Ivo Andrić CITATI
CITATI
Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji najčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.“ (Ivo Andrić u besedi povodom dodele Nobelove nagrade za književnost 1961. godine)
Niko ne zna odakle dolaze njegove reke. Niko im nikad nije naslutio izvore, niti će im videti ušće.
Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.
Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesanice. Ali tu se i sve rešava i briše, konačno i nepovratno. Svaka preboljena patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena. ((Jelena, žena koje nema))
Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, pa ma kako teško ono bilo.
Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.
Svi umiru jednom, a veliki ljudi dva puta: prvi put kada ih nestane sa zemlje, a drugi kada propadnu njihove zadužbine.
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.
Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava, njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna, sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti. (Ivo Andrić, Znakovi pored puta)
Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: oteto od života, moga i vašega. (Ivo Andrić, Znakovi pored puta)
Ko sebe poštuje i svoje čuva, toga svi čuvaju i poštuju; na drugo se ne možeš osloniti. Zato, svoje gledaj, tako da, po mogućnosti, ništa što je tvoje nikad, ni za jedan minut ne dođe u zavisnost od dobre volje drugih ljudi. (Ivo Andrić, Gospođica)
Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa.
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice bledo, spuštene veđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Izađi u letnji dan, sine moj!
– Šta si video u letnji dan, sine moj?
Video sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab i kratkovek.
– Šta si video u letnji dan sine moj?
Video sam da je ljubav kratka, a glad večna.
– Šta si video u letnji dan, sine moj?
Video sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj smeni greha i nesreće, da živeti znači slagati varku na varku.
– Hoćeš da usneš, sine moj?
Ne, oče, idem da živim.
(EX PONTO – Epilog)
I tuga je jedna vrsta odbrane.
Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.
Teror kao sredstvo vladanja brzo otupi.
Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.
Sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granice.
Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.
Sećanja imaju snagu života, a život često boju uspomena.
Kad poslednji tumač i prevodilac ućuti, pregovaraju topovi.
Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.
Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama iščezava, a ono što je dobro ustostruči se.
Da je ćutanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju.
Video sam otkopane grobove iz V veka pre Hrista. U njima su bili još uvek vidljivi tragovi glavnih kostiju i naslućivale se osnovne linije ljudskog lika. U meni se javilo nezadovoljstvo, kao nad neuspelim delom ili nedovršenim poslom. Čovek treba da nestane bez traga.
Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću, nego gleda i oseća dublje i stvarnije.
Čini mi se kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.
Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!
Poznavao sam jednog čoveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nađe poneku zlu reč.
U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži, ima nečeg naročito ružnog. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe; možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć.
Bojati se ljudi, znači činiti krivo Bogu. Strah od ljudi možda i potiče otud što smo se nekad ogrešili o božiji princip. Čovek u kome ima živa duša ne bi, logički, trebalo da se boji ljudi ni ičega ljudskog.
U noći ima uvek straha, kao vlage, nekad više nekad manje. Njegov uticaj na nas sasvim je nejednak. Ponekad imamo snage da mu se potpuno otmemo, ponekad nas samo trenutno prođe, kao jeza, a ponekad mu otvorimo sami dušu i puštamo ga da gazi i hara kako hoće.
Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao – da ćemo se probuditi jecajući.
Sačuvaj nas, Bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt.
Ponekad čovek preživljuje takve stvari da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje nego čudo; jedno ponovno, radosno rođenje po naročitoj milosti viših sila.
Žene, ja ne znam kome ste vi bili blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko naših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje.
S čega mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo u radu da te zaboravimo – gle! – na svim našim djelima tanke vijugave linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjence, ili zadaje bol ili pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad.
(EX PONTO)
Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi – bogzna zašto – jutros mojim sjećanjem.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.
To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.
Koga li ljubi sada ona mlada žena?
(EX PONTO)
Nemiri od vijeka
Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj. Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak. Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane, opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.
