je prosta, ali nam, na žalost, dugo nije padala na pamet, potisnuta u zasenak ushićenjem i sanjarenjem, a izgleda ne treba mnogo oštroumlja pa da se čovek doseti …
*
..što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kazu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezni biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponizilo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojecćg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu…
… Prva kategorija je uvek – gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.
*
Sposobnost za rad se stiče teško – i ne pada sa neba tek onako…. A mi smo skoro dvjesta godina od svakog rada odučavani… Ideja, najposijle, ima; one se rasprostiru – ima i želje za dobrim, premda je ona djetinjasta; naći će se čak i poštenja,… kraj svega toga što je odasvud nagrnuo silan lopov, ali sposobnosti za rad ipak nema!“…
*
A osim toga, da bi netko upoznao bilo kojeg čovjeka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u preduvjerenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovjek nepristrano sudio o nekim ljudima, on unaprijed treba da se odrekne izvjesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.
*
Sirotinja nije greh, to je istina. Znam ja da ni pijančenje nije vrlina, i utoliko pre … Ali beda, poštovani gospodine, beda je – porok.
U sirotinji čovek još može sačuvati plemenitost urodjenih osećanja, a u bedi niko i nikad. Bedu čak ni batinom ne teraju, nego metlom čiste iz ljudskog društva, da bude što uvredljivije; i to je pravedno, jer u bedi ja sam prvi gotov da sam sebe vređam. I otud – piće!
*
Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ništa lakše od laskanja.

Foto kolaž: Bistrooki – www.balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)

PROZA

Prozno stvaralaštvo – citati, biografije, odlomci iz knjiga, priče, poslovice, bajke, basne, mudre misli, knjige, autobiografije…

BIBLIOTEKA MUDROSTI – Citati, izreke, poslovice, mudre misli…

BAJKE

SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…

 

PLEJADA VELIČANSTVENIH – Najlepši citati, biografije, bibliografije najvećih majstora naše i svetske književnosti, besmrtnih velikana:

Anton Pavlovič Čehov

Borisav Bora Stanković

Branislav Nušić

Branko Ćopić

Danilo Kiš

Džordž Orvel

Edgar Alan Po

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Gabrijel Garsija Markes

Gistav Flober

Horhe Luis Borhes

Ivan Sergejevič Turgenjev

Ivo Andrić

Jovan Sterija Popović

Lav Nikolajevič Tolstoj

Laza К. Lazarević

Meša Selimović

Mihail Afanasijevič Bulgakov

Miloš Crnjanski

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

 

Izabrane knjige, priče, drame, odlomci:

 

Branislav Nušić – ANALFABETA

Borisav Bora Stanković – NEČISTA KRV

Jovan Sterija Popović – POKONDIRENA TIKVA

KARMEN (Libreto) govori Miloš Žutić

Mihajlo Pupin – SA PAŠNJAKA DO NAUČENJAKA / Autobiografija

Nikola Tesla – Priča o detinjstvu

Branislav Nušić – RETORIKA / NAUKA O BESEDNIŠTVU

Isidora Sekulić – BURE | Tekst, video

Momo Kapor – MALI PRINC

„Knjiga je najtiši i najpouzdaniji prijatelj; najpristupačniji i najmudriji savetnik i najstrpljiviji učitelj.“ Čarls Vilijam Eliot.

MALI PRINC – Antoan de Sent Egziperi

MAJSTOR I MARGARITA – Mihail Afanasijevič Bulgakov

TVRĐAVA – Mehmed Meša Selimović

NA DRINI ĆUPRIJA – Ivo Andrić

BRAĆA KARAMAZOVI – F. M. Dostojevski

„Svet knjiga je najlepši svet koji je čovek stvorio. Sve ostalo je prolazno. Spomenici se ruše, narodi nestaju, civilizacije se razviju pa izumru, i posle perioda potpune tame, sve se iznova gradi. Ali u svetu knjiga se nalaze redovi koji su svemu ovome svedočili, i preživeli, netaknuti i sveži kao onoga dana kada su napisani, i dalje dotiču srca ljudi, pripovedajući o ljudima kojih odavno više nema.“  Klarens Šepard Dej

– Top 100 najboljih knjiga svih vremena

– Top 20 najboljih domaćih pisaca (Ex YU)

– Dobitnici Nobelove nagrade za književnost