Miroslav Mika Antić – Nedelja
Nedelja. Nedelja. Zvona crkvena. 
Plakala pesmu ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena.
Kvasila obale belog ramena.
Ulica. Ulica. Lišće opalo.
Grčila vrba gole prutove.
Nebo je velikim, sivim stopalom
zgazilo krovove, ljude i puteve.
Šta se to sanjalo? Šta se to volelo?
Granje obolelo nebo dotiče.
Šta je razbolelo, šta je progorelo
taj mutni dan što poljem otiče?
Nedelja. Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena
još se kikotala i naricala.
Miroslav Mika Antić