Kod unutarnjih borba koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad! – Ni predaje, ni ustupanja! A pre svega, što kažu u Bosni: ne veži tugu za srce! Biti uvređen nepravdom ljudi manje je nego biti u bedi, a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan još nije: umreti. Ali i kad je čovek uvređen nepravdom, teško bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da „pusti rđi na se“. Tada treba napregnuti sve sile i nepriznati tugu i malodušnost. Izdržati trenutak, a već idućeg časa čovek je ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveći i najsigurniji osvetnik.
Božija pravda se retko javlja. I to je sreća za ovaj svet, jer ona dolazi kao eksplozija i raznese sve zajedno: krivca i njegovu žrtvu i sve živo što se slučajno našlo u njihovoj blizini. Ostvarenje apsolutne pravde na zemlji moralo bi biti odjednom, potpuno i posvudašnje. Onda bi se pod silnim, ravnomernim i istovremenim pritiskom sve čestice držale u ravnoteži. Ovako, javljajući se retko, mestimično i na mahove, ona je isto što i orkan, kataklizma i tragedija.
U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.
Zavist ljudi, to je gnev bogova.
Gledajući jedno ljudsko naselje na nekoj vlažnoj strmini, ograđeno posrnulom ogradom,dođe mi misao o pravoj nameni ovoga sveta.U stvari, ova planeta je možda jedan obor u koji je saterano i zatvoreno sve što je u vasioni živelo i gamizalo, sa jedinom svrhom da tu pomre. U velikim bolnicama ima po jedna soba u koju prenose one bolesnike za koje se vidi da će živeti još nekoliko sati. U vasioni, ova naša zemlja je takva soba za umiranje. A to što se plodimo, to je samo iluzija, jer sve se to dešava u granicama smrti na koju smo osuđeni i zbog koje smo na zemlju bačeni. U stvari, mereno vasionskom merom a kazano našim ljudskim rečima: juče smo dovedeni, a sutra nas neće više biti. Možda će još trava rasti i minerali sazrevati, ali samo za sebe.
Kad naiđu teška mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reči kao jedini izraz.Gledajući vojnike i žandarme koji su do malopre bili i ubijali, video sam im u očima, duboko ispod spoljnjeg besa i drskosti, jedva primetno kolebanje u kome je bilo i životinjskog straha i neke želje da se ne bude na tom mestu ni u tom obliku. U tom drhatnju u dnu zenica pročitao sam odjednom jasan i nesumnjiv jadni, strašni i detinjski Kainov odgovor: – Zar sam ja čuvar brata svoga?
Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje utelu bez sećanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.
Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živeti kad bi životbio onakav kakav na mahove i izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo života na površini, u širini, tolikoga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini. Jedino je tako mogućno podneti život i misao o smrti.
Čim neko nešto voli i za nešto se veže – misao neku, predmet ili živo ljudsko biće – on dajenešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onomnagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora. Tako to što se zove ljubav stvara jednonepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo međusobnih davanja i primanja, sa potpunoantipodnom, astronomskom računicom u kojoj je sve nejasno, ali čiji je krajnji zbir kratak, jasan i razumljiv.
S godinama počinju i u najburnijem čovečjem životu da se ustaljuju i primećuju izvesnepojave koje se simetrično i ravnomerno ponavljaju. I duh koji živi veoma malo svesno i voljno nemože da ih ne primeti. Tako čovek gleda svoj život unapred. Zna se šta nosi oktobar: sluti semart i predosećaju letnji meseci. I tu ne pomaže nikakva higijena duha ni profilaksa (i na to se sgodinama dolazi!), niti ima bežanja niti može biti zaborava. Najveći napori volje uzaludni su ilipomažu vrlo malo. Najoprečnija duhovna stanja: strah ili opasna radost ili plodan mir, smenjujuse u čoveku gotovo kalendarskom stalnošću i javljaju se neminovno, uporedo sa promenama na zemlji.
Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao iteško mirli sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja,nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i upravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumorljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno inapredno u svetu, mi sve manje i sve ređe učestvujemo, da je sve više zanosa koje neosećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas, svet vene i umire pred našimočima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta.
Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo, ili da ne budemo ono što smo. Takvim našim prohtevima i ćudima, kojima ne možeš videti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas.
Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj pošto od Tvoje volje sve zavisi – da uvek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. Daj da predmet naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne izneverimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja. I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mestu, svakim delićem bića želimo.
Na mahove imam punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti svega oko mene dato pet minuta, poklonjeno pet minuta života na belom hlebu, da slobodno i mirno dišem i mislim. I ja koristim radosno i snažno to vreme, mirnoćom biljke, i ne pomišljam ni kad je počelo ni kad će svršiti. A moja misao proteže tih pet minuta u beskonačnost, iznad svih pokreta, sukoba i bura, i ja živim svetlim, dubokim životom misli i ne mogu nijednom od tih pet trenutaka da dogledam kraja, jer je veći od sveta i dublji od sreće.
Ono što može i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.
Ja se ne bojim nevidljivih svetova.
Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet.
Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.
„Dobar čovjek, magarcu brat.“ (Čuo na putovanju po Boki Kotorskoj.)
Poslovice, i štampane i govorene, često sam slušao više kao osude nego kao dobronamerne savete i upute za život. Ponekad su mi zvučale tako kao da ih je izrekao neki preki sud, sastavljen na brzinu, negde u noći, na slabo osvetljenom trgu, dok iz daleka dopiru pevanje i osvetnički povici pobunjenika. To su presude donesene bez saslušanja i svedoka, bez olakšavajućih okolnosti i bez prava priziva i mogućnosti odlaganja izvršenja.
Zabeleška iz vremena kada je pisana „Na Drini ćuprija“
Jedna velika građevina, koja je i dugovečna i korisna i lepa, uvek je po svom postanku i svojoj sudbini, u stvari, jedna složena i tajna drama u kojoj se u nerazmrsivom klupku ukrštavaju ljudske mnogostruke želje i potrebe, nepredvidljiva igra događaja, i čovekov san o lepoti. Takva građevina ne menja samo izgled i značaj kraja u kome se nalazi, nego ima duboke biološke veze sa narodom koji se njome služi; ona utiče na razvitak naraštaja, slično kao vazduh, zemlja, piće i hrana. Jer, sve što je u našem životu od dubljeg značaja igra izvesnu ulogu, a trajnije je i jače od njega, utka se, s vremenom, u život i ostavi u njemu svoju crtu i svoju boju, manje ili više vidnu i jaku, ali osobenu i neprolaznu.
Ni u kom slučaju postojanje takve građevine ne može da ostane bez uticaja na čoveka i društvo, isto kao što ni njen postanak na tom mestu nije samo igra slučaja ni isključiv sticaj materijalnih potreba i okolnosti. Između građevine i ljudskog naselja u kome se ona nalazi, postoji prisna i nevidljiva veza, jedna složena i nejasna ali stalna razmena međusobnih uticaja. Narod, preko podviga svojih pojedinaca stvara građevine na sliku i priliku svojih najdubljih, često nesvesnih težnja i osobina, a te građevine polagano i stalno utiču na karakter i navike naroda, u toku stoleća. Jer nema slučajnih građevina, izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka, kao što nema proizvoljnih linija ni bezrazložnih oblika u arhitekturi. Slučaj postoji, ali samo kao beznačajna igra u granicama velikih zakonitosti. Ta igra slučaja je izraz samo onoga što je slabo, manje značajno, i prolazno na čoveku, a ta zakonitost onoga što je osnovno, bitno i večno u njegovim težnjama i ostvarenjima.
Ja u stvari nikad nisam pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka.
Ivo Andrić
Pročitajte više:
Ivo Andrić – CITATI, PRIČE, KNJIGE, PESME, BIOGRAFIJA
Foto kolaž: Bistrooki – balasevic.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.balasevic.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. :)